Tema: izazovi etnocentričnog modela na primeru eurocentrizma I japanocentrizma

Svako ljudsko biće odlikuju određene potrebe, međutim iako su potrebe iste, one se mogu zadovoljavati na mnoštvo različitih načina – ovo je često bio uzrok konflikata, a sasvim je izvesno da će i u budućnosti biti.

Dve osnovne potrebe čoveka (ne računajući one fiziološke) su potreba za komunikacijom i potreba za pripadanjem.

Komunikacija omogućava da steknemo nova znanja, spoznamo svet koji nas okružuje, ali i da spoznamo sami sebe.

Potreba za pripadanjem proističe iz činjenice da je čovek društveno biće, i da samo u društvu može zadovoljiti sve svoje potrebe.

Međutim, iz potrebe za pripadanjem proizilaze i konflikti koji su uzrokovani činjenicom da svako od nas teži ka tome da odbrani sistem vrednosti koji prepoznaje kao svoj.

Dinamične promene u okruženju nameću pitanje: može li se očuvati identitet grupe, a istovremeno izbeći izolacija?

Ključno je prihvatiti aksiomu da svako ″zašto?″ ima svoje ″zato!″, te da nema pitanja na koje se ne može dati odgovor, kao i da ne postoji problem koji se primenom sistemskog razmišljanja ne može reštiti.

Etnocentrizam predstavlja tendenciju interpretacije i procene drugih kultura, pri čemu se kao uporedna, polazna tačka u datom poređenju uzimaju vrednosti i odlike kulture kojoj pojedinac ili grupa pripada. Ovo podrazumeva isključenje opcije postojanja kulturne različitosti – dakle, zanemaruje se činjenica da se iste duhovne i fizičke potrebe mogu zadovoljavati na različite načine¹.

Antropolozi, među kojima se izdvajaju Franc Boa i Bronislav Malinovski, isticali su da je za svaku naučnu disciplinu (a naročito za one koje su društvenog karaktera) od vitalnog značaja da pojedinac/naučnik prevaziđe uticaj etnocentrizma, u tom smislu Boa je razvio princip kulturnog relativizma³, dok je Malinovski razivo princip/teoriju funkcionalizma⁴.

Kulturni relativizam stimuliše prihvatanje jednakosti kultura, jedinstva i bogatstva u različitosti i otvorenost uma, i predstavlja suprotnost etnocentrizma. Može se reći da je kulturni relativizam temelj policentrizma.

Etnocentrizam Kulturni relativizam

Ekskluzivnost (isključivost) Inkluzivnost (uključivost)

″Zatvorenost uma″ ″Otvorenost uma″

Kulturna neosetljivost Visok stepen kulturne osetljivosti

Primena termina etnocentizam veoma je rasprostranjena u nauci, ali i u svakodnevnom životu, naročito u političkim odnosima i odnosima sa javnošću uopšte, pri čemu se pod pojmom etnocentrizam podrazumeva sebičnosti i ograničenost pogleda na svet, odnosno izostanak želje da se ostvari zajednička dobrobit i očuva ravnoteža na nivou celokupne planete zemlje.

U svakoj kulturi je, u manjoj ili većoj meri, primetno obeležje etnocentrizma, odnosno težnja ka isticanju sopstvene superiornosti.

Ne treba biti u zabludi da je etnocentrizam fenomen relativno novijeg datuma – praktičnih primera koji potkrepljuju ovu tvrdnju nalazimo praktično u svim segmentima života: drevni Persijanci su smatrali da je Persija centar sveta ( ne samo usled toga što nisu raspolagali tačnim geografskim podacima, već i iz drugih brojnih razloga); naziv države Kine nastao je kao spoj dva idioma/reči od kojih jedna znači ″centar″ a druga ″zemlja″ - iz istog razloga je Kina na brojnim drevnim mapama prikazana kao centar sveta⁶ ; Sjedinjene američke države su zauzele tradicionalno etnocentrični stav prema ostatku sveta, a isti najbolje oslikava čuvena rečenica koju je izgovorio Abraham Linkoln: ″Sjednjene američke države su poslednja i najveća nada planete Zemlje″. Međutim, Sjedinjene američke države i mnoge druge kulture doživljavaju kao centar sveta – rezultat toga je nastanak čuvenog fenomena ″američkog sna″, kao i promena šablona ponašanja kod mladih naraštaja širom sveta.

Etnocentrističke osobine nacije su pored religije i sistema vrednosti izarežene i u jeziku date nacije – primera radi: u Sjedinjenim američkim državama se svi imigranti nazivaju zbirnom imenicom ″allien″ (tuđin)⁷; u Nemačkoj je u širokoj primeni termin nichtdeutscheurkunft (nenemačkog porekla)⁸; u Luksemburgu je u upotrebi termin allochton (stranac, tuđin) itd.

Sa psihološkog aspekta posmatrano etnocentrizam je sasvim normalna odlika svakog ljudskog bića, a isti nastaje momentom podele kultura na ″tuđe″i ″sopstvenu″ do koje dolazi u umu pojedinca. Obzirom da je čovek društveno biće, te oseća neodoljivu potrebu za tim da pripada nekoj grupi – pojedinac će pri pomenutoj podeli kulturu kojoj pripada automatski okvalifikovati kao ″višu″, odnosno kao kulturu sa višim stepenom vrednosti.

Dakle, etnocentrizam je prirodna, a ne veštačka pojava, on je nastao momentom nastanka ljudskog bića a proizvod je činjenice da se osećamo prijatnije u društvu sebi sličnih jedinki⁹.

Prilikom susreta sa kulturama drukčijim od one kojoj pripadamo mi doživljavamo svojevrsni kulturni šok – rezultat može biti različit, ali generalno se može reći da postoje tri ishoda: odbacivanje, indiferentnost ili prihvatanje te kulture (do poslednjeg ishoda dolazi ukoliko se pod uticajem okruženja ta nova kultura okvalifikuje kao superiorna).

One kulture koje karakteriše visok stepen porodične povezanosti i/ili organizovanje u obliku plemenskih zajednica, koje su zatvorenog tipa i visoko etnocentričnog karaktera, dominantne su u onim ekonomskim sistemima čija su odlika visoki transakcioni troškovi. Međutim, takav tip organizacije u datim ekonomskim sistemima neretko rezultira nastankom udruženja kriminalnog karaktera – najbolji primer predstavljaju Rusija, Sicilija i Sjedinjene američke države.¹⁰ Naravno, valja imati na umu da postoji određen stepen različitosti u pogledu načina organizacije unutar ovih grupa, ali da je ista proizvod obeležja datih kultura, odnosno sistema vrednosti i načina ispoljavanja moći.

Prema socio-evolutivnim teorijama ovaj vid grupisanja je sasvim logičan usled činjenice da postoji usaglašavanje interesa među pripadnicima istih, a koje je proizvod genetske sličnosti. U tom smislu, etnocentrizam se često tumači i kao prirodni, viši oblik nepotizma.¹¹

Međutim, nemaju svi naučnici negativan stav prema etnocentrizmu, naime pojedini istaživači kao što je npr. Šelbi Stil zauzimaju stav da je etnocentizam normalna pojava u svakom društvu, te da su akcije koje imaju za cilj minimiziranje etnocentrističkog ponašanja tek vid moralnog izduvnog ventila, koji za cilj ima minimiziranje osećaja krivice kod dominantne kulture, te da su oni koji javno iskazuju svoj stav etnocentrističkog karaktera iskreni, budući da ne pribegavaju licemerstvu kako bi održali poredak. Upravo taj izostanak ravnoteže i fidbeka između različitih kultura doveo je do toga da kulture ″zapadnog sveta″ budu zatrovane psihološkim problemima vezanim za pripadnost i potrebom za uništenjem, dok su ostale kulture zatrovane problemima egsistencijalnog karaktera. Komunikacija i poštovanje među kulturama moglo bi da omogući iskorenjivanje tih problema, ali osnova je iskrenost i razmenjivanje informacija među kulturama¹².

* * *

Vitalno je naglasiti da je etnocentrizam prirodan fenomen, on nije rezultat globalizacije ili zavere iza koje se krije novi svetski poredak (mada pod dejstvom istih može poprimati drukčije dimenzije) , već je produkt prirode samog ljudskog bića, psiholoških procesa koji se odvijaju u njemu i koji formulišu šablone ponašanja. Uzrok činjenice da se etnocentrizam tumači kao veštački nastao fenomen počiva na neumerenom ponašanju pojedinaca, koji su (ne)svesno preuveličavali ulogu kulture kojoj pripadaju. Takođe, ponašanje pojedinca ne treba poistovećivati sa ponašanjem grupe kojoj pripada, jer u suprotnom etnocentrizam može olako prerasti u daleko malignije forme klasifikacija kultura i nacija.

Najdelotvornije dejstvo za potiskivanje negativnih manifestacija koje proističu iz etnocentrizma jeste razvijanje i unapređenje interkulturne kompetentnosti, koja omogućava dostizanje kulturnog relativizma.


1.1.1 ETNOCENTRIZAM ≠ RASIZAM

Iako se, na prvi pogled, čini da je razlika između ova dva pojma isključivo semantičke prirode, veoma je važno naglasiti da između istih postoji jasna granica, te da se oni moraju tretirati kao zasebni fenomeni.

Linija razdvajanja između rasizma i etnocentrizma je krajnje tanka, naročito ako se uzme u obzir da ekstremni etnocentrizam može prerasti u rasizam, međutim, upravo iz toga i proističe početna razlika između ova dva fenomena: rasizam je radikalan, dakle krajnje ekstreman dogmatski pristup, i njegova osnovna težnja je primenjivanje svih instrumenata i metoda u cilju dokazivanja urođene superiornosti određene jedne rase nad svim ostalim rasama, jer postoji samo jedna dominantna rasa u odnosu na koju su sve ostale inferiorne¹³.

Rasizam je kao ideologija nastao na teritoriji današnje Španije u periodu ″smene kultura″ (Requonqista), a svoj vrhunac dostiže u XIX veku, kada su nastale prve naučne rasističke teorije i ideologije, i koje su kasnije postale temelj fašističkog i nacističkog pokreta. Naravno, rasizam je kao misao i fenomen postojao i pre toga, međutim dok se etnocenrizam može posmatrati kao prirodan fenomen koji proističe iz psiholoških potreba – potrebe za pripadnošću, rasizam je, u suštini, veštačka tvorevina koja je rezultat ambicija za dominacijom na regionalnom/globalnom nivou.

Etnocentrizam može, putem dejstva raznorodnih procesa prerasti u rasizam, ali prelazak rasizma u etnocentrizam ostvaruje se gotovo isključivo nasilnim putem – posredstvom dejstva druge, u tom trenutku dominantnije kulture, mada u izvesnom broju slučajeva može biti i rezultat sistematskog uvećanja i unapređenja interkulturne kompetenosti.

DEJSTVO DOMINANTNE (NADMOĆNIJE ) KULTURE

Podloga nastanka rasizma su gotovo uvek socijalna previranja, nastanak novog tržišta velikih srazmera, što ne mora nužno biti slučaj sa etnocentrizmom.

Takođe, rasizam je često poprima institucionalne okvire, što ne mora biti slučaj sa etnocentrizmom.

1.2 POJAM KOMUNIKACIJE

Postoji znatan broj definicije pojma komunikacije, međutim osnovnom definicijom smatra se sledeća: ″komunikacija predstavlja prenos informacija koji se odvija između najmanje dva učesnika″¹⁴. Međutim, većina naučnika koji se bave izučavanjem komunikacije kao fenomena ovu definiciju smatraju nepotpunom, te je daleko češće u primeni Lasvelova maksima kojom se ova definicija proširuje, a koja glasi: ″ko govori, kome se obraća, u kom maniru i koji su ostvareni efekti″.

Postoji neverovatan raspon termina kojima se označava pojam komunikacije: iskazivanje osećanja i misli, razgovor, slušanje, razmena misli, pisanje.... Potreba za komunikacijom je urođena – ljudi žele da budu saslušani i cenjeni.

Poruke koje se šalju putem komuniciranja, mogu imati različite namene u zavisnosti od potreba individue ili organizacije, koja komunicira .Ove poruke se koriste da informišu, upitaju, stimulišu, podstaknu, nagovore, utiču, pruže znanje ili da zabave. Stoga način na koji se ostvaruje komunikacija – kreiranje i slanje poruke, najčešće zavisi od nekoliko glavnih činilaca:

situacije;

prirode ( sadržaja ) poruke;

broja ljudi kojima je poruka namenjena (što je posebno značajno).

Međutim, ukoliko se u obzir uzme prisustvo velikog broja medija koji učestvuju u procesu komunikacije, direktno ili indirektno, a koji kreiraju ″buku″, ova tri elementa ne definišu u potpunosti složen pojam komunikacije, jer isključuju dejstvo okruženja na pojedinca, njegov psihološki sklop i način obrade primljene poruke, kao i odgovor na poslatu poruku.

1.2.1 OKVIRI KOMUNIKACIONE TEORIJE

U akademskim krugovima postoje neslaganja u pogledu definisanja i obima pojma komunikacija, što je uzrokovalo forumulisanje velikog broja komunikacionih teorija.

Značaj komunikacionih teorija ne ogleda se samo u definisanju pojma komunikacije, vec se ogleda i u povezivanju komunikacije sa drugim disciplinama – ovaj čin povezivanja i izučavanja komunikacije u svetlu drugih društvenih fenomena i nauka sasvim je logičan, budući da je komunikacija u toj meri duboko ukorenjena u ukupnoj društvenoj strukturi da bi posmatranje iste kao zasebnog fenomena bilo potpuno pogrešno.

Prilikom sagledavanja komunikacije kao fenomena i komunikacionih teorija preporučljivo je da se sagledavanju pristupi sa sledećih aspekata:

• 
  mehanicistički aspekt: sa mehanicističkog aspekta posmatrano komunikacija prestavlja savršeni proces prenošenja poruke od pošiljaoca ka primaocu – mehanicističke teorije ne bave se pitanjem razmene emocija, već isključivo uspešnošću procesa prenošenja početne informacije od pošiljaoca ka primaocu; prenos poruke ne podrazumeva isključivo verbalne oblike komunikacije;
  

• 
  psihološki aspekt: sa psihološkog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja čin slanja tačno određenje poruke primaocu, pri čemu je pažnja usmerena na psihološke procese koji se po prijemu i ″dešifrovanju″ poruke odvijaju u primaocu, u tom smislu psihološke komunikacione teorije bave se posledicama – ehom poruke i uključuju emocije kao determinantu uspešne komunikacije, takođe proučava se i uticaj buke iz okruženja na odvijanje i uspešnost komunikacionog ciklusa, jer buka može u potpunosti poremetiti te procese i dovesti do neuspeha komunikacionog ciklusa;osim buke na valjano ″dešifrovanje″ upućene poruke utiču i iskustvo primaoca, njegova ubeđenja, sistem vrednosti, ideje vodilje, kao i ukupno psihološko stanje;
  

• 
  socijalno-konstrukcioni aspekt (aspekt upotrebe simbola): sa ovog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja proizvod stvaranja, razmene i stvaranja značenja;
  
• 
  sistemski aspekt: sa sistemskog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja proces transformacije – interpretacije i reinterpretacije na putu od pošiljaoca do primaoca, pri čemu se posebna pažnja posvećuje transformaciji koju poruka doživljava prolazeći na tom putu kroz veliki broj subjekata.
  

Veliki broj istraživača koji se bavi istraživanjem fenomena komunikacije vrši klasifikaciju vidova komunikacije prema nivoima ili kontekstima na kojima se komunikacija odvija.

U tom smislu, može se reći da je osnovna (polazna) podela komunikacija na masovne i direktne komunikacije.

Međutim, kako je ova podela isuviše uopštena dolazi do dalje klasifikacije na sledeće tipove komunikacija: interkulturna i internacionalna komunikacija, komunikacija unutar malih grupa i komunikacija unutar velikih grupa, zatim podklasifikacija prema tehnologijama komunikacije i td.

Na osnovu nivoa ili konteksta sa koga se posmatra komunikacija kao fenomen, mogu se klasifikovati i komunikacione teorije.
Pretpostavke

Robert Kreg navodi sledećih 7 stavki-tradicija kojima se treba posvetiti pažnja u cilju klasifikacije komunikacionih teorija i u cilju temeljnog proučavanja komunikacije kao fenomena:

• 
  retorika – praksa razvoja umetnosti rasprave;
  
• 
  semiotika – komunikacija putem signala;
  
• 
  fenomenologija – dijalog i izučavanje iskustava drugih;
  
• 
  kibernetika – obrada informacija;
  
• 
  socio-psihologija – izražavanje, interakcija i uticaj;
  
• 
  kritika – razmišljanje o učinjenom i izrečenom;
  
• 
  sociokulturološki uticaj – reprodukcija društvenog poretka.
  

Intekrukulturna komunikacija predstavlja polje naučnog istraživanja koje se bavi izučavanjem odnosa koji nastaju i odvijaju se između pripadnika pojedinaca i grupa koji potiču iz različitih kultura. Interkulturna komunikacija se, takođe, bavi izučavanjem prepreka na putu ka uspešnom ostvarenju takve komunikacije, kao i načinima za uklanjanje ili minimiziranje istih, kao i posledicama koje one izazivaju.

Cilj izučvavanje interkulturne komunikacija kao fenomena je, dakle, uspostavljanje pravila i principa koji će pripadnicima razlkičitih kultura omogućiti da uspešno komuniciraju.

Interkulturna komunikacija predstavlja veoma složenu naučnu oblast koja predstavlja kombinaciju metoda i znanja iz oblasti atropolgoije, sociologije, psihologije i komunikacije, a poseban naglasak stavlja se na izučavanje međuetničkih odnosa.

Temelj najvećeg broja teorija o interkulturnoj komuniaciji predstavljaju naučni radovi koji se bave izučavanjem sistema vrednosti ili kulturnih dimenzija. Među tim radovima kao najznačajniji izdvajaju se readovi Edvarda Hola, Gerta Hofšteda, Harija Triandisa, Fonsa Trompenaarsa i Šalom Švarca.

Interkulturna komunikacija predstavlja relativno mladu naučnu disciplinu na šta nam ukazuje i činjenica da je prvi doktorat o interkulturnoj komunikaciji odbranjen 1973. godine¹⁵.

Teorije o interkulturnoj komunikaciji imale su snažan uticaj na menadžment i ekonomiju kao nauku. Međutim, na teorije o interkulturnoj komunikaciji ne treba gledati kao na definitivne prikaze stvarnosti ili kao na «neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje» i automatski omogućava uklanjanje svih prepreka ka uspešnoj interkulturnoj komunikaciji, već isključivo iste treba posmatrati kao mentalni alat koji omogućava da se problemi koji nastaju prilikom komunikacije između pojedinaca i grupa sagledaju sa različitih aspekata, a u cilju iznalaženja optimalnog, sistemskog rešenja.

Kritike na račun teorija o interkulturnoj komunikaciji u velikoj meri potekle su od strane menadžera i naučnika koji se bave izučavanjem menadžmenta kao fenomena, što je sasvim logično, budući da su tokom direktnog učešća u procesu interkulturne komunikacije ili indirektnog, imali prilike da se uvere u zakonomernost datih teorija. Primera radi:Holden Najdžel samtra da je najveći nedostatak teorija o interkulturnoj komunikaciji sadržan u činjenici da je većina istih bazirana na konceptu kulture kakav je bio prihvaćen u XIX veku, a prema kome se na kulture gleda kao na izvor razlika, a ne kao na suštinu, odnosno osnov bivstvovanja i evolucionog napretka.¹⁶

Sledeća kritika uprerena je ka klasifikaciji kultura koju je sačinio Gert Hofšted, a koja je, prema mišljenju istraživača, u nedovoljnoj meri realna i primenljiva, a i uzeta je zdravo za gotovo, te je u izvesnoj meri stekla i status aksioma.

Interkulturna komuniacija će, kao polje istraživanja, svoju funkciju započeti da ostvaruje tek onda kada se bude usvojen drukčiji pristup u sagledavanju sveta i kultura u celosti, odnosno kada se bude prihvatio princip kulturne međuzavisnosti, a odbaci princip komparativnosti kultura.

1.2.2.1 PRINCIPI INTERKULTURNE KOMUNIKACIJE

Principi interkulturne komunikacije predstavljaju okvire unutar koji se odvija proces razmene informacija nedvosmislenog karaktera između pripadnika različitih kultura, a koji je dizajniran tako (proces komunikacije) da se prilikom razmene informacija očuva međusobno uvažavanje i poštovanje i tolerancija.

U tom smislu, pod pojmom kulture podrazumeva se zajednički sistem simbola, verovanja, stavova, vrednosti, očekivanja i težnji, kao i ponašanja i normi. Kultura je odličje koherentnih grupa i nije teritorijalno ograničena.

Principi interkulturne komunikacije nisu primenjljivi samo u socio-psihološkim istraživanjima, oni dolaze do izražaja u svakodnevnim aktivnostima – od odnosa koji nastaje kada turisti odlaze u druge zemlje i istom prilikom se suočavaju sa razlikama u sistemu vrednosti i ponašanja, preko odnosa kji nastaju u kompanijama koje posluju u zemljama šriom sveta, sve do uspostavljanja, razvijanja i očuvanja diplomatskih odnosa.

Među brojnim faktorima koji su uticali na to da naraste značaj interkulturne komunikacije izdvajaju se dva:

• 
  transfer tehnologija (on je doveo do češćeg susreta među pripadnicima različitih kultura – internet je omogućio neograničenu komunikaciju, dok je razvoj avio industrije omogućio direktni susret kultura) – izazov koji je povezan sa transferom tehnologija leži u činjenici da ne doživljavaju pripadnici svih kultura na isti način probijanje kulturnih barijera: neki to doživljavaju kao izvor mogućnosti, a neki kao otvorenu pretnju, te samim tim zauzimaju neprijateljski, defanzivan stav što vodi procvatu etnocentrizma;
  
• 
  globalizacija (po mišljenju izvesnog broja naučnika, globalizacija je uticala na umanjenje kulturnog šoka, što je opet dovelo do pomeranja kulturnog diverziteta sa scene, te je u tom smislu uzrokovala umanjenje mogućnosti za nastanak konfliktnih situacija – međutim, i ako je u izvesnoj meri prihvatljiv, ovaj pristup na kulture gleda kao na homogeno tržište, isuviše je uopšten i samim tim ograničeno realan; proizvod ili brend najvećim delom utiče na materijalistički segment bića, na njegovu želju da poseduje i iskusi, dok psihološki segment bića u najvećem broju slučajeva ne biva tangiran istim, prema tome prodaja i performanse nekog proizvoda nemaju tu sposobnost da utiču na široki raspon faktora koji razdvajaju kulture jedne od drugih¹⁷).