Snovi protokoli 1934-1969

Arlette Pielmann, 1937–1978), nemačka glumica, slikarka i model, poslednja Adornova ljubav (1967–1969).

71 Adornova majka, Maria Cavelli-Adorno (rođ. 1865), umrla je 1952, u osamdeset sedmoj godini.

72 Eduard Steuermann (1892–1964), poljski pijanista i bliski Adornov prijatelj.

73 Josef Gielen (1890–1968), glumac i pozorišni direktor iz Beča. Ruša (Ruscha) je Roza (Rosa), njegova žena i sestra Eduarda Štojermana.

74 Rudolf Hirsch (1905–1966), urednik časopisa Neue Rundschau, koji je objavljivao i Adornove tekstove, i kasnije kod izdavača Fischer Verlag.

75 Izgovara se „cvača“; možda asocijacija na prezime Zwatschka (takođe, Zwaschka), koje se sreće u Češkoj i Nemačkoj; ili neka varijacija nemačkog glagola „zwitschern“, „cvrkutati“.

76 Roland Pelzer, Adornov student, sa postdiplomskih studija, koji se mesec dana ranije, u martu 1969, ubio skočivši sa Geteove kule (Goetheturm) u Frankfurtu. Adorno je tada zapisao: „Opet Roland Pelcer. Zaveštao je svoje telo anatomskom institutu, da bi svoju krajnje siromašnu porodicu poštedeo troškova sahrane, ali institut ga je odbio, zato što je bilo toliko oštećeno da nije bilo za upotrebu. — U isto vreme, studenti koji sebe smatraju revolucionarnim, raspravljaju o jednakoj zastupljenosti (Drittelparität) u komitetima.“ (Stefan Müller-Doohm, Adorno: Eine biographie, 2003; str. 474 engleskog izdanja, Adorno: A Biography, 2005.)

77 Za tu Adornovu opštu orijentaciju, videti sam početak i sam kraj Minima moralia: prvi pasus Posvete i poslednji aforizam, br. 153, „Na kraju“.

78 Dobro je poznato koliko su uporno nadrealisti očekivali neku podršku od Frojda i koliko uporno ju je ovaj uskraćivao. Poslednji Bretonov pokušaj, uzaludan kao i svi ostali, još od 1921, kada je prvi put posetio Frojda, ostao je zabeležen u njihovoj prepisci iz 1937, koja se može naći u Bretonovom predgovoru za antologiju Trajectoire du rêve (Putanja sna, 1938). Navedeno u Lynn Gamwell, Dreams 1900–2000: Science, Art, and the Unconscious Mind, Cornel University Press, 2000, str. 39.

79 T. W. Adorno, Negative Dialektik, Suhrkamp Verlag, Frankfurt, 1966, str. 353–354 (Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979, str. 295, u nešto drugačijem prevodu). Komentar tvrdnje kako je „posle Aušvica nemoguće pisati pesme“ je osvrt na esej Kultura kritike i društvo, iz 1949 (T. W. Adorno, Filozofsko-sociološki eseji o književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1985, str. 232).

80 Gretel je u Nemačkoj zadržalo staranje o onemaćalom ocu, koji će umreti 1936, iste godine kada je bila prinuđena da proda porodičnu fabriku kožne galanterije, kojom je direktno upravljala.

81 Adornov otac bio je asimilovani Jevrejin, a majka katolikinja, poreklom sa Korzike; Adorno je bio kršten u katoličkoj crkvi, iako se porodica smatrala sekularnom; i Gretel je dolazila iz porodice imućnih, asimilovanih Jevreja.

82 „Tedi je najstrašniji narcis koji se može sresti bilo u Starom, bilo u Novom svetu“, zaključila je Maidon Horkhajmer, u jednom pismu Maksu, od 25–26. maja 1949. Navedeno u Detlev Claussen, Theodor W. Adorno: Ein letztes Genie, 2003; Theodor W. Adorno: One Last Genius, 2008, str. 313.

83 An Unmastered Past: The Autobiographical Reflections of Leo Löwenthal, ed. by Martin Jay, „Recollections of Theodor W. Adorno“, University of California Press, 1987, str. 203–204.

84 Minima moralia, aforizam br. 123, „Loš drugar“, kao najstarija beleška iz cele knjige.

85 „... Ali, buržuj je tolerantan. Njegova ljubav prema ljudima ’takvima kakvi jesu’, izvire iz njegove mržnje prema pravim ljudskim bićima.“ Minima moralia, aforizam br. 4, „Krajnja jasnoća“.

86 Iz tog perioda potiču, ako ne još svi najvažniji, onda svi Adornovi prelomni radovi: Esej o Vagneru (Versuch über Wagner, 1937–1938, sa značajnom analizom antisemitizma), Dijalektika prosvetiteljstva (Dialektik der Aufklärung, 1941–1944, sa Horkhajmerom, prva povezana kritika nove društvene stvarnosti, nastale s razvojem tehnologije i enormnim intenziviranjem ukupnog društvenog posredovanja), prilozi za monumentalni projekat Instituta, Autoritarna ličnost (The Authoritarian Personality, 1943–1950, po kojem je i danas najpoznatiji u Americi), Minima moralia (1944–1947), Filozofija nove muzike (1949, f. 47), kao i niz značajnih eseja objavljenih u publikacijama Instituta. Kasnije objavljena prepiska sa Valterom Benjaminom, koja se od 1934–1940. razvila u kontinuiranu debatu, epskih razmera, predstavlja posebno dostignuće. Ni Adornov opus od 1950, posle povratka u Nemačku, nije ništa manje impresivan, ali taj izbeglički period je očigledno bio presudan.

87 Adorno i Benjamin su se upoznali 1925. i od tada bili neprekidno u kontaktu (ili, zaista redovno, od 1928, kako beleži Adornova biografija), sve do Benjaminovog samoubistva 1940. Benjamin, jedanaest godina stariji, već je bio u svojoj zreloj autorskoj fazi. Godine 1928. objavo je knjigu Jednosmerna ulica (Einbahnstrasse, napisana 1925–26), u kojoj su prepričani snovi na nov način ušli u savremenu filozofsku prozu, a već 1929, u najužem krugu prijatelja, u kojem je bio i Adorno, predstavio je prve skice „Pasaža“, projekta koji je započeo pod direktnim uticajem Aragonove knjige Seljak iz Pariza (Louis Aragon, Le Paysan de Paris, 1926; Prosveta, Beograd, 1964, naročito poglavlje „Pasaž Opere“), a zatim i Bretonove Nađe (André Breton, Nadja, 1928; Književnost br. 4–6, Beograd, 1967; Nolit, Beograd, 1999; „Ulica... jedina vredna oblast iskustva“).

88 Carl Dreyfuss (1898–1969; posle 1933, u izgnaništvu, prezime je pisao „po francuski“, s jednim „s“). Povremeni pisac, bonvivan i jedan od Adornovih najstarijih prijatelja, s kojim je ostao u prisnom kontaktu do kraja života (umrli su iste godine). Pseudonim je aluzija na Kastora i Poluksa (Polideuka), kao i na činjenicu da su svi tekstovi bili „dvostruko pečeni“.

89 Castor Zwieback (Theodor W. Adorno und Carl Dreyfus), „Vier Surrealistische Lesestücke“, Frankfurter Zeitung, 17. XI 1931. Ponovo objavljeno u časopisu Akzente, 1963; zatim, u dva navrata, kao posebno izdanje: Castor Zwieback, Prosa, Siegen, Universität-Gesamthochschule, 1986, i Lesestücke, von Theodor W. Adorno und Carl Dreyfus, Köln, Edition fundamental, 1994; i na kraju, u T. W. Adorno, Gesammelte Schriften, Band 20: Vermischte Schriften, IV. Miscellanea, Adorno und Carl Dreyfus: „Lesestücke“, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Mein, 2003.

90 André Breton, Paul Eluard, L’Immaculée Conception, „Le Jugement originel“, 1930.

91 T. W. Adorno, „Rückblickend auf den Surrealismus“ (1956), Noten zur Literatur I, Bibliothek Suhrkamp, Frankfurt, 1963, str. 153–60. (Eng., „Looking Back on Surrealism“, Notes to Literature I, 1991, str. 86–90.)

92 Fernando Pessoa, Knjiga nemira (Livro do Desassossego), Konzor, Zagreb, 2001, str. 360. Prevela Tatjana Tarbuk.

93 Uzgred, Gulliver je Sviftova mala igra rečima gullible, „lakoveran“, i traveler, „putnik“.

94 Potlatch br. 23, „Du rôle de l’écriture“ (O ulozi pisane reči), 1955. Aforizam inače potiče od Luja Skitnera (Louis Scutenaire, 1905–1987), belgijskog nadrealiste i anarhiste („Vous dormez pour un patron“).

95 Stefan George, Tage und Taten, Verlag der Blätter für die Kunst, Berlin, Oktober 1903; Gesamt-Ausgabe der Werke, Band 17, Berlin 1933. Poglavlje, Träume (Snovi) i tekstovi: „Die Barke“, „Zeit-Ende“, „Tiholu“, „Der tote See“ i „Der redende Kopf“. (Eng., Stefan George, „Days and Deeds. Notes and Sketches“, u časopisu New Letters, vol. 18, no. 2, 1951; takođe, The Works of Stefan George, sa odlomcima iz Tage und Taten, University of North Carolina Press, 1974.)

96 „George“, govor na radiju, Deutschlandfunk , 23. IV 1967. Noten zur Literatur IV, Bibliothek Suhrkamp, Frankfurt, 1974, str. 45–62. (Eng., „Stefan George“, Notes to Literature II, 1992, str. 178–192, naročito 191–192.) Poslednju priču, „Glava koja govori“, Adorno je u celini naveo još u Dijalektici prosvetiteljstva, u poglavlju „Šema masovne kulture“ (Max Horkheimer i T. W. Adorno, Dialektik der Aufklärung, „Das Schemna der Massenkultur“, 1947).

Još nekoliko važnijih tekstova o Georgu: T. W. Adorno, „George und Hofmannsthal. Zum Briefwechsel 1891 bis 1906“, o prepisci između Georga i Hofmanstala, esej posvećen Valteru Benjaminu, napisan 1939–1940. i prvi put objavljen 1942. Zatim, u T. W. Adorno, Prismen, 1955. (Eng., „The George-Hofmannsthal Correspondence, 1891–1906“, Prisms, 1967, str. 187–226.)

„Rede über Lyrik und Gesellschaft“ (1957). Noten zur Literatur I, Bibliothek Suhrkamp, Frankfurt, 1963, str. 73–104. (Eng., „On Lyric Poetry and Society“, Notes to Literature I, 1991, str. 37–54.)