Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
kosmološkog argumenta koji se oslanjao o sledećim premisama :
Trenutna prisutnost svakog ograničenog, promenljivog bića je uzrokovana od strane drugog. Nemože postojati beskonačno vraćanje uzroka bića, zato što beskonačno vraćanje konačnih bića neće uzrokovati postojanje ničega. Stoga, postoji prvi Uzrok za sadašnje postojanje ovih bića. Prvi Uzrok mora biti beskrajan, nužan, večan I jedan. Prvi neuzrokovani Uzrok je identičan sa Bogom judeo-hrišćanske tradicije.
uzročnosti. Odbacio sam ovaj argument na osnovi da su efikasni uzroci u univerzumu delotvorni u svom sopstvenom pravu bez potrebe za prvim neuzrokovanim efikasnim Uzrokom. Rekao sam, ipak, da premda “ je mnogo teže nositi uverenje sa tvrdnjama koje su pravo kontinuirano postojanje fizičkog univerzuma koje zahteva neka spoljašnja objašnjenja ,” uprkos tome “ mnogo je lakse ubediti javnost da je originalnom velikom prasku potrebna neka vrsta Prvog (početnog) Uzroka ”. BRZO DRŽANJE Za vreme mog predavanja na Bouling Grin univerzitetu u Ohaju 1980-ih imao sam podosta debata sa filozofom Ričardom Svinburnom koji me je, kao što smo primetili ranije, nasledio na Kil univerzitetu I onda preuzeo mesto Nolot (Nolloth?) profesora na Oksfordu. Svinburn se pojavio kao najpoznatiji branilac teizma u englesko-govorećem svetu. Dobro poznati skeptik I moj bivši kolega Terens Penelhjum (Terence Penelhum) je rekao o Svinburnovoj “Konherentnosti teizma” (The Conherence of Theism) : “Ja neznam odbranu protiv savremenog filozofskog kriticizma koja se može porediti sa ovom u kvalitetu argumentovanja ili čistote misli.”
jednoj od primarnih meta u mojoj (knjizi) ‘Bog I filozofija’. Kao I moja debata sa Plantigom, debata sa Svinburnom se takođe završila izjavom, obojica smo se brzo držali svojih početnih tački. Ja nisam mogao da napravim smisao o konceptu netelesnog duha a Svinburn nije mogao da vidi zašto bi neko imao problem sa tim. Moj dijalog sa Svinburnom se nije onde završio ali, kako će se kasnije pokazati u ovoj knjizi, nastavio se do današnjice. (Usput, na vesti o mojoj promeni mišljenja o Bogu, Plantiga je prokomentarisao : ”To veoma dobro govori o poštenju profesora Flua. Nakon svih ovih godina protivljenja ideji o Tvorcu, on okreće svoju poziciju na bazi dokaza ”) Debata sa Svinburnom je bila praćena debatom sa Vilijamom Lejnom Kregom 1998-e u Medisonu , Viskonsin. Debata je obeležila pedesetu godišnjicu poznate BBC debate o postojanju Boga između Bertranda Rasela I Frederika Koplestona (Frederick Copleston). Kreg je argumentovao da poreklo univerzuma I složeni red u univerzumu mogao biti objašnjen postojanjem Boga. Odgovorio sam da se naše znanje o univerzumu mora zaustaviti sa velikim praskom, koji treba da bude viđen kao konačna činjenica. Što se tiče argumenta dizajna istakao sam da su čak I najsloženiji entiteti u univerzumu – ljudska bića – proizvodi nesvesnih fizičkih I mehaničkih sila.
takav način da bi oni mogli da biraju da mu se pokoravaju. Ovo znači da tradicionalna odbrana slobodne volje nemože izbeći posledice da Bog predodređuje sve stvari, uključujući I slobodne izbore. Uvek sam bio odbijen doktrinom prezentacije koja drži da Bog predodređuje prokletstvo većine ljudskih bića. Važna karakteristika ove debate je bilo Kregovo odbacivanje tradicionalnih predestinacijskih deja I njegova liberalna odbrana slobodne volje. Kreg je držao da Bog deluje direktno na efekte a ne na sekundarne agente I da je zato bilo nemoguće za Boga da stvori svet autentično liberalnih stvorenja koja uvek rade pravu stvar. On je citirao stihove iz Biblije koji ističu Božiju želju da “sve osobe budu spašene”(e.g., 2 Petar 3:9 ). Tek nedavno saznao sam da je Džon Vizli, koga sam smatrao jednim od velikih sinova moje zemlje, vodio veliku kontroverzu protiv predodređenosti I u ukusu “Arminske” (Arminian) alternative, delimično u svom najvećem papiru “Predodređenost mirno razmotrena” (Predestination Calmly Concidered). Takođe razumem da mnogi (exegets?) danas vide pisanja sv. Pavla o predodređenosti kao osvrtanje na ulogu specifičnih individualaca u radu crkve a ne njihovom spasenju ili prokletstvu.
Drugi učesnici su bili izraelski naučnik Džerald Šroder (Gerald Schroeder), autor best-selera o nauci I religiji, naročito (knjige) “Nauka Boga” (The Science of God) I škotski filozof Džon Helden (John Haldane) čija je (knjiga) “Teizam I ateizam” (Theism and Atheism) bila debata o Božijem postojanju sa mojim prijateljem Džekom Smartom (Jack Smart).
Boga. Šta bi moglo da izgleda kao intenzivna promena od suprotnih pogleda okončanih kao zajedničko istraživanje razvoja u modernoj nauci koje je izgleda pokazivalo ka višoj Inteligenciji. U video simpozijuma, najavljivač je nabacio da je od svih velikih otkrića moderne nauke, najveće Bog. Na simpozijumu, kada sam upitan da le je skorašnji rad o poreklu univerzuma pokazao na aktivnost kreativne Inteligencije, rekao sam : Da, ja sada mislim da jeste … skoro sasvim zbog DNK istraživanja. Šta ja mislim da je DNK uradila je to što je pokazano, od strane skoro neverovatne kompleksnosti uređenja koja je potrebna da proizvede (život), da inteligencija mora biti umešana u dospevanju ovih izvanredno različitih elemenata da rade zajedno. Sastanak ova dva dela u pravo vreme nasumice je prosto minut. To je sve stvar ogromne kompleksnosti kod kojih rezultata je bila postignuta, što mi je izgledalo kao delo inteligencije. Ova izjava je predstavila veliku promenu naravno za mene, ali ona je ipak bila dosledna sa principima koje sam prigrlio od početka svog filozofskog života – o sleđenju argumenata gde god vodili. Bio sam posebno impresioniran Geri Šroderovim tačka po tačka opovrgavanjem onoga što sam zvao “majmunska teorema”. Ova ideja koja je bila predstavljena u nekoliko oblika I varijacija, braneći mogućnost nastajanja života nasumice koristeći analogiju mnoštva majmuna lupajući dalje po kompjuterskoj tastaturi I eventualno završe pisanje Šekspirovog sonata. Šroder je prvo uputio na eksperiment sproveden od strane Britanskog Nacionalnog Koncila Umetnosti (British National Council of Arts). Kompjuter je bio stavljen u kavez sa šest majmuna. Posle jednog meseca ustrajnog rada po njima (tako dobro nalik koristeći ih kao kupatilo ! ) majmuni su proizveli pedeset otkucanih strana – ali ni jednu reč. Šroder je opazio da je ovo bio slučaj iako najkraća reč u engleskom jeziku je jedno slovo ( a ili I ). A je reč samo ako postoji prostor sa svake njene strane. Ako uzmemo da tastatura ima trideset karaktera (dvadeset I šest slova I drugih simbola) onda verovatnoća dobijanja reči od jednog slova je 30 puta 30 puta 30 što je 27,000. Verovatnoća dobijanja reči od jednog slova je jedan prema 27,000. Šroder je onda primenio verovatnće na analogiju sonata. “Koja je šansa za dobijanje Šekspirovog soneta?” upitao je. Nastavio je : ‘Svi soneti su iste dužine. Oni su po definiciji četrnaest reda dugi. Izabrao sam jedan kome sam znao početni red “Trebam li porediti drvo s danom leta ?”. Izbrojao sam broj slova ; ima 448 slova u tom sonetu. Koja je verovatnoća ustrajnog rada I dobijanja 448 slova u tačnom nizu kao I u “Trebam li porediti drvo s danom leta ?” ?Ono šta ćete dobiti je 26 pomnožen 448 puta – ili 26 na 448-mi. Ili drugim rečima na osnovi 10, 10 na 690-i. (Sada) broj čestica u svemiru – ne zrna peska, govorim o protonima I neutronima- je 10 na 80-i. Deset na 80-i je 1 sa 80 nula iza. Deset na 690-I je 1 sa 690 nula iza. Nema dovoljno čestica u univerzumu da zapišu pokušaje; Morali bi ste otpasti zbog faktora od 10 na 600-ti. Da ste uzeli ceo univerzum I pretvorili ga u kompjuterske čipove – zaboravite majmune – svaki težine milioniti deo grama I imali svaki kompjuterski čip sposoban da zavrti 488 pokušaja, recimo, milion puta u sekundi (proizvodeći) nasumična slova, broj pokušaja koji ćete dobiti od početka vremena je 10 na 90-I. Nikada nećete dobiti sonet nasumice. Univerzum treba da bude 10 na 600 puta veći. Pa ipak svet upravo misli da majmuni mogu to da urade svaki put.’ Nakon slušanja Šroderove prezentacije rekao sam mu da je veoma zadovoljavajuće I odlučno utvrdio da je “majmunska teorema” bila tovar smeća, I da je naročito bilo dobro uraditi to samo sa sonetom; teorema je ponekad iznošena pomoću Šekspirovih dela ili pojedinih predstava kao Hamlet naprimer. Ako teorema neće raditi na pojedinom sonetu onda je naravno prosto apsurd sugerisati da komplikovanija majstorija porekla života može biti ostvarena nasumice.
primer takve rasprave su razmene koje sam imao sa naučnikom Ričardom Davkinsom. Iako sam komentarisao njegov ateistički rad, oduvek sam bio kritičar njegove sebično-genske škole misli. U mojoj knjizi “Darvinova evolucija” istakao sam da prirodna selekcija pozitivno ne proizvodi ništa. Ona samo eliminiše ili teži da eliminiše što nije takmičarski. Varijacija netreba da podeli ikakvu takmičarsku prednost da bi izbegla eliminaciju; dovoljno je da ona ne optereti svog vlasnika bilo kakvim takmičarskim nedostatkom. Da odaberemo radije luckastu ilustraciju, pretpostavimo da imam beskorisna krila skupljena pod mojim kaputom, krila koja su preslaba da me podignu sa zemlje. Beskorisna, kakva jesu, ova krila mi ne omogućuju da pobegnem predatorima ili sakupim hranu. Ali sve dok me ne prave ranjivijim prema predatorima, ja ću možda preživeti I preneti svoja krila svojim potomcima. Darvinova greška u crtanju previše pozitivnih izvođenja, s njegovim predlogom da prirodna selekcia proizvodi nešto, je bio možda dug njegovoj upotrebi izraza “prirodna selekcija” ili “preživljavanje najsposobnijih” draže nego njegova sopstvena ultimativno preferirana alternativa “prirodno očuvanje”.
Gene) bila velika vežba u popularnoj mistifikaciji. Kao ateistički filozof, razmotrio sam ovo delo popularizacije tako destruktivno na sopstvene načine kao I “Goli majmun ili ljudski zoo-vrt” (The Naked Ape or The Human Zoo) od Desmonda Morisa (Desmond Morris). U svojim delima, kao rezultate Moris nudi zoološko osvetljenje doseže do sistematičnog odbijanja svega što je najspecifičnije našim vrstama razmatrano kao biološki fenomen. On ignoriše ili objašnjava dalje očigledne razlike između ljudskih bića I drugih vrsta.
genetici – otkriće da su uočljiva obeležja organizama najvećim delom uslovljena interakcijama mnogo gena, dok većina gena ima mnogostruke efekte na takvim obeležjima. Za Davkinsa glavna sredstvo za proizvodnju ljudskog ponašanja je atribut genskih karateristika koje značajno mogu biti pripisane samo osobama. Onda, posle insistiranja da smo svi bezizborna bića naših gena, on izvodi da mi nemožemo pomoći nego podeliti neljupke lične karakteristike onih sve-kontrolisajućih monada. Geni naravno nemogu biti ni sebični ni nesebični više nego bilo koji drugi nesvesni entiteti koji se mogu angažovati u takmčenje ili pravljenje selekcija. (Opšte poznato je da prirodna selekcija I nije selekcija; I to je nešto manje poznata logička činjenica da, ispod ljudskog nivoa, borba za opstanak nije “takmičarska” u pravom smislu te reči.). Ali ovo nije zaustavilo Davkinsa od proglašavanja da ova knjiga “nije naučna fantastika; ona je nauka… Mi smo mašine za preživljavanje – robot vozila slepo programirana da očuvaju sebične molekule poznate kao geni”. Iako je kasnije objavio povremena osporavanja, Davkins u svojoj knjizi nije dao upozorenja protiv shvatanja njega doslovno. Dodao je, senzacionalno, da “argument ove knjige je da mi, I sve druge životinje, smo mašine stvorene od strane naših gena”.
nas da proučimo velikodušnost I altruizam jer smo rođeni sebični”. Nikakva leporečivost nemože pokrenuti programirane robote. Ali ustvari ništa od toga nije tačno – ili bledo razumno. Geni, kao što smo videli, ne čine i nemogu činiti naše ponašanje nužnim. Niti su sposobni za potrebnu kalkulaciju i potrebno razumevanje da zapletu kurs bilo okrutne sebičnosti bilo žrtvenog saosećanja.
iako sam promenio svoju poziciju o postojanju Boga, nadam se da će moja odbrana ateizma I debate sa teistima I drugima pokazati moj trajni interes u pitanjima teologije I moju spremnost za nastavak istraživanja različitih odgovra. Analitičari I psiholozi mogu od ovoga napraviti šta god hoće ali za mene je I dalje potsticaj ono šta je oduvek I bilo : sleđenje valjanih argumenata sa istinitim zaključcima.
knjige, kao kad iznesem moju sadašnju poziciju I telo dokaza koji su me vodili do njenog potvrđivanja. DEO 2 MOJE OTKRIĆE BOŽANSKOG HODOČAŠĆE RAZLOGA Počećemo parabolom. Zamislite da je satelitski telefon izbačen na kopno zabačenog ostrva naseljenog plemenom koje nikada nije kontaktiralo sa modernom civilizacijom. Meštani se igraju sa brojevima na brojčaniku I čuju drugčije glasove u zavisnosti od pogađanja odredenih nizova. Oni prvo pretpostavljaju da sprava ta koja pravi ove buke. Neki od pametnijih meštana, naučnici plemena, skupljaju tačnu kopiju I opet udaraju brojeve. Oni opet čuju glasove. Zaključak im izgleda očigledan. Ova određena kombinacija kristala I metala I hemikalija proizvodi nešto što liči na ljudske glasove I ovo znači da su glasovi prosto svojstva aparata.
sledeći zaključak : glasovi koji dolaze kroz instrument mora da dolaze od ljudi nalik na njih same, ljudi koji su živi I svesni iako govore drugačiji jezik. Umesto pretpostavljanja da su glasovi prosto svojstva ručnog telefona, oni trebaju da istraže mogućnost da su oni kroz neku misterioznu mrežu “u dodiru” sa drugim ljudima. Možda bi dalja studija pored ovih redova mogla da odvede do većeg razumevanja sveta izvan njihovog ostrva. Ali naučnici se prosto smeju mudracu I kažu : “Vidi, kada oštetimo instrument, glasovi prestaju stizati. Znači oni su očigledno ništa više od zvukova proizvedenih jedinstvenom kombinacjom litiuma, štampanih ploča I svetlećih dioda. ” U ovoj paraboli mi vidimo kako je lako pustiti da unapred stvorene teorije oblikuju način na koji gledamo dokaze umesto da pustimo dokaze da oblikuju naše teorije. Kopernikov skok može tako biti sprečen od strane hiljadu Ptolomejskih epiciklista. (Branioci Ptolomejskog geocentričnog modela solarnog sistema su odbijali Kopernikusov heliocentrični model pomoću upotrebe koncepta epiciklista za objašnjavanje daljih posmatranja planetarnih pokreta koji se suprotstavljaju njihovom modelu). I u ovome, meni izgleda, leži specifična opasnost, endemičko zlo dogmatskog ateizma. Uzeti takve izgovore kao što su “Mi netrebamo da pitamo za objašnjavanje kako to da svet postoji; tu je I to je sve” ili “Budući da nemožemo prihvatiti transcedentalni izvor života mi biramo da verujemo u nemoguće : da je život nastao spontano šansom iz materije” ili “Zakoni fizike su ‘bezakoniti’ koji su nastali ni iz čega – kraj rasprave “. Oni na prvi pogled izgledaju kao racionalni argumenti koji imaju specijalni autoritet zato što imaju ne-besmisleni vazduh oko njih. Naravno ovo nije više znak da su oni racionalni ili argumenti. Sada, da bi napravili racionalni argument koji takav I takav je slučaj, neophodno je pružiti razloge za podržavanje nečijeg slučaja. Pretpostavimo onda da smo u sumnji šta neko ko daje oduška izgovoru ove vrste argumentovanja, ili pretpostavimo da smo, radikalnije, skeptici o tome da li oni zaista argumentuju išta uopšte, jedan način pokušavanja da se shvati njihov izgovor je pokušaj da se nađe koje dokaze, ako ijedne, oni pružaju za podršku svojim tvrdnjama. Jer ako je izgovor zaista racionalan I argument on mora zaista pružiti razloge u svoju korist iz nauke ili filozofije. I sve što bi računalo protiv izgovora ili šta bi prouzrokovalo govornika da ga povuče I prizna da je bilo pogrešno shvaćeno, mora biti iznešeno. Ali ako nema ponuđenih razloga I dokaza za svoju podršku, onda nema razloga I dokaza da je to racionalni argument. Kada Mudrac u paraboli kaže naučnicima da ispitaju sve dimenzije dokaza, on je sugerisao da istraže neuspeh što se na prvi pogled čini razumnim I obećavajućim faktorom zadržavajući mogućnost većeg razumevanja sveta izvan ostrva naseljenog plemenom.
naizgled naučno-sklonog dogmatičkog ateiste da bude dovoljan razlog za priznavanje “Može postojati Bog nakon svega.” Zato mojim bivšim drugovima ateistima izlažem prosto centralno pitanje : “Šta bi trebalo da se desi ili se desilo da za vas čini razlog da barem razmotrite postojanje superiornog Uma? ” STAVLJANJE KARTI NA STO Krećući dalje od parabole, za mene je vreme da stavim svoje karte na sto, da izložim svoje sopstvene poglede I razloge za njihovu podršku. Ja sada verujem da je univerzum doveden u postojanje od strane beskonačne inteligencije. Ja verujem da ovi komplikovani zakoni u univerzumu manifestuju ono šta su naučnici nazvali Božiji Um. Ja verujem da život I reprodukcija potiču u božanskom Izvoru. Zašto ovo verujem, pod pretpostavkom da sam rastumačivao I branio ateizam više od pola veka ? Kratak odgovor je : ovo je slika sveta, kako je vidim, koja je nastala iz moderne nauke. Nauka obašjava tri dimenzije prirode koje ukazuju na Boga. Prva je činjenica da se priroda pokorava zakonima. Druga je dimenzija života, inteligentno organizovanog I svrhovno-pokrenutih bića, koja su nastala iz materije. Treća je samo postojanje prirode. Ali nije me vodila samo nauka. Takođe sam bio potpomognut obnovljenom studijom klasičnih filozofskih argumenata. Moj odlazak iz ateizma nije bio izazvan nekim novim fenomenom ili argumentum. Preko zadnje dve decenije građa mojih misli je bila u stanju migracije. Ovo je bila posledica moje neprekidne procene zakona prirode. Kada sam konačno došao da priznam postojanje Boga to nije bila promena paradigme jer je moja paradigma ostala, kako je Platon u svojoj ‘Republici’ napisao svoje Sokratovo insistiranje: “Mi moramo slediti argumente gde god vodili.”
Najbolji način da se odgovori na ovo je drugo pitanje. Da li se bavimo naukom ili filozofijom ovde ? Kada proučavate interakciju dva fizička tela, na primer, dve čestice manje od atoma, vi se bavite naukom. Kada pitate kako te čestice manje od atoma – ili bilo šta fizičko – mogu da postoje i zašto, vi se bavite filozofijom. Kada izvlačite filozofske zaključke iz naučnih podataka onda razmišljate kao filozof.
počnete samo sa materijom. Moji kritičari su trijumfalno odgovorili najavljujući da nisam pročitao naročiti papir u naučnom časopisu ili sledio sasvim novo razviće vezano za abiogenezu (spontana generacija života od neživog materijala) Pritom su promašili celu poentu. Moja briga nije bila sa ovim ili onim činjenicama hemije ili genetike nego sa fundamentalnim pitanjem šta znači nečemu da bude živo I kako je ovo povezano sa telom hemijskih I genetičkih činjenica gledanih u celini. Misliti na ovom nivou je misliti kao filozof. I na rizik od neskromnog zvučanja, moram reći da je ovo svojski posao filozofa, ne naučnika kao naučnika; sposobnost specifična naučnicima ne daje prednost kada dođe do razmatranja ovog pitanja, jednako kao što zvezda bejzbol igrač nema specijalnu sposobnost u dentalnim beneficijama određene paste za zube. Naučnici su kao I filozofi naravno slobodni da misle kao I bilo ko drugi. I, naravno, neće se svi naučnici složiti sa mojom određenom interpretacijom činjenica koje oni generišu. Ali njihova neslaganja će morati da stoje na svojim sopstvenim dvema filozofskim nogama. Drugim rečima, ako se bave filozofskim analizama, ni njihov autoritet niti njihova stručnost kao naučnika nije ni od ikakve važnosti. Ovo bi lako trebalo videti. Ako oni predstavljaju svoje poglede na ekonomskim naukama, takve kao pravljenje tvrdnji o broju poslova stvorenih od strane nauke I tehnologije, oni će morati da naprave svoj slučaj u sudu ekonomskih analiza. Isto će tako naučnik koji govori kao filozof morati da opremi filozofski slučaj. Kao što je Albert Ajnštajn lično rekao : “Čovek od nauke je bedan filozof”. Na sreću ovo nije uvek slučaj. Lideri nauke u zadnjih sto godina, zajedno sa nekim današnjim najuticajnijim naučnicima, izgradili filozofski izuzetnu viziju racionalnog univerzuma koji je iznikao iz božanskog Uma. Slučajno ovo je određeni pogled sveta za koji sam sada našao da je najzvučnije filozofsko objašnjenje mnoštva fenomena sudarenih od strane naučnika I sličnih laika. Tri domena naučne istrage su posebno bili važni za mene, I dok budemo nastavljali ja ću ih razmotriti u svetlu današnjih dokaza. Prvi je pitanje koje je zbunilo I nastavlja da zbunjuje najreflektivnije naučnike: Kako su zakoni prirode postali ? Drugo je najočiglednije od svih : Kako je život kao fenomen nastao iz neživota ? I treće je problem koji su filozofi predali kosmolozima : Kako je univerzum, kod kojeg mislimo na sve što je fizičko, došao u postojanje ? OPORAVAK MUDROSTI Što se tiče moje nove pozicije u klasičnim filozofskim raspravama o Bogu, bio sam privoljen iznad svega argumentom za Božije postojanje filozofoa Dejvida Konveja (David Conway) u svojoj knjizi ‘Oporavak mudrosti: Odavde do antike u potrazi za Sofijom (sofija-eng.sophia, mudrost ??)’ (The Recovery of Wisdom: From Here to Antoquity in Quest of Sophia). Konvej je istaknuti britanski filozof na |