Ana səhifə

Snovi protokoli 1934-1969


Yüklə 268.15 Kb.
səhifə1/6
tarix25.06.2016
ölçüsü268.15 Kb.
  1   2   3   4   5   6
SNOVI

Protokoli 1934–1969

Teodor V. Adorno

SADRŽAJ

Napomena urednika nemačkog izdanja 4



SNOVI 5

Kastor Dvopek i Glava koja govori (bibliografski dodatak) 50

Theodor W. Adorno, Traumprotokolle, Bibliothek Suhrkamp, 2005.

Eng., Dream Notes, trans. Rodney Livingstone, Polity, Cambridge, 2007.

Preveo i priredio: AG, jul-avgust 2015.

Dragocena pomoć, u raznim detaljima: Slavica M., Milan M. i Boba.

RADNA VERZIJA

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com

„Između ’javilo mi se u snu’ i ’sanjao sam’ stoje cela razdoblja sveta. Ali, šta je istinitije? Onoliko malo koliko duhovi šalju san, toliko malo je i Ja to koje sanja.“

— T. V. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života, „Monogrami“, 1951.

Napomena urednika nemačkog izdanja

Krajem januara 1956. Adorno je zapisao dva zapažanja koja svedoče o njegovom naročitom zanimanju za jednu od centralnih ideja o snovima, kao i za povezanost vlastitih snova. „Određena iskustva sa snovima navode me na pomisao da individua svoju smrt doživljava kao kosmičku katastrofu.“ I zatim: „Naši snovi su međusobno povezani, ne zato što su ’naši’ već zato što čine kontinuum, zato što pripadaju povezanom svetu, kao što se, na primer, i sve Kafkine priče odvijaju u ’istom svetu’. Što su naši snovi međusobno povezaniji i što se više ponavljaju, to je veća opasnost da nećemo moći da ih razlikujemo od stvarnosti.“ Ovo drugo zapažanje je usledilo posle sna koji je po sećanju zapisao 9. januara 1956. Značaj koji je pridavao motivskoj povezanosti snova, naveo ga je da neke od njih izdvoji za objavljivanje. Taj izbor, koji se nije pojavio za njegovog života i koji je Rolf Tideman (Rolf Tiedemann) kasnije uključio u dvadeseti tom Adornovih Sabranih dela, počiva na prekucanoj kopiji, kojoj je prethodila Adornova napomena: „Ove beleške o snovima, izdvojene iz mnogo veće zbirke, autentične su. Zapisivao sam ih odmah posle buđenja, a u pripremi za objavljivanje ispravio sam samo neke najosetljivije jezičke propuste.“1 „Mnogo veća zbirka“ se odnosi ne samo na veliki broj snova zabeleženih u sveskama već i na svežanj drugih beleški, koje je, s diplomatskom preciznošću, prepisala Gretel Adorno. Ovaj tom dodaje ranije objavljenim snovima one iz postojećeg prepisa. Poređenje između kopija i originala potvrđuje da su Adornove izmene uglavnom bile ograničene na slovne greške, nastale usled brzine s kojom je zapisivao snove, kao i na izmene imena nekih osoba, koja je svodio na inicijale ili parafraze, kao što su „moj prijatelj“ ili „moj lekar“. Na primer, nadimak Rudolfa Koliša, „Rudi“, zamenio je njegovim prezimenom. S druge strane, zadržao je imena tamo gde je smatrao da je sadržaj bezazlen. — Osim očiglednih slovnih i pravopisnih grešaka, kopije Adornovih tekstova, koje je uradila Gretel, nisu bile dalje uređivane i ovde su prenete u celini. Ispravljene su i neke greške u prepisivanju, kao što su datumi snova objavljenih u Sabranim delima, od 1. februara 1942. i 22. maja 1942 (koji su ovde promenjeni u januar 1942, odnosno 22. maj 1941). Nekoliko imena je ostalo anonimno i u kopijama; u jednom slučaju ime Eduard zamenjeno je prezimenom, Štojerman (Steuermann).

Kristof Gede i Henri Lonic (Christoph Gödde, Henri Lonitz), 2005.

Snovi

Frankfurt, januar 1934.

U snu, putujem sa G.2 u velikom, vrlo udobno autobusu, iz Pontrezine u Donji Engadin (Švajcarska). Autobus je dupke pun i ne oskudeva u poznatim licima: među njima su i velika putnica i ilustratorka P. i jedan stari industrijski inženjer, sa suprugom. Ali, ne idemo putem za Engadin već bliže mom rodnom kraju (Frankfurt): negde između Kenigštajna i Kronberga. Na jednoj velikoj krivini autobus je otišao previše udesno i jednim prednjim točkom izleteo preko ivice puta, nad kojom je ostao da visi, činilo se, veoma dugo. „To sam već viđala“, rekla je velika putnica i ilustratorka, znalačkim tonom. „Autobus će još neko vreme visiti ovako, a onda će se prevrnuti i svi ćemo poginuti.“ Istog trenutka autobus se prevrnuo. Odjednom sam se našao napolju i zatekao sebe kako stojim naspram G.; oboje smo bili nepovređeni. Shvatio sam da plačem, dok sam govorio, „Tako bih voleo da i dalje živim s tobom.“ Tek tada sam primetio da mi je telo potpuno smrskano. U trenutku smrti se budim.



Oksford, 9. jun 1936.

San: ukazala mi se Agata3 i rekla krajnje tužnim glasom: „Dete moje, nekada sam ti stalno govorila kako ćemo se sresti posle moje smrti. A sada, mogu da ti kažem samo jedno: ne znam...“



Oksford, 10. mart 1937.

Zatekao sam se u Parizu, bez prebijene pare, a hteo sam da odem u naročito elegantan bordel, Mezon Druo (Masion Drouot; u stvarnosti, Hotel Druo je najpoznatija aukcijska kuća za prodaju antikviteta). Pitao sam Fridela4 da mi pozajmi nešto novca: 200 franaka. Na moje veliko zaprepašćenje, on mi ih daje, ali mi kaže: „Dajem ti ih samo zato što je u hrana u Hotelu Druo zaista izuzetna.“ I zaista večeram u tom baru, a da nisam ni bacio pogled na devojke; biftek me je toliko oduševio da sam zaboravio na sve ostalo. Bio je poslužen u belom sosu.

U drugom snu, ranije iste noći, video sam Agatu. Rekla je: „Drago dete, nemoj se ljutiti na mene, ali da sam imala dve prave doline, dala bih za njih celu Šubertovu muziku.“

London, 1937.

(za vreme rada na Eseju o Vagneru)5

San je imao naslov: „Zigfridova poslednja avantura“ ili „Zigfridova poslednja pogibija.“ Odigravao se na nekoj prostranoj pozornici, koja nije samo predstavljala pejzaž, nego je to zaista bila: male stene i bujno rastinje, kao na alpskim pašnjacima u podnožju visokih planina. Zigfrid je koračao ka zadnjem delu tog scenskog pejzaža, u pratnji neke sobe, ali ne mogu da se setim koje. Bio je obučen pola mitski, pola moderno, možda kao na probi. Na kraju je pronašao svog protivnika, figuru u kostimu jahača: sivo-maslinasti laneni sako, jahaće pantalone i smeđe visoke čizme. Počeli su da se bore, ali to je očigledno bila šala; Zigfrid se uglavnom rvao sa svojim protivnikom, koji je već ležao na zemlji, kao da uživa u tome. Zigfrid ga je ubrzo bacio na leđa, tako da su ovome oba ramena dodirivala zemlju; bilo je jasno da je poražen ili je to sam priznao. Zigfrid je, međutim, neočekivano izvukao mali bodež iz gornjeg džepa, koji je držao zakačen kao penkalo. Bacio je bodež iz neposredne blizine ka grudima protivnika, kao u igri. Ovaj je glasno jauknuo i sada je bilo jasno da je to žena. Brzo se dala u bekstvo, rekavši kako će sada morati da umre sama u svojoj kući, što je najteža stvar na svetu. Nestala je u nekoj maloj kući, sličnoj onima iz umetničke kolonije u Darmštatu.6 Zigfrid je poslao za njom svog pratioca, s naređenjem da joj otme blago. Onda se u pozadini pojavila Brunhilda, u obliku Kipa slobode iz Njujorka. Vikala je, glasom džangrizave žene: „Hoću prsten, hoću prelepi prsten, ne zaboravi da joj ga uzmeš“. Tako je Zigfrid došao do Prstena Nibelunga.

Njujork, novembar ili decembar 1938.

Sanjao sam da se Helderlin (Friedrich Hölderlin) zove Helderlin zato što je uvek svirao na fruli od zove (Holunderflöte).



Njujork, 30. decembar 1940.

Neposredno pred buđenje, prisustvovao sam sceni koju ilustruje Bodlerova poema „Don Žuan u paklu“, verovatno na osnovu jedne Delakroove slike.7 Ali, umesto stigijske noći, bio je dan, a na obali reke se održavao neki američki narodni vašar. Tu je stajala velika, bela tabla – pripadala je parobrodskoj stanici – sa sjajnim, crvenim natpisom, ALABAMAT. Don Žuanova barka je imala dugačak, uski dimnjak – bio je to trajekt („Ferry Boat Serenade“).8 Za razliku od Bodlerove poeme, junak ne stoji u tišini. U svom španskom kostimu – crnom i ljubičastom – priča neprestano i nametljivo, kao pijačni prodavac. Pomislio sam: nezaposleni glumac. Ali, kao da mu njegove žestoke izjave i gestovi nisu bili dovoljni, počeo je da nemilosrdno udara Harona – to je ostalo nejasno.9 Onda je svima objasnio kako je on u stvari Amerikanac i da on to više neće trpeti, da neće dopustiti da ga zatvore u kutiju. Gomila ga je burno pozdravila, kao šampiona. Onda je prošao kroz publiku, koja se pred njim razdvajala u kordon. Stresao sam se, iako je cela scena bila smešna, ali brinulo me je da se gomila ne okrene protiv nas. Kada je došao do mesta na kojem smo stajali, A. je pohvalio njegovu talentovanu igru. Zaboravio sam njegov odgovor, inače nimalo prijateljski. Posle toga smo počeli da mu postavljamo pitanja o sudbini likova iz Karmen, na onom svetu (opera Carmen, Georges Bizet, 1875). „Mikaela, i dalje lepo izgleda?“, pitao je A. „Očajno“, odgovorio je ljutito Don Žuan. „Ali, sa Karmen je sigurno sve u redu“, upitao sam ga. „Nije“, to je bilo sve što je rekao, ali učinilo mi se da se njegov bes stišava. Onda su sirene sa reke Hadson zatrubile da je osam sati i ja sam se probudio.



Njujork, 8. februar 1941.

Bio sam na brodu koji su preoteli pirati. Popeli su se na njega sa svih strana, a među njima je bilo i žena. Ali, prevagnula je moja želja da oni nekako budu savladani. U svakom slučaju, u sledećoj sceni, posada je donela presudu o njihovoj sudbini. Svi će biti ubijeni: streljani i bačeni u more. Protestovao sam, ali ne iz ljudskosti. Bilo bi šteta, rekao sam, da ubijemo žene, a da prethodno ne uživamo u njima. Svi su se složili sa mnom. Sišao sam u prostoriju u kojoj su bili zatvoreni pirati – bio je to salon sa spuštenom tavanicom, na jednom parobrodu srednje veličine. Svi pirati su sedeli u praistorijskoj tišini. Muškarci, u teškim okovima, nosili su starinsku odeću. Njihovi napunjeni pištolji ležali su na stolu ispred njih. Devojaka je bilo pet i sve su nosile modernu odeću. Dve sam dobro upamtio. Jedna je bila Nemica. Precizno je odgovarala mojoj slici kaćiperke – u crvenoj haljini, izblahjane plave kose, kao neka kelnerica, malo dežmekasta, ali opet privlačna; iz profila je pomalo ličila na ovcu. Druga je bila predivna, sasvim mlada mulatkinja, obučena vrlo jednostavno, u smeđu pletenu haljinu od vune, jedna od onih žena koje se mogu videti u Harlemu. Žene su prešle u susednu prostoriju i ja sam im rekao da se svuku. Poslušale su me, naime, ona kaćiperka je odmah skinula sve sa sebe. Samo je mulatkinja odbila „Ovo je u stilu Instituta“, rekla je (na engleskom), „a ne u stilu cirkusa“. Kada sam je upitao šta joj to znači, objasnila mi je kako je u svetu cirkusa, kojem je inače pripadala, telo nešto tako obično da niko ne obraća pažnju na golotinju. U mom svetu, po njenom mišljenju, stvari stoje drugačije. To je razlog zašto moja sestra (= L.) ne propušta nijednu priliku da se što više pokaže.



Los Anđeles, 22. maj 1941.

Moja majka, Agata i ja išli smo stazom od crvenkastog peščara, koja mi je bila poznata još iz Amorbaha. Ali, bili smo na zapadnoj obali Amerike. Daleko ispod nas, s leve strane, pružao se Tihi okean. U jednom trenutku, izgledalo je da staza postaje strmija ili da se skroz prekida. Pošao sam da potražim neku bolju stazu, s desne strane, između stena i žbunja. Posle nekoliko koraka, izašao sam na veliku zaravan. Pomislio sam da sam pronašao put. Ali, ubrzo sam otkrio da je vegetacija sakrivala najokomitije litice, koje su sa svih strana zatvarale put ka ravnici u dubini kopna, koju sam pogrešno smatrao za deo zaravni. Tamo sam, u zastrašujuće pravilnim razmacima, video grupe ljudi, s nekom opremom, možda geodetskom. Potražio sam put ka onoj prvoj stazi i pronašao ga. Kada sam opet bio s majkom i Agatom, na putu nam se iznenada isprečio crnački par, koji se glasno smejao; on je nosio široke, karirane pantalone, a ona sivi, sportski kostim. Pošli smo dalje. Uskoro smo sreli jedno crno dete. „Mora da smo blizu nekog naselja“, rekao sam. Videli smo mnogo koliba ili pećina, razbacanih po pesku ili udubljenih u litici. Kroz jednu od pećina je vodila kapija. Prošli smo kroz nju i bili presrećni kada smo se s druge strane našli ispred palate u Bambergu – „Ledara“ u Miltenbergu.10



Los Anđeles, 20. novembar 1941.

Prve noći u Los Anđelesu, sanjao sam kako sam dogovorio sastanak s jednom prilično vetropirastom devojkom, u nekom kafeu – u Parizu? Pustila me je da čekam. Na kraju sam dobio poziv iz telefonske govornice. Viknuo sam u telefon, „Da li ćeš već jednom doći?“, a onda još nešto, intimnije. Čuo sam kako mi iz daljine odgovara glas, „Ovde profesor Makajver“. Hteo je da mi kaže nešto u vezi sa kursevima na Institutu. Spomenuo je i neki „nesporazum“. Nastavio je da priča, ali ništa ga nisam razumeo, delom zato što sam i dalje mislio na devojku, a delom zato što mu je glas bio suviše nerazgovetan.



Los Anđeles, januar 1942.

Na keju u Frankfurtu (Untermainkai), naišao sam na arapsku vojsku, koja je prolazila u marševskom poretku. Pitao sam kralja Fejsala da li mogu da prođem između trupa i on mi je dao dopuštenje. Ušao sam u neku prelepu kuću. Posle nekih nejasnih zbivanja, odveli su me na drugi sprat, do predsednika Ruzvelta, koji je tamo imao privatnu kancelariju. Dočekao me je vrlo srdačno. Ali, kao da priča s nekim detetom, rekao mi je da ne moram da obraćam pažnju na njega sve vreme i kako mogu na miru da čitam neku knjigu. Nailazili su svakakvi ljudi, na koje skoro da nisam obraćao pažnju. Na kraju je došao neki visoki čovek, preplanulog tena, s kojim me je Ruzvelt upoznao. Bio je to Knudsen.11 Predsednik mi je rekao kako sada mora da se pozabavi nekim odbrambenim pitanjima i zamolio me da odem. Ali, rekao je da ga svakako moram opet posetiti. Na jednom malom komadu papira, već ispisanom, napisao je svoje ime, adresu i broj telefona. — Lift me nije odveo u prizemlje, do izlaza, nego u podrum. Tu sam se našao u najvećoj opasnosti. Ako bih ostao u oknu za lift, bio bih smrskan; ako bih pokušao da uspnem uz njega i izađem na površinu – bio sam suviše nizak za tako nešto – zapetljao bih se u kablove i užad. Neko mi je doviknuo da pokušam da se uspnem na neki viši nivo, ko zna gde. Rekao sam nešto o krokodilima, ali poslušao sam savet. Krokodili su već počeli da se približavaju; imali su glave izuzetno lepih žena. Jedna od njih mi se umilno obratila. Biti pojeden ništa ne boli. Da bi mi to olakšala, obećala je da će mi pre toga uraditi neke mnogo lepe stvari.



Nekoliko noći kasnije

Otišao sam s majkom da poslušam izvođenje Nirnberških majstora pevača.12 Ceo san se odvija za vreme predstave, iako mutna zbivanja na pozornici nemaju nikakve veze sa Vagnerovim zapletom; samo u jednom trenutku mi se učinilo da sam prepoznao Drugi čin. Sedeli smo ispred jedne od velikih loža na balkonu iznad pozornice. U zadnjem delu lože stajala je velika grupa ljudi, u kojima sam prepoznao frankfurtske patricije. Zapodenuli su veliku svađu s nekim visokim, naočitim čovekom, širokih pleća, u fraku, koji je stajao pored jedne od loža u parteru. Osetio sam se dužnim da se umešam u svađu i uputim neke vrlo uvredljive primedbe na njegov račun. On me je odmah uočio među svojim neprijateljima, i doviknuo mi da dođem i kažem mu to u lice, ako smem. Odgovorio sam mu kako mi je ispod časti da se tučem s takvim prevarantom kao što je on, ali to nije zvučalo mnogo ubedljivo. Patriciji su se onda stuštili niz stepenište iz svojih loža i okomili na njega. U međuvremenu je raspoloženje svečano obučene publike počelo da se okreće protiv mene, tako da sam, uz majčinu saglasnost, pomislio kako je bolje da na neko vreme izađem iz lože. Dugačka pauza. Onda sam opet u loži, ali skriven. Drugi čin. Dok sam izlazio iz pozorišta, među raznim poznanicima, sreo sam jednu bogatu, vrlo uobraženu devojku. Opomenula me je zbog čoveka u fraku. „Ali, sigurno znate ko je on. To je X, direktor banke.“



Los Anđeles, kraj maja 1942.

Sanjao sam da su me raspeli. Raspeće se odigralo na Bokenhajmer Varte,13 odmah pored Univerziteta. Tokom cele procedure nisam osećao nikakav strah. Bokenhajm je ličio na neko selo, nedeljom, samrtno tiho, kao pod staklom. Pažljivo sam ga posmatrao, dok sam se približavao mestu svog pogubljenja. Razmišljao sam, naime, kako bi mi izgled stvari na taj poslednji dan života mogao doneti neku konkretnu predstavu o onom svetu. U isto vreme, međutim, govorio sam sebi kako se treba čuvati preuranjenih zaključaka. Ne treba podleći iskušenju da se religiji koja se tu upražnjavala prizna objektivna istina, samo zato što je Bokenhajm i dalje bio u fazi proste robne proizvodnje. Nezavisno od toga, brinulo me je nešto drugo: da li će me uveče pustiti sa raspeća, da bih otišao na jednu veliku, krajnje elegantnu večeru, na koju sam bio pozvan, iako sam se u sebi samouvereno već radovao tome.



Los Anđeles, početak jula 1942.

San je bio – ili mi je tako naknadno izgledao – kao neka dugačka, neobično zamršena detektivska priča, u koju sam bio lično umešan. Zaboravio sam o čemu je bila reč. Sećam se samo kraja. Bio sam sa Agatom, koja je raspolagala s tri najvažnija dokaza o tom slučaju. To su bili jedna kopča, dijamantski prsten i neka jeftina, mala reprodukcija – možda medaljon – veoma poznate slike (Gejnsboro ili Rejnolds?),14 koja je prikazivala malo dete obučeno u svetloplavo odelce, s belom perikom. Možda je to imalo veze s mehurićima od sapunice. Osetio sam olakšanje pri pogledu na tri dokaza: oni će na sudu dokazati moju nevinost. Onda sam pobliže pogledao sliku i na svoj neopisivi užas shvatio da prikazuje mene, kada sam bio dečak. Bio je to dokaz moje krivice, koja se sastojala u činjenici da sam bio to dete – ili prosto dete? Nisam traćio vreme na poricanje nego sam odmah rekao Agati kako ostaju samo dve mogućnosti: ili da odmah pobegnem i sakrijem se negde, ili samoubistvo. Rekla mi je, vrlo odlučno, da samo ovo drugo dolazi u obzir. Svladan strahom i užasom, probudio sam se.



Los Anđeles, 13. septembar 1942.

Bilo smo pozvani na popodnevnu proslavu Šenbergovog šezdeset osmog rođendana. Pre toga, oko dva popodne, prilegao sam i utonuo u dubok san, sve negde do četiri. Probudio sam se sa snom. Neko je zazvonio na vrata naše kuće u Brentvudu. Nosio sam naočare za sunce, ali – za razliku od stvarnog života – zbog njih nisam dobro video. Otvorio sam vrata, a da nisam mogao da vidim ko je to bio. Tamo je stajao neki izuzetno visoki muškarac. Bio sam mu jedva do pojasa: to je u stvari bio džin, ali ta reč mi tada nije pala na pamet; samo sam pomislio, kako visok čovek. Imao je guste, razbarušene, sivoplave brkove. Onda sam shvatio da je to bio Vald (Wald), kočijaš iz Amorbaha (takva osoba zaista postoji, imala je kuću u Gotardu i jednom sam je pomešao sa B. H., imućnim prijateljem mog oca, što je bila greška zbog koje sam dugo prebacivao sebi, smatrajući je za jednu od najnetaktičnijih epizoda u celom svom životu). I tako sam mu se obratio sa g. Vald, a on se, na svoj goropadni, blago preteći način, naizgled obradovao što me vidi. „Zar niste na kraju preuzeli kuću g. Bajera (njegovog imućnog gazde iz Amorbaha)?“ — „Jesam.“ — „I šta vas dovodi u Los Anđeles?“ — „Eh, duga je to priča. Sve je počelo kada je salef zapalio moju fabriku jaja i moju fabriku pilića.“ — Nije mi bilo teško da prihvatim ono što je rekao za fabrike, ali nisam imao pojma šta je to salef. Onda mi je treća strana, neka vrsta komentatora sna, objasnila kako je salef jevrejski izraz za malog doktora (pozadinski motivi ovde su Alef, Kelef = pas; i fon Salbek, nejevrejski veterinar iz Amorbaha). Gospodin Vald je taj izraz koristio s nekom ljutitom familijarnošću, koju obično pokazuju antisemite, kada usvoje neku stranu reč, koja se još uvek koristi među neasimilovanim Jevrejima iz provincije. Nije bilo nikakve sumnje oko njegovog stava: nastavio je, „Dobro, u to vreme SA još nisu bili naoružani“. U tom trenutku, priča se prekida, a Agata je sišla niz stepenice, kao da smo u Oberadu,15 i pozdravila g. Valda na onaj srdačni način koji je volela da pokaže prema običnim ljudima koje je poznavala. On je, međutim, reagovao tako što ju je iznenada udario po licu, stegnuo joj obraze i grubo joj se obraćao, koristeći familijarno „du“ (ti). Obuzeo me je bes, a Agata je pokušala da mu skrene pažnju govoreći, „Doktor je vrlo osetljiv prema tim stvarima“. Tada je već bilo jasno da je g. Vald mrtav pijan. Shvatio sam da je gđica Altea, naša mlada komšinica iz druge polovine kuće, ušla u sobu. (Agata i g. Vald su stajali na stepenicama.) Gospođica Altea je nosila slovensku seljačku haljinu. Bio sam sigurniji: sada kada smo tu bili svo troje, nije se moglo dogoditi ništa loše. Kada sam rešio da ga izbacim napolje, probudio sam se.



Los Anđeles, 21. oktobar 1942.

Prijatelj mi je rekao kako ima samo jednu muzičku strast: sviranje kontrabasa. Ali, dodao je kako tome ne može da se posveti. Kao prvo, postojeći solistički repertoar za taj instrument je suviše mali. Drugo, njegova žena ne bi mogla da podnese tako veliki instrument u kući; narušio bi lepotu doma.



Los Anđeles, novembar 1942.

Bio sam sa ocem u Londonu, kada su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Otišli smo podzemnom železnicom od W2 (deo zapadnog Londona) do centra grada, a priča počinje tako što je voz jurio velikom brzinom, celim putem od Lankaster gejta do Totenhem kurt rouda, bez ijednog zaustavljanja. Izašli smo kod Totenhem kurt rouda. Svuda su bili istaknuti veliki natpisi, zapravo transparenti, s porukom: PANIKA. Kao da se od ljudi očekivalo da paniče, umesto da se upozoravaju da to ne čine. Izašli smo na otvoreno odmah kroz sporedni izlaz, ali bili smo jedni koji su to uradili. Ipak, nisam mogao da se radujem našem srećnom izlasku. Naime, imao sam osećaj da smo uradili nešto zabranjeno, time što smo pobegli kroz pogrešan izlaz, koji je sigurno bio rezervisan za osoblje železnice, a u ostatku sna sam iščekivao kaznu koja će nas neminovno stići. Krenuli smo ka jugu, prema Sohou i izašli na neku široku, prijateljsku, ali potpuno beživotnu ulicu. Prošli smo pored nekog malog restorana, koji sam odmah prepoznao kao jugoslovenski. Stolovi, prekriveni blistavo belim stolnjacima, bez gostiju, dozivali su nas. Na vrata je izašla gazdarica prijatnog lika i pozvala nas da uđemo. Osetio sam neodoljivu želju da jedem u tom restoranu. Moj otac je to prezrivo odbio. Bilo bi smešno, rekao je, da svoj dragoceni novac trošimo na tako luksuzno mesto, samo zbog vazdušne uzbune. Naterao me je da pođemo dalje, sve dok nismo naišli na šaht na trotoaru. Poklopac je bio otvoren. Otac je insistirao da se spustimo u kanalizaciju. Dole bi bilo mnogo bezbednije nego u restoranu.



Druga noć

Pričao sam sa svojom bivšom devojkom X o erotskim veštinama, za šta sam je smatrao vrlo upućenom. Pitao sam je da li je ikada to radila par le cul. Imala je razumevanja za moje pitanje i odgovorila mi kako ima dana kada to radi i dana kada joj nije do toga. Danas bi to bilo sasvim nemoguće. To mi je izgledalo potpuno razumljivo, ali ipak sam se pitao da li govori istinu ili je to bio samo izgovor, u maniru prostitutke, da me odbije. Onda je rekla kako bi mogla da uradi nešto sasvim drugačije, mnogo lepše, na „mađarski način“, za koji nikada nisam čuo. Na moje nestrpljivo zapitkivanje je odgovorila, „Dobro, babamil (Babamüll), na primer“. Počela je da mi to objašnjava. Uskoro se pokazalo da je ta navodna perverzija u stvari vrlo komplikovana, za mene potpuno nedokučiva, ali očigledno nelegalna finansijska operacija, nešto kao bezbedan način za izdavanje čekova bez pokrića. Skrenuo sam joj pažnju da to nema nikakve veze sa ljubavnim stvarčicama koje mi je obećala. Ona se, međutim, držala svoga i oholim tonom rekla kako treba samo da budem pažljiv i strpljiv, a da će ostalo doći samo od sebe. Ali, pošto nisam mogao da pronađem nikakvu vezu u svemu tome, očajavao sam što nikada neću saznati šta je to babamil.



Los Anđeles, 25. novembar 1942.

Posle pada Hitlera, vratio sam se u Frankfurt, sa Gretel i Maksom (Horkhajmerom). Putovali smo zajedno u Oberad; putovanja se sećam samo od trenutka kada smo došli do Mosta na Majni (Untermainebrücke); ali, tamo smo verovatno stigli od Glavne stanice. Putovali smo s dva automobila, iako bi mi se ponekad učinilo da je samo jedan i da liči na tramvaj. Maks je vozio napred, velikom brzinom, duž keja, da bi prošao deonicu između Mosta na Majni i Gvozdenog pešačkog mosta (Eiserne Steg); to je trajalo unedogled, kao da se vreme koje sam bio odsutan pretvorilo u razdaljinu, tako da čak ni brzina kojom smo išli tu nije mogla ništa da promeni. U našim kolima, držao sam se za kožnu ručku, kao u tramvaju, ali žestoko sam se zanosio, s jedne na drugu stranu. Ručka se možda i pokidala. Gretel je uplašeno kriknula i doviknula Maksu da ne vozi tako brzo, a on je odmah usporio. Onda smo došli do pešačkog mosta, a Maks je skrenuo u neku krivudavu, sporednu ulicu, koja je vodila od Šulštrase do Valštrase. To me je veoma začudilo: zašto ide okolo i sledi sva skretanja kao i tramvaj? Bilo bi mnogo brže da je išao u Švajcerštrase i Merfelder (?) Landštrase. Ali, to je apsolutno jasno, rekla je Gretel, sledio je tramvajske šine prosto zato da bi imao čega da se drži. — Od Lokalbanhofa nadalje, naše putovanje je bilo samo vožnja tramvajem. Ušao je neki kontrolor. Bio je u civilu i izgledao vrlo upečatljivo. Sa svojim malim, ali gustim brkovima i neobično bistrim, plavim očima, podsećao je na nekog starijeg, aristokratskog, visokog pruskog zvaničnika. Odmah sam zapodenuo razgovor s njim i osetio potrebu da mu se ispovedim. To je imalo veze s narednom stanicom, Vendelsplac. U detinjstvu sam imao običaj da nerviram tramvajske konduktere tako što sam ime stanice namerno izgovara pogrešno, na vrlo usiljen način. Umesto Vendelsplac, govorio bih Vendelis Plac, s naglaskom na poslednjem slogu. To je zvučalo kao neka iritirajuća, nerazumljiva strana reč. Radio sam to samo zato da bi neprijateljski kondukter pobesneo zbog moje arogancije, svestan da niko neće pokušati da ispravi obrazovanog dečaka. Naravno, savršeno dobro sam znao da se kaže prosto Vendelsplac. „Ali, niste u pravu“, rekao je kontrolor prijateljski, „stanica se u stvari zove Vendelsveg, prema piscu Hardiju ili Haldejnu ili Harderu ili Hardartu, autoru Tristana.“ „U tom slučaju, biće da je Hardart“, rekao sam, „budući da je on vlasnik najživopisnijih kafeterija u Njujorku.“ „Upravo tako“, rekao je inspektor. „Ali, on je i vlasnik Prirodnjačkog muzeja i Muzeja istorije umetnosti.“


  1   2   3   4   5   6


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©atelim.com 2016
rəhbərliyinə müraciət