Snovi protokoli 1934-1969

Bio sam na velikom, neobično izazovnom banketu. Bio je priređen u nekom impresivnom zdanju, možda u frankfurtskom Palmengartenu. Sale i stolovi bili su osvetljeni samo svećama, tako da je bilo teško pronaći put do glavne trpeze ili do manjih stolova postavljenih za nekoliko osoba. Rešio sam da sam potražim svoje mesto i išao duž beskrajnih hodnika. Prošao sam pored jednog stola za kojim se vodila vrlo žestoka, emotivna rasprava između dva muškarca iz čuvene bankarske porodice. Bila je reč o posebnoj vrsti veoma mladih, malih jastoga, pripremljenih tako da se mogu jesti sa oklopom – kao američke meke krabe. Bilo je vrlo eksplicitno objašnjeno kako ih treba kuvati tako da se sačuva ukus oklopa, kao najboljeg dela. Jedan bankar je vrlo ubedljivo branio to stanovište, dok je drugi vodio računa o svom zdravlju i prekorevao svog rođaka zbog tako nepromišljenog ponašanja. U snu nisam znao šta da radim s tim. S jedne strane, mislio sam kako je nedolično raspravljati o hrani, a s druge, prosto nisam mogao da ne budem zadivljen prizorom dvojice moćnih ljudi, koji tako otvoreno i bezočno pokazuju svoj vulgarni materijalizam. Banket inače nije odmicao dalje od predjela. Konačno sam pronašao svoje mesto, koje se ukazalo kao samo od sebe. Na njemu se nalazio se koverat s karticom na kojoj je bilo ispisano moje ime i bio sam iznenađen što je to mesto prosto čekalo na mene. Još više sam se iznenadio kada sam shvatio da će mi društvo za večerom praviti jedna vrlo rasipna žena, koju sam dobro poznavao i koja je dolazila iz potpuno drugačije perspektive. Služili su nam razna predjela. Jedna za žene, druga za muškarce. Ovi drugi su dobijali jaka, začinjena, pikantna jela. Sećam da su među njima bili i neki mali, hladni kotleti, s crevnim sosom. Predjela za dame bila su vegetarijanska, ali najprobranije vrste: srce palme, praziluk, pečena cikorija – to je zaista bila slika i prilika prefinjenosti. Na moj neopisivi užas, moja partnerka je pred svima glasno pozvala kelnera, kao da je u restoranu, dok se u ovom otmenom ambijentu podrazumevalo da ne skrećete pažnju na sebe. Htela je da dobije ne samo predjelo za žene, nego i za muškarce, nije joj se svidelo da bude diskriminisana. Probudio sam se, ne dočekavši ishod njene pritužbe.

Otišao sam u neki američki bordel. Bilo je to veliko, vrlo impresivno zdanje. Čak i tamo je svaki posetilac morao da prođe kroz beskrajne formalnosti. Morao je da se prijavi, popuni upitnik i razgovara sa madam, koja je vodila to mesto, zatim s njenim pomoćnicom i konačno sa ženom zaduženom za prodaju. Do trenutka kada je trebalo napraviti izbor, postalo je jasno da administracija zauzima skoro ceo bordel, tako da je za devojke preostala samo jedna mala, zapuštena zajednička prostorija. Podsetila me je na hotelsku sobu nekog putujućeg virtuoza, u kojoj nenamešten krevet služi kao sofa za suviše brojne posetioce. Devojke su se osećale vrlo skučeno. Bilo ih je svega pet ili šest, sve redom neprivlačne ili veoma ružne. Samo jedna mi je izgledala lepo: šćućurena na krevetu, gola, ali inače potpuno bezazlena. Zvala se Ids. (Motiv: Vildgansovi Soneti za Idu. Prethodne večeri napisao sam sonet za R.)¹⁶ Imala je samo jednu manu: bila je napravljena od stakla, od glave do pete, ili možda od onog elastičnog, providnog sintetičkog materijala od kojeg je napravljena i moja nova zubna proteza. Čak joj je i glava bila providna. Nije bila baš mrtva, imala je neku vrstu života, iako ne pravog: izgledalo je da to ima veze sa gipkošću materijala. Nisam mogao da se odlučim da li da je uzmem. Naravno, nije mi promaklo da je žena zadužena za devojke bila vrlo privlačna, iako pomalo punačka. Ljubazno sam joj objasnio kako se nadam da se neće uvrediti, ali da mi njen položaj u bordelu govori kako verovatno ne pati od predrasuda i da bih je zato, pošto je toliko zgodnija od svojih štićenica, upitao da li bi htela da to uradi sa mnom (motiv: madam iz Sfinge u Parizu)¹⁷. Izgledala je polaskana, ali tokom složenih pregovora koji su usledili, san se zamračio.

Ležao sam u krevetu s dve predivne žene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo čvrstih grudi, i isticala se velikom predanošću i nežnošću, što sam odmah sa zahvalnošću primetio. Druga je bila visoka, vitka, „zgodna“ – osim što su joj kosti u visini zadnjice bile čudno isturene. Podsetila me je na gđu fon R. Obe su imale čudesno mirisnu put i sećam da sam im zbog toga uputio prilično blesav kompliment, rekavši kako sam „konačno pronašao prave, prvoklasne kurvice“. Ali, nismo išli do snošaja – o čemu nikada ne sanjam eksplicitno, ništa više nego o smrti – već samo do ljubljenja i nedoličnog maženja. Više me je zanimala mala žena; ona visoka je pokazivala određeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani – kako sam samo bio srećan zbog toga! – rekla je kako će me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima muškarce, u svako doba, bez problema. Posle toga, kada sam joj posvetio više pažnje, visoka devojka je postala predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana tipičnih za elegantna letovališta, kao što je Bar Harbur. Odjednom se začula strahovita buka i u sobu su upali neki ljudi, predvođeni X i F. V. Osoba X je nosila šapku, kao neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime Partije. To je poprimilo oblik naizmeničnog i krajnje ljutitog izvikivanja jedne iste reči, „Varvari – varvari – varvari“, što se odnosilo na žene i mene lično. Onda se ispostavilo da su obe žene zapravo bivše supruge L., koji je izgleda i dalje polagao neko pravo na njih. U isto vreme, međutim, učinilo mi se da je manja žena identična gđi X, iako nije nimalo ličila na nju. Desilo se i da se jedan čovek, moj najbolji prijatelj, umešao u ta zbivanja, a manja žena je sada očekivala zaštitu od njega. Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L., očiju koje su kiptele od neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao, „Zahtevam objašnjenje“. Očajan, počeo sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokušao da mu dokažem kako ta scena ne znači ništa, jer nije došlo do snošaja. Bez mnogo nade, budim se.

Agata mi se ukazala u snu i rekla otprilike: „Karl Kraus je najvickastiji i najduhovitiji među svim piscima. To se vidi iz sveski koje su pronađene u njegovoj književnoj zaostavštini, punih neopisivo dobrih dosetki. Navešću ti jedan primer. Jednog dana, neki anonimni poštovalac, poslao mu je džinovski sufle od pirinča. Ali, poklon nije uspeo, prelivao se na sve strane, a zrna pirinča su se pretvorila u čist haos. Kraus se naljutio i zapisao: ’Ovo nije sufle (Reisauflaus), nego pobuna (Volksauflauf).’“¹⁸ Kada sam probudio (ujutro), glasno sam se nasmejao toj navodno genijalnoj dosetki.

Sledećeg utorka Stari Han (Hanh) slavi osamdeset peti rođendan. Sanjao sam: šta bih mogao da poklonim starom Hanu za njegov osamdeset peti rođendan, a da mu to zaista bude od koristi? — Odgovor: vodič kroz carstvo mrtvih.²⁴

Posle prve Luline²⁵ posete našoj kući, sanjao sam: na nekoj zabavi, prilično pijanoj, koja se odvijala u velikom broju prostorija, naišao sam na nekog starijeg, elegantno obučenog gospodina – naleteo sam na njega ili ga nagazio. Njegovi ufitiljeni brkovi su mi delovali poznato. Učtivo sam mu se izvinuo, možda i previše revnosno. Gospodin mi je ljutito okrenuo leđa. Onda se pojavila neka druga osoba, crnac crveno-smeđeg lica, pomalo iskošenih, bademastih očiju, prilično neuredne brade, sa zulufima. Bio je zvanično ljubazan i predstavio se kao gospodinov ađutant (obojica su bili u civilu). Gospodin je bio kajzer Vilhelm. Napravio sam strašan gaf. Ne to što sam ga nagazio, ne bi on zamerio zbog nečeg takvog, ali stroga pravila etikecije nalažu da niko, u bilo kojim okolnostima, ne sme da se prvi obrati kajzeru i ovaj se strastveno držao tog pravila. Time što sam mu se izvinuo, uvredio sam ga. U krajnjoj liniji, međutim, to nije sasvim neoprostivo i on, ađutant, učiniće sve što je u njegovoj moći da izgladi stvari.

Pre nekoliko nedelja sanjao sam da me neko pita: „Kako neko kao ti može da ide na sve te dosadne zabave!“ Bez oklevanja sam odgovorio: „Zato što uživam u mirisu pudera.“

Sanjao sam kako čitam neki esej Hervarta Valdena,²⁶ u umetničkoj rubrici Frankfuter Cajtugna (Frankfuter Zeitung). Nešto o Šekspiru. Tvrdio je kako su neke od njegovih najmanje cenjenih komedija, naročito Komedija zabune (The Comedy of Errors, oko 1594), u stvari njegova najvažnija dela, i kako je upravo taj komad pravi ključ za Šekspirovo delo u celini. Njegova tema je sličnost. Šekspir se u tom komadu bavio pitanjem mimeze. Esej je zatim objašnjavao kako je to postigao. Uzbuđen time, telefonirao sam Gubleru²⁷ i čestitao mu na objavljivanju članka.

Na prijemu kod jedne dame iz visokog društva, u Los Anđelesu, sa Gretel i Norom. Pred domaćicom je defilovala dugačka kolona odrpane dece i „hoodlums“ (huligana). Šapnuo sam Nori nešto o tim čudnim figurama. Ona je odmah naglas rekla: „Mom prijatelju Tediju se ne sviđa ovde, ima previše Crvenih.“ Očajnički sam pokušavao da izgladim nesporazum, kako pred njom, tako i pred ostalima.

Diterle²⁸ je napisao komad pod naslovom „Ispecite Hegelove jaganjce!“ („Backt Hegellämmchen!“)

U areni je, pod mojim zapovedništvom, trebalo pogubiti veliki broj nacista. Trebalo im je odrubiti glave. Dolazilo je do zastoja, iz ovog ili onog razloga. Da bi se sve pojednostavilo, odlučeno je da se svakom prestupniku lobanja smrska pijukom. Onda su me obavestili kako je žrtve obuzeo neopisiv užas pred tako nesigurnim i bolnim načinom pogubljenja. To zverstvo mi se toliko zgadilo da sam se probudio s fizičkom mučninom.²⁹

Gretel mi je rekla: „Znam ko je najnoviji ljubavnik Y. To je Manesman, pronalazač Manesmanove cevi.“³⁰

Sanjao sam kako mi Agata i Marija (majka), s velikim uzbuđenjem, pričaju najnoviju priču o Lujzici (Louische).³¹ Sastojala se iz dve rečenice, koje su mi se takođe javile u snu: „Lujzice, hoćeš li da popiješ čašu vode?“ — „Ne, hvala, ionako ću se utopiti večeras.“ Probudio sam se uz smeh.

Opet je trebalo da budem pogubljen – kao Pjero Mesečar.³² Ovog puta kao svinja. Trebalo je da me bace u ključalu vodu. Dobio sam uveravanja kako će sve biti potpuno bezbolno, budući da ću izdahnuti pre nego što shvatim šta se dešava. Nisam osećao nikakav strah, samo me čudio jedan tehnički detalj: odmah posle šurenja, trebalo je da sipaju hladnu vodu, kao posle vrele kupke. I tako su me bacili u kazan. Na moje neizrecivo zaprepašćenje, nisam odmah umro, ali nisam ni osećao bol. Međutim, verovatno zbog vode koju su dodavali, osećao sam kako pritisak postaje nepodnošljiv. Pomislio sam kako ću zaista umreti, ako se odmah ne probudim. Uspeo sam da se trgnem iz sna, uz ogroman napor (bio sam u lošem fizičkom stanju, sa ozbiljnom neuralgijom, ni bolestan, ni zdrav, pošto sam sanjao posetu Luize Rajner,³³ koja je potrajala do kasno u noć).

U društvu Luize Rajner otišao sam na neku vrtu novinarskog bala, u Evropu. Održavao se u nekoj operi, u Frankfurtu ili Beču. Ali, opera je bilo teško oštećena, bez krova, verovatno posle vazdušnog napada, tako da je celo izdanje izgledalo kao neka kulisa. Čak su i slavne ličnosti izgledale prilično odrpano. Jedna od njih, koju sam poznavao, kao da se pretvorila u starca. L. se neupadljivo uključila u zabavu, u svojoj svakodnevnoj odeći, dok su ostali bili kostimirani ili nosili maske. Niko je nije prepoznao. Nismo obraćali pažnju na zabavu jer smo bili potpuno obuzeti jedno drugim. Sećam se krajnje slobodnog, otvorenog načina na koji me je gledala pravo u oči. Kada smo se našli u sobi u kojoj je svirala muzika, L. je ustala, lagano, ali odlučno, i ja sam izašao s njom. Ceo događaj se pretvorio u potpuno bestidnu, ali ipak ne i egzibicionističku ljubavnu scenu. Bilo je to više pobeda nad sadašnjošću, otvoreni čin nestajanja, samozaborav koji prkosi svetu. Probudio sam se ispunjen osećanjem sreće, koje me je držalo i kada sam je kasnije nazvao telefonom.

Sanjao sam kako se brijem uz pomoć jedne proste, ali čudne naprave. Sastojala se samo od jedne staklene cevčice, u obliku slova U, s manje od jednog centimetra u prečniku. Jedan kraj sam zaglavio u usta, a drugim prelazio preko obraza, koji je uklanjao sve dlake, bez ikakvog sečiva, pri čemu nisam osećao ništa. Onda sam na delu cevčice koji je služio za brijanje primetio neku žućkastu tečnost, u kojoj su plutale dlake. Nisam znao da li je ta tečnost bila neka kiselina koja je uklanjala dlake ili samo moja pljuvačka. Ali, odjednom sam se uplašio da mi ta tečnost ne ode u grlo i da ne progutam sve te dlačice, što mi je izgledalo vrlo opasno. Probudio sam se krkljajući od gađenja.

Dugo sam ležao budan, ispunjen tugom i razočaranjem. Neka kola su projurila pored kuće; još uvek sam mogao da čujem škripu kočnica, dok su se približavala bulevaru San Visente. Odmah posle toga, usnio sam jedan od onih malih, metalnih dirižabala, koji su pre rata leteli iznad Njujorka i nosili reklame, kako proleće tik iznad naše kuće, samo što mu je motor grmeo kao avionski i što je neverovatnom brzinom proleteo tako blizu krova da sam se uplašio kako će odneti kuću sa sobom. To se neće dobro završiti, pomislio sam, i istog časa dirižabl, koji se već lelujao na znatnoj visini, uleteo je u kovitlac. Onda se izvrnuo i stropoštao na neku ledinu. Pošao sam ka njemu, navodno da bih pomogao ili pozvao pomoć, ali u stvari samo iz radoznalosti, najviše zato da bih buljio u žrtve. Ali, pre nego što sam stigao da nekog obavestim o tome – još sam bio veoma daleko od mesta nesreće – veliki broj ljudi, obučenih kao tehničari, već je stajao oko olupine i rasčišćavao ostatke. Čak im je uspelo da izvuku jednog čoveka, koji je bio smrtno ranjen, ali još živ. I dok je izgledalo kao da pokušavaju da ga spasu, ljudi su ga ljutito vukli – njihov čin spasavanja nije se mogao razlikovati od načina na koji su se makiji obračunavali sa saradnicima Nemaca, o čemu su pisale novine. Umirući čovek se prenuo i kriknuo, „Vode, vode“, a zatim, „Umirem od žeđi“, što je ponovio nekoliko puta. Potpuno ravnodušan, pomislio sam kako u takvoj situaciji niko ne bi rekao, „Umirem od žeđi“. On je samo video kako je to uobičajeno za ljude koji umiru od opekotina i zato je to ponavljao. Kada sam se uverio da je izdahnuo, nastavio sam da mirno spavam.

Naknadno prepisano sa razglednice za Gretel. Bio sam na zabavi, s nekoliko članova porodice Germant: Orijanom, baronom Šarlisom i Princezom.³⁴ Orijana je izgledala predivno, ali je nosila naočare. Pozdravila me je rečima, „Moja rođaka Mari“ – to jest, Princeza – „htela je da vas pozove da probate njenu novu votku. Međutim, rekla sam joj da ste poznavalac vina, ali ne i stručnjak za žestoka pića. Zato je otkazala poziv. Ali, ona je toliko glupa, da ništa niste propustili.“ Palamed (baron Šarlis), naočiti, stariji muškarac, sve vreme se bezočno smeškao, a onda je Princeza započela razgovor, koji sam zaboravio.

Velika zabava, na kojoj je bio i Trocki. Stajao je usred grupe mlađih sledbenika, kojima je držao predavanje, na vrlo živahan i prilično autoritaran način. Postavilo se pitanje da li bi ga trebalo opomenuti. Glasao sam za, naglasivši kako ne bi trebalo da priča o politici, ali da ipak ne bi bilo elegantno prekidati tako uglednog gosta. — U jednom inače potpuno razrušenom nemačkom gradu, ugledao sam ogromni, potpuno zacrnjeni, crkveni toranj. Oduševljeno sam viknuo, „Katedrala, dakle, i dalje stoji“, da bi mi onda bilo rečeno, „To još nije Frankfurt, to je Magdeburg.“ — Veoma lepa brineta me ljubi, s velikim umećem. Ali, insistira da za vreme ljubljenja ne vadi cigaretu iz usta.

Rečenica, „Mit dvadesetog veka je Lujzica.“