Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
Mozak)(W.Russell Brain), koji je uočio da su neurolozi obično idealisti koji veruju da je čin sagledavanja objekta prosto događaj u subjektovom mozgu. Takođe sam citirao Bertrand Raselovu tvrdnju da “percepcija daje neposredno znanje o fizičkom objektu”. Ako je ovo bilo tačno, rekao sam, onda ne postoji takva stvar kao što je percepcija. I pošto naučnici I moraju da se oslanjaju, za svoje konačno opravdanje za svoja otkrića, na temelju direktnog opažanja, ovaj zaključak neophodno potkopava nalaze iz kojih je izveden. Ukratko ovaj pogled otklanja osnove svih naučnih izvođenja. Protiv ovoga ja sam argumentovao da je normalna svesna percepcija koju moram imati odgovarajuće čulno iskustvo (npr zvuk I prizor čekića koji udara o ekser); I to, ako je išta iskreno rečeno bilo opaženo, onda ta stvar (čekić I ekser) mora biti deo uzroka o mom imanju tog iskustva.
u filozofiji” je bio u punom cvatu. Dok sam na Oksfordu (dve godine kao student, drugu kao postdiplomac I osamnaest meseci kao mlađi tutor u Hristovoj crkvi) prožimao sebe u ovoj “novoj filozofiji”, koju su mnogi neprijatelji opisivali kao “lingvističkim” ili “običnim jezikom”. Dominantne filozofske figure u to vreme na Oksfordu si bili Gilbert Ril I Džon Ostin. RIl, kako sam istakao, je bio supervizor mojih B.FIl. (B.Phil) studija. Video sam više od Ostina kada sam, posle mog sastanka u Hristovoj crkvi, bio sposoban da postanem redovni posetilac na njegovim poznatim “subotnjim jutrima” – raspravama održavanim u njegovim prostorijama na Oksfordu subotama ujutro da bi se raspravljalo o napretku nauke. Ova Oksfordova filozofija 1940-ih I 1950-ih pružila je nekoliko dragocenih uvida koje još uvek držim za istinite. Možda najznačajniji I najdalekosežniji od ovih uvida je bio taj da mi moramo postati konstantno I konkretno svesni o tome kako sva filozofija (ukoliko je filozofija konceptualno istraživanje) mora biti zaokupljena pravilnom verbalnom upotrebom. Mi možemo imati nikakav pristup konceptima osim kroz učenja lingvističke upotrebe I, stoga, upotrebe tih reči kroz koje su ovi koncepti izraženi. Ovaj uvid mi je prizvao u sećanje biblijske učenike koje sam spominjao ranije (ilustrovano od strane mog oca) koji su studirali neki vrlo specifičan koncept Starog Zaveta sakupljajući I ispitivajući, sa toliko konteksta koliko su mogli naći, svim dostupnim upotrebama relevantne hebrejske reči. Kako su nagli I uticajani, na razvijanju mog sopstvenog filozofskog pravca, bili ti dani, ova “ nova filozofija ” nije bila ni tako nova niti tako usko potrebna kako je to ponekad izgledalo. “Revolucija” je uključila fokus na konceptualnu gramatiku, upotrebu koncepata na običnom jeziku, studije koja bi pomogla odstranjivanje mnogih očiglednih problema u filozofiji. Jedan takav problem je bio da li smo mi mogli imati znanje od strane poznavaoca (logički javnost)“spoljašnjeg” sveta. Ovaj problem je prvi put formulisan u sedamnaestom veku od strane Dekartea I kasnije bez pitanja prihvaćen od strane njegovih nastavljača – Loka, Barklelija, Hjuma, I Kanta među njima. Ova “nova filozofija” međutim odbacila je problem Kartezijinog (Cartesian) skepticizma odbacujući njegovu polaznu tačku : da je osoba bila netelesni subjekt koja je imala jedino privatno iskustvo. Ovo verovanje je bilo nepostojano sa pretpostavkom u našem regularnom govoru koji poznajemo od znanaca I fizičkog sveta I drugih ljudi. Ali kao što sam rekao, ovo nije bilo sasvim novo; Platon koji je napisao “Theaetetus” I Aristotel od Nikomaheanske etike (Nicomachean Etics) bili bi u potpunosti kod kuće u seminarima koje vode Ril I Ostin. NAPREDAK U FILOZOFIJI Pre napuštanja Oksforda, dostavio sam material za kolekciju nazvanu ‘Logika I jezik’ serije I (prve) izdavaču. Druge serije su ubrzo sledile. Oba voluma su bila izmenjena sa kratkim uvodima od moje strane, prvi u 1951-oj I drugi u 1953-oj. Pa ubrzo nakon uzimanja svoje pozicije kao predavača na univerzitetu Aberdin, pronašao sam sebe kao određenog ali ipak prepoznatljivi predstavnik u Škotskoj za “Oksfordsku lingvističku flozofiju”. Kada je škotski filozofski klub, kolekcija svih onih koji su podučavali filozofiju u Škotskoj, izbacio novi časopis “Filozofski tromesečnik” rani problem je sadržao napad na ovu Oksfordovu školu. Na ovo me je urednik upitao da odgovorim. Rezultat, “Filozofija I jezik” (Philosophy and Language), kasnije je, u modifikovanoj formi, postao uvodni deo u trećoj kolekciji eseja nazvanim “Eseji u konceptualnoj analizi” (Essays in Conceptual Analysis). Kritičar sa engleske strane, Mihajl Djumet (Michael Dummett) opisao je pokret kao “kult običnog jezika” I znatiželjno tvrdio da “članstvo” u ovoj školi “očito zavisi o nominacije profesora Flua”.
ezoteričkim I besmislenim istragama. Reagovao sam protiv takvog očiglednog beznačajstva I bezsmisla papirom koji sam napisao I pročitao u B.Fil. klubu nazvanim “Stvar koja znači” (Matter That Matters). Argumentovao sam da je bilo I moguće I poželjno koncetrisati se na probleme koje čak I filozofski neuke osobe mogu uočiti kao interesantno I važno umesto trošenja vremena I truda u filozofskom šadouboksingu (eng. Shadowboxing – borba sa senkom, u prazno; vežba u boksu ) (I ovo sam rekao bez otpuštanja – zaista, dok je pozitivno profitirajuća forma – uvid dobiven na Oksfordu).
napredka u filozofiji uprkos generalnom odsustvu konsenzusa. Sreća konsenzusa u filozofiji nije nezavisno suvišna demonstracija da subjekt ne pravi napredak. Pokušaj da se pokaže da nema filozofskog znanja od prosto urgiranja da uvek postoji neko ko može biti oslonjen na to da ostane neuveren u zajedničku zabludu napravljenu čak I od strane istaknutog filozofa poput Bertranda Rasela. Nazvao sam je ali-uvek-postoji-neko-ko-se-neće-složiti diverzijom. Onda postoji teret u filozofiji da nikada nije moguće dokazati nekome da ste upravu I da on ili ona nije. Ali nedostajući deo u ovom argumentu je razlika između proizvodnje dokaza I ubeđivanja osobe. Osoba može biti ubeđena užasnim argumentum I ostati neuverena onim koji treba biti prihvaćen.
vi obasjavate esencijalnu prirodu deduktivnog argumenta; vi razlikujete između pitanja o valjanosti ili nevaljanosti argumenata I pitanja o istinitosti ili neistinitosti njihovih premisa ili zaključaka; vi ukazujete na strogu upotrebu termina neistinitost; I vi identifikujete I osvetljavate takve neistinitosti kao ali-uvek-postoji- neko-ko-se-neće-složiti diverzija. Opseg da su ove stvari postignute boljim zaključivanjem I većom efektivnosću, napredak će biti viđen – jednako kao što konsenzus I uverenje ostaju neshvatljivi I nedovršeni.
princip koji sam video ilustriran tamo – o sleđenju dokaza gde god oni vodili – sve više je postajao vodeći princip u razvijanju, profinjenosti I ponekada preokretima u mojim sopstvenim filozofskim pogledima. On je takođe bilo u sastancima sokratovog kluba koji “lingvistički” filozofi, koji su bili optuženi za banalizovanje dubokoumne discipline, počeli da istražuju šta je Kant poznato istakao kao tri velika pitanja u filozofiji – Bog, sloboda I besmrtnost. Moj doprinos raspravama u ovom forumu je bio papir nazvan “Teologija I falsifikacija”.
neadekvatni. Bili su izgrađeni na onome što sam kasnije opisivao kao dvema “mladalačkih istrajanosti” : (1) problem zla je bilo presudno probijanje postojanja sve-dobrog, svemoćnog Boga; I (2) “slobodna volja odbrane” nije olakšavala Kreatora odgovornosti za očita zla kreacije. Ali još od mojih školskih dana sam posvetio mnogo više pažnje razlozima za ili protiv dosezanja ateističkih zaključaka. Moj početni hitac u ovoj istrazi je bila “Teologija I falsifikacija”. “Teologija I falsifikacija” je prvi put predstavljena u leto 1950-te godine sokratovom klubu na Oksfordku I onda izdata u oktobru u prolaznom studentskom časopisu zvanom ‘Univerzitet’. Prvo kopiranje se pojavilo 1955-e u ‘Novim esejima u filozofskoj teologiji‘ kolekcije zajednički uređene od strane Elesdejra Mekintajra (Alasdair MacIntyre) I mene. Novi eseji su bili značajna kolekcija zaključaka filozofiji religije sa perspektive nove filozofije. Tajms litereri supliment (Times Literary Supplement) tada ih je opisao kao “posedovanje izvesne devičanske svežine” Moj glavni cilj u “Teoloiji I falsifikaciji” je bio da razjasnim prirodu tvrdnji napravljenu od strane religioznih vernika. Upitao sam: Da li brojne kvalifikacije okruženja teološkog izražavanja rezultuju u njihovom umiranju smrti od strane hiljadu kvalifikacija ? Ako napravite tvrdnju ona je smislena samo ako isključuje neke stvari. Na primer, tvrdnja da je zemlja globus isključuje mogućnost da je ravna. Iako može izgledati da je ravna, ova očigledna kontradikcija može biti objašnjena zemljinom ogromnom veličinom, perspektivom sa koje je gledamo, I tako dalje. Tako, kada jedared dodate odgovarajuće kvalifikacije, tvrdnja može biti zadovoljavajuće usklađena sa fenomenima koji se pojavljuju da opovrgavaju. Ali ako se kontradiktorni fenomeni I pridružene kvalifikacije ustraju umnožavati, onda sama tvrdnja postaje sumljiva.
postojanje boli I patnje se pojavljuju kao problem za takvu tvrdnju. Teisti kažu da, sa odgovarajućim kvalifikacijama, ovaj fenomen može biti usklađen sa postojanjem ljubavi Božije. Ali onda se pitanje uzdiže što se tiče toga zašto ne bi smo jednostavno zaključuli da nas Bog ne voli. Teisti, može izgledati, ne dopuštaju nikakvim fenomenima da računaju protiv tvrdnje da nas Bog voli. Ovo bi značilo da se ništa ne računa za njega takođe. On efikasno postaje prazan. Zaključio sam da “fina, razlomljena hipoteza može tako biti ubijena inčima, smrt od strane hiljadu kvalifikacija”.
da sam tumačio svoje poglede o smislu – ili česće besmislenosti – sveg religijskog jezika. Samo preovladavajuće su bile tvrdnje da sam bio izričito apelovao na (ili bar uzimao zdravo za gotovo) I oslanjao se na poznate potvrdne principe starog originalnog Bečkog Kruga logičkih pozitivista – da samo izjave koje mogu biti potvrđene koristeći metode nauke su bile smislene.
jezika. Moja početna namera u “Teologiji I falsifikaciji” je bila da začinim blag dijalog između logičkog pozitivizma I Hrišćanske religije I da postavim raspravu između verovanja I neverovanja na drugačije I plodnije linije. Nisam nudio nikakvu opsežnu doktrinu o svim religijskom verovanju ili svom religijskom jezku. Nisam govorio da su tvrdnje religijskog verovanja bile besmislene. Prosto sam izazivao religiozne vernike da objasne kako njihove izjave trebaju biti shvaćene, posebno u svetlu sukobljavanja podataka. UČENJE IZ NESLAGANJA List je izmamio brojne odgovore, neki od kojih su se pojavili decenijama kasnije I mnogi od kojih su mi pomogli da izoštrim – I ponekad ispravim – svoje poglede. Možda najradikalniji odgovor je bio prvi, od R.M.Hara (R.M.Hare), koji će kasnije držati post (eng.-post?) Vajtovih profesora moralne filozofije na Oksfordu (White’s Professor of Moral Philosophy at Oxford). On je sugerisao da religiozni izrazi mogu biti interpretirani ne kao pravljenje izjava, nego kao izrazi onoga što je nazivao treptajem – nešto kao opšti pristup ili opšti stav .Treptaj, kako ga je opisao, je prosto interpretacija našeg iskustava koje nemože biti potvrđeno ili falsifikovano. Koliko ja znam, Har nikada nije razvio ovu ideju dalje u štampu, ali to nije ona koja bi zadovoljila religiozne vernike, otkad osporava svaku racionalnu bazu za verovanje. U originalnoj raspravi, Bazil Mičel (Basil Mitchell), koji je nasledio C.S.Levisa kao predsednik sokratovog kluba, rekao je da je bilo nečeg čudnog u mojoj prezentaciji teološkog slučaja. Teološka izražavanja moraju biti tvrdnje, I da bi bila tvrdnja mora postojati nešto što bi računalo protiv njihove istine . On je istakao da teolozi ne poriču ovo I da ustvari teološki problem zla se pojavio upravo zato što postojanje bola izgleda da računa protiv istine da Bog voli ljudsku vrstu. Njihov odgovor je bio slobodno- voljna odbrana. Ali Mičel je priznao da su vernici često u opasnosti od preobražaja njihovih tvrdnji u obrazce koji su praznog značenja.
Platonu, predstavio je mnogo više kroz tretman teme. Teisti veruju u misteriju iza iskustva, Krombi je rekao, ali je tvrdio da nađe tragove ove misterije u iskustvu. Nadalje teisti se bore da izraze svoje verovanje da su obavezni da koriste jezik vođen paradoksalnim pravilima. Krombi je primetio da možete razumeti teološke izjave samo ako vršite pravdu u tri predloga : teisti veruju da je Bog transcedentalno biće I izjave o Bogu se odnose na Boga a ne na svet; teisti veruju da je Bog transcendentan I zato neshvatljiv ; otkad je Bog misterija I kako bi dobio pažnju mi moramo govoriti razgovetno, mi možemo jedino govoriti o Bogu u slikama. Teološke izjave su ljudske slike božanskih istina koje mogu biti izražene kao parabole.
Anglikansko božanstvo Erik Maskal (Anglican divine Eric Mascall). u njegovoj ‘Teologiji I značenju’ Heimbek, profesor filozofije I religioznih studija
Prvo, ona pretpostavlja da je značenje svake rečenice isto što I empirijske implikacije onoga što zagovara. Drugo, ona pogrešno implicira da računanje protiv verovanja je isto što I biti nekompatibilan s njim. Konačno, ona je pretpostavila da su izjave o Bogu koji izražava ljubav ili postojanje Boga u principu nepogrešive. Fundamentalna greška, u njegovom pogledu je bilo indentifikovanje temelja za verovanje izjavi da bude istinita ili lažna sa uslovima koji bi je napravili istinitom ili lažnom. Meskal (Mascall) je uzeo stranicu od Vitgenštajna ističući da mi možemo otkriti ako je izjava beznačajna samo determnisanjem ako ga ljudi mogu razumeti u lingvističkom kontekstu I zajednici u kojoj je korišten. Ja sam citirao ove reakcije u nekoj dužini delimično da bih ilustrovao ulogu “Teologije I falsifikacije” u simulaciji novih talasa misli koje su pomogle da se uzdrma stagnantni bazen teološke rasprave. Ova diskusija se nastavlja do današnjeg dana. Ustvari prolećna objava 2005-e Ričmond žurnala filozofije (Richmond Journal of Philosophy) je prikazao još jedan članak raspravljajućih vrednosti mojih argumenata iz 1950-te.
efekta na meni I mojoj filozofskim pogledima. Kako je mogla neuspeti ako sam ja dosledan u svojoj nameri da sledim dokaze gde god oni vodili ? Zaista, u srebrnom jubileju preštampavanja ovog lista ja sam priznao valjanost dveju optužbi napravljenih od strane kritičara. Bazil Mičel (Basil Mitchell) me je doveo do zadatka o jednoj čudnovatosti u mom postupku slučaja o teolozima. Mičel je demonstrirao da teolozi ne poriču da činjenica bola računa protiv tvrdnje da Bog voli ljude I da je tačnije ovo ono što generiše teološki problem zla. Mislim da je upravu u ovome. Takođe sam priznao silu Hejmbekove (Haimbeck) kritike I rekao da sam pogrešio prema kolapsu razlici između “biti protiv” I “ne slagati se”. Moj glavni argument busi direktno samo na kasniji.
da se predstavi I ispita slučaj Hrišćanskog teizma. Nisam mogao da nađem neku prethodnu prezentaciju slučaja koji je bilo naširoko prihvaćen od strane savremenih vernika kao adekvatan I standardan. Pokušao sam da pitam prijatelje Hrišćane I kolege za sugestiju ali sam našao da je bilo malo ili nikakvog preklapanja između rezultujućih lista koje su nudili. Tako sam sakupio, iz nekoliko izvora, najjači slučaj koji sam mogao, zahtevajući od onih koji su bili nezadovoljni da prikopčaju I proizvedu nešto što bi oni I njihovi ko-vernici mogli naći za više zadovoljavajuće.
(God: A Critical Enquiry). Zadnje izdanje sa izdavačevim predgovorom I sa mojim novim I vrlo nezadovoljavajućim uvodom je puštena od strane Prometeje (Prometheus) 2005-e.
da naša početna tačka treba da bude pitanje doslednosti, primenljivosti I legitimnosti samog koncepta Boga. U sledećim poglavljima ja sam adresirao oba argumenta prirodne teologije I tvrdnji božanskog otkrivenja dok analiziram pojmove objašnjavanja, reda I namera. Podvlačeći Dejvida Hjuma I druge slične mislioce argumentovao sam da dizajn, kosmološki I moralni argumenti za Božije postojanje su neispravni. Takođe sam pokušao da pokažem da je bila nemoguća valjano izvoditi dokaze iz određenog religioznog iskustva koje je za svoj objekat imalo transcedentalno božansko biće.
problema mora odgovoriti sa poštovanjem koncepta Boga : Kako identifikovati Boga. Kako pozitivni nasuprot negativnim izrazima kao netelesni mogu biti primenjeni na Bogu. Kako nedoslednost definisanih karakteristika Boga sa nepobitnim činjenicama mogu biti objašnjene (i.e. kako zla u univerzumu trebaju biti usaglašena sa Svemoćnim Bogom). Drugo I treće od ovih pitanja su odbranili teisti teorijom analogije kada govorimo o Božijim atributima I sa odbranom slobodne volje kada se suočavamo sa problemom zla. Ali prvo pitanje nikada pre nije bilo uspešno istaknuto.
razgovora. Ali bilo je daleko od očiglednog kako takva pojedinačna stvar kao Mozaični Bog može biti identifikovan kao deljiv I odvojeno od celog “stvorenog” univerzuma. I koje čulo, ako neko, može biti dato insistiranju da ovo Biće postoji jedno I samo, sada aktivno ili kroz vreme ili – još više zbunjujuće – nekako “izvan” vremena ? Sve dok I ukoliko imamo autentičan, konherentan I primenljiv koncept, pitanje da li takvo biće postoji se nemože uzdići. Drugim rečima mi nemožemo početi da diskutujemo o razlozima za verovanje da postoji specifična vrsta Boga dok ne utvrdimo kako da identifikujemo Boga o kome želimo da diskutjemo. Mnogo manje možemo razumeti kako pojedinac možete biti ponovo identifikovan kroz prolaz vremena. Tako, na promer, kako bi mogla “osoba bez tela” (i.e. duh) koja je prisutna svuda “ biti identifikovana i ponovo identifikovana – I tako kvalifikovati kao mogući predmet za raznorazna opisivanja ? Teisti su na ovu rečenicu odgovorili na nekoliko načina. Najzapaženiji od svih je bio Ričard Svinburn (moj naslednik na Univerzitetu Kil I kasnije Nolot (Nolloth) profesor filozofije hrišćanske religije na Oksfordu) sa svojom knjigom “Konherencija teizma” (The Conherence of Theism). On je rezonovao da činjenica da smo jedine O koje smo ikada videli jesu X ne podrazumeva da nije koherentno pretpostaviti da postoje O koje nisu X. On je rekao da niko nema ikakvog posla da argumentuje ovo, samo zato što sve tako-I-tako sa kojima su se oni desili sebi da bi bili upoznati su bili takvi-I-takvi, stoga takvi-I-takvo- uopšte ( such-and-suchness ) moraju biti esencijalna karakteristka svega što treba da bude valjano ocenjeno kao tako-i-tako. O identitetu, on je argumentovao da je identitet osobe nešto konačno I nemože biti analizirano u terminima kontinuiteta tela, memorije ili karaktera. J.K. Meki (J.K.Mackie), ateista folozof, prihvatio je Svinburnovu definiciju Boga kao duha koji je svugde prisutan, svemoćan, I sveznajući I prosto izjavio da “zaista ne postoji problem” kada dođe do identifikacije I individuacije.
podigao s obzirom na koherenciju koncepta Boga I odgovorio drugačijom vrstom odgovora. “Ne mislim”, rekao je, “da to može opravdano biti zahtevano od ljudskog uma da bi trebao biti sposoban da pričvrsti Boga kao leptira u staklenoj vitrini” Prema njemu : Bog postaje stvarnost za ljudski um u ličnom pokretu transcedentnosti. U Ovom pokretu, Bog se pojavljuje kao neviđeni cilj pokreta. I budući da kao Transcedentalan nemože biti uhvaćen u sebe I poplaviti (overflows), da tako kažem, naša konceptualna mreža, sumnja neizostavno teži da se uzdigne. Ali unutar pokreta transcedentalnosti, sumnja je odmah izjednačena potvrdom umešanom u samom pokretu. To je unutar konteksta ovog ličnog pokreta ljudskog duha da Bog postaje stvarnost za čoveka. Šta danas mislim o argumentima iznesenim u (knjizi) ‘Bog I filozofija’ ? 2004-te u pismu (listu) ‘Filozofija danas’ promatrao sam da sada (knjigu) ‘Bog I filozofija’ smatram istorijskom relikvijom (ali naravno jedan nemože slediti dokaze gde god vodili bez davanja šanse drugima da vam pokažu nove perspektive koje niste sasvim razmotrili). I moji trenutni pogledi na teme tretirane tamo su predstavljeni u Delu 2 ove knjige “Moje otkriće Božanskog”.
(Izdate kao Bog, sloboda I besmrtnost u Ujedinjenim državama (God, Freedom and Immortality in the United States)). U ovoj knjizi sam argumentovao da rasprava o Božijem postojanju treba da počne sa pretpostavkama ateizma, da obaveza dokaza mora biti sa teistima. Istakao sam da ovaj novi dodatak stavlja celo pitanje postojanja Boga u sasvim svežu perspektivu. Ono pomaže da se izdime konceptualni problemi sa teistima koji mogu inače pobeći pažnju I prisiliti teiste da počnu od apsolutnog početka. Teistička upotreba reči Bog mora biti pružana sa značenjem koje je pravi teoretski mogućom za stvarno |