Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
biće da bi tako bilo opisano. Dakle, ja sam održao, sa ovom svežom perspektivom, ceo poduhvat teizma koji se pojavljuje još kritičnije nego što sam to uradio pre.
postoji Bog mi moramo imati dobre temelje za verovanje. Ali ako takvi temelji nisu pružani ne postoji nijedan dovoljan razlog za verovanje u Boga I jedina razumna pozicija je biti negativni ateista ili agnostik (pod negativnim ateistom sam mislio “a-teista” paralelno sa rečima kao atipičan I amoralan). Moram istaći ovde šta ova “pretpostavka” nije. Nije bila skandalozno pristrasna pretpostavka zaključka kojeg treba dokazati. Radijeto je bio proceduralni princip birajući zabavu na koga bi teret dokazivanja trebao da leži, slično kao I pretpostavka nevinosti koja potpasuje Englesko zajedničko pravo.
početi, kao bi I predlagač bilo koje egzistencijalne hipoteze, prvo objašnjavajući određeni koncept Boga da bi bio zaposlen I onda pokazao kako će odgovarajući objekt biti identifikovan. Samo kada I ako ova dva esencijalna zadatka budu zadovoljavajuće izvršena može postati razborit da počne postavljati dokaze koji pokušavaju da pokažu da se koncept primenjuje. Ovaj argument je privukao mnoge I raznolike odgovore. Pisući kao agnostik, engleski filozof Entoni Keni (Anthony Kenny) je tvrdio da može postojati pretpostavka za agnosticizam, ali ne za pozitivni ili negativni ateizam. On je sugerisao da treba mnogo više napora da se pokaže da nešto znaš nego da neznaš (ovo uključuje čak I tvrdnju da koncept Boga nije koherentan). Ali je rekao da ovo ne ostavlja agnostike van kuke; kandidat na ispitu može biti sposoban da opravda tvrdnju da on ili ona nezna odgovor na neko od pitanja, ali ovo ne omogućuje osobu da prođe ispit. Kai Nilsen (Kai Nielsen) moj drug ateista I bivši kolega, citirao je kritičara koji navodi da moralno superiorniji stav ostaje potpuno neizručen dok se ne naprave adekvatni razlozi. NIlsen je onda nastavio da govori da bih ja trebao da pokažem da vernici I skeptici imaju zajednički koncept racionalnosti sa kriterijumima potrebnim za procenu vrednosti njihovih drugačijih tvrdnji. On je dodao da postoji “veliki znak pitanja pre (moje) pretpostavke ateizma” ako nisam proizveo univerzalno prihvatljivi koncept racionalnosti.
Plantinga) je predstavio ideju da je teizam valjano osnovno verovanje. On je izjavio da verovanje u Boga je slično verovanju u druge osnovne istine kao što je verovanje u druge umove ili percepciju (videti drvo) ili memoriju (verovanje u prošlost). U svim ovim primerima vi verujete svojim spoznajnim sposobnostima iako nemožete dokazati istinitost verovanja u pitanju. Slično, ljudi uzimaju izvesne predloge ( npr. postojanje sveta) kao osnovne I druge kao izvedene od osnovnih. Vernici, to je dokazano, uzimaju postojanje Boga kao osnovni predlog.
ljudska bića da veruju u Boga zbog reda, uređenja I zakonskog karaktera prirodnih događaja. Toliko je, rekao je, ideja o Bogu je skoro urođena da izgleda kao ‘prima facie’( u prevodu - glavni ) argument protiv ateizma. Pa dok Plantiga dokazivao da teisti ne nose teret dokazivanja, Mekajnerni je otišao još dalje, držeći da teret dokazivanja mora pasti na ateistima !
za pretpostavku ateizma može dosledno biti prihvaćen od strane teista. Dajući adekvatne temelje za verovanje u Boga teisti nisu počinili nijedan folozofski greh u svom verovanju ! Pretpostavka ateizma je, u najboljem, metodologička početna tačka, ne ontološki zaključak. PROMENA MOG MIŠLJENJA
Ovo ne bi trebalo da izgleda iznenađujuće, naravno, dana moja verovanja s obzirom na mogućnost napretka u filozofiji I principa sleđenja dokaza gde god me vodio.
na ljudsko shvatanje’ (Inquiry Concerning Human Understanding) nazvanu “Hjumova filozofja verovanja” (Hume’s Philosophy of Belief). Sve do tada Hjumova ‘Istraga’ (Obično nazivana prvom ‘Istragom’ da bi se razlikovala od kasnije ‘Istrage s obzirom na principe morala’) je obično bila tretirana, u kontrastu od toga šta je autor mislio o njoj, kao puka mešavina nakon-mišljenih (*after-thought) eseja. Danas se smatra najvećim Hjumovim delom. O mojoj knjizi o Hjumu, Gilbert Ril je rekao: “Veoma visoko mislim o knjizi. Obrazovna je i vatrena. Skoro rekord”. I Džon Pesmor (John Passmore) je rekao : “Svaka naredna rasprava Hjumovog sekularizma mora početi sa Fluom”. Uprkos ovim pohvalama dugo sam čekao da napravim veće ispravke u svojoj knjizi ‘Hjumova filozofija verovanja’. Jedna stvar posebno poziva na opsežne ispravke. Tri poglavlja “Ideja potrebne korekcije”, “Sloboda I neophodnost” I “Čuda I metodologija” sva trebaju da budu ponovo napisana u svetlu moje novopronađene svesnosti da je Hjum bio potpuno pogrešio u tvrdnji da mi nemamo iskustva I zato pravih ideja o činjenju da se stvari dogode I o sprečavanju stvari od događanja, o fizičkoj neophodnosti I fizičkoj nemogućnosti. Generacije Hjumeanaca su u sledu bile obmanute u ponudi analiza uzrokovanja I prirodnih zakona koji su bili daleko preslabi zato što nisu imali osnove za prihvatanje postojanja bilo kog uzroka I efekta prirodnih zakona. U međuvremenu u “Slobode I potrebnosti” I “Čudima” Hjum lično je silno želeo nakon (čak I kada on zapravo nije bio zaposlen) ideja uzroka koje su isposlovale efekte jače nego ijedan koji je bio spreman da prizna kao legitiman. Hjum je porekao uzrokovanje u prvoj ‘Istrazi’ I tvrdio da sve što spoljašnji svet zaista sadrži su konstantni veznici; to je, događaji ove vrste su regularno praćeni događajima te vrste. Mi primećujemo ove konstantne veznike I forme jakih navika povezujući odeje ovoga sa idejama onoga. Mi vidimo da voda ključa kad je zagrejana I povezujemo ta dva. U razmišljanju o stvarnim povezanostima tamo izvan, međutim, mi u zabuni projektujemo naše sopstvene psihološke povezanosti. Hjumov skepticizam o uzroku I efektu I njegov agnosticizam o spoljašnjem svetu su naravno odbacivanje u trenutku kada napušta studije. Zaista, Hjum odbacuje sav svoj najradikalniji skepticizam čak I pre nego što napušta svoju studiju. Ne postoje, na primer, tragovi ovih teza da uzročne povezanosti I neophodnosti nisu ništa drugo do lažne projekcije na prirodu u poznatom odsečku “Čuda” u prvoj ‘Istrazi’. Ponovo u svojoj “Istoriji Engleske” (History of England) Hjum nije davao nagoveštaj skepticizma ni o spoljašnjem svetu ni o uzrokovanosti. U ovome nas Hjum može podsetiti na one naše savremenike koji na nekim sociološkim ili psihološkim temeljima odbijaju mogućnost objektivnog znanja. Oni tada iz ovih korozija univerzalne subjektivnosi izuzimaju svoje sopstvene političke tirade, njihova sopstvena manje obimna istrazivačka dela I iznad svega njihova sopstvena primarna otkrovenja koja tu nemogu biti objektivno znanje. Druga stvar zbog koje sam promenio svoje mišljenje je bila slobodna volja, ljudska sloboda. Ovaj problem je važan zato što pitanje da li smo mi slobodni leži u srcu najvećih svetskih religija. U mojim ranijim antiteološkim pisanjima, ja sa podvukao pažnju na nesrazmernost zla u univerzumu stvorenog od strane svemoćnog, sve-dobrog Boga. Odgovor teista na ovu opaženu nesrazmernost je bila tvrdnja da Bog ljudima daje slobodnu volju I da sva ili najočiglednija I skandalozna zla jesu neposredno ili konačno usled zloupotrebe ovog opasnog poklona, ali da će krajnji rezultati biti realizacija iznosa većih dobra nego što bi u drugom slučaju bilo moguće. Ja sam ustvari prvi etiketirao odbranu slobodne volje.
sekularnom, slobodne volje I determinizma, pitanje da li mi imamo slobodnu volju je od suštinske važnosti. Odgovorio sam pokušavajući da je imam u oba pravca, upoznavajući poziciju sada poznatu kao kompatibilizam. Nekompatibilisti kažu da temeljit determinizam nije kompatibilan sa slobodnom voljom. Kompatibilisti, u drugu ruku tvrde : ne samo da može biti dosledno reći oba, da će neko napraviti slobodan izbor I to da je značenje tog budućeg izbora unapred poznato nekoj budućoj stranci nego takođe I ti slobodni izbori mogu biti I slobodni I izbori čak I ako su bili fizički uzrokovani da bi bili napravljeni u značenjima u kojima su napravljeni I čak I kada je njihovo postojanje napravljeno u ovim značenjima bilo determinisano od strane nekog zakona ili zakona prirode.
nemožeš u isto vreme dosledno verovati da ovi su slobodni izbori fizički uzrokovani. Drugim rečima, kompatibilizam ne funkcioniše. Zakon prirode nije izjava puke suve činjenice da jedna posebna sorta dešavanja će, kada se desi, uspeti ili pratiti neku drugu vrstu dešavnja. To je, bolje rečeno, tvrdnja da događaj jedne posebne sorte fizički učini nužnim događaj druge vrste takvim da on pravi nedogađanje fizički nemogućim. Ovo očigledno nije slučaj sa slobodnim izborom. Mi takođe trebamo razlikovati dva radikalno drugačija značenja reči uzrok, sa odgovarajućim razlikama između značenja determinizam. Uzroci ljudskih delovanja jesu fundamentalna, I najrelevantnije, drugačija od uzroka svih onih događaja koji nisu ljudske akcije. Dati pun uzrok, takoreći, eksplozije, to postaje nemoguće bilo kojoj moći unutar svemira da spreči tu eksploziju. Ali ako vam dam dovoljan uzrok da slavite, ovo ne čini potrebnim vaše izgovoreno “Juupiii !”. Iz ovoga sledi da nemože svaki pokret ljudski organizama biti potpuno determinisan nužnim fizičkim uzrocima. Dva značeja ‘uzroka’ mogu biti istaknuta koristeći Hjumovu terminologiju morala I fizičkih uzroka. Kada govorimo o nekom sveukupnom neljudskom događaju – pomračenju sunca, recimo – tada mi angažujemo reč ‘uzrok’ u smislu implicirajući obe fizičke neophodnosti I fizičke nemogućnosti : šta se desilo je bilo fizička neophodnost I sve drugo je bilo, u okolnostima, fizički nemoguće. Još ovo upravo nije slučaj sa drugim značenjem ‘uzroka’, značenjem u kome govorimo o uzrocima (ili razlozima ili motivima) ljudskih delovanja. Pretpostavimo, da uzmemo primer iznad, da ja isporučim neku vrstu dobrih vesti vama. Ako izaberete da odgovorite na vesti slaveći, vi možete sasvim valjano opisati moju akciju kao uzrok vašeg slavlja. Ali ja nisam uistinu uzrok vašeg slavlja; to je bilo nepotrebno I neizbežno. Mogli ste da izaberete da ne slavite zato što smo bili, recimo, u biblioteci u to vreme. Da kažemo drugačije, moje vesti možda jesu rezultovale u vašem vikanju “Juuupiii !” Ali ja vas nisam neizbežno uzrokovao da poviknete “Juuupiii !”. Mogli ste da kažete “Uuuraaa !” umesto toga. Da bi usvojili poznatu frazu filozofa-matematičara Gotfrajda Lajbnica (Gottfried Leibniz), uzroci ovog drugog, motivišu sortu nagiba, ali ne čine nužnim.
da napravi ovu razliku u tačno istom smeru kao što je to napravljeno ovde. Ipak njegov izbor oznaka je pokazao prema fundamentalnj razlici između, u jednu ruku, prirodnih nauka I, u drugu, socijalnih I psiholoških. Dajući ova dva fundamentalno različita značenja reči ‘uzrok’, postaje jasno da, u najmanjem mi diskutujemo ponašanje ljudskih bića, mi sada prema tome trebamo da razlikujemo dva različita značenja determinizma : determinacije od strane fizičkih uzroka I determinacije od strane moralnih uzroka. Svakako ako deo ponašanja (šta bihejviorisi zovu ponašanje) u potpunosti je determinisano fizičkim uzrocima, onda ponasalač ne bira da se ponaša na taj način. Niti bi mogao on ili ona, u vreme kada se to ponašanje pojavi ,da ga spreči od dešavanja. Ali determinacija od moralnih uzroka je druga stvar. Objasniti pojedince vođene referencama od strane njihovih razloga za – to jest, moralnih uzroka za – njihovo ponašanje kao što su uradili je pretpostaviti da su mogli da deluju drugačije. Želje I htenja sigurno nisu neodoljivi zaključci kao takvi. Mnogi od nas su dovoljno disciplinovani da se uzdrže od rađenja stvari koje vrlo mnogo želimo da radimo. Ljudi su zasigurno zbog nedostatka ovih fundamentalnih I kritičkih razlika toliko obmanuti u zaključivanju da sva objašnjenja postupaka u terminima uzroka bilo koje vrste, fizičke ili moralne, podržavaju sve olakšavajuće doktrine univerzalne fizičke neophodnosti. Ovo bi značilo da je za ikoga bilo fizički nemoguće da se ponaša na ijedan drugi način nego na način na koji su učinili. Ono šta je potrebno za izbegavanje takvih grešaka jeste logička analiza ( kao ona koju sam izvršio u ‘Socijalnom zivotu I moralnom sudu’ (Social Life and Moral Judgement)) tri intimno povezanih pojmova biti agent, imati izbor I biti sposoban uraditi nešto drugo nego što obično radimo. U pravljenju fundamentalne razlike između pomeranja I pokreta, mi postajemo sposobni da objasnimo jednako fundamentalan koncept akcije. Pomeranje je kretanje koje može biti pokrenuto ili prekinuto po volji; Pokret je kretanje koje nemože. Moć pomeranja je atribut specifičan ljudima, dok entiteti nesposobani svesti ili namere mogu manifestovati samo pokret. Agenti su stvorenja koja, precizno I samo ukoliku su agenti, mogu I nemogu ali praviti izbore : izbore između alternativnih kurseva akcija ili neakcija koji su s vremena na vreme otvoreni za njih kao pojedince – pravi izbori između pravih mogućnosti. Agenti, u svojim ulogama agenata, neizbežno moraju izabrati – nemogu nikako izbeći biranje – jednu od dve ili obično mnogo više opcija koje su im u određenim prilikama otvorene I dostupne.
ponašanje u fizičkoj neophodnosti, dok značenje, pravac I karakter akcija kao takvih je takav, kao stvar logike, one neophodno nemogu biti fizički neophodne (I kao stvar brutalne činjenice, one nisu ). Ako zato postane nemoguće održati doktrinu univerzalne fizičke neophodnosti determinizma, doktrina koja kaže da sva kretanja u univerzumu – uključujući svako ljudsko telesno kretanje, pomeranje kao I pokreti – su determinisani fizički nužnim fizičkim uzrocima. U svetlu mog dezerterstva od punog kompatibilizma, mnogo od materjala koji sam izdao o slobodnoj volji ili izboru, I u religioznom I u sekularnom kontestu, zahteva reviziju I ispravku. Pod pretpostavkom da problem ovde sadrži drugo od onoga šta je Kant nazvao trima glavnim pitanjima filozofije – Bog, sloboda I besmrtnost – moja promena mišljenja o ovoj materiji je skroz radikalna kao I moja promena po pitanju Boga.
houm ranova (osvojenih poena) dok je bacao takođe u sedamnaest utakmica 1919. godine. I onda je Hari Frezi (Harry Frazee) vlasnik Boston red soksa (Boston Red Sox), kome je, neki kažu, trebao keš za finansiranje Brodvejske igre, prodao Džordža Hermana “Bejba” Ruta (George Herman “Babe” Ruth) Nju Jork jenkijima (New York Yankees) za 125,000 dolara I drugih nagrada. Rut je otišao da vodi jenkije u sedam titula američkih liga I četiri svetska šampionata. Red soksi neće osvojiti sledeću titulu Svetske serije do 2004. godine, osamdeset I pet godina kasnije.
moj sopstveni “prekidač” : posle više od šest decenija objavio sam da sam promenio timove, da tako kažemo. Ali u drugom smislu, iako sam došao da vidim stvari iz drugačije perspektive, I dalje sam igrao igru sa vrlo mnogo iste strasti I principa kao pre. DUŽNOST PREMA DIJALOGU
U narednim pisanjima sam se pozabavio sasvim drugačijim temama I predmetima. Ustvari u eseju za knjigu 1986-te nazvanu ‘Brtanska filozofija danas’, komentarisao sam da su svakako postojale druge stvari koje sam želeo da radim, da sam imao dovoljno prostora I vremena. Na primer voleo bih da istražim velike istorijskim neslaganjima o strukturi Trojstva I o čemu se radi u Euharstiji. U kasnijim 1960-im, međutim, postalo mi je jasno da su moje usluge postale urgentno potrebne drugde. Znao sam da u ostatku svog radnog života moram koncetrisati svoje energije na široka sekularna područja filozofije socijalne nauke I socijalne filozofije. Objavio sam jednu opomenu, međutim. Od kada sam rekao puno o filozofiji religije tokom godina, priznao sam da sam ostao intelektualno dužno obavezan da odgovorim na izazov ili kriticizam kad god je moguće, ili da priznam da sam pogrešio ili da objasnim zašto se nisam složio sa mojim kritikama. Ova me je opomena zato držala vezanim sa braniocima teizma koji su izazivali moj slučaj ateizma čak I kada sam se premestio na druga filozofska bavljenja.
potrošena na duhovnim dijalozima I javnim debatama s misliocima koji su se razlikovali od mene u različitim pitanjima krećući se od socijalne filozofije, telo-um problema I slobodne volje – determinizma neslagnja po pitanju Boga. Teme pod raspravom u mojim debatama o postojanju Boga su razvile preko pola veka mog aktivnog intelektualnog života. Mi smo 1950-ih tražili da bliže odredimo šta to znači reći “Bog vas voli” ; 1976-te smo pokušali da razjasnimo da li je koncept Boga bio koherentan; 1985-te smo pokušali da determinišemo na kome leži teret dokazivanja; I 1998 smo debatovali o implikacijama kosmologije velikog praska. Kroz sve to, međutim, moje javne obaveze o teološkim temama nisu samo pomogle da zaoštrim svoju sopstvenu dijaletiku, nego su me takođe upoznale sa mnogim mojim kolegama I protivnicima vrednih mog poštovanja – I neslaganja.
(Thmas Warren) u Dentonu, Teksas, je imala publiku, različitim danima, od pet do sedam hiljada. Debata iz 1998-me sa Vilijamom Lenom Kregom (William Lane Craig) u Medisonu, Viskonsin, je vukla gomilu od oko četrdeset hiljada. Ova dva događaja su bila jedina vremena u mom životu u kojima sam služio kao jedan od dva protagonista u formalnoj javnoj debati.
, moje prvo izlaganje masovnoj publici u kontekstu debate je bilo moje suočavanje sa kasnijim profesorom Tomasom B. Varenom (Thomas B. Warren), hrišćanskim filozofom. Debata se održala na kampusu Severnog teksaškog državnog univerziteta (North Texas State University) sada Univerziteta severnog Teksasa (University of North Texas) u Dentonu, u četiri uzastopnih večeri počeći od 20. septembra, datumima koji su se podudarali sa prvim predsedničkim debtama u U.D. (U.S. – United States; Ujedinjene Države) između Džimi Kartera (Jimmy Carter) I Džeralda Forda (Gerald Ford). Pred entuzijastičnom publikom, Dr. Varen je upotrebio impresivan niz tabela I slajdova. Zanimljivo, dobar deo njegovog slučaja je bio napad na teoriju evolucije, koja mi je u to vreme činila novim poduhvatom. Kada je dr. Varen upitao da li verujem da može postojati biće koje je polu majmun polu čovek, odgovorio sam da je ovo bilo kao odlučivanje da li je neko ćelav. Moj supervisor Gilbert Ril je nesumljivo bio jajast (egglike), I nema sunje da to svako mora zvati ćelavim. Ali ako idemo dlaku po dlaku onda nije lako reći ko je ćelav a ko ne.
biti od interesa u opisivanju revnosti (fervency) mojim tadašnjim ateističkim uverenjima : “Znam da ne postoji Bog” “Sistem verovanja o Bogu” sadrži istu “sortu kontradikcije” kao “nevenčani muž ili okrugli kvadrati” “Ja sebe naklanjam verovati da univerzum bio bez početka I da će biti bez kraja. Zaista,ja neznam dobre razloge za osporavanje ovih sugestija” “Verujem da su se živi organizmi razvili u nemerljivo dugom periodu od neživih materijala” Bio sam impresioniran gostoprimstvom mojih domaćina, ali na kraju debate smo I Varen I ja ostali pri svom oružju.
osećala se kao poznati okršaj kod O.K. Korala. Pridružio sam tri druga ateistička revolveraša : Valasa Metsona (Wallace Matson), Kaja Nilsena (Kai Nielsen) I Pola Kurca (Paul Kurtz). Mi smo se borili sa odgovarajućom falangom vodećih teističkih filozofa : Alvinom Plantingom (Alvin Plantinga), Vilijamom P. Alstonom (William P. Alston), Džordžom Mavrodesom (George Mavrodes) I Ralfom Mekajnernom (Ralph McInerny). Za razliku od poznate revolveraške bitke, ipak, ova debata nije pružila nikakav vatromet zato što nijedna grupa nije bila voljna da angažuje drugu. Svaka strana se držala pozicije da je teret dokazivanja na protivničkoj strani. Ja sam se držao pretpostavki ateizma izvedenih iz stare pravne maksime da “obaveza dokazivanja leži na onome ko potvrđuje a ne na onome ko poriče ”. Plantiga je, sa teističke strane insistirao na tome da je verovanje u Boga svojski osnovno, misleći da teisti nemaju obaveza da pružaju argumente za svoje verovanje, kao što nemogu I nemaju da pruže argumente za podržavanje drugih fundamentalnih verovanja kao što je postojanje sveta. Što se tiče mojih drugova ateista, Nilsen je argumentovao da je filozofija religije dosadna I Metson da su tradicionalni argumenti za Boga bili manjkavi; Kurc se borio da nije moguće zaključiti iz tvrdnji božanskog otkrivenja da postoji božanski Otkrivač. Dok sam u Dalasu sreo dva jevanđeljska hrisćanska filozofa, Terija Mitia (Terry Miethe), sa Oksfordskog studijskog centra I Gerija Hebermasa (Gary Habermas) sa Linčburgškog koledža u Virdžiniji (Lynchburg College in Virginia) koji su postali dobri prijatelji. Imao sam dve objvljene debate o vaskrsenju Hrista sa Hamermasom I debatu o postojanju Boga sa Mitiom. Moja strana debate sa Mitiom je bilo ponovno izlaganje od mnogih pozicija koje sam razvio s godinama na koherenciji koncepta Boga I pretpostavkama ateizma. Miti je predstavio moćnu verziju |