Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
zajedničkim interesima. Posle posvećivanja akademskoj 1948-oj prema čitanju za više priznanje u fiozofiji pod Rilovim nadžorom, osvojio sam gorespomenutu univerzitetsku nagradu, stipendiju Džon Loki (John Locke) u mentalnoj filozofiji. Tada sam postavljen u šta bi se u drugim Oksfordskim koledžima sem Hristovoj crkvi nazvalo (uslovno pušteno) družina – to je reći, punovremeni posao učenja. U rečniku Hristove crkve, međutim, rekao sam da sam postao (uslovno pušteno) student.
(Ludwig Wittgenstein), čiji će pristup filozofiji uticati na moj sopstveni, stigla su na Oksford. Međutim, ova učenja, kasnije izdavana kao njegova ‘Plava knjiga’ (Blue Book), ‘Braon knjiga’ (Brown Book) I ‘Lekture na matematici’ (Lectures on Mathematics), došla su u formi kucanih skripti pojedinačnih lektura – I bila su praćena pismima od Vitgenštajnovih pokazivanja kome bi se određene lekture mogle ili nemogle pokazati. Kolega I ja smo uspeli da napravimo, bez kršenja nekog obećanja Vitgenštejnu, kopije svoh njegovih lektura tada dostupnih u Oksvordu, pa je svako ko je želeo mogao da ih čita.
pitanjem svih koje smo poznavali I bili aktivno filozofirajući na Oksfordu u to vreme da li poseduju neku kucanu skriptu I ako da koju. Tada, pošto je to bilo mnogo pre fotokopija, našli smo I unajmili kucača (na mašini za pisanje) da napravi dovoljno kopija da zadovolji zahtev. (Malo smo znali da bi kruženje ovih poticajnih kucanih skripti samo članovima jedne unutrašnje grupe I tada pod svečanim obećanjima diskrecije izazvalo autsajdere da komentarisu da se Vitgenštejn, koji je nesumljivo bio filozof genija, često ponaša kao šarlatan pokušavajući da bude čovek genija!)
prijateljstvo s njim, privoleći Vitgenštejna da mu se pridruži na hodajućoj turneji u Ingliš Lejk Distriktu (English Lake District) u 1930. I 1931-ve. RIl nikada nije izdao neki izveštaj ove turneje ili na kojoj je štogod naučio od I o Vitgenštejnu. Ali posle te turneje, I ikada posle, Ril se ponašao kao posrednik između Vitgenštejna I, šta filozofi zovu, “špoljašnjeg sveta”.
Vitgenštejna, koji je bio jevrej, I njegovih sestara neposredno posle zauzimanja kontrole Hitlerove vojske nad Austrijom. Vitgenštejn je uveravao svoje sestre tada da, zbog njihovih bliskih veza sa “glavnim ljudima I porodicama” bivšeg režima, nisu ni on ni one nalazili ni u kakvoj opasnosti. Kada sam kasnije postao profesionalni profesor filozofije, ja sam se kolebao da otkrijem svojim učenicima da je Vitgenštejn, koga smo ja I mnoge moje kolege smatrali za filozofskog genija, bio tako obmanjen u praktičnim stvarima Ja sam lično svedočio Vitgenštejna u akciji najmanje jedanput. Ovo je bilo za vreme mog studentskog vremena kada je on posetio Džover društvo (Jowerr Society). Njegov izjavljeni subjekat je bio “Cogito ergo sum”, izveden naravno od pozanate izjave francuskog filozofa Rene Dekartea (Rene Descartes) “mislim dakle postojim”. Prostorija je bila popunjena. Publika je čekala na bilo koju reč velikog čoveka. Ali jedina stvar koje sada mogu da se setim o njegovim komentarima je da oni apsolutno nisu imali razbirljive veze sa izjavljenom temom. Pa kada je Vitgenštejn završio, isluzeni profesor H.A. Pričard (H.A.Prichard) je ustao. Sa očiglednim ogorčenjem je upitao šta je“ Her (gospodin) Vitgenštejn” – Kembridžov D.F. (Ph.D. - Doctor of Philosophy – doktor filozofije, Dr.) naizgled nije bila prepoznat na Oksfordu ! – “mislio o Cogito ergo sum”. Vitgenštejn je odgovorio pokazujući na svoje čelo kažiprstom svoje ruke I rekavši samo “Cogito ergo sum. To je veoma specifična rečenica”. Ja sam mislio tada I dalje mislim da bi najpogodniji protivudarac Vitgenštejnovoj izjavi bilo prisvajanje titlova Džejms Turberovog (James Thurber’s) crtanog filma ‘Ljudi, žene I psi’ : “Možda nemaš šarm Lili, ali si vrlo zagonetan” SUKOBLJAVAJUĆI SE SA LEVISOM Za moje vreme kao postiplomca pod nadžorom Gilberta Rila, ja sam postao svestan da je njegova očigledna praksa bila da uvek odgovara direktno, licem u lice, bilo kojoj zamerci rečenoj bilo kojm njegovom folozofskom uverenju. Moja sopstvena pretpostavka, iako Ril ovo sigurno nikada nije otkrio meni ili koliko ja znam, nikom drugom, je bila da se on pokoravao komandi koju je Platon u ‘republici’ pripisuje Sokratu : “Mi moramo pratiti argumente gde god vodili.” Između ostalog, ovaj princip zahteva da svaka pretpostavka napravljena licem u lice mora takođe biti sretnuta licem u lice. To je princip koji sam ja lično pokušavao sasvim da sledim u dugom I veoma naširoko kontroverznom životu.
intelektualnog života kog je bilo u Oksfordu u vreme rata. Sokratov klub je bio živi forum za rasprave između ateista I hrišćana I ja sam bio redovni učesnik na njegovim sastancima. Njegov moćni predsednik od 1942. do 1954-te je bio poznati hrišćanski pisac C.S. Levis (C.S.Lewis). Klub je sazivan svakog ponedeljka uveče za vreme termina na studentskoj ‘Mladoj zajedničkoj sobi Sv. Hildinog koledža’ (Junior Common Room of St. Hilda’s colledge). U njegovom uvodu prema prvom problemu Sokratove zbirke, Levis je citirao Sokratov nauk “partite dokaze gde godoni vodili”. On je istakao da je ova “ arena specijalno posvećena konfliktu između hrišćana I nevernika, novost. “ Mnogi od vodećih ateista na Oksfordu sukobljavali su se sa Levisom I njegovim dugovima hrišćanima. Do tada najpoznatiji susret je bila proslavljena debata februara 1948. između Levisa I Elizabet Enskomb (Elizabeth Anscombe) koja je vodila Levisa do ispravke trećeg poglavlja svoje knjige ‘Čuda’ (Miracles). Još uvek se sećam članstva male grupe prijatelja koji se vraćaju zajedno sa velike debate, hodajući direktno iza Elizabet Enskomb I njene družine. Ona je likovala I njeni prijatelji podjednako. Tačno ispred ove družine C.S.Levis je gazio sam, hodajući toliko brzo koliko je mogao prema utočištu u svojim sobama u Magdaleninom koledžu (Magdalen College), samo od mosta koji smo svi bili prelazili. Iako su mnogi okarakterisali Levisa kao permanentno demoralizovanog od rezultata ove debate, Enskomb lično je mislila drugačije. “Sastanak Sokratovog kluba na kom sam čitala svoj papir,” napisala je kasnije, “je bio opisan od strane nekoliko njegovih prijatelja kao užasno I šokantno iskustvo koje ga je veoma uznemirilo. Ni Dr. Havard (Dr.Havard) (koji je Levisa I mene vodio na večeru nekoliko nedelja kasnije ) ni profesor Džek Benet nisu zapamtili neka takva osećanja na Levisovom delu… Ja sam sklona da tumačim neobične izveštaje materije nekih njegovih prijatelja … kao interesantan primer fenomena zvanog ‘projekcija’”
BBC nedavno upitao da li sam ikada apsolutno demantovao Levisovu hrišćansku pohvalu ,ja sam odgovorio : “Ne. Ja samo nisam verovao da postoje dovoljan razlog za verovanje u to. Ali naravno kada sam kasnije razmišljao o teološkim stvarima, izgledalo mi je da slučaj hrišćanskog otkrovenja veoma jak ako verujete u bilo koje otkrovenje uopšte.”
je pridobila mnoge članove Sokratovog kluba da Ajerov jeres logičkog pozitivizma – tvrdnja da su svi religijski predlozi bez spoznajnog značenja – moraju biti demantovani. Prvi I jedini papir koji sam čitao Sokratovom klubu, ‘Teologija I falsifikacija,’ daje ono šta sam tada smatrao za dovoljno demantovanje. Verovao sam da sam postigao potpunu pobedu I da nema više mesta da dalje debate.
nas je Enisina zaova na društvenom Labor klubu (Labor Club) na Oksfordu. Posle tog upoznavanja sa Enis nisam obraćao pažnju ni na koga u tom klubu. Prilika na kraju tog društva kada sam organizovao sledeći sastanak sa Enis činila je prvu priliku u kojoj sam ikada izveo devojku. Naši društveni uslovi u vreme našeg prvog sastanka su bili veoma različiti. Ja sam učio u Hristovoj crkvi, samo muškoj instituciji , dok je Enis bila na prvoj svojoj godini kao učenica na Somervilu (Somerville), ženskog koledža koji, kao I svi drugi ženski koledži u Oksfordu u to vreme I deceniju ili tako posle, prošto izbacuje sve studente koji “se venčaju”. Moja buduća tašta je bila razumljivo zabrinuta o tome što se akademski starija osoba kao ja sastaje sa njenom mnogo mlađom ćerkom. Zato se savetovala sa svojim sinom, mojim budućim zetom. On je uveravao da sam ja, kako bi shvatila, ‘zaljubljen ili tako nešto’ I da bih bio slomljenog srca ako bih bio sprečen da nastavim tu vezu. Oduvek sam pretpostavljao da je on prosto želeo da njegova mlađa sestra bude prepuštena da sama vlada svojim životom, znajući da je razborita devojka kojoj se može verovati da neće praviti nikakve nagle odluke. Iako sam se odavno udaljio od očeve vere, nikada nisam odbio ono što sam naučio od svojih roditelja metodista. Nikada nisam ni pokušao da zavedem Enis pre našeg venčanja, verujući da je takvo ponašanje uvek moralno pogrešno. Niti kao sin, akademika, nisam negovao misli o nagovaranju Enis da se uda za mene pre nego što diplomira I osvoji svoje priznanje.
1950 I počeo sam da služim kao predavač moralne filozofije na Aberdin Univerzitetu (Universitu of Aberdeen) u Škotskoj oktobra te godine.
radio diskusije sponzorisane od tada novoosnovanog I ratoborno intelektualnog BBC treveg programa, I služio kao subjekt u nekoliko psiholoških eksperimenata. Velika privlačnost Aberdina za nas je bila kolegijalnost skoro svakog kog smo sreli ; snaga I raznovrsnost kretanja obrazovanja odraslih; sama činjenica da je Aberdin bio u grad Škotskoj radije nego u Engleskoj, što je bilo novo za nas; I činjenica da nam je dao raznovrsne mogućnosti za šetnju po obali I Keirngormima (Cairngorms). Mislim da nismo nikada propustili da se pridružimo Keirngorm klubu na njegovim regularnim mesečnim izletima na ta brda.
na Koledžu Severnog Stafordsajr Univerziteta (Universitu College of North Staffordshire) koji je kasnije zaradio svoju povelju kao Kil Univerzitet (Universitu of Keele). Kroz sedamnaest godina koje sam proveo tamo Kil je ostala najbliža stvar koju je Ujedinjeno Kraljevstvo ikada imalo prema takvim liberalnim umetnim kolegama u U.S. (United States – Ujedinjene države) kao što su Oberlin (Oberlin) I Svartmor (Swarthmore). Brzo sam postao posvećen njemu I otišao isključivo kada je počeo, polako ali nezadrživo, da gubi svoju razlikovnost.
ve sam se povukao sa onoga što je tada postao Kil Univerzitet (moj naslednik na Kil-u je bio Ričard Svinburn (Richard Swinburne)). Januara 1972. prešao sam u Kaljari Univerzitet ( University of Calgary ) u Alberti, Kanada. Moja početna namera je bila da se nastanim tamo. Međutim, maja 1973, posle samo tri semestra u Kaljariju, prebacio sam se na Riding Univerzitet (University of Reading), gde sam ostao do kraja 1982. Pre nego što sam tražio I dobio rano penzionisanje od Ridinga bio sam dogovorio da predajem po jedan semester svake godine na Jork (York) univerzitetu, Toronto, za vreme ostalih šest godina mog normalnog akademskog univerziteta. Na pola kroz taj period, međutim, povukao sam se sa Jorka da bih prihvatio poziv od Centra za socijalnu filozofiju I politiku (Social Philosophy and Policy Center) na Bouling Grin državnom univerzitetu (Bowling Green State University) u Ohaju, da služim sledeće tri godine kao istaknuti naučni saradnik. Poziv je kasnije produžen za još tri godine. Nakon toga, konačno sam se skroz penzionisao u – I dalje pripadam – Ridingu.
interesi dati na Kingsvordu, može izgledati da sam bio spreman da postanem profesionalni filozof mnogo pre odlaska u Oksford. Ustvari jedva da sam znao da postoje takva bića u to vreme. Čak I u moja dva termina u Oksfordu, pre pridruženja u RAF, najbliže kada sam prišao filozofiji je bilo na sastancima Sokratovog Kluba. Moji glavni interesi van studija su bili politički. To je bilo još uvek tačno do januara 1946 kada su predmeti koje sam studirao počeli da uključuju folozofiju. Jednio sam počeo da vidim filozofiju kao udaljenu mogućnost nekoliko meseci pre preuzimanja finala u decembru 1947. Da sam se plašio ostvarenja svojih strahova da ću biti stavljen u II klasu, čitao bih za drugi set finala, sa koncetracijom na psihologiju u novoj Školi filozofije, psihologije I fiziologije. Umesto toga otišao sam pravo da radim za novotarski B.Fil.(B.Phil.) pod ndžorom Gilberta Rila. To je bilo jedino u zadnjim nedeljama 1949., posle nego što sam bio postavljen zahtevno puštenom studentskom životu u Hristovoj crkvi, da sam postavio svoj kurs (I zaista, spalio svoje mostove) odbijajući ponudu da se pridružim Administrativnoj klasi kućnog civilnog servisa - izbora zbog kog sam zažalio dok nisam primio ponudu iz Aberdin. U sledeća dva poglavlja, ja pokušavam da detaljizujem slučaj koji sam izgradio godinama protiv postojanja Boga. Ja prekopavam prvo u pola veka ateističkih argumenata koje sam sakupio I razvio I onda prosledio, u poglavlju 3, da potražim različite obrte I okrete koje je moja filozofija uzela, delimično kako to može biti razrađeno kroz moje česte debate na temi ateizma. Kroz sve to, nadam se da će se videti, kao što sam rekao u prošlosti, da moj dugotrajni interes u religiji nikada nije bio ništa drugo nego razborit, moralan, ili prosto znatiželjan. Kažem razborit od kad, ako postoji Bog ili bogovi koji su umešali sebe u ljudske događaje, bilo bi ludo nepromišljeno nepokušati što je dalje moguće zadržati pravu stranu njih. Ja kažem da je moj interes bio moralan, od kada bi mi trebalo biti drago naći ono što je Metju Arnold (Matthew Arnold) jednom nazvao “večnim ne za sebe koje pravi pravednost.” I ja kažem da je moj interes bio znatiželjan od kada svaka naučno sklona osoba mora želeti da otkrije šta, ako nešto, je moguće znati o ovim materijama. Pa ipak može dobro biti da niko nije tako iznenađen kao ja da me je moje istraživanjem Božanskog posle svih ovih godina promenilo od odbijanja do otkrića.
koja je tvrdila da ima (je stara)“sto jednu pet meseci I dan” : “Nemogu da verujem u to” reče Alisa. “Nemožeš li?” reče kraljica sažalnim tonom. “Probaj ponovo : Duboko udahni I zatvori oči” Alisa se nasmejala.”Nema svrhe pokušavati,” reče ona: “jedan nemože verovati nemoguće stvari.” “Usuđujem se reći da nisi puno vežbala” reče kraljica. “Kada sam bila tvojih godina, ja sam uvek to radila po pola sata na dan. Zbog čega bih ponekad verovala toliko kao šest nemogućih stvari pre doručka” Usuđujem se reći da se moram simpatisati s Alisom. Jesam li pokušao da zamislim put svog života I studija na koje sam pošao – čak I posle nego što sam počeo studije filozofije pod nadžorom Gilberta RIla – svakako mora da sam ga zanemario sav kao neverovatan ako ne nemoguć.
sledećeg pola veka izdati nekih trideset I pet izdanja na veliku raznovrsnost filozofskih tema. Iako sam najpoznatiji po svojim pisanjima po pitanju Božijeg postojanja, pisao sam na temama rangiranim od lingvističke filozofije do logike; od morala, društva, I političke filozofije do filozofije nauke; I od parapsihologije I obrazovanja do slobodne volje – determinizmičke rasprave I ideje o zagrobnom životu.
semifilozofske interese kao student u Kingsvord školi, trebale su godine da moji filozofski pogledi da sazru I stvrdnu. Za vreme kad su to uradili, ja sam stigao na principe vodilice koji neće samo upravljati moje doživotno pisanje I rasuđivanje, nego takođe najzad diktirati dramatični obrt : od ateizma do teizma. RANIJA ISTRAŽIVANJA…I NEPRILIKE Neki od mojih filozofskih pogleda su uzeli oblik čak pre mog dolaska u Kingsvord školu. Ja sam se već ispovedio kao komunista na upisu tamo, I ostao vrelo energični levo-krilni socijalista do ranih 1950-ih kada sam odstupio od Labor (Labor) partije, britanskog istorijski levičarskog pokreta.
savremenika sa KIngsvorda jeste, je bilo ponašanje Britanske Komunističke partije posle nemačko- sovjetskog pakta 1939. (kada sam još uvek bio tinejdžer). U poslušnosti instrukcijama iz Moskve, ova servilna I izdajnička organizacija je počela da osuđuje rat protv Nacional Socialista (Naci) Nemačke kao “imperijaliste” I zato bez posla britanskog naroda. Ove javne osude se nastavljaju čak I kroz 1940-te dok je zemlja bila ugrožena invazijom. Kako god, ovaj takozvani imperijalistički rat odjednom je postao “napredni narodni rat” (sa komunističke perspektive) kada su nemačke snage napale SSSR. U narednim godinama ja sam postao sve više kritičan teoriji I praksi komunizma, sa svojim tezama da je istorija upravljana zakonima srodnim onima iz fizičke nauke.
pisanja C.E.M. Džoda (C.E.M.Joad). U to vreme, Džod je bio filozof najpoznatiji britanskoj publici zbog svojih emitovanih rasprava na filozofske teme I po svom popularnom stilu pisanja (napisao je nekih sedamdeset I pet knjiga u celini). Delom kroz čitanje Džoda otkrio sam različite najprodavanije ali kako sam do tada naučio, užasno nepouzdane knjige o psihičkom istraživanju, predmetu sada običnije poznatom kao parapsihologija. Pretpostavljam mnogi od nas, kako starimo, gledamo nazad na svoju mladost sa pomešanosću nostalgije I neugode. Siguran sam da su ove emocije prilično zajedničke. Međutim nemaju svi od nas dodatnu nesreću da budu zabeležene – I publikovane, ne manje - neke od ovih neprilika. Ali takav je moj slučaj. Moj interes u parapsihologiji je vodio do publikacije, 1953., moje prve, moje prve bolesno napisane knjige. Napisao sam I isporučio par emitovanih rasprava u 1951-oj napadajuće popularnom pogrešnom prikažu navodnog parapsiholoških fenomena. Ovi razgovori su podstakli poziv izdavača da napišem knjigu o predmetu koji, razlomljenoj aroganciji mladosti, sam nazvao ‘Novi dodatak psihičkom istraživanju’ (A New Approach to Psychical Research).
se oprostiti neki od stilističkih defekata u tom radu, od kada su oni delom dug činjenici da su ga izdavači želeli u stilu ispraznog eseja. Postojali su, međutim, značajniji nedostaci. Sa empirijske strane, prihvatio sam tada diskreditovan eksperimentalan rad S.G.Sola (S.G.Soal), matematičara I istraživača londonskog univerziteta. Sa filozofske strane nisam još uvek bio uhvatio puno značenje za parapsihologiju od vrste argumenata skiciranih od strane škotskog filozofa Dejvida Hjuma u Sekciji Iks (Section X) njegove prve ‘Istrage’. Decenijama kasnije, dovršio sam knjigu čitanja, koju sam smatrao više zadovoljavajućom nego bilo koju prethodnu dostupnu na predmet, nazvanu “Čitanja u filozofskim problemima parapsihologije” (Readings in the Philosophical Poblems of Parapsychology). U moji uredničkim doprinosima ja sam sumirao šta, u uticajnim godinama, sam naučio od rešenja za te probleme. ISTRAŽIVANJE NOVIH INTERESA Druga dva filozofska interesa su iznikla iz popularnih naučnih pisanja koje sam čitao u svojoj mladosti. Prvi je bio u sugestiji da evolucionarna biologija može pružiti garanciju napredka. Ova sugestija je moćno napravljena u jednom od ranih dela Džulijana Hakslija (Julian Huxley’s) u “Esejima biologičara” (Essays of Biologist). On mu je stremio, sa sve većim očajem, do kraja svog života. U “Vremenu, osvežavajućoj reči” (Time, the Refreshing River) I “Istorija je na našoj strani” (History Is on Our Side), Džozef Nedam (Joseph Needham) je kombinovao ovu sugestiju sa marksističkom filozofijom istorije, doktrinom zagovaranja prirodnih zakona nesmiljenog istorijskog razvoja. Prema tome marksisti su verovali da postoje univerzalni zakoni neizbežnog klasnog ratovanja koji upravljaju razvojem društava. To je delom bilo da bi demantovali ovu literaturu koja, kada sam upitan u srednjim 1960-im da doprinesem serijama Novih Studija u etici, ja sam preduzeo da proizvedem esej dužine knjige, “Evolucionarna etika” (Evolutionary Ethics). (Ovo je takođe delom bio razlog zbog kojeg sam napisao (delo)“Darvinova evolucija” kada sam bio upitan da doprinesem serijama pokreta I ideja u ranim 1980-im. U ovoj kasnijoj knjizi ja sam tražio da pokažem da je prestiž darvinizma bio prizvan da podupre druge ideje I verovanja koja manjkaju nekim čvrstim organizacijama – kao na primer ideja da je Darvinova teorija garancija ljudskog napredka.)
da nacrta neo-Berkilijski (neo-Berkeleyan) zaključak iz razvitaka fizike dvadesetog veka. Neo-Berkilijanci pripadaju školi filozofije zvanoj idealizam. Idealisti veruju da je sva fizička realnost čisto mentalna I da samo umovi I sadržaji umova postoje. Glavne izvorne knjige ovde su bila dela Sera Džejmsa Džinsa (Sir James Jeans) I Sera Artura Edingtona (Sir Arthur Eddington) .Suzan Stibing (Susan Stebbing) je bila ta, sa svojom “Filozofija I fizičari” (Philosophy and the Physicists), koja me je naučila kako da počnem sebi da sečem put iz ove naročite džungle. Godinama kasnije, u ‘Uvodu u zapadnjačku filozofiju’ ja ću pokušati da pokažem da je takav idealizam bio fatalan za nauku. Citirao sam odlomak iz (knjige) “Um percepcija I nauka” (Mind Perception and Science) uglednog britanskog neurologa, spretno nazvanim Lord Brejn (Lord Brain – Lord |