Snovi protokoli 1934-1969

Sanjao sam L. Sedela je naspram mene, izgledala je vrlo elegantno, ali samrtno bledo. Zagrlili smo se kao brat i sestra. Pitao sam zašto izgleda tako strašno. „Mnogo sam bolesna.“ „Šta sad nije u redu?“ „Rak“. Pokušao sam da je razuverim. Odgovorila mi je tako što je svukla svu odeću. Njeno telo, naročito intimni delovi, bili su strašno deformisani; kao da su bili prekriveni nekom plavičasto-crvenom skramom. Iz sve snage sam pokušao da ne primeti kako drhtim i onda smo vodili ljubav. Posle toga sam je upitao koja je to vrsta raka, a ona mi je odgovorila: „Rak fotelje“.⁵⁴

Za svetog Karla Boromejskog (Carlo Borromeo, 1538–1584, milanski nadbiskup) priča se da je ušao u raspetog Hrista kroz anus. Nekim čudom, on se otvorio da ga primi i Karlo Boromejski je potpuno nestao u njemu. To je razlog zašto je kanonizovan. Nije sasvim jasno da li je taj čin izveo na živom Isusu ili na statui. Bilo kako bilo, jasno sam ga video kako se penje na krst i radi nešto između Isusovih nogu. Kažu da je po činu bio pukovnik. Sanjao sam sve to krajnje ozbiljno, što je potrajalo čak i kada sam se probudio, da bih onda počeo da se toliko smejem, da sam iz sve snage morao da se obuzdavam, da ne bih probudio Gretel. Uglavnom, zato se crkva zove „St Borromäus im Gedärme“ (Sveti Boromeo u crevima) ili, kako to kažu Bavarci, „St Borromäus im Oarsch“ (Sveti Boromeo u dupetu).

Nekoliko dana ranije imao sam neopisivo stravičan san, koji verovatno nije sasvim nepovezan sa ovim. Bio sam u krčmi na Majni, u prvoj kući u Starom gardu posle Starog mosta. Nisam bio sam (sa mnom je bila majka?). Mesto je bilo puno monstruoznih stvorenja i krajnje sićušnih kepeca, uključujući i jednu ćelavu, živu crnačku glavu; te nakaze su hodale na nogama kao jastozi i pokušavale da zgrabe ljudske genitalije. Kao odgovor na moje pitanje, rečeno mi je da je to neka vrsta mazohističkog bordela, ali to mi je zvučalo kao sprdnja: trebalo je da svi budemo proglašeni za mučenike. Osetio sam isti onaj strah koji dete ima od sumnjivog dela grada ili, kasnije, kada me je jedna hostesa iz noćnog kluba zgrabila preko pantalona. — Zatim, u gluvo doba noći, na uglu Šene Ausiht i Šucenštrase. Veliki broj ćutljivih, sumnjivih tipova. Naizgled mirni: neće mi ništa uraditi. Ispod toga: još veći strah, od njihove nerealnosti.

Frankfurt, 10. septembar 1954.

Sanjao sam kako učestvujem u nekoj teološkoj raspravi; tu je bio i Tilih (Paul Tillich). Jedan govornik je naglasio razliku između „ekvibrijuma“ i „ekvilibrijuma“. Prvo je bila unutrašnja, a drugo spoljašnja ravnoteža. Pokušaj dokazivanja kako ne postoji nikakav „ekvibrijum“, iziskivao je toliki napor da sam se probudio.

Svirao sam klavir na površini stola, kao kada sam bio dete. Ali, čula se muzika. Jasno se sećam snažnih, vrlo živih akordâ u Es-duru, kakve bih inače voleo da izvedem. Rekao sam G., „Vidiš, ako si u dobroj pijanističkoj formi, kao ja, onda je svejedno da li sviraš na klaviru ili na površini nekog starog stola.“ — Kada sam se u podne probudio, pričao sam s njom o snu. Skrenula mi je pažnju da zvuči kao parodija neke od mojih teorija – mogao sam lako da smislim neku takvu teoriju za svoje studente. Pitala me je zašto pravim sprdnju od sebe u svojim snovima, a ja sam joj odgovorio kao iz topa: da bih se odbranio od paranoje.

Pre pravog sna, imao sam drugi, prilično haotičan san, o naročito lepim, starim kućama u Parizu ili Beču. Onda sam se odatle prebacio u očevu kuću u ulici Šene Ausiht 7, koja je očigledno trebalo da bude jedna od tih lepih, starih kuća. Jedne noći sam se zatekao tamo, u jednoj od soba, sa Agatom, koja se posle promenila u Gretel. Sedeli smo u foteljama i iščekivali puni strepnje. Iznad vrata se nalazilo staklo, koje nije bilo sasvim providno. Odjednom je kroz njega zasijala električna svetlost. Imao sam osećaj da su napolju neki ljudi, možda ubice. Agata je ustala da vidi šta se dešava; ja sam ostao da sedim, skamenjen. Kada je otvorila vrata, zaista sam ugledao neke prilično zastrašujuće ljude. Agata je prošla pravo između njih, bez ikakvih problema, i otišla do malog stepeništa sa strane, verovatno u toalet. Sada je Gretel počela da me grdi zbog moje tromosti ili kukavičluka. Konačno sam se naterao da ustanem i izađem da potražim Agatu. Beskrajna povorka muškaraca prolazila je pored mene paradnim korakom. Nekako sam shvatio da svi oni idu u prodavnicu, u kojoj će moći da kupe neke grube košulje, po smešno niskim cenama, na rasprodaji. Nisu hteli da nam naude. U tom trenutku sam shvatio: bila je to povorka duhova i probudio se.

Dva džinovska, crna triceratopsa, kao od plastike, besne, meni nikad simpatične, zastrašujuće životinje. Dok je jedna od njih samo gledala, druga je napadala jednog ankilosaura, s neopisivom žestinom. Ankilosaur je ležao ispružen na zemlji („niža životinja“). Triceratops ga je rasporio svojim rogovima, u delu koji je trebalo da bude šav, gde su se njegova donja i gornja polovina spajale, kao kod jestive krabe. Onda je uklonio gornju polovinu. Unutrašnji organi iz donje polovine bili su složeni u odeljke, svaki u nekoj drugoj boji, kao razna predjela. Triceratops se bacio na njega i počeo da proždire različite delove, od kojih je svaki predstavljao poseban ukus (konkretizam) – opet kao kod jestive krabe. S ogorčenjem sam pomislio, ali triceratopsi su vegetarijanci, i probudio se.

Život je mit. Dokaz: koren βί („bi“) iz βίος (bios, život), odnosno, „vi“ iz „vita“, identičan je sa μυ („mi“, iz μῦθος, mitos).

Noć u Š. Sanjam kako bi najstrašniji metod mučenja – koji mi je očigledno suđen – bio da stojim naglavačke u vodi, dok me u isto vreme peku. Zbog suprotnog dejstva vode, to bi moglo da traje veoma dugo.

Trebalo je da učestvujem u izvođenju Valenštajna (F. Schiller, Wallenstein, 1799) – verovatno kao glumac – ali, ne na pozornici nego u nekom filmu ili televizijskom programu. Moj posao je bio da se preko telefona povežem s drugim likovima iz komada: recimo, s Maksom Pikolominijem (Max Piccolomini), Kvestenbergom (Questenberg) ili Izolanom (Isolani).⁵⁵ Telefonirao sam i pozvao mladog princa Pikolominija – iako je njegov otac taj koji postaje princ, na samom kraju, posle Maksove smrti. Javio se na telefon, lik sličan Sen-Luu,⁵⁶ krajnje šarmantan i ljubazan. Pitao sam ga da li bi mu možda više odgovaralo da dođe u moj pansion – u Berlinu – na ručak. Odmah je pristao. Veoma zadovoljan sobom, zavalio sam se u fotelju i pomislio: „Dobro si to uradio.“ Međutim, odmah me je spopala strašna briga: nisam znao kako da nastavim.

Sanjao sam kako polažem diplomski ispit iz sociologije. Empirijska sociologija je išla loše. Pitali su me koliko rubrika ima bušena kartica, a ja sam, potpuno nasumično, rekao: dvadeset. Pogrešno, naravno. S pojmovima je bilo još gore. Dali su mi dvadeset engleskih izraza i tražili od mene da navedem njihovo precizno značenje u empirijskoj sociologiji. Jedan izraz je glasio: „supportive“. Preveo sam ga kao „dobar dečko“:⁵⁷ „stützend“, pomoćnik (podrška). Ali, ispostavilo se da u statistici to znači upravo suprotno, nešto potpuno negativno. Pošto se sažalio na moje neznanje, ispitivač je onda rekao kako će me postaviti pitanja iz istorije kulture. Pokazao mi je nemački pasoš iz 1879. Završavao se pozdravom za rastanak: „A sad u svet, moj mali vuče!“ To geslo je bilo ispisano u zlatotisku. Trebalo je da to objasnim. I onda sam potanko objasnio kako upotreba zlata u te svrhe seže unazad do ruskih i vizantijskih ikona. Zabrana slika se tamo shvatala vrlo ozbiljno: samo je zlato, kao najčistiji metal, bilo izuzeto. Na njegovu upotrebu u likovnim ilustracijama nadovezale su se barokne tavanice, a zatim i intarzije u nameštaju, dok su zlatna slova iz pasoša poslednji ostatak te velike tradicije. Ispitivač je bio zadivljen mojim dubokim poznavanjem i ja sam položio ispit.

Imao sam strašnu svađu s majkom, koja je izjavila kako nema obavezu da me materijalno pomaže. Povikao sam na nju: neka je prokleto telo koje me je rodilo. Na nju sam preusmerio bes prema majci J. (superego) i u isto vreme dao oduška svojoj želji za smrću. Napomena: teatralni patos.

Setio sam se jednog kompleksa. Bio sam u nekom gradu srednje veličine, i vozio se od stanice putem koji mi je delovao vrlo poznato. Bio je to deo grada s mnogo restorana, u kojima se moglo dobro jesti, iako pomalo otrcanih. U jednom od njih upoznao sam devojku, na granici prostitucije. Crnka, veoma privlačna, a da u stvari nije bila lepa. I onda sam tamo uvek spavao s njom. Ta zbivanja su tako snažno delovala na mene, da sam se ponekad pitao nisam li ih zaista doživeo. To je upravo onaj obrazac koji deluje kada nekog obuzme ludilo.

Posle dana ispunjenog ludim nadama i najdubljom depresijom, našao sam se na otvorenom, ispod neopisivo tmurnog neba, punog uskomešanih oblaka. Slutilo je na katastrofu. Iznenada se pojavilo neko svetlo, slično munji, ali više žuto, a manje sjajno. Dopiralo je iz određene tačke i brzo nestalo ispod ili iznad oblaka, ali ne tako brzo kao bljesak munje. Rekao sam da je to uragan, a neko je to potvrdio. Usledilo je otegnuto, nejasno brujanje, sličnije odjeku eksplozije nego grmljavini; osim toga, ništa drugo se nije dogodilo. Pitao sam da li je to sve i opet mi je to neko potvrdio. I dalje veoma uzbuđen, ali u isti mah smiren, probudio sam se. Bila je mrkla noć; onda sam opet zaspao.

Sanjao sam katastrofalni požar. U kosmičkom plamenu, svi mrtvi su na nekoliko sekundi poprimili svoj prvobitni izgled i tada sam shvatio: tek sada su stvarno mrtvi.

Na koncertu sa G., na kojem slušamo sjajno vokalno izvođenje – verovatno neki hor. U njemu je istaknutu ulogu imao jedan majmun. Objasnio sam G. da je to majmun iz Pesme Zemlje (G. Mahler, Das Lied von der Erde, 1909), koji je izašao odatle da bi ovde nastupio kao gost, u skladu sa uobičajenom praksom.

Sanjao sam da sam u koncentracionom logoru. Čuo sam kako grupa jevrejske dece peva pesmu, s tekstom: „Našu dobru mamicu još nisu obesili.“ (Napomena: J. svoju majku zove mamica.)

Opet treba da budem raspet. Pomaže mi grupa savetnika. Tasilo fon Vinterfeld⁵⁸ me pita da li sam već bio raspet. Objašnjava mi kako je raspinjanje na krst vrlo neprijatno. Morao bih da malo vežbam, da bih poboljšao cirkulaciju i tako sprečio ukočenost i grčeve. Dok pokušavam da mu objasnim kako to i jeste svrha raspinjanja, budim se.

Koncert koji treba da se održi u glavnoj sali univerziteta. Ali, to ipak nije glavna sala već bledo crveni muzički salon. Pristup je bio težak, zato što je pod bio prekriven srčom. Da bih se probio, uradio sam najgluplju stvar na svetu: izuo sam se i hodao samo u čarapama. Tako sam stigao do prednjeg dela. Tamo je sedeo rektor. Potanko mi je objasnio kako je prvobitno radio na romantičarskoj filozofiji prava: Otmar Špan (Othmar Spann). Skrenuo sam mu pažnju na srču. Rekao sam kako su je napravili ljudi koji su prethodno iznajmili prostoriju. A on je, kao glava kuće i pravnik, bio u prilici da preduzme zakonske mere. Priznao je kako mu to uopšte nije palo na pamet, ali je rekao da sam potpuno u pravu. Onda sam, prilično unezvereno, osmotrio prostoriju da bih video da li je došla moja devojka, ali nisam mogao da je vidim. S druge strane, U. je ležala na nekoj vrsti građevinske skele, dok se H. muvao oko nje. Brzo sam otišao do G., koja je sedela pored gđice H. Odmah mi je objasnila, vrlo značajno, kako ju je gđa Š. zamolila da mi prenese njeno najsrdačnije zbogom. Još u snu sam shvatio da je to bila E. i probudio se uz smeh. (Prava poslastica za psihoanalitičare.)

Koncert u frankfurtskom muzeju. Na programu je bio Bramsov Violinski koncert, ali svirao ga je Serkin (Rudolf Serkin, ili Sjorkin, 1903–1991), pijanista. Prepoznao sam delo, notu po notu, i on ga je zaista strogo sledio. To je očigledno bilo virtuozno, klavirsko izvođenje, koje je mogao da napiše samo Brams lično. Sve je bilo apsolutno verno originalnom delu, osim vrlo čudne izmene negde na početku razvojnog dela, koja je potpuno odudarala od Bramsovog stila. U tom trenutku, Serkin se obratio publici: „Ovo je prvi čin“, naglašavajući poslednji slog, možda kao neki Mađar. Onda je nastavio na taj svoj neobični način, ponavljajući na početku svakog novog segmenta: „Ovo je drugi čin, ovo je treći čin.“ Publika je počela da se vrpolji, da bi onda prasnula u smeh. Serkin se razbesneo i rekao: što se mene tiče, možete svi da idete kući. Posle toga, ljudi su zaista počeli da napuštaju salu, prvo pojedinačno ili u parovima, onda u grupama. Samo je nekoliko avangardista, među njima i Koliš (Kolisch),⁶⁰ izazivački aplaudiralo. Na kraju je bradati predsednik Muzejskog društva demonstrativno ustao, zajedno sa svojom suprugom, i rekao kako daje ostavku na svoj položaj.

Preko dana: pozvao me je direktor moje gimnazije, koja se sada nosi ime Barona fon Štajna (Freiherr-vom-Stein-Schule, Frankfurt), da bih na neki način doprineo zbirci prigodnih radova, povodom njene pedesetogodišnjice. San: ceremonija na kojoj mi svečano predaju na upravljanje celu gimnaziju. Odvratni, stari profesor muzike, g. Veber, i jedan mlađi kolega, odali su mi počast. Onda je usledio veliki svečani bal. Plesao sam sa ogromnom, žuto-smeđom dogom – u detinjstvu mi je jedan takav pas mnogo značio. Hodao je na zadnjim nogama i nosio frak. Potpuno sam se prepustio dogi i, kao neko krajnje netalentovan za ples, imao osećaj da po prvi put u životu zaista plešem, sigurno i nesputano. Tu i tamo bismo se poljubili, pas i ja. Probudio sam se izuzetno srećan.

Bio sam u nekoj maloj, kružnoj sobi, s veoma visokom tavanicom. Nekoliko ljudi je sedelo u krug: najmoćniji ljudi na svetu. Bili su to ključni pregovori pred izbijanje nuklearnog rata. S vremena vreme, neko bi ustao, bez ijedne reči, i onda opet seo. Pomislio sam: igraju poker. Svi su imali svetlocrvena lica. Odjednom mi je nešto što nisam mogao da utvrdim reklo da je pala odluka u korist rata. Probudio sam se s mišlju kako se treba pomoliti da nešto preživi. — Nekoliko dana kasnije, ugledao sam noćno nebo prekriveno belim, letećim znacima, koje su ljudi bez daha posmatrali. Jedna od njih je iznenada označio istu odluku.

San o pogubljenju. Odsecanje glave. Nije jasno da li je trebalo da mi odseku ili giljotiniraju glavu. Ali, da bih bio miran, stavili su me u neki žljeb. Oštrica mi je grebala vrat, neprijatno, probe radi. Zamolio sam dželata da me poštedi toga i što pre završi s tim. Usledio je udarac, ali nisam se probudio. Glava mi je bila u jarku, zajedno sa mnom. S velikim uzbuđenjem čekao sam da vidim jesam li još uvek živ ili će za koji trenutak nestati svaka misao. Uskoro je, međutim, bilo jasno da sam nastavio sa životom. Primetio sam da sam potpuno bestelesan i odvojen od svoje glave, a opet prisutan. Izgledalo je i da sam sposoban za opažanje. Ali, onda sam, na svoje zaprepašćenje, shvatio da je svaki kanal kroz koji bih mogao da se pokažem ili komuniciram potpuno odsečen. Pomislio sam kako je ono što verovanje u duhove čini besmislenim to što potiskuje ključni faktor, glavnu odliku čistog duha, naime, njegovu apsolutnu nevidljivost (?), čime u stvari izdaje duh, jer ga odaje svetu čula. Onda sam se probudio.

Mora da sam osetio strahovitu potrebu da se pomokrim, dok sam još spavao. U svakom slučaju, tražio sam mesto na kojem bih mogao da se olakšam; osećao sam se krajnje neprijatno; u stvari, bio sam očajan i plašio se da neću moći se kontrolišem. Onda sam pronašao veliki, beli, elegantni toalet, u nekom velikom hotelu, možda St Francis u San Francisku. Šokirao sam se kada sam video da su u njemu u toku pripreme za žensku zabavu, verovatno pri nekom ženskom klubu. Sve je bilo ukrašeno, redovi stolica bili su postavljeni kao za koncert, a pisoari su bili okićeni vencima, cvetnim aranžmanima i ružama. Posluga je užurbano prolazila. Ali, više ništa nije moglo da me zaustavi. Međutim, količina urina koji je pokuljao iz mene bila je toliko velika da se prelio iz posude i preplavio celu svečanu salu. Tome nije bilo kraja i probudio sam se užasnut.

Noć pre nego što ću otputovati (za Beč), sanjao sam kako razlog zašto ne mogu da se odreknem metafizičke nade nije to što se držim života, već to što želim da se probudim pored G.

Preksinoć sanjam kako je jednog dana bilo potpuno mračno. Po prvi put od postanka sveta, sunce nije izašlo. Bilo je različitih objašnjenja: prema jednima, kraj sveta je bio blizu, po drugima, iznad Londona je eksplodirala atomska bomba i čađ koju je podigla proširila se preko celog sveta i pomračila ga. Izašao sam napolje i ugledao prostrani, brežuljkasti, neopisivo spokojni predeo. Ležao je preda mnom pod mesečinom, iako se mesec nije mogao videti. Krajnje utešno. San je očigledno imao veze s mojim susretom sa Helenom Berg.⁶¹

Ukazao mi se Krakauer. Dragi moj, to da li pišemo knjige, da li su one dobre ili loše, sasvim je svejedno. Čitaće ih godinu dana. Onda će dospeti u biblioteku. Onda će doći rektor i razdeliti ih među svojima.

Držim u rukama primerak štampane verzije Benjaminovog Rada o pasažima, iako nije jasno da li ga je on završio ili sam ga sam rekonstruisao, na osnovu beleški. Gledao sam ga s nežnošću. Jedan naslov je glasio: „Drugi deo“ ili „Drugo poglavlje“. Ispod je stajalo geslo:

„Koji bi tramvaj bio toliko drzak da kaže kako je vozio samo škripe peska radi?“

Robert August Lange, 1839.“⁶³

Upoznao sam se sa Žanom Koktoom (Jean Cocteau), malo pred njegovu smrt. Pretvorio se u devojčicu, istočnoevropsku Jevrejku.

Jedan psihoterapeut hoće da održi predavanje o Šubertu, iz ugla svoje discipline, u nekom veoma velikom hotelu. Govornica ima zavesu s prednje strane i podseća na lutkarsko pozorište. Velika sala odjednom poprima izgled neke seoske gostionice, kao što je Frankfuter Hof u Kronbergu. Barski pijanista, u odrpanom smokingu i isflekanoj košulji s mekom kragnom, počinje da drnda neki rasklimatani, raštimovani klavir. Posle nekoliko uvodnih akorda, psihoterapeut započinje sa svojim pijanim, falširanim izvođenjem „Ich schnitt es gern in alle Rinden ein“,⁶⁴ na usiljenom bečkom dijalektu, tačnije, otakrinškom (Ottakring), kao da je reč o nekoj „Fiakerlied“ (Fijakerska pesma). Hteo je da napravi pravi štimung. Kao u Holivudu, razlika između Šuberta i operete se zamagljuje. Obuzeo me je neopisiv bes. Potražio sam goste hotela, koji se opet pretvorio u veliki hotel, s bezbroj manjih soba, u kojima su gosti sedeli po manjim grupama. Spopao sam ih sa argumentacijom da je to izvođenje toliko varvarsko da svi oni koji ga tolerišu i sami postaju varvari. Bio sam uspešan u tome. Udružili smo snage i prebili psihoterapeuta na smrt. Toliko sam se uznemirio da sam se probudio.

Sanjao sam kako mi Šolem⁶⁵ priča neku staru nordijsku sagu. Neki vitez se udvarao devojci; bilo je tu raznih peripetija, a on ju je oteo uz pomoć lestvi od užeta. Za tu sagu kažu da je poslužila kao osnova za nemačku narodnu pesmu, „Fuchs, du hast die Gans gestohlen (Lisice, ukrala si nam gusku)“.

(Malo pre buđenja)

Trebalo je da napišem školski esej o Geteu, u roku od šest sati. Odmah sam shvatio da treba da se usredsredim na neki kompleks od središnjeg značaja. Zato sam se bacio na tumačenje pesme „So laß mich scheinen, bis ich werde“.⁶⁶ Moja teza je glasila: Gete je podario jeziku toliku masu, da njena sila teže u isti mah uvlači u sebe i oslobađa njegov sadržaj. Zapao sam u neopisive teškoće u pokušaju da razvijem tu tezu. Puko zapisivanje svake reči iziskivalo je ogroman napor i izgledalo da traje večno. Za vreme rada, obuzeo me je paničan strah da neću uspeti da napišem zadatak u roku koji sam imao na raspolaganju i da ću, ako moj učitelj ne shvati esej, dobiti lošu ocenu. Bio sam u takvoj panici da sam se probudio.