Predgovor
|
|  Yüklə 0.74 Mb.
|
|
Boga, oni nemogu izbeći uzimanje činjenice kao konačne i izvan objašnjavanja. I nisam video kako išta unutar našeg univerzuma može biti ili poznato ili razumno pretpostavljeno (pretpostavljeno – conjectured ??) da nagoveštava neku transcedentalnu realnost iza, iznad ili izvan. Pa zašto ne uzeti univerzum i njegove najosnovnija obličja kao konačne činjenice? Sada, većina mojih gornjih diskusija su bile nošene na nezavisnosti razvoja u modernoj kosmologiji. Ustvari moje dve glavne antiteološke knjige su obe bile napisane dugo pre razvića kosmologije velikog praska ili uvođenja argumenta finog podešavanja iz fizičkih konstanti. Ali od ranih 1980-ih počeo sam da preispitujem. Priznao sam u toj tačci da ateisti moraju biti posramljeni kosmološkim konsenzusom, jer je izgledalo da su kosmolozi pružali naučni dokaz za šta se Sv. Tomas Akvinas (St.(sveti) Thomas Aquinas) borio da se nije moglo filozofski dokazati; naime da je univerzum imao početak.
veliku razliku zbog toga što je predlagala da je univerzum imao početak to da je prva rečenica u Postanju (Genesis) (“U početku, Bog je stvorio raj i zemlju“) bila povezana sa jednim događajem u univerzumu. Sve dok univerzum može komotno biti smatran da je ne samo bez kraja nego i bez početka, ostaje lako videti njegovo postojanje (i njegova najosnovnija obeležja) kao brutalne činjenice. I ako nije bilo razloga za misliti da je univerzum imao početak, neće ni biti potrebe postulirati nešto drugo što je proizvelo celu stvar. Ali teorija velikog praska je sve to promenila. Ako je univerzum imao početak, postaje potpuno razumno, skoro neizbežno pitati šta je proizvelo ovaj početak. Ovo je radikalno promenilo situaciju. U isto vreme ja sam predvideo da su ateisti bili vezani da bi videli kosmologiju velikog praska kao potrebno fizičko objašnjenje – objašnjenje koje, doduše, može biti zauvek nedostupno ljudskim bićima. Ali sam priznao da vernici mogu, jednako razumno, srdačno dočekati kosmologiju velikog praska kao tendenciju da potvrde svoje prethodno verovanje da je “u početku“ univerzum stvoren od strane Boga. Moderni kosmolozi su izgledali uznemireni kao i ateisti o potecnijalnim teološkim implikacijama njihovog rada. Dakle, oni su smislili uticajne pravce bega koje su tražili da bi sačuvali neteistički status kvo (status quo). Ovi pravci uključili su ideju multiverzuma, brojnih univerzuma generisanih beskrajnim vakumsko fluktuacijskim događajima i zamisao Stivena Hovkinga o samodovoljnom univerzumu. DOK SE POČETAK PRIDRUŽI Kao što sam ranije spomenuo, ja nisam našao da je alternativa multiverzuma veoma korisna. Postulacija mnogostrukih univerzuma je, smatrao sam, odista očajna alternativa. Ako postojanje jednog univerzuma zahteva objašnjenje, višestruki univerzumi zahtevaju mnogo veće objašnjenje : problem je uvećan faktorom koji god da je ukupan broj univerzuma. To malo podseća na slučaj učenika čiji učitelj neveruje da mu je pas pojeo domaći pa on zamenjuje prvu verziju sa pričom da je čopor pasa – pojeo njegov domaći.
je univerzum imao početak mi možemo pretpostaviti da je imao Tvorca. Ali ako je univerzum zaista samo- sadržan, nema granica ili ivica, on ne bi imao početka ni kraja, on bi jednostavno bio. Kakvo je mesto onda za Tvorca ?“ u pregledavanju knjige kada je izašla, istakao sam da je predlog sadržan u tom zaključivanju retoričkog pitanja nemože pomoći nego apelovati na bezbožne. Koliko god da je kongenijalan taj zaključak, dodao sam, svako ko nije teoretski fizičar je vezan da pokuša da odgovori, kao neki karakter od Demon Renjonovog Brodveja (Damon Runyon’d Broadway) : “Ako veliki prasak nije bio početak, dalje to će barem koristiti dok se početak ne pridruži.“ Hovking lično mora barem da ima neku simpatiju s takvim odgovorom, jer je rekao, “Šireci univerzum ne isključuje Tvorca ali stavlja granice na to kada je izvršio svoj posao! “ Hovking je takođe rekao, “Jedan može reći da je vreme imalo početak u velikom prasku, u smislu da ranija vremena prosto ne bi bila definisana.“ Zaključio sam iz ove diskusije da, čak i da je bilo dogovoreno da je univerzum kakvim ga poznajemo počeo velikim praskom, fizičari moraju ipak radikalno ostati agnostici: fizički je nemoguće otkriti šta, ako je išta, prouzrokovalo taj veliki prasak. Svakako je otkrivenje univerzuma u toku za razliku od statičkog večnog entiteta napravilo razliku u diskusiji. Ali moral priče je bio da, konačno, problemi u pitanju su radije bili filozofski nego naučni. I ovo me je dovelo natrag do kosmološkog argumenta.
Hume). Iako sam prihvatio Hjumove argumente u svojim ranijim knjigama, počeo sam da izražavam bojazni o njegovoj metodologiji. Na primer, istakao sam u jednom eseju, u (festschrift?) za filozofa Terensa Penelhjuma, da su određene pretpostavke Hjumovog razmišljanja rezultovale kritične greške. Ovo je uključilo njegovu tezu da ono što zovemo “uzrocima“ nisu ništa više nego stvar asocijacije ideja ili nedostatak takvih asocijacija. Rekao sam da poreklo – ili barem potvrda za – naših uzročnih koncepata, temelja na kojima naše uzročno znanje mora biti bazirano, leži u našem obilnom i uvek ponovljenom iskustvu aktivnosti kao stvorenja od mesa i krvi delujući u umno-nezavisnom svetu (naime iskustvo da se gurnu ili povuču stvari i uspevanja u guranju ili vučenju nekih ali ne drugih; iskustvo upitavanja “šta bi se desilo ako“ eksperimentisanja i zato pronalaženja kroz eksperiment “šta se dešava kad“). To je kao agenti koje stičemo, primenjujemo i potvrđujemo ideju uzroka i efekta i njegove sastavne ideje onoga što je neophodno i šta je nemoguće. Zaključio sam da čista Hjumeanska priča nemože odrediti utemeljena značenja “uzroka“ i “zakona prirode.“
Svinburnovoj “Postojanje Boga“ (The Existence of God) izdanja iz 2004-te, pronašao sam posebno efektivne odgovore na Hjumeansku (i Kantajansku (Kantian)) kritiku kosmološkog argumenta. Konvej se sistematično obraća svakom od Hjumovih prigovora. Na primer, Hjum je držao da nepostoji uzrok postojanja bilo koje serije fizičkih bića izvan zbira svakog posebnog člana serije. Ako postoje bespočetne serije ne-nužnih postojanih bića, onda je ovo dovoljan prigovor za univerzum kao celinu. Konvej je odbacio ovaj prigovor na temeljima da “uzročna objašnjavanja delova bilo koje takve celine u terminima drugih delova se nemogu dodati na uzročno objašnjavanje celine ako su elementi pominjani kao uzroci jesu elementi čije sopstveno postojanje traje u potrebi (traje u potrebi – stands in need?) za uzročnim objašnjavanjem.“ Tako, na primer, razmotrite softverski virus sposoban za kopiranje sebe na kompjuterima povezanim na mreži. Činjenica da je milion kompjutera zaraženo virusom u sebi ne objašnjava postojanje samo-kopirajućeg virusa. S obzirom na isti Hjumeanski argument, Svinburn je rekao: Cele beskonačne serije neće uopšte imati objašnjenje, jer tamo neće biti uzroka članova serija ležeći izvan serija. U tom slučaju, postojanje univerzuma izvan beskonačnog vremena će biti neobjašnjiva brutalna činjenica. Postojaće objašnjenje (u terminima zakona) o tome zašto, jednom postojano, ono nastavlja da postoji. Ali šta će biti neobjašnjivo je njegovo postojanje uopšte kroz beskrajno vreme. Postojanje složenog fizičkog univerzuma je “preveliko“ za nauku da objasni. POTREBA ZA KREATIVNIM FAKTOROM
kontekstu moderne kosmologije. Svinburn argumentuje da mi možemo objasniti stanja stvari samo u terminima drugih stanja stvari. Zakoni po sebi nemogu objasniti ova stanja. “Nama su potrebna stanja stvari kao i zakoni da bi objasnili stvari,“ on piše. “i ako ih nemamo za početak univerzuma zato što ne postoje ranija stanja onda mi nemožemo objasniti početak univerzuma.“ Ako postoji zakon koji će biti uverljiv onda će on morati da kaže nešto poput “prazan prostor neophodno uzdiže do materije-energije.“ Ovde je “prazan prostor“ ništa, nego radije “odrediva pojedinost“ nešto što je ver tamo. Ovo pouzdanje u zakone da dobijemo da je univerzum počeo iz “praznog prostora“ takođe podiže pitanje zašto je materija- energija proizvedena u t° vremenu radije nego nekom drugom.
ne isključuje mogućnost Tvorca. Nekoliko kosmologa je špekulisalo da je univerzum nastao iz “ničega.“ Edvard Trajon (Edward Tryon) je 1973-će teoretisao da je univerzum bio fluktuacija u vakuumu većeg prostora. On je argumentovao da je totalna energija univerzuma bila nula zato što je gravitacijska obavezujuća (-obavezujuća-binding?) energija univerzuma pokazana kao negativna količina u jednačinama fizičara. Koristeći drugačiji pristup, Džim Hertl (Jim Hartle), Stiven Hovking i Aleks Vajlenkin (Alex Vilenkin) su špekulisali da je univerzum kvantno-fuktuirao u postojanje “iz ničega“. “Ništa“ je u određenim primerima haotična prostorno-vremenska pena sa fantastično visokom gustinom energije. Druga sugestija (od Hovkinga) je da “vreme postaje sve više i više poput prostora u ranijim i ranijim momentima u velikom prasku“. Lesli nemisli da su ove špekulacije relevantne jer, on kaže : Bez obzira kako opisujete univerzum – kao da je postojao oduvek ili da je nastao iz tačke izvan prostora i vremena ili druge u svemiru ali ne u vremenu ili kao pokrenutog kvantno-? (quantum- fuzzily?) da nije bilo određene tačke na kojoj je počeo ili kako je imao totalnu energiju koja je nula – ljudi koji vide problem u pukom postojanju Nečega Radije Nego Ničega će biti manje skloni da se slože da je problem rešen. Ako ste imali jednačinu detaljisanja verovatnoće nastajanja nečega u vakuumu, i dalje će te se pitati zašto se ta jednačina primenjuje. Hovking je, ustvari, zapazio potrebu za kreativnim faktorom da udahne vatru u jednačine.
model nije imao nikakve veze sa postojanjem Boga. U govorenju da su zakoni fizike determinisali kako je počeo univerzum mi samo govorimo da Bog nije birao “da postavi univerzum da ide u nekom proizvoljnom putu koji mi ne bi razumeli. To ne govori ništa o tome da li ili nepostoji Bog – samo to da On nije proizvoljan.“
moderne kosmologije. Ali Džon Lesli nalazi ovo nezadovoljavajućim. Neki ljudi, on primećuje, tvrde da postojanje univerzuma u bilo kom datom momentu može biti objašnjeno činjenicom da je postojao u nekom ranijem momentu i tako dalje ad infinitum (prev.-do beskonačnosti). Onda postoje fizičari koji veruju da je univerzum postojao tokom beskonačnog vremena bilo da je smatran beskonačnom serijom praskova i kvrckanja (kvrckanja- crunches?) ili kao deo jedne večno šireće realnosti koja proizvodi nove veliko-praskajuće univerzume. Drugi još kažu da je univerzum postojao od konačne prošlosti jednom vrstom merenja ali tokom beskonačnog vremena drugim merenjem. U odgovoru na ove pristupe Lesli iznosi da “postojanje čak i beskonačne serije prošlih događaja nemogu biti samo-objašnjavajuće napravljene kroz svaku čak i da su objašnjene prethodnom.“ Ako postoji beskonačna serija knjiga o geometriji koje duguju svoj obrazac kopiranju od drugih knjiga, mi i dalje nemamo adekvatan odgovor zašto su knjige takve kakve su (npr. to je o geometriji) ili zašto knjige uopšte postoje. Cele serije trebaju objašnjenje. “Mislite o vremenskoj mašini“ on piše, “koja putuje u prošlost tako da niko nikada nije trebao da je dizjnira i proizvede. Njeno postojanje formira samo-objašnjavajuću vremensku petlju ! (petlje – loop?). Čak i da putovanje kroz vreme ima smisla, ovo bi svakako bilo besmslica. “ Ričard Svinburn ukratko pokazuje svoje izlaganje kosmološkog argumenta rekavši : “Postoji prilična šansa da će, ako postoji Bog, On napraviti nešto od finoće i kompleksnosti univerzuma. Vrlo je malo verovatno da bi univerzum postojao neprouzrokovan, nego draže verovatnije da bi Bog postojao neprouzrokovan. Stoga argument iz postojanja univerzuma postojanju Boga je dobar C-induktivni argument.“ U skorašnjoj diskusiji sa Svinburnom primetio sam da njegova verzija kosmološkog argumenta izgleda tačno na osnovni način. Neka njena svojstva bi mogla biti prepravljena ali univerzum je nešto što zahteva objašnjenje. Ričard Svinburnov kosmološki argument pruža veoma obećavjuće objašnjenje, možda konačno ono pravo. NALAŽENJE MESTA ZA BOGA To je Šekspirova (Shakespeare’s) stvar. U provom činu Makbeta (Macbeth), jedne od Šekspirovih najpoznatijih komada, Makbet i Bankvo (Banquo), dva generala u kraljevoj vojsci susreću trio veštica. Veštice im govore i onda nestaju.
su nestali ?“ “U vazduh,“ odgovara Makbet. “I šta je izgledalo telesno istopilo se kao dah u vetru.“ Ovo je pozorišna i sjajna literatura. Ali iako ideja o osobi koja može da se istopi “kao dah u vetru“ retko predstavlja problem za fanove pozorišta i literature, ona je u prošlosti zadala prilično prepreka za ovog filozofa u traganju prema “sleđenju dokaza gde god oni vodili.“
zato što je pretpostavljao ideju netelesnog sveprisutnog Duha. Moja argumentacija je bila otvorena. Kako mi razumemo u običnim značenjima i odgovarajućim upotrebama, osoba je stvorenje od mesa i krvi. U ovom obziru, izraz “osoba bez tela“ izgleda besmisleno, kao mala rima posvećena (posvećena - credited to?) Hjudžesu Mernsu (Hudgets Mearns) :
mi trebamo pruziti neka odgovarajuća značenja identifikovanja i reidentifikovanja osobe u nekom novom smislu reči “osoba.“
razvijaju ovu kritiku. Nedavno, mi smo našli verziju ovog argumenta u delu Džona Geskina (John Gaskin), profesora filozofije i član koledža Trojstva (Trinity College), Dablin. On piše : “Odsutnost tela je zato ne samo činjenična osnova za sumnju da li osoba postoji (tamo nema nikog!). To su takođe temelji za sumnju da li bi takav netelesni entitet verovatno mogao biti agent.“
ih postojala je renesansa teizma između analitičkih filozofa. Mnogi od ovih mislilaca su uradili opsežne studije o atributima pripisanih Bogu i takvim konceptima kao večnosti. Dva takva mislioca, Tomas Trejsi (Thomas Tracy) i Brajan Leftou (Brian Leftow) su sistematično odgovorili izazovu branjenja konherencije ideje “netelesnog sveprisutnog Duha.“ Dok se Trejsi obraća pitanju kako bestelesni agent može biti identifikovan, Leftou pokušava da pokaže da oba načina božanskog bića mogu delovati u univerzumu. SAVRŠENSTVO AGENCIJE U svojoj knjizi “Bog, akcija i utelotvorenje“ (God, Action and Embodiement) i “Bog Koji deluje“ (God Who Acts), Trejsi je opširno odgovorio na moja pitanja o tome kako je moguće da postoji osoba bez tela i kako takva osoba može biti identifikovana. Trejsi smatra osobu (ljudsku i božansku) agentima koji mogu da deluju namerno. On vidi ljudsku osobu kao agenta organizma, telo sposobno namerne akcije. Ali iako svi utelotvoreni agenti (takvi kao ljudske osobe) moraju biti psiho-fizičke jedinice (i ne umovi plus tela), svi agenti nemoraju biti utelotvoreni. Nijedan antidualistički argument ne pokazuje da je telo neophodni uslov da bi se bilo agent, odkad je uslov da bi se bilo agent prosto biti sposoban za namernu akciju. Bog je agent, on uočava, čija svaka aktivnost je namerna akcija. Govoriti o Bogu kao ličnom biću je govoriti o Njemu kao o agentu namernih akcija. Božije sile akcija su jedinstvene i akcije pripisane Bogu u principu nemogu biti pripisane drugim agentima. Na primer, Bog je, kroz svoju namernu agenciju, agent koji dovodi u postojanje sva druga bića.
zamislimo Boga kao savršenstvo agencije, onda ćemo reći da je Bog radikalno samo-kreativni agent čiji život prikazuje savršeno jedinstvo namera i koji je svemoćni kreator svih stvari.“ Reći da je Bog voleći je reći da Bog voli na konkretne načine pokazane u Njegovim akcijama i da ove akcije predstavljaju njegov identitet kao agenta. Ali Bog je agent čiji su način života i siline akcija osnovno drugačiji od naših. Budući da je “okvir i sadržaj Božijih akcija jedinstven, onda će takođe biti i karakter Njegove ljubavi ili strpljenja ili mudrosti.“ Takvo shvatanje akcija može pomoći da se da sadržaj našim opisivanjima Boga kao volećeg ili mudrog, ali mi i dalje moramo da priznamo da je naše razumevanje radikalno ograničeno. PRAVI NAMEŠTAJ SVETA Brajan Leftou trenutno Nolot (Nolloth) profesor na Oksfordu, tretira ove teme u svojoj knjzi “Vreme i vecnost“ (Time and Eternity). U mojoj raspravi s njim, Leftou ističe da je ideja Božanskog bića izvan vremena dosledna sa teorijom specijalne relativnosti. “Postoji mnoštvo drugačijih argumenata koje možete dati da pokušate i pokažete da je Bog izvan vremena,“ uočio je. “Jedan koji me malo impresionira je prosto da ako uzmete specijalnu teoriju relativnosti veoma ozbiljno, vi verujete da sve što se nalazi u vremenu je takođe i u prostoru. To je samo četvorodimenzionalni kontinuum. Nijedan teista nije nikada pomislio da je Bog doslovno bio tamo u prostoru. Ako On nije u prostoru i što god je u vremenu je i u prostoru, onda On nije u vremenu. Pitanje onda postaje : Koji smisao možete izvući iz postojanja personalnog bića izvan vremena?“
Dakle, očigledno, mnoštvo ličnih tvrdnji se neće primeniti. On nemože zaboraviti. Vi možete jedino zaboraviti šta je u vašoj prošlosti. On nemože obustaviti da uradi nešto. Vi možete jedino obustaviti da uradite nešto što je preko vaše prošlosti. Ali postoje druge lične tvrdnje koje izgleda da neprave esencijalni osvrt vremenu – stvari kao poznavanje, koje može samo biti dispozicionalno stanje bez vremenskog osvrta. I, ja ću argumentovati, nameravajući takođe. Imati nameru takođe može biti dispozicionalno stanje takvo da ako bi se desile određene stvari vi bi ste uradili nešto. Tako sam ja sklon da mislim da je Bog izvan vremena. I da takođe možemo izvući neki smisao koji nas ne vodi u misterioznu zbrku.
svetu :
jednom aktu. On nemože uraditi prvo jednu stvar pa zatim drugu nakon toga. Ali taj jedan akt može imati efekte u drugačijim vremenima. On bi mogao u jednoj volji da odluči da sunce izlazi danas i da izlazi sutra i ovo ima efekte danas i sutra. Ovo međutim nije najosnovnije pitanje.
bezvremenskog bića i ukupnosti prostor-vremena ? Da li možete izvući smisao od toga veoma zavisi na čemu (se zasniva) je vaša teorija uzrokovanosti. Ako mislite da koncept uzroka uključuje esencijalni vremenski osvrt (i.e. taj uzrok je vezan za vreme) – na primer, uzrok je događaj koji prethodi drugi događaj i njegove druge određene odnose prema njemu – onda će to biti isključeno. Ali postoje analize uzorka koje ne uključuju taj esencijalni vremenski osvrt. Ja lično sam sklon pogledu da koncept uzroka nema zaista analizu – to je samo primitivni koncept i to uzrokovanje samo je primitivno odnos. To je deo pravog nameštaja sveta. Ako koncept uzroka nema analizu onda ne postoji ništa što ćete izvući iz njega načinom analize koji će izključiti primitivnu uzročnu vezu između nevremenskog Boga i celine vremena.
Studije Trejsija i Leftoua su barem pokazale da ideja sveprisutnog Duha nije suštinski nekoherentna ako vidimo takvog Duha kao agenta izvan prostora i vremena koji jedinstveno izvršava svoje namere u prostorno-vremenskom kontinuumu. Piranjeda li takav Duh postoji, kako smo videli, leži u srcu argumenata za Božije postojanje.
Boga da bude objašnjenje univerzuma i forme reda koji on ispoljava. Ovo je biće tako, ne postoji dobar razlog za filozofe da se još jednom ne vrate na klasičnu koncepciju njihovog subjekta, pružilo da ne postoji bolji načini za zadobijanje mudrosti. OTVOREN ZA SVEMOGUĆNOST Nauka u svojstvu nauke (science qua science?) nemože nabaviti argument za Božije postojanje. Ali tri elementa dokaza koje smo razmatrali u ovom volumenu – zakoni prirode, život sa njegovim teleološkom organizacijom i postojanje univerzuma – mogu jedino biti objašnjeni u svetlu Inteligencije koja objašnjava oba i njihovo postojanje i ono (postojanje) sveta. Takvo otkriće Božanskog ne dolazi kroz eksperimente i jednačine nego kroz razumevanje struktura koje one otkrivaju i ocrtavaju.
odgovaram na otkriće krajnje Realnosti koja je sveprisutni i sveznajući Duh ? moram ponovo da kažem da je putovanje do mog otkrića Božanskog dotle bilo hodoćašće razloga. Sledio sam argumente gde god da su me odveli. I doveli su me do prihvatanja postojanja samo-postojanog, nepromenljivog, nematerjalnog, svemoćnog i sveznajućeg Bića.
problem od pitanja o Božijem postojanju. Od postojanja prirode, mi stižemo do temelja nNjegovog postojanja. Priroda možda ima svojih nesavršenosti ali ovo ne govori ništa o tome da li je imala krajnji Izvor. Dakle postojanje Boga ne zavisi o postojanju garantovanog ili negarantovanog zla. |