Kabale und liebe

Ovih dana imam problema sa slovima. Da ne živim od toga, to naravno ne bi značilo ništa. Prosto, odrodiš se i - ćao. Ovako, sjebano pokušavam da sastavim nekoliko rečenica koje Ć E  N E Š T O  D A  Z N A Č E.

Jedan gradski bolid (znate ga vi sigurno) izjavio je skoro da je "talenat sexy". Iz njegovih usta, to zvuči kao neka psovka, nešto onako masno, degutantno, mada bi, ako se distanciram unekoliko i mogla da se složim.

Preko moje lične mašinerije za snaženje talenta koji posedujem (svako ima neki)u moju postelju je ušlo nekoliko zaraženih ljubavnika. Mislim, tucati se sa ostrašćenim konzumentom vaše lične umetnosti, malo je bolje od masturbacije. Ošašavi vas i udene u pokidane šavove one niti sigurnosti koje svako malo pucaju. I u tome je sve dobro, osim perspektive (ko još mari za to). Nje, naime - nema. Nije to ni one night stand. To neko tu po sebi razvlači ono što najbolje umem i daje sve od sebe da postane to isto, da se pretopi, odlepi od sebe. Ja nadražujem vrlo periferni deo svog mozga, dok onaj glavni deo stoji kao zblanuti pešak i mirno čeka da gužva mine.

Talenat jeste sexy, dakle, al ga ne treba zloupotrebljavati i koristiti kao mamac. Mislim na to, svaki put kad zapodenem razgovor s nekim u čijim očima prepoznajem tu glad (da me probaju). Djavolja posla. Čim neko odapne užarenu strelicu u mom smeru, strašno mi teško ide da okrenem glavu na drugu stranu. Uglavnom zatvorim oči, osmehnem se i osećam kako me probada. Licemerno, nadasve. I ove gore reči i priznanje.

Ako zbrojim sve susrete u mom životu, najbistrije se sećam samo onih koji bi se mogli svrstati u one koji su se dešavali zbog svega što ja "nisam". Glupavo.

…

Citam, malo pre, neki blog o cici koja se omamila, ima muža, živi preko, pokušava da bude super keva, super supruga, neviđena kuharica i šta sve još ne, samo da je superlativ.

Pokušala sam da budem the best keva. Odavno se više ne zanosim. Moja mladunčad su u predškolskim godinama i lišila sam sebe (a i njih) mukotrpne težnje da budem sve ono što mi je društvo/vaspitanje/geografija... ucrtalo da treba da budem.

Pokušala sam da budem supruga. Napustio me je i taj polet.

Pokušala sam da budem svašta the best, a onda sam shvatila da su moji kriterijumi samo MOJI, i da nedostižne kriterijume okoline u stvari i ne želim da dosegnem.

Pokušavam (i kapiram) da je mnogo teže biti samo i isključivo ono što zbilja jesi. Ponašati se u skladu sa sopstvenim aršinima.
I biti zadovoljan s tim, sa sobom.

Učim Manju i Vanju na vreme tim stvarima. Nije bitno šta JA mislim, bitno je šta TI misliš. Deca gledaju u čudu.

Moram da se ogradim. Ovo nije priča o borbi protiv vetrenjača. Naportiv. Ne zanemarujem opšta pravila funkcionisanja i ponašanja. Ovo je priča o suptilnom delanju, vrlo intimnom, pogledu u ogledalo, sopstvenim petogodišnjim i drugim planovima.

Na kraju priče, niko vas neće pitati šta ste ispunili od očekivanja koja je svet pred vas postavio.

Moja baka je na samrti rekla da ne želi da razgovara ni sa kim, osim sa sobom. Kapiram da je za spokojni izdah neophodno da tokom života prikupimo odgovore na pitanja koja ćemo sami sebi na kraju postaviti.

PRIMENJENE UMETNICE

U tom stanju pišem sada i ovo. Slegla sam ramenima. Jebi ga, ako ti ja važno da kažeš to što imaš, uspećeš opet.

Imam utisak da sam svojim slovima učinila da se neko oseća vrlo sjebano zbog ciljeva i stvari koje radi. Da ta osoba ima utisak da je neko upravo bacio magiju inflacije na njen sistem vrednosti koji je toliko devalvirao da samo što ne izazove podsmeh.

Koliko je to pogrešno.

Kada sam govorila o imperativu samozadovoljstva i samougodnosti, nisam se obrušila ni na koga. Dapače. Iz svog skromnog životnog iskustva, izvukla sam nešto toliko očito, s čim su naši muški drugari već rođeni. Naime, stav da se ne moraš razapeti kao uštirkana plahta na štriku, da bi sve funkcionisalo, ne ismejava one koje to i dalje pokušavaju. Svi smo mi, s vremena na vreme,  pokušavali da budemo jako dobri u svemu što radimo. I to je u redu. I dobro je ako uspevamo. Moje reči su bile upućene esencijalnom osećanju sreće koje bi trebalo same sebi da iscedimo na dlan. Ta vrsta sreće se ne postiže ni jednim manifestacionim uspehom. Biti ponosit i zadovoljan sobom, bez obzira na sranja ili velike stvari koje si uradio, jeste ključ za budućnost.
Kome su ikada porasla krila kada mu  je neko rekao "svaka čast"?! Jel znate nekog? Ja ne. Od "svake časti" nećete imati manje bora, niti ćete duže živeti. Niti ćete se više smejati niti ćete sutra imati bogatiju trpezu, niti ćete se divno provesti s prijateljima. "Svaka čast" je aplauz za nesavršene, za nedovoljno uverene da bi i bez svega toga bili voljeni i važni.

Sve mi možemo sve to. Verujte. Ne poznajem ženu koja nije zaigrala multitasking, a da nije morala, i da u tome nije bila izvrsna. Takve smo i dobro je da jesmo. Al ja sam govorila o nečemu sasvim  drugom, i ne bih se sad ponavljala, ja mislim da me razumete.

Što se tiče "imanja" ili "nemanja" muža, to ne može da bude van diskusije. Jer u organizaciji života, "muž" lagano postaje deo te igre. Imati muža, biti "udana", ne znači bogznašta. Imati svoju osobu, nekog ko vam vaš život čini lepšim i ugodnijim, steći svoje biće, to je ono što nas deli na one koji to imaju i na ove druge. Da li treba da govorim kakva je to vrsta zajeba kad skapirate da ste usrali na jednom od najvažnijih poligona u životu? Da niste dobro procenili. Ne govorim o krivnji niti o tlapnji. Suočiti se sa samom sobom na toj kritičnoj tački, to je svojevrsta drama. Jer ispalili ste samu sebe. Uopšte nije bitno društvo, ni svet. Ni mame, ni babe, u tom trenutku nisu bitna ni deca (što zvuči istinski surovo) ali govorim o jednoj milisekundi kada radite sebi o glavi. Zavisno od temperamenta i senzibiliteta pristajemo na kompromise. Ja sam govorila o gubljenju poleta za "suprugovanje" mislila sam na sudar sa golom istinom. Ako je gola istina da vi tu ne možete, bilo kakvo balansiranje na zadatom mestu, naneće vam nekoliko miliona "svakih časti" i gorak aftertaste u ustima. Oprostiti samome sebi, kao gotivnom ortaku, što si zajebala jednu tako važnu stvari, jedna je od najvećih bitaka koje sam vodila. To ne traje u danima. To traje u godinama. Iznova i iznova ustajete i gledate mladunce, i samu sebe i postavljate hiljadu i jedno pitanje, na koje nemate ni jedan jebeni odgovor. Prebacivanje odgovornosti je passe kod budnih, nadam se da se tu slažemo. I nikada nemojte misliti da se takve stvari događaju drugima, život ima toliko mašte, da je to potpuno stravično. Glasam za treniranje tolerancije prema sebi. Razumevanje same sebe. Sa sve željom za napredovanjem i dosezanjem svojih potencijala. Za mene je to multitasking.

Od svih nerazumevanja, najteže mi pada nerazumevanje između Žena. Kada se ukrste mačevi na toj strani planete, energija je uludo bačena. Jer naše bitke su slične i naši ciljevi nalik. Gajimo kćeri koje će sutra pohoditi iste ove staze. Razlikujemo se po lepoti, ali nas odaje prainstinkt.

Verovatno delujem  profeministički. Što takođe ne želim. S obzirom na to da sam rodila jednog muškarca i da u sebi napipavam rascvale pupoljke divljenja prema velikom broju odraslih muškaraca, nema potrebe da naglašavam da nisam muškomrzac. Jedino što ja sad ne govorim o njima, a retke su takve prilike :).

Da nisam rodila decu u mlađahnim danima, iskreno, sumnjam da bi ih rađala danas. Prosto, kako raste svesnost i budnost, zaključujem da ovaj svet baš i nije "the best place to be". Osim iskonskih reproduktivnih poriva, sve teže uviđam i jedan ljudski razlog za doneti svoje dete na svet. Ako nam lagano izmiče lepota življenja, ako pri svakom otvaranju usta rizikujemo da unesemo kancerogene materije, ako gutamo tečni otrov natopljen vodom, ako izgaramo tragajući za "soulmate", ako posmatramo kako se priroda tuži i razmazuje, ratovi divljaju...onda je uz hrabrost da se rađa, u ambulantama neophodno blagoslovenim ženama deliti kičice i palete svevidećih boja kojom ćemo sutra farbati stvarnost naših potomaka.

Drage dame, naš front je užasno veliki, da u prvoj liniji stanemo svi (sve), koliko god nas postoji, i još da raširimo ruke, koliko god je to moguće. Trijumf nisu pokidane glave i aplauz koji će ti zaparati uho. Jebe ti se za to. Pobeda je najčistija vera na svetu da ni u jednoj bogovetnoj stvari nisi prodala samu sebe. Bez obzira u kojoj tišini i samoći ćeš napuštati planetu.

Mnogima to nije dovoljan motiv. Njima bi, recimo, bilo važno da im se kaže da njihova deca uče od njih. I da se, recimo zbog toga, moraju potruditi.