Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
fenomenom. Bol je nešto što stvara izbegavanje reakcije; misao je vežba u rešavanju problema. Niti treba da bude smatran kao privatan događaj koji se odigrava na nekom privatnom mestu. Isto tako sa svim navodnim mentalnim fenomenima. Biti svestan znači izvoditi ove funkcije. Budući da ove funkcije mogu biti kopirae neživim sistemima (npr. Kompjuter rešava probleme), ne postoji ništa misteriozno o “svesti“. I sigurno ne postoji razlog za ići iza fizičkog.
stanjima, stanjima u kojima smo svesni onoga što radimo. Ni u kom pogledu funkcionalizam ne objašnjava ili tvrdi da objašnjava stanje svesnosti, ili biti svestan, znanja o čemu razmišljamo (kompjuteri “neznaju“ šta rade). Još manje nam kazuje ko je svestan, svestan i misli. Denet, zabavno, kaže da je osnova njegove filozofije “apsolutizam trećeg lica“ koji ga ostavlja u poziciji potvrđivanja. “Ja ne verujem u ’ja’ “.
Papineau (David Papineau), Džon Sarl (John Searle) i drugi. Džon Sarl je posebno oštar : “Ako ste iskušavani funkcionalizmom verujem da vam nije potrebno opovrgavanje, vama je potrebna pomoć.“
“Problem je međutim da ništa o mozgu, razmatranim kao fizički sistem, ga ne deklariše da bude barijera te specifične, unutrašnje dimenzije koju svako od nas doživljava kao svest u svom slučaju.“ Rezultat je zapanjujuć : “Svest može biti daleko više rudimentarni fenomen nego živa bića i njihovi mozgovi. I onde se čini da ne postoji očiglean način da se isključi takva teza eksperimentalno.“
Pinker (Steve Pinker) niti ja možemo da objasnimo ljudsku subjektivnu svest – šta filozofi zovu kualia (qualia)“ rekao je on jedanput. “U ’Kako um funkcionise’ Stiv elegantno postavlja problem subjektivne svesti i pita odakle je došla i koje je objašnjenje. Onda je on dooljno iskren da kaže ’Izbila je Boga iz mene.’ To je poštena stvar reći i ja je ponavljam. Mi neznamo. Mi je ne razumemo.“ Volpert namerno izbegava ceo problem svesti – “Namerno sam izbegavao svaku raspravu o svesti.“ MISLI Izvan svesti, postoji fenomen misli, razumevanja viđenog značenja. Svaka upotreba jezika otkriva red bića koje je urođeno neshvatljivo. Na osnivanju sveg našeg razmišljanja i upotrebe jezika je čudesna moć. To je moć nikakvih razlika i sličnosti i generalizovanja i univerzalizovanja – šta filozofi zovu konceptima, univerzalama i slično. To je prirodno ljudima, jedinstveno i prosto mistificirano. Kako to da, od detinjstva, vi možete lako da mislite o svom psu Cezaru i psima uopšte ? Možete misliti o crvenilu bez razmišljanja o specifičnoj crvenoj stvari (naravno crvenilo ne postoji nezavisno, nego samo u crvenim stvarima). Vi izdvajate, razlikujete i sjedinjujete bez davanja drugog razmišljanja vašoj sposobnosti da uradi ove stvari. I vi čak i premišljate stvari koje nemaju fizičke karkteristike, takve kao ideja o slobodi ili aktivnosti anđela. Ova moć razmišljanja u konceptima je nešto što svojom sopstvenom prirodom transcedentuje materiju. Ako postoje neki koji osporavaju išta od ovog, doslednost zahteva da oni prestanu da pričaju i misle. Svaki put kada upotrebe jezik oni ilustruju sve-preovladavajuću ulogu značenja, koncepata, namera i razloga u našim životima. I prosto je nerazumno govoriti da intelekcija (intellection-intelekcija?) ima fizičke dopunski deo (counterpart-dopunski deo?) (ne postoji poreklo koje izvodi razumevanje), iako, naravno, podaci pružani čulima pružaju nešto sirovine upotrebljene od strane misli. Kada jednom mislite o tome na četiri ili pet minuta, vi ćete odmah znati da će ideja da su vaše misli o nečemu u svakom smislu fizička biti viđena kao nezamislivi absurd. Recimo da mislite o izletu koji planirate sa svojom porodicom i prijateljima. Vi mislite o drugačijim mogućim lokacijama, ljudima koje želite da pozovete, stvarima koje želite da ponesete, vozilo koje ćete koristiti, i slično. Koherentno je pretpostaviti da je bilo koja od ovih misli u svakom smislu fizički sastavljena ? Poenta ovde je da, strogo govoreći, vaš mozak ne razume. Vi razumete. Vaš mozak vam omogućava da razumete ali ne zato što vaše misli uzimaju mesta u mozgu ili zato što “vi“ uzrokujete određene neurone da se pale. Radije, vaš čin razumevanja koji eliminiše siromaštvo je dobra stvar, da uzmemo za primer, u holističkom je procesu koji je suprafizički u suštini (značenju) i fizički u izvršenju (rečima i neuronima). Čin nemože biti podeljen na suprafizički i fizički zato što je to nedeljiv čin agenta koji je suštinski suprafizički i fizički. Postoji struktura i prema fizičkom i suprafizickom ali njihova integracija je tako totalna da nema smisla pitati ako su vaši činovi fizički ili suprafizicki ili čak hibrid ova dva. Oni u činovi osobe koja je neizbežno i utelotvorena i “dušo-udahnuta.“ Mnoga pogrešna shvatanja o prirodi misli su proizišla iz pogrešnih shvatanja o kompjuterima. Ali hajde da kažemo da se suočavamo sa superkompjuterom kao što je Plavi gen (Blue Gene) koji radi preko dve stotine triliona kalkulacija u sekundi. Naša prva greška je pretpostaviti da je Plavi gen “to“ kao i bakterija ili bumbar. U slučaju bakterije ili bumbara mi se suočavamo sa agentom, centrom akcije koji je organski sjedinjena celina, organizam. Sve njegove akcije su vođene ciljevima održavanja sebe u postojanje i repliciranje. Plavi gen je svežanj delova koji zajednički ili odvojeno izvode funkcije “ugrađene“ i usmerene od strane kreatora kolekcije.
kalkulacije mrežne transakcije izvođene u odgovou na podatke i instrukcije su čisto i prosto stvar električnih impulsa, strujnih krugova i tranzistora. Iste kalkulacije i transakcije izvođene od strane ljudske osobe, naravno, uključuju mašineriju mozga ali su one izvođene centrom svesti koji je svestan o čemu se radi, razume šta je urađeno i namerno ih izvodi. Ne postoji svesnost, razumevanje, značenje, namera ili osoba uključena kada kompjuter izvodi iste akcije čak i kada kompjuter ima više procesora koji deluju pri nadljudskim brzinama. Proizvod kompjutera ima “značenje“ za nas (vremenska prognoza za sutra ili vaš bankovni saldo) ali sve dok se svežanj delova nazvan kompjuterom tiče binarnih brojeva, 0 i 1, koji imaju određene mehaničke aktivnosti. Predložiti da kompjuter “razume“ šta se dešava je slično reći da strujna linija (power line-strujna linija?) može da meditira na pitanju slobodne volje i determinizma ili da hemikalije u epruveti mogu primenjivati principe nekontradikcije u rešavanju problema ili da DVD plejer razume i uziva u muzici koju pušta. LIČNOST
suprafizička / fizička realnost da mi znamo iz našeg iskustva je sam doživljavač, naime, mi sami. Jednom kada priznamo činjenicu da postoji perspektiva prvog lica, “ja“ “mene“ “moje“ i slično mi se susrećemo sa najvećom i još uvek najveselijom misterijom od svih. Ja postojim. suprotno Dekartu, “Jesam, zato mislim, opažam, nameravam, značim, delujem.“ Ko je to “ja“? “Gde“ je ? Kako je došlo u postojanje ? Vaša ličnost očigledno nije samo nešto fizičko kao što nije ni nešto samo suprafizičko. To je telesna ličnost, duševno telo; “vi“ osobito niste u određenoj moždanoj ćeliji ili u nekom delu vašeg tela. Ćelije u vašem telu nastavljaju da se menjaju pa ipak “vi“ ostajete isti. Ako budete proučavali vaše neurone naći ćete da nijedan od njih nema svojstva za postojanje jednog “ja“. Naravno, vaše telo je celovito prema onome što ste vi ali ono je “telo“ zato što je sačinjeno kao takvo od strane ličnosti. Biti čovek je biti utelotvoren i dušo- udahnut. U poznatom odlomku u svojij knjizi “Rasprava o ljudskoj prirodi“ (A Treatise of Human Nature) Hjum izjavljuje, “Kada najintimnije uđem u ono šta zovem sebe samim...nikada nemogu da uhvatim sebe, u bilo kom vremenu, bez percepcije i nikada nemogu da posmatram išta nego percepciju.“ Ovde Hjum poriče postojanje ličnosti prosto argumentovajući da on (misleći “ja“ !) nemože pronaći “sebe samog.“ Ali šta je to što ujedinjuje njegova raznolika iskustva, što mu omogućava da bude svestan spoljašnjeg sveta i što ostaje potpuno isto ? Ko postavlja ova pitanja ? On pretpostavlja da je “sebe sam“ u uočljivom stanju poput njegovih misli i osećanja. Ali ličnost nije nešto što može biti tako posmatrano. To je konstantna činjenica iskustva i, istvari, temelj svih iskustava. Zaista, od svih istina dostupnih nama, ličnost je u isto vreme naj očiglednija i neosvojiva i naj ubojitija za sve forme fizikalizma. Kao prvo mora biti rečeno da poricanje ličnosti nemože čak ni biti tvrđeno bez kontradikcije. Na pitanje “Kako znam da postojim ?“ profesor je slavno odgovorio “A ko pita ?“ Ličnost je ono što smo a ne ono što imamo. To je “ja“ iz koga nastaje naša perspektiva prvog lica. Mi nemožemo analizirati ličnost zato što to nije mentalno stanje koje može biti posmatrano ili opisano.
neizbežno proliva uvide u sva pitanja o poreklu i pravi smisao realnosti kao celine. Mi shvatamo da ličnost nemože biti opisana, a kamoli objašnjena u terminima fizike ili hemije: nauka ne otkriva ličnost; ličnost otkriva nauku. Mi shvatamo da nijedan izveštaj o istoriji univerzuma nije koherentan ako nemože da objasni postojanje ličnosti.
nastajanje ovih fenomena – pojavljivanje života ubrzo posle hlađenja planete zemlje, svesti misteriozno manifestujući sebe posle Kambrijanske eksplozije, jezika nastalog u “simboličkim vrstama“ bez evolucijskog preteče. Fenomeni se u pitanju kreću od koda i simbol-obrađivčkih sistema i ciljno-tragajućih, namero-manifestujućih agenata s jedne strane do subjektivne svesnosti, konceptualne misli i ljudske ličnosti s druge. Jedini koherentan način da se opišu ovi fenomeni je reći da su oni drugačije dimenzije postojanja, da su suprafizički u jednom ili drugom smeru. Oni su skroz sastavljeni u celinu sa fizičkim pa ipak radikalno “novi“. Mi ne govorimo ovde o duhovima u mašinama, nego o agentima drugačijih vrsta, nekih koji su svesni, drugih koji su svesni i misle. U svakom slučaju ne postoji vitalizam ili dualizam nego integracija koja je totalna, holizam koji pripaja fizičko i mentalno. Iako novi ateisti nisu uspeli da se dohvate s prirodom ili izvorom života, svesti, misli i ličnosti, odgovor na pitanje o poreklu suprafizičkog izgleda očigledan: suprafizičko može jedino da nastane u suprafizičkom izvoru. Život, svest, um i razmišljanje. Ako smo mi centri svesti i misli koji smo sposobni da znamo i volimo i nameravamo i izvršavamo, ja nemogu da vidim kako takvi centri mogu doći u postojanje iz nečega što je samo nesposobno za ovakve aktivnosti. Iako su prosti fizički procesi mogli da naprave složene fizičke fenomene, mi nismo zabrinuti ovde sa odnosom prostog i složenog nego sa poreklom “centara.“ Prosto je nezamislivo da bilo koja matrica polja može da generiše agente koji misle i deluju. Materija nemože da proizvede koncepcije i percepcije. Polje sile ne planira ili misli. Pa na nivou razloga i svakodnevnog iskustva mi postajemo neposredno svesni da svet živih, svesnih mislećih bića mora da nastane u živom Izvoru, Umu. DODATAK B SAMOOTKROVENJE BOGA U LJUDSKOJ ISTORIJI: DIJALOG O ISUSU SA N.T. VRAJTOM ENTONI FLU: PITANJA O BOŽANSKOM OTKROVENJU Ja sam dosad raspravljao o podacima koji su me vodili do prihvatanja postojanja Božanskog Uma. Oni koji čuju ove argumente skoro neizbežno pitaju šta mislim o tvrdnjama o božanskom otkrovenju. U obe moje antiteološke knjige i razne debate, ja sam uzeo problem sa mnogim od tvrdnji o božanskom otkrovenju ili intervenciji.
činjenice ja mislim da je hrišćanska religija jedna religija koja najjasnije zaslužuje da bude počastvovana i postovana bez obzira da li ili ne tvrdi da je Božansko otkrovenje tačno. Ne postoji ništa slično kao kombinacija harizmatične figure poput Isusa i prvoklasnog intelektualca poput Sv.Pavla. Virtuelno svi argumenti o sadržaju religije su bili proizedni od strane Sv. Pavla koji je imao brilijantan filozofski um i mogao i da govori i piše na svim relevantnim jezicima. Ako želite da Svemogućnost postavi religiju, ovo je jedna koja nadmašuje.
Argumentovao sam da su veliki napredci napravljeni u kritičkim studijama Novog Zaveta i drugih izvora istorje o poreklima Hrišćanstva značili da ne postoji “mesto za skrivanje“ za one koji prave široke i velike istorijske tvrdnje. Drugo, dešavanje čuda nemože biti poznato iz istorijskih dokaza i ovo diskredituje tvrdnju da vaskrsenje može biti poznato kao istorijska tvrdnja.
najsveziji dokumenti za navodni događaj su pisani trideset ili više godina nakon njega. Ne postoji savremeni dokaz – samo dokumenti pisani godinama kasnije. Drugo mi nemamo način da proverimo da li se uzdignuti Isus zapravo pojavljivao grupama, budući da imamo samo dokument koji navodi da su se ovi neobični događaji odigrali. Konačno dokaz za vaskrsenje je veoma ograničen. Ustvari prvi Novo Zavetni dokumenti o vaskrsenju su bila pisma Pavla a ne Jevanđelja, i ova pisama imaju veoma malo fizičkih detalja o vaskrsenju.
konkurencije. I dalje verujem da kada kada istoričari posmatraju dokaze, njima je sigurno potrebno mnogo više od onoga što je dostupno. Njima je potreban dokaz drugačije vrste.
kako ćete proceniti ovo drugačije nego verujući ili ne verujući. Nemogu sasvim da vidim da postoje generalni principi koji vas vode u ovo.
savremenim tumačem istorijskog Hrišćanstva, Biskupom N.T. Vrajtom od Durhema (Durham), oksfordski Novo Zavtni učenik. Ispod su njegovi odgovori na neka od pitanja koje sam uzdizao u svojim pisanjima.
reći da mi imamo tako dobre dokaze za Isusa kao za skoro bilo kog u drevnom svetu. Očigledno postoje neki karakteri iz drevnog sveta za koje imamo statue i inskripcije (gravure). U drugu ruku imamo statue bogova i boginja takođe u drevnom svetu i tako vi nemožete biti sasvim sigurni. Ali u Isusovom slučaju dokazi svi čvrsto pokazuju nazad na postojanje ove velike figure u 20-im do oko 30-ih prvog veka. I dokazi se tako dobro uklapaju sa onime što znamo za Judaizam tog vremena (iako je mnogo toga konačno zapisano generaciju kasnije) da mislim da teško da postoje bilo koji istoričari danas, u stvari ne znam ni za jednog istoričara danas, koji sumnja u postojanje Isusa. Postoje jedan ili dva. Čovek nazvan [G.A.] Vels ([G.A.] Wells) je jedini koji je skoro napravio mnogo toga. S vremena na vreme imate nekog poput J.M. Alegra (J.M. Allegro), koji je pre generaciju napisao knjigu na bazi pergamenata (pergamenata-scrolls??) mrtvog mora govoreći da je Hrišćanstvo svo bilo kult svetih pečuraka. Ni jevrejski, hrišćanski, ateistički, ili agnostički učenici nisu nikada uzeli to ozbiljno otada. Prilično je jasno da je ustvari Isus veoma, veoma dobro dokumentovan karakter realne istorije. Pa mislim da pitanje može biti ostavljeno na miru.
mnogo dublje, ustvari mnogo nazad do veoma važnog pitanja o tome kako su prvo-vekovni jevreji razumeli Boga i Božije delovanje u svetu. I naravno kako su se jevreji vratili Psalmima, Isaiji, deuteronomiji (deuteronomiji-deuteronomy??), Postanku i tako dalje. I možemo da vidimo, u jevrejskoj tradiciji Isusa danas, kako oni ovo interpretiraju. Oni govore o jdnom Bogu koji je stvorio svet, koji je takođe Bog Izraela i oni govore o ovom Bogu kao aktivnim unutar sveta, prisutnim i da čini stvari unutar sveta i unutar Izraela. I oni govore o ovome na pet načina (nema veze sa Akvinasovih Pet načina ! ).
je svetlost. Reč Božija je živa i aktivna i u Isaiji mi imamo veoma moćnu sliku Reči koja se spušta kao kiša ili sneg i čini stvari u svetu.
nekoliko drugih pasusa takođe. Mudrost postaje skoro personifikacija, ako želite, Božije “druge ličnosti.“ Mudrost je aktivna u svetu, boravi u Izraelu i čini stvari koje pomažu ljudskim bićima da i sama budu mudra.
prvom veku Hram bio, tako govoreći, inkarnacijski simbol – oni su zaista verovali da je Tvorac univerzuma obećao da će doći i napraviti svoj dom u ovoj zgradi baš dole niz put u Jerusalimu. Sve dok zapravo ne odete do Jerusalima i mislite o tome, vi ti zbilja ne shvatate. Ali to je sasvim neobično.
Zakon, kao i mudrost, nije samo pisani zakon. To je ontološki postojeća sila i prisutnost kroz koju Bog pravi sebe poznatim.
Božiji Duh omogućava prorocima da budu proroci; Božiji Duh ispunjava ljude pa oni mogu da rade neobične stvari za Božiju slavu.
jevreji izražvali svoje verovanje da je Onaj koga su poznavali kao Večnog Boga, Tvorca sveta, bio prisutan i aktivan unutar sveta i delimično unutar Izraela. I možete videti ovo svuda, ne samo u Starom Zavetu nego i u otisku stopala koji Stari Zavet ostavlja u prvovekovnom Judaizmu, rabinima (rabinima-rabbis??) i u Pergamentima mrtvog mora i sličnim tekstovima.
Isusovo ponašanje – ne samo govorenje, nego ponašanje – kao da se nekako onih pet načina obistinjuju na nov način u onome šta On radi. Naročito mi vidimo ovo u paraboli sejača. Sejač je zasejao Reč, i Reč radi svoj sopstveni posao. Ali čekajte minut, ko ide okolo i radi ovo učenje ? To je Isus lično. I onda isto tako Isus na razne načine govori o mudrosti: mudrost Boga kaže “Ja radim ovo, Ja radim ono.“ I vi možete da pratite tradicije mudrosti Starog Zaveta ne samo u individualnom govorenju Isusa, nego na način na koji je išao naokolo radeći šta je radio. Njegovi izazovi o mudrom čoveku koji je izgradio svoju kuću na steni i budalastom čoveku koji je izgradio svoju kuću na pesku – to je tipična bit učenja mudrosti. Ali čekajte minut, mudar čovek je “onaj koji čuje ove moje reči i tvori ih“. Tako mudrost i Isus su veoma blisko povezani. I onda, naročito, Hram. Isus se ponaša kao da je on Hram u osobi. Kada On kaže “Vaši gresi su oprošteni“ to je pravi šok, zato što je oproštaj grehova normalno proglašen kada odete u Hram i ponudite žrtvu. Pa ipak Isus kaže da ga možete imati baš ovde izvan na ulici. Kada ste s Isusom, to je kao da ste u Hramu, zureći u Božiju slavu. Kada dolazimo do jevrejskog zakona, mi otkrivamo nešto fascinantno. Jedan od velikih jevrejskih učenjaka naših dana, Jakob Nojsner (Jacob Neusner), koji je napisao nekoliko velikih knjiga o Judaizmu, napisao je knjigu o Isusu. U njoj je rekao da kada čita da je Isus rekao stvari kao “Čuli ste da je to bilo rečeno tako i tako, ali ja vam kažem to i to i to“ on kaže, “Želim da kažem ovom Isusu: Ko ti mislis da si? Bog ?“ Isus zapravo daje novi zakon, radikalno svežu interpretaciju zakona i tvrdi, u određenim poštovanjima, da odbaci način na koji je zakon bio razumljen i interpretiran. I onda konačno Duh. Isus kaže : “Ako ja Božijim Duhom isterujem demone, onda je Kraljevstvo Božije došlo preko tebe“. Pa ono što vidimo nije da je Isus toliko išao okolo govoreći “Ja sam Druga Osoba Trojstva. Verovali ili ne.“ To zaista nije način da se čitaju Jevanđelja. Radije, njihovo čitanje kao prvovekovnih istoričara, možemo da vidimo da se Isus ponaša na načine koji zajedno kažu: cela ova velika priča o Bogu koji dolazi da bude sa svojim narodom se zapravo dešava. Samo ona nije kroz Reč i mudrost i ostalo. Ona je u i kao osoba. Stvar koja sve ovo skuplja zajedno (izrazio sam ovo u pretposlednjem poglavlju moje knjige “Isus i Božija pobeda“(Jesus and the Victory if God)) je da mnogi su jevreji Isusovih dana verovali će se jednog dana Jehova, Bog izraela, vratiti u osobi da živi unutar Hrama. Vi nalazite to da u Jezekiji, Isaiji, Zahariju i nekoliko od kasnijih postbiblijskih tekstova. Tako oni se nadaju da će se jednog dana Bog vratiti. Zato što, naravno, kada se Bog vrati, onda će on najuriti Rimljane. On će obnoviti Hram valjano – ne na način na koji je Herod to radio i tako dalje. Postoji niz očekivanja povezanih sa Božijim povratkom. I onda nalazimo u Jevanđeljima ovu neobičnu sliku Isusa praveći konačno putovanje u Jerusalim, pričajući priče o kralju koji se vraća. Argumentovao sam, kao što su i drugi, da je Isus, u pričanju onih priča o kralju koji se vraća svom narodu, gospodaru koji se vraća svojim slugama, nije govorenje o nekom načinu Drugog Dolaska u budućnosti. Učenici nisu bili za to. Oni nisu čak ni znali da će on biti razapet. On govori priče o značajnosti svog puta u Jerusalim i On poziva one koje imaju uši da čuju da uzmu ovu Staro Zavetnu sliku Jehove koji se vraća Sionu i da zadrže to u svojim glavama kako ga oni vide kao mladog proroka koji jaše u Jerusalim na magarcu. Mislim da je Isus uložio svoj život – sasvim bukvalno ! – na svom verovanju da je bio pozvan da utelotvori povratak Jehove u Sion. Sada, embodi (ebg. embody; - utelotvorenje) je engleska reč. Latinski |