Bogdan Bogdanović Pismo Centralnom komitetu sk srbije (1)

Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (1)

Upravo u vreme održavanja poslednje plenarne sednice CK SKS imao sam čast da budem uvršten u četrdeset prvih redovnih članova tek osnovane Međunarodne akademije arhitekture (IAA), kojom sam se prilikom i potrudio da svojoj sabraći po zanatu izožim kvintesenciju vojih graditeljskih i teorijskih iskustava, pa sam za temu svoje pristupne besede odabrao razradu jednog danas sasvim zaboravljenog Volterovog eseja pod vrlo modernim naslovom - Pustolovine pamćenja. Nisam ni sanjao, međutim, da će taj moderni naslov biti moderniji no što sam mislio, i da ću se uskoro još jednom pozivati na njegov smisao. Evo, ja to upravo sada činim, sastavljajući neku novu vrstu besede koju neću izgovoriti, već ću je uputiti Predsedništvu CK SKS s molbom da je umnoži i prosledi svim članovima foruma kome i sam pripadam. Razlozi koji me na taj čin navode, upravo su razlozi pamćenja, pamćenja unatrag, dakle, mog pamćenja, ali isto toliko, a možda još i više, razlozi budućeg pamćenja, dakle, budućih pretraga u ime Mnemosine i njene neporočnosti - popisanim materijalima današnjice... A upravo su ti dosadašnji materijali koji se odnose na plenum i događaje oko njega, vrlo nesigurni. Ispalo je tako da se u njima, neoprezno i na više mesta, a bez navođenja imena, zapisuje prezime Bogdanović, ili se pominju Bogdani (opet bez prezimena), pa da u budućim avanturama pamćenja nikoga ne bismo dovodili u nedoumice i paradoksalne zablude, odlučio sam se da posle svega, i uprkos svemu, pismeno izložim uglavnom sve što bih, verovatno, rekao da sam plenumu prisustvovao.

Pretpostavljam da ste, dragi drugovi, radoznali da odmah i bez uvijanja s moje strane, razaberete o čemu želim da raspravljam u ovoj svojoj naknadnoj besedi kojoj je suđeno da za buduća vremena, zauvek, ostane u formi jednog podužeg pisma. Biću zato, na samom početku kratak, i, u granicama mogućnosti, jasan, eto, ja pokušavam da otvorim raspravu sa sobom i sa drugima, raspravu o iracionalizmu. Ali ne o iracionalizmu u poeziji, ni u umetnosti, ni u filozofiji. Ne otvaram raspravu ni o iracionalizmu u ljubavi, ni o iracionalizmu u ljubavi prema domovini (o čemu bih rado, drugom prilikom)... Ne, ja pokušavam samo da raspravim što se raspraviti može o nekom novom, ili obnovljenom, čudovišnom, o nekom gotovo okultnom iracionalizmu, koji kao opako, skriveno načelo otpočinje prožimati mnoge postupke, mnoge izlive emocija, mnoge bezrazložne i besmislene izjave i neoprezne reči. Iracionalizam kao da pomalo postae vladajući princip našeg svakodnevnog života... A kako se svako bezumlje, pa i političko počinje ponajpre otkrivati u bolestima jezika, tamo ga, odmah, u tom ne baš preterano skrivenom ležištu, treba i potražiti.

Da sve bude još neobičnije, pa ako baš hoćete, i još iracionalnije, lako se da zapaziti da je na sednici Predsedništva, i na plenumu CK SKS, bilo upravo vrlo mnogo, nesrazmerno mnogo difuznog, razmagnetisanog razgovora o jeziku. Bilo je, bar za skromne pojmo moje naivnosti - neobično, neverovatno, nepodnošljivo mnogo reči o rečima, o njihovom značenju, o njihovim podznačenjima, nadznačenjima, iza-značenjima. Koliko su samo puta pomenuti, ili mukom kolokvijalnog govora netačno potezani, svakojaki pojmovi kao što su sinteme, reči-amblemi, reči heraldičkog opsega, apolozi, alegorije, parabole, metonimije, metafore u užem smislu, sve do čistih i neprikosnovenih simbola, koji uvek stoje na vrhu piramide verbalnih slika. Raspre su često više podsećale na kongres hermeneutičara, no na partijski plenum. Verujem da takav skup još nije zabeležen u istoriji komunističkog pokreta. Strast sa kojom su krivljene i ispravljane krive i prave Drine ezopovskog jezika (izraz koji se izgleda najčešće mora slušati) - ta strast je bila doista prevelika. Mogla se uporediti, čini mi se, samo sa strašću Staljinovih jezičkih didaskalija, kojima je, pred kraj života, delio uputstva ne samo o tome šta treba govoriti (to je ionako bilo jasno), već i kako treba govoriti. Pri tom, pune objektivnosti radi, ipak ću vam reći da je Staljin imao izvesnih lingvističkih znanja i da lično nije bio bez jezikoslovnog talenta i, kao svaki bogoslov po formaciji, imao je odrana razvijeno osećanje za moć reči - pa mu, valjda, zato plenumi nisu ni bili potrebni. To je, bar koliko mogu za sada da razaberem, i najvažnija razlika...

Poređenje sa mračnim jezičkim didaskalijama, o kojima, verujem, neki mlađi među vama, članovi CK SKS, do sada ništa nisu čuli, spada u moju ličnu avanturu sećanja i za nju, u potpunosti, ja preuzimam svu odgovornost... Ali, ako poređenje odmah i zaboravimo, što je svakako najbolje, ostaje ipak da je sednica suviše često ličila na suđenje jednom mladom, čestitom, ubedljivo obrazovanom čoveku koji je na sednici (i pre nje) optužen i osuđen ne za verbalni delikt, već za delikt nepočudnog jezika... jezika i govora... jezika i stila... (nepreciznosti nisu moje i nameće ih upravo jezik, jezik i govor, stil i anti-stil rasprave, odnosno raspre).

Da, dragi drugovi, upravo je kao što sam rekao: jedan mlad čovek, jedan politički pisac na samim počecima svoje izredne političke esejistike, odmah je neopozivo osuđen za delikt jezika... za delikt nepočudnog nečudorednog, nekanonskog jezika i, da budem do kraja otvoren, vi ste ga većinom glasova osudili! Takva osuda je očigledan presedan u našoj političkoj kulturi i upravo zato, kao presedan, u meni izaziva vrlo veliku zabrinutost. Eto, do pre neki dan, nisam ni razmišljao o tome da li postoje kanoni jezika i izražavanja u političkim tekstovima i da li se unapred moraju regulisati pravila govora i govorenja na sastancima i forumima. Sad, međutim, počinjem da se preslišavam: postoje i stvarno neka čvrsta i apodiktička pravila političkog i partijskog govora, baš takva kao što nam ih nudi, i odsad pa nadalje nameće, natura, nabija na glavu upravo ova žalosna rasprava-raspra? Pitam se ko je i kada postavio kanone partijskog govora i, više od toga - ko je vlastan da ih postavlja? U Titovoj Jugoslaviji govorili smo slobodno i na partijskim sastancima i u forumima: ponekad smo i suviše govorili, suviše često smo koristili neomeđenost prava da govorimo. Ljutili smo se na tuđe digresije i skretanja, ali nikada niko od nas, ni veštijih ni manje veštih govornika, nije imao nikakvu unutrašnju, spolja nametnutu skrupulu razmišljanja kako govoriti, i da li je, govoreći, ostao u merama nekog nepisanog kanona ili ih je prekoračio. Sam Tito je govorio nevezanim, nesvezanim, nesapetim jezikom, ponekad u krajnje ćudljivoj kadenci - što je davalo posebnu ubedljivost njegovim rečima. A reči su mu nailazile (ili, kao svakom živom čoveku, i nisu baš nailazile kad treba i kako treba), ali nailazile su i ređale se bez ustručavanja, bez ikakve vidljive cenzure i unutrašnje spazme. Bio je to slobodan govor čoveka koji nikome nije ulivao strah od govora i od prava na slobodan iskaz.
2.

Doživeli smo sada, najednom, pokušaj nasilne unifikacije jezika. Unifikacije jezika, nastojanje da se uspostavi neki neprikosnoven kanon, spada po pravilu u svet crkveno-jezičkih kategorija. Ako je, možda, taj pokušaj proizašao iz jaloe nade da će se ujedinjavanjem jezika postići neki prividni supstitut jedinstva - zabluda je očigledna. Jedinstvo, kao ni jezik, nije ni metafizička ni teološka kategorija.

Uostalom, neki od vas su tu opasnost već bili uočili, i nisam ja prvi koji nanjih skrećem pažnju: "Utvrđivaćemo reči i izraze i tamo gde je to neophodno i tamo gde nije, tražićemo unifikaciju, jednoličnost, jednozačnost izražavanja i kad nema razlika u stavovima - u suštini stavova i (u suštini) opredeljenja u politici. I na tome ćemo trošiti ogromnu društvenu energiju"... Ovo upozorenje, baš kao i nekoliko njemu sličnih, bilo je opravdano, kao što čitav tok raspre i daljih događaja u vezi sa njim to dokazuje. Ali, uzaman sva ta opravdanost upozorenja pred naraslim, nabujalim težnjama (odakle li su samo, iz koje podsvesti krenuše?) za "monolitnim zvukom", za monofonijom. Tu strasnu želju za jednozvučjem ne umem drukčije da razjasnim do kao veoma ozbiljnu (podsvesnu, nesvesnu, besvesnu, beslovesnu), ali ipak izričitu pretnju mračnog iracionalizma... uskoro ću morati da upotrebim i neki jači izraz!

Ako verujete da će bilo kakva monofonija ponuditi bilo kakav doprinos jugoslovenskom sazvučju, vaša je zabluda strahotna. Ne samo da unifikacija partijskog jezika u srpskim i srbijanskim okvirima neće nimalo doprineti boljem razumevanju unutar Jugoslavije, već će se odmah pokazati kao opaki faktor daljeg udaljavanja, sve većeg nerazumevanja. I ne samo da će nas, srpske komuniste i srpsku inteligenciju uopšte, sve više zatvarati u svet morbidnih fikcija, već će nas sve više udaljavati i od same stvarnosti i od moći da je jezički "preslikamo".

Pojava je naglo izbila na videlo i, budući još uvek svima na videlu, pokazuje bezmalo sve osobine nekog neočekivanog hepeninga. Taj jezik, ili bolje reći anti-jezički hepening, može se, razume se, uzeti i sa smešne strane. Prapovodi su stvarno komičnji, ali znamo da se i iz komičnih povoda neretko razvijaju vrlo ne-komični događaji, onekad i sa tradičnim posledicama.

Pođimo od tih čudnih podsticaja i u dubokom mraku skrivenih infantilnih želja odraslih ljudi: "On (-moja napomena: on, Pavlović -) više je, ja mislim, na televiziji nego svi opštiski komiteti i međuopštinski komiteti..." ili, slična jadikovka, samo sada odjadikovana i uz izvesne pokušaje da se oblast infantilnijih ljudskih želja uokviri prvim prividima ozbiljnosti i jezičkog čudoređa. Razume se, opet na Pavlovićev račun: "Ja bih rekao... izvesna doza neke narcisoidnosti, samozaljubljenosti u sebe i svoje tekstove..." Ozbiljnost prigovora je takva da bi se mirno moglo odustati od svakog pobijanja. Ipak, iza ove naoko opet sasvim bezazlene erupcije političkog nevaspitanja, kriju se već i neki ozbiljniji motivi prvih nagoveštaja da se generalno, i svim snagama udara na Pavlovićev jeuzik u celini pa i na inherentne osobenosti živog jezika uopšte. Hajde-de, - dozvolimo - samozaljubljenosti ima kod svakog autora i kod svakog govornika; ima je i te koliko i u nepodnošljivim proliksijama automatskog političkog praznoslovlja. Zar to ikome od nas danas treba dokazivati? Međutim, prigovor je suštinski i ne ide na "izvesnu dozu neke narcisoidnosti", kao takve, već ide na račun očigledne Pavl, ovićeve stilske brižljivosti i brige za integritet teksta i integritet smisla u tekstu.
4.

Shvatio sam: govorilo se zatim o Pavlovićevom maniru jezika "sa visokim retoričkim pretenzijama". Stavljam na stranu previd da je retorika više stvar govora no jezika i, na kraju krajeva, to je sasvim sitna omaška, ali se pitam kako je moguće da navodni "razni obrti ovakvi ili onakvi" i svakovrsne (podrazumeva se - nepoćudne) "igre reči" sasvim pogrešno uzimaju kao ukrasne šljokice, a ne kao funkcionalni elementi jezičke metode?

Namah, drugovi, pričinilo mi se da ću se i obradovati. Da li to, najzad, otpočinjemo pravi razgovor o sve osetljivijim pitanjima političkog diskursa kod nas i njegovog odnosa prema stvarnosti? Na žalost, svako je radovanje ispalo preuranjeno. Pokazalo se da je samo reč o pokušaju da se milom ili silom zaustavi jedna modernija jezička metoda političke analize i da se stvari ponovo vrate u okvire forumskog, pa i konferencijskog praznoslavlja. Pri tom, nije nedostajalo ni neprikrivene demagogije. Pa evo i sam imam prilike da slušam izlaganje u maniru sa visokim retoričkim pretenzijama i raznim obrtima, ovakvim ili onakvim, (a) to je ono (š) to kažu da nas običan narod ništa ne razume. Sa igrom reči u kojoj se najčešće gubi direktan govor i njegov uticaj na subjektivne snage... itd. Ako ti naši Žoržike Dandeni stvarno žele da imaju debatu o ozbiljnosti političkog diskursa, i ako su svesni odgovornosti koju takva debata za sobom povlači - onda će je, makar i post factum, imati...

"Direktan govor" je, pre svega, pojam književne naracije, pa tako ni direktan ni indirektan govor ne mogu imati nikakve veze sa bilo kakvim pokušajima klasifikovanja (i kvalifikovanja) političkog diskursa. Sem ukoliko obraćanje objektivih snaga subjektivnim snagama i "običnom narodu" ne shvatimo kao neku vrstu pripovedanja... Što se retorike tiče, nje je svuda oko nas koliko ti volja, a kanonizovani govori, svi redom počev od crkvenih verzija, uvek su neka vrsta retoričkog kontinuuma. Retorika crkvenog i crkveno-političkog govoranja uspeva, štaviše, blistavo da materijalizuje neprekinut protok sopstvene "energije" koja se govorničkim ponavljanjem ne troši, vće se umnožava; sindrom naopakog političkog diskursa koji bih označio kao oratorski perpetuum mobile... No, to moje pozivanje na crkvene (pa i na crkveno-slovenske, pa i na crkveno-đurđijanske - zašto da ne?) govorničke običaje... elem, to moje pozivanje na naglašeno istočne opcije našeg političkog govorništva ne mora biti baš nimalo bitno za ono što ću reći otvarajući novo i bitno pitanje. Važno je znati o kom se to jeziku i govoru (ujedno za ovaj put) mi uopšte sporimo? Mislimo na jezik stvarnog analitičkog rasčlanjavanja pojava, dakle, na živi jezik modelskog "preslikavanja stvari", ili na jezik iracionalno teološkog narativnog kontinuuma? (Kad već takop blagonaklono pominjemo "običan narod", onda znajmo da ćemo lasno objasniti "običnom narodu" sve što je nama samima jasno i što, prema tome, podleže racionalnim objašnjenjima; iracionalna naracija, međitim, čak i kad je prividno snishodljiva, nikome ništa ne objašnjava. )

U parentezi (običnog naroda radi, a i radi svih drugih) otvara se, čak i na problemima jezika, jedno kapitalno pitanje naše stvarnosti: je li partijski život doista "dosta prost"?

Isti, malopređašnji govornik na istu temu, i u okvirima istovetne teze: "Partijski život je dosta prost"... Nije, na žalost, nije nimalo prost, baš kao što nije nimalo prost (ukoliko ga u svojoj podsvesti ne uprošćavamo) ni onaj drugi, spoljni, nepartijski život koji nas okružuje. Pa pošto ništa, ni oko nas ni u nama, nije idilično prosto, pa pošto je "mutno to u nama, draga moja Beatriče" (Krleža) - ne smeju ni jezičke transkripcije pojava oko nas i u nama biti nasilno uprošćavane.
6.

U parentezi (neizrečena tvrdnja) : Ako je život oko nas doista tako prost da se zbog toga i ne treba uznemiravati, onda je, razume se, svima nama dovoljan i jedan veoma urpošćen partijski jezik.

Isti govornik, uglavnom o istom, samo sad malo drukčije diskvalifikuje Pavlovića, jer se onaj navodno služi "... ezopovskim jezikom, jednim jezikom koji u stvari i nije primeran za tu svrhu". Ta svrha, sama po sebi ostaje nerazjašnjena, pa nije nimalo jasno za koje partijske varijante te svrhe Pavlovićev jezik nije primeren. Da li nije primeren vremenu i mestu i svečanim okolnostima uobičajenih jezičkih liturgija kad se nema šta reći, ali se to, što se nema reći, kažuje veoma svečano? Ili možda, nije dovoljno primeren pojavama spoljnjeg sveta koji partijski život mora da prati, koje mora svakodnevno da deskribuje, a po mogućnosti i da ih razrešava?... Ako je reč o misteriji mesta, misteriji "toposa", mirno izjavljujem da ne genius loci partijskih sastanaka sam po sebi nikada nije naročito impresionirao; nisam dozvoljavao da mi nametne bilo kakve uslovne reflekse. Na partijskom sastanku, kao i u svakodnevnom životu trudio sam se, koliko je bilo u mojoj moći, da sledim nevidljive, ali ipak postojee diagrame stvarne stvarnosti o kojoj se razgovaralo. A to, kako sam se sam decenijama ponašao, imam sva prava da pripišem i Dragiši Pavloviću... I upravo zato, drugovi moji, ja i razumem "osobenost" njegovog jezika. Taj njegov jezik, kao i toliki drugi "jezici" tolikih drugih meni razumljivih ljudi, odmereni su uvek, i na neki svojstven način, prema stvarnosti; to su, po pravilu slobodni, polivalentni, polisemični načini govora koje svakodnevno srećemo među živim ljudima. Kao takvi, oni su i više artikulisani i daleko sistematičniji u svom nekanonizovanom višeznačju, pa su samim tim i daleko pogodniji za identifikovanje pojava od svakojakih jezičkih liturgija i "rituala umiranja jezika" (Oskar Davičo), ili što je još gore, od gnusnog žrtvenog ubijanja jezika.
7.

U parentezi, konsekutivno: ako je život oko nas, ako je život u nama, pa ako je i naš život u partiji doista "dosta prost", onda su dozvoljene, čak su moralno opravdane, svakovrsne jezičke i misaone simplifikacije. Ali simplifikacije, čak i kada su idilične - naročito kada su idilične - uvek su zasnovane na samoobmanama koje mogu biti i tragične.

Ko ima oči da vidi i uši da čuje (što bi rekao Herodot) uvideće sijaset baš takvih samoobmana u našem svakodnevnom životu i na svakom koraku. Uvideće, kao što sam već rekao, i opet s posebnim naglaskom ponavljam - uvideće sve jasniji prekid komunikacije između nas (nas u Srbiji) i leve inteligencije u Evropi i, pre svega, u Jugoslaviji... Što se Evrope tiče, situirani smo u jedan moderan svet nebrojenih kodova i višeznačja. Ali, isto tako u malome, živimo u zemlji višeznačja i kulturne polisemije. Zar ne uviđamo koliko nam je u prošlosti, počev još od 1918. (možda još i od ranije), pa nadalje, pa sve do juče, i sve do ovog trenutka, nanosila štete naša (srpska, srbijanska, srpskocrnogorska, pravoslavna-đurđijanska) opsesija jedno jedinog jedinstvenog koda i još opsesivnija opaka uhronija (ili utopija) jednog zvuka, "monolitnog zvuka"?

Molim CK SKS da mi ne zameri ovu "igru reči" koja je striktno u saglasnosti sa materijalnim i materijalistikim preslikavanjem stvarnosti: kao graditelj tolikih memorijala u ovoj zemljji, kao čovek koji je proveonajbolji deo svoga života na gradilištima i po majdanima, mogu iz iskustva da podsetim da i kamen ima svoj zvuk i da je taj zvuk kod velikih i impozantnih monomegalita i sam veoma zavodljiv. Toliko o monotoniji, ali ipak čuvajmo se njenih zavodljivih čari.

U svojevrsne naše (srpske) simplifikacije spada i začuđujuća, čak zaluđujuća i na izgled sasvim zaludna raspra oko ezopovskog ili neezopovskog jezika. Ta značajna filozofska dihotomija otkrivena je, izgleda, baš na poslednjem plenumu, i baš kao čuveni srpski eleatski paradoks (nerešivo pitanje kako do Šekspira stići preko kobasice?), čista je besmislica, ali i sasvim nesvesna staljinistička stilska klopka, stilska stratagema, dakle najobičnije rečeno, lukavstvo i obmana.

I eto, kao što vidite, baš na tom ezopovsko-ne-ezopovskom paradoksu moraću se nešto duže zadržati. Za moje pojmove neshvatljiva je uprvo njegova pogrešna definicija, a greška u koju se nenamerno ili namerno upada više je nego karakteristična. Ezopovski jezik je, navodno - "jedan jezik iza koga se mogu nazirati i druga mišljenja, i drugi stavovi..."

Stara je istina da svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek, i pre svega, u domenu jezika. Bojim se da ćemo istinovernost i pravovaljanost te istine (iskazane pomenutom definicijom) uskoro svi početi proveravati sami sa sobom, i - na sebi samima. Iza apsurdne osude apsurdnog "ezopovskog paradoksa naziru se, upravo u naznačenom smeru, i doslovna obećanja!

Mnogopominjani izraz je, inače, prenadraženim, preteranim pominjanjemm zadobio veoma jasan optužujući naboj i potpuno se iselio iz svog realnog semanitičkog polja. (Cf. Vujaklija: ezopski - duhovit, šaljiv, zajedljiv... ukoliko se odnosi na jezik i stil; ružan gadan ukoliko se odnosi na Ezopa lično, Cf. Klaić; ezopovski - svojstven basni, maštovit, zagonetan, poučan... ) Nasilno izmeštanje značenja odaje, pored koječeg drugog, gotovo neverovatan strah, pravu paniku od polisemije, od višeznačja reči i govora, čak i pri opisivanju očigledno višeznačnih pojava. Nasilno prekidanje semantičke serije, međutim, težnja ka utvrđivanju jednog jedinog smisla jedno-jedino-smisleno-izgovirljivih reči, svojstvena je opresivnoj težnji da se sama stvarnost svede na "čiste", i jednoznačno denotirane pojave!

(Napomena: čitava kultura, pa i politička kultura, sazdana je na konotacijama, sazdana je, pre svega, na podrazumevanju, b ez koga nema ni razumevanja. Dakle, sva je sazdana upravo na "ezopovskim" pokušajima da se paradoksalno bil, o života usaglasi sa zamršenim jezičkim i misaonim srukturama ljudskog bića).

Ezopovski jezik kao javna sablazan. (Neke opšte paralingvističke napomne). Ezopovski jezik, izvan predviđenih (i predvidivih) običaja dobrog ukusa i dobrog vladanja.

Podsećani smo u to ime, u više navrata, na obavezno uvažavanje "dostojanstva partijskog jezika", pri čemu je olako zaboravljano da postoji i prirodno dostojanstvo jezika, i da ta dva dostojanstva" ne bi smela da se razdvajaju, ukoliko ih je uopšte i moguće, bez nasilja razdvojiti. Objasniću taj i takav poziv kao moralnu apodiktemu. Apodiktema, je neologizam kojim bih, bar donekle, pokušao da zamenim Kantov kategorički imperativ, ukoliko bi se ovaj ikako mogao, vrlo kategorično i nasilno, spolja unositi u ljudske duše. Apodiktema o "dostojanstvu partijskog jezika" poziv je na obnovu već poluzaboravljene, davne, posleratne jezičke etikete. A etiketa je (Cf. Klaić) - "strogo utvrđeni red i način otmjenog i ukočeno-udvornog društvenog ophođenja. Apodiktema, dakle, upozorava i na napuštenu magijsku rutinu i na njene ezoterično odbrambene matrice, a onda još, očevidno poziva i na njihovo obnavljanje. Svaka etiketa je (što bi drugo bila!) političko-paralingvistički iskaz sveden na elementarne znakove (gest, voko-verbo-vizuelni signali) simbolizovane vlasti i vlasnost "poznanja dobra i zla". Etiketa, svaka etiketa, čak i samo na rečima odigrana, uvek je (sa druge strane) svojevrsna koreografija (što bi drugo bila!) namenjena iskazivanju prihvatanja gonoseokratskih datosti i hijerarhije.
10.

Neke opšte paralingvističke napomene, ili o gnoseokratskim sankcijama, ili o "stidu u tekstu".

Sasvim ukratko: ako postoji, ako stvarno postoji ono Bartovo "zadovoljstvo u tekstu" - za što ne bi postojao i "stid u tekstu". Stid u tekstu, stid u sopstvenom "tekstu" je specifična vešto nametnuta, bestidna, gnoseokratska sankcija... ja bar tako pretpostavljam.
11.

Neke opšte paralingvističke napomene. Ako se može govoriti o "stidu u tekstu" i o prizivanju stida nametanjem kontekstualnih okvira, zašto ne bismo razjasnili poešto i o kontekstualnom uterivanju straha. Posle "stida u tekstu", na svoje mesto pristiže i "strah u tekstu".

Redukcija jezika uvek je i vrlo efikasna metoda zastraživanja. To, verujem, i ne treba naročito obrazlagati. Smanjivanjem licitnih ključnih reči i izraza na minimum, sve je više šansi da se iz strogo omeđenog jezika-govora neoprezno iskorači. Dakle, da se pogreši. Jedna od nepobitnih mudrosti Staljinove politike paralingvistike jeste ona ne baš prosta istina na koju sam vam, drugovi, već skrenuo pažnju, naime da se teror najavljuje, pre svega, u ambijentu reči. Uostalom, prvi i početni stepen značenja reči "teror" upravo je - "strah". Jezik je, prema tome, izvrstan medijum straha, tekst je njegovo dejstveno polje, kontekst je već bojno polje! Dakle, posle "stida u tekstu" dozvolite sad malo i običnog, nepatvorenog ljudskog straha, "straha u tekstu". A takvih primera je upravo bilo i na proteklom plenumu. Ako, recimo, čovek mora da moli za izvinjenje i unapred da se obeskrivljuje, onda smo još uvek na granici stida i straha: "Ja molim Centralni komitet i Predsedništvo, s obzirom da sam radnik VK, da nemam svoj izražaj, da zna da mogu pogrešiti u rečima, a za reč čovek može i da odgovara". Od "stida u tekstu" do "straha u tekstu" prelaz je, zatim, sve jasniji: "izvinite molim... zbog takvog govora da sam predložio meru, mene hvata strah, neka se nađe taj u ovoj sali ko garantuje za sebe... mene hvata strah". Najzad, gradacija raste, raste tako reći od "panike u tekstu"; jedan od govornika, opravdavajući, inače strogu meru prema jezičkom deliktu Dragiše Pavlovića rekao je: "Ja kao električar ako pogrešim odoh u smrt"... tj. i ti ako pogrešiš i kažeš što ne treba... itd.
12.

Neke opšte paralingvističke napomene. Jasnost jezika nedostignuta, nedostižna, idealna, ali samo kao prisila, kao apodiktema stida, straha, panike. Suviše "jasna jasnost" nikad nije stvarno jasna, već je nametnuto stereotipna, prividno je odsimulirana, odigrana je prema koreografskim pravilima etikete "kristalne jasnosti".

Jasnost istine neodvojiva je od složenosti istine. Jasnost iskaza neodvojiva je od vrlo ukrštenih mogućnosti usklađivanja istine sa mogućnostima jezika i mišljenja. Na žalost, po pravilu, istina je uvek šira, složenija i paradoksalnija od mogućnosti njenog uopštavanja. Odistinski jasno iskazane istine, istini najpribližnije iskazane istine, uvek su pomalo zasenčene lakim velovima imanentne skepse. Pokušajte da politčkoj literaturi, od Demostena preko Fransisa Bejkona do Voltera i Lenjina, oduzmete svu zamršenost skepse, šta će od takve literature ostavi? Možda neke "kristalno jasne istine". Ali, kristalno jasne istine, izvan dosega skepse, spadaju nekako pre u teologiju no u politiku. Oprostite, nemam sad ni vremena ni volje da pretresam Jevanđelja, pa ću samo prema davnašnjem čitanju citirati Spasiteljeve reči koje glase (približno, nešto kao) : "Neka vaša reč bude da... da, i ne... ne, i sve što je više od toga, od zla je".

Vrednost poruke bezrezervno prihvatam. Ali, pravila verske moralke nisu istodobno i pravila efikasne političke analize i deskripcije pojava stvarnog života koji je veoma retko, koji tačnije, nikad i nije organizovan prema shemi ili da... da, ili ne... ne.

Neke opšte paraligvnističke napomene.

Kristalni stereotipi "jasnosti političkog jezika" ne garantuju adekvatnost deskripcije, a "praksa jasnog izražavanja" često se po nevolji zamenjuje obredima praznog izjašnjavanja.

U hrišćanskoj teologiji, kristal je simbol devičanstva, a kristal-mineral katkad je uziman kao znak bezgrešnosti začeća... Kristalno jasni stavovi, " sintagma koja se nedavno, ponovljeno i u više navrata mogla čuti, nikada do sada, bar meni, nije bila "kristalno jasna". Sklon sam da je protumačim (tu sintagmu) kao poziv, u ime svečistote nad-jezika na već pominjane obrede žrtvovanja jezika. Tražili su nekad od nas da zdušno učestvujemo u kolektivnim obredima ugrađivanja živog jezika u temelje nekih budućih, ko zna kakvih blistavijeh Kulah Vavilonskijeh... pa ko veruje u vrednost "pomjatenija jezikov" neka pristupi... Evo ih, opet traže.

Neke opšte paralingvističke napomene. Moralna i jezička nečistota kao nametnuti, kao sugerisani sinonimi. Čistke jezika prethode, po pravilu, efektivnim čistkama.

Čistke jezika prethode efektivnim čistkama. Obratite pažnju na samu tu reč, kristalno jasnu, translucidnu, prozimu. Reč je izmislio isti onaj nad-jezički genije koga sam već više puta dosad prizvao u pomoć. Dakle, logos je Njegov, njegova je Reč, reč ta proihsodi iz ličnog Džugašilijevog nadahnuča, pa je valjda zato i toliko nadahnuta, hipostazirana, obogotvorena. Reč je ta prepuna milošte, deminutiv bezmalo... čistka, čistka, čistkica... reč dobročudna i ljupka. A kako i ne bi bila kad je posle svake čistke sve (ponovo) kristalno jasno, i sve je bar za neko vreme bezgrešno.
15.

Neke opšte paralingvističke napomene. "Čudan, čudna, čudno" nije baš sušta i nepomirljiva suprotnost "kristalno jasnim stavovima"... ali ipak se ne mogu zaobići veoma čudne i nimalo jasne valencije ovog bezazlenog prideva koji se obično prideva iskušenicima budućih, biti-imajućih čistki.

Čudan, čudna, čudno... bezazlena grudva snega, nabačena bezmalo šaljivo, nonšalantno čak koketno (ukoliko je nabačena nežnošću ženske ruke), ali zatim, pod povoljnijim, tj. pod vrlo povoljnim okolnostima raste, raste, raste... kao lavina, kao snežno brdo, kao planina koja klizi, oburvava se - gega kao čudovišna mitska neman. Na početku svake mitske fabule uvek se nalazi neko nerazjašnjivo "čudno čudo", neki naoko sasvim sićušan insolitus, mala nelogičnost, koja posle, tokom fabuliranja, počinje u sebe da sabira silnu energiju emocija i strasti. Taj proces je tim lakše zamisliv (i lakši za podsticanje), budući da je pripremno građenje svih mitova, pa i negativnih mitova o neophodnosti čišćenja i čistki, uvek i po pravilu samo usmeni postupak. Pisana trezvena reč remeti, ponekad i prekida, zaustavlja eskalaciju, ali se obično čitava mitopeja ipak kruniše završnim mitografskim činom, odnosno bunovnim zapisivanjem... Počeci bezazlenog isčuđivanja nad sitnim, sućušnim naobjašnjivostim, "čudnog čuda" završavaju se, po pravilu, čudovišnim spiskovima, "drugova koji su čudno diskutovali".
16.

Neke opšte paralingvističke napomene. Zaraza rečima... contagio... zaraza od učestanosti ponavljanja. Ponavljanjem raste virulencija pojedinih reči, a širi se i broj obolelih reči, sve do pojave obolelog "kolektivnoig govora".

Za jedan budući glosar staljinističke paralingvistike, a pod odrednicom "epidemija reči" mogao bi se, primera radi, uspostaviti sledeći niz progresivne leksičke zaraženosti. Npr. naši "drugovi koji su čudno diskutovali", pronašli bi uskoro zajedničku platformu, na toj platformi oni bi se okupili, ali već kao antipartijski elementi, uspostavili bi frakciju, postali bi frakcionaši, zatim renegati, zatim izdajice, zatim izdajnici, prodane duše, i najzad špijuni i agenti gestapoa - sve tačno prema istoriji SKP/b/. Napominjem, pune objektivnosti radi da se progresija za sada, kod nas, oprezno zaustavila negde između trećeg i četvrtog, odnosno između četvrtog i petog člana ovog zlosrećnog niza.
17.

Neke opšte (i završne) paralingvističke napomene. Zaraza rečima prenosi se i delovima reči, česticama reči (gr. grámma) i to se, još, prenosi i na daljinu i bez fizičkog dodira (gr. têle)... itd. itd.

Telegraf i telegram su već prilično zastareli pronalasci, a nova pojava PTT Galaksije analogna je, bar donekle, Makluenovoj Galaksiji Gutenberg... Zaraza reči, i rečima, i širenje obolelog govora zadobijaju putem telegrama i neke do sada nepoznate elemente teledrame (Cf. Klaić - dramsko djelo pisano ili adaptirano za izvedbu na televiziji). Ali mimo Klaićevog objašnjenja, dodao bih i svoju dopunu značenja. Teledrama se može shvatiti i kao morbidna drama, odnosno dramatična faza bolesti reči i govora (morbus telegraphicus) izazvana namerno i oddirigovana na daljinu!
18.

Posle dostojanstvenih osuda ezopovskog "jezika iza koga se mogu nazreti i druga mišljenja", posle zamumuljenih "ezopovskih" podsećanja na obaveznu etiketu reči, posle poziva na red i kristalno čistunstvo partijskog nad-jezika, najednom-brutalne erupcije obolelih, zagađenih, okuženih reči... Bolest govora preti da zadobije oblike epidemije - pošasti, pošaline, pošlice, pomora...

Kao što znate, pristizali su telegrami. Pregledao sam 50 kopija; neću ni pokušavati da uspostavim neki sistematski glosar, mada bi to bio, držim, zadatak bar neke od ideoloških komisija CK SKS, jer, inače, drugovi moji, kako ćemo znati u čemu je suština neizvesnosti. Pokušaću samo da vam dočaram stilski okvir (da vam ga evociram, pošto ste telegrame, pretpostavljam, svi pročitali). Na primer: "Istupanje Pavlovića, Stambolića, Vase Milinčevića, Ikoniča, najblaže rečeno izjednačeno (je) sa kontrarevolucijom na Kosovu... Oni su u stvari gurnuli srpski narod u plakanje i nemoćno jadikovanje..." Ili: "Do sada su postojale samo sumnje... ko su nosioci razbijačke politike..." i, da najzad ne bi bilo više ikakve sumnje, nabraja se taj i taj, taj i rtaj, taj i taj, i "njihovi istomišljenici". Ili - podsetitre se samo! - taj i taj (izostaviću ime molioca) - moli Slobodana Miloševića da stvar pusti u bazu..." jer, navodi se, "da kad je Borisav Srebrić govorio ljdi su pljuvali na radio". Zatim, molilac, još jednom moli da drug Milošević... izdrži protiv đubradi ove zemlje... Sstilski okvir, je u sva tri primera, i primarni, prag značenja". On denotira stvari. Ali ih i - detonira!
19.

Suština neizvesnosti je u tome što je pošast, pošlica, pošalina, dakle epidemija zaraženih i zaraznih reči baš sa tom prokletom pojavom telegrama počela da dobija zastrašujuće regresivne oblike jednog već davno zaboravljenog, po zlu nadaleko čuvenog, starodrevnog, recimo - Starogovora.

Strepim od pomisli da ovaj PTT - starogovorni zloslutni val možda i nije nikakva obnovljena, i proširena, i folklorizovana verzija dosadašnjeg uobičajenog partijskog rečnika, već da je to vrlo izvestan recidiv onog ondašnjeg Novogovora, dok je taj, ondašnji Novogovor bio još uvek sasvim virulentan, dok je stvarno bio još u svojoj primarnoj, orvelovskoj funkciji i dakako, sav u službi Velikog Brata.

Molim, sedeo sam u zgradi današnje "Madere" gde se, između ostalog nalazio i Gradski komitet partije. Sedeli smo tamo, u julskim (ili avgustovskim) danima 1948, boravili smo, tumarali dan ili dva Bata Uvalić i ja, i imali smo zadatak da u tajnosti redigujemo (u stvari da prepravljamo, i menjamo im smisao) telegrame koje su grupe studenata iz Beograda, iz radnih brigada sa gradilišta budućeg Novog Beograda, ili čak i iz zavičaja slali Josifu Visarjonoviču Staljinu, a koje su nam sa pošte doturali pre no što će biti isposlati. Bili su to, najčešće, telegrami podrške, prepuni revolucionarne srčanosti, pri čemu je leksička aparatura bila zastrašijuće (zastrašujuće - procenjujem iz ove današnje perspektive) slična, ili čak i sasvim podudarna sa današnjim izrazima... Bile su tu, baš kao i danas, "progresivne" i "napredne" snage: izraz zdrave snage još nije bio u opticaju (pristigao je tek u toku jeseni iste godine, preko radio talasa). Bilo je u tim telegramima i "hrabrih boraca komunista" i "lažnih komunista". Govorilo se i o spasavanju časti komuinističkog pokreta (danas:"... na pravom putu da povrati ugled i čast srpskih komunista"). Ne treba ni podsećati da su se u tim telegramima pominjali i frakcionaši, pominjali se u zamašnim količinama, i pozivalo se na obračune sa njima, baš kao i danas. Pominjali su se i frazeri (danas: "frazeri koji nisu spremni da idu u vatru"), pominjale su se i maske, i skidanje maski i, obavezno, raskrinkavanje" neprijatelja svih mogućih boja i pozivalo se u boj protiv svih koji zagovaraju "direktan obreačun, na vrlo perfidan način, sa progresivnim težnjama". Kao kontrapozicija, dakako, obećavani su jasni i kristalno jasni stavovi pravih marksista-lenjinista, i pozdravljalo se i nazdravljalo u ime "boljeg sutra bez kompromisa". Titovo ime se nije pominjalo baš kao što (iz meni jasnih razloga) nije pomenuto ni u jednom od ovih 50 telegrama čije kopije imam pred sobom...

PTT Galaksija je i pojava sasvim nova i vrlo stara - zavisi kako se i sa koje strane stvari osmotre, a pominjani telegrami Josifu Visarionoviču Staljinu zorno pokazuju koliko sa telegramima treba biti oprezan. Jer, počev još od Emske depeše, nikada se, zapravo, ne zna ko ih šalje i nije li ih, usput, kogod još pomalo ukrasio.

Iz cele dogodovštine izvlačim dva-tri pitanja. Kao prvo - (1) - ne znam zašto smo od strane Univerzitetskog komiteta baš Uvalić i ja bili odabrani? Da li se pretpostavljalo da smo od prirode skloni ka lepom pismenom izražavanju? Na primer, ako je u telegramima pisalo nešto kao (otprilike) - Druže Staljine, šaljemo ti vatrene pozdrave u borbi protiv mrskih frakcionaša i ostale đubradi... ispisivali smo, uglavnom smireno, nešto kao - Poštovani druže Visarionoviču, ne možemo a da sa dubokim gnušanjem ne odbijemo sve one klevete i laži koje oko vas kruže i kojima ste, očigledno, i Vi dovedeni u zabunu... itd. Druga mogućnost odgovara na prvo pitanje - (2) - otprilike je ova: možda smo Uvalić i ja bili odabrani baš zbog svog klasnog porekla (obojica iz porodica intelektualaca), a možda i zbog kojekakvih kubura sa partijskim biografijama koje su se, upravo u to vreme, dovodile u konačan red; on ih je, razume se imao daleko više od mene, početnika u partijskom životu. Danas znam da se u njegovoj biografiji višekratko pominjala reč "trockizam", dok sam ja, prilično šeprtljavo, morao da ponavljam izjave o nekom svom malom dekadentnom grehu iz gimnazije, gde sam, uz pomoć suviše ferventnih nadrealističkih aktivista, izbacio iz sedla naprednog kandidata i zauzeo na juriš jednu od dve književne druine u Drugoj beogradskoj muškoj... Najzad, kao drugo ili treće pitanje - (3) - ostalo mi je, ipak, sasvim nejasno da li je krivotvorenje telegrama bilo moralno ili ne (s gledišta apstraktnog morala), ali, zauzvrat, ipak verujem da je taj naš posao mogao imati nekog efekta. Da nije bio obavljen, propagandni udar Radio-Moskve na beogradski Univerzitet bio bi ubedljivije izrežiran i sa nešto više (realnog) propagandnog štofa...
21.

PTT Galaksija kao jezički "štof", kao jezički udar, ali i kao moralni udar... Regresivni atavizmi i moderne kontroverze kod mladih govornika, zabune i sumnje, ali (zašto i to ne zabeležiti?) i izvesne primese duševne borbe... No, isto tako i eksplozija revolucionarnog romantizma in excesso.

Već u drugoj polovini plenarne sednice, a zatim i na sednici Predsedništva GKOSK u Beogradu, proces uzburkanog tumaranja savesti kao da se već pomalo da pratiti, istina samo retkim nagoveštajima. Otpočinje sa pranjem ruku, otresanjem glava i sve užurbanijim pokušajima da se skine anatema staljinizma koju, koliko mogu da utvrdim, niko nikome nije ni nabacio na glavu. Pa ipak: "I sada se nama kaže, ovde razni su se izrazi upotrebili, ali uglavnom uprošćeno (da) mi sa ovim načinom idemo u razračunavanje, u staljinizam skoro. Nije rečeno, ali ja mislim da je to jasno, u likvidatorstvo..." Verujem da pažljivom oku neće promaći sukob dve savesti, dvojstvo, dvojbenost: kažu nam, ali ipak nije rečeno!... itd. I zašto to skidanje anateme koja nije ni nabačena? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Je li i to neka vrsta nedorečene samokritike, u dubljem psihološkom smislu?

Doduše, bilo je i manje skrupuloznih rekacija. Galaksija PTT shvatila se, pomalo, i kao obred osvećenja oružja: "... komunisti dosledni borci ne treba da se hvataju u plitke zamke liberalističke filozofije oko čvrste ruke, dogmatizma i staljinizma..." Za neke je, pak, pojava jednog staronovogovornog jezičkog udara, kao što je bila irupcija telegrama, bila istovremeno i davno čekana reinicijacija, povratak revolucionarnoj klasi, u vrlo starinskom smislu reči. Samo, takvi su (opet te proklete književne figure, opet taj "ezopovski" jezik!) bili prilično neoprezni u odabiranju figura... "Šta onda... znači isticanje u prvi plan nerevolucionarnih puteva borbe? Odavno je poznata narodna izreka 'na ljutu ranu ljuta trava'": Izreka je, stvarno, davno poznata, ali ja je već brišem iz sećanja, jer u meni izaziva nepodnošljivu mučninu, budući da ju je potegao Andrija Artuković u toku nedavnog suđenja...

No, nije to bila i jedina prilika da se zapanjimo. Gotovo ista ideja - ne želim, odbijam da je dovedem u vezu sa "ljutom travom", ali, iskazana je, ipak, kako je iskazana. Čujmo: "Ovde se čak postavlja pitanje da li je sve ovo... statutarno ili nije. Dozvolite da podsetim, a svi to dobro znamo, da smo revolucionarna partija. Živimo u revolucionarnom vremenu... Nisam siguran da u ovakvim situacijama trebamo baš do kraja da se hvatamo čistih formalnosti. Dozvolite, u revoluciji su i nevini stradali. Jer, ona nije imala vremena da čeka..."
22.

Ne mislim da je ovaj i ovakav "primarni afekt" PTT zaraze (izazvan pored ostalog, i ekscesima sentimentalnog revolucionarnog vaspitanja) ono što najviše može da zabrine... Po mom mišljenju, težina je na drugom kraju obramice... Pojava telegrama na sceni i dalekosežne implikacije jednog gotovo manifestnog vraćanja modelima već polunapuštenog otvoreno opresivnog, pretećeg jezika od pre više decenija, morala bi nas navesti da sa mnogo više ozbiljnosti, sa mnogo više znanja, a bez naših domaćinskih, muževnih simplifikacija i izvan idiličnih okvira prostodušnog rezonerstva, pogledamo istini u oči, i da se upitamo šta se to događa u najdubljoj dubini našeg (srpskog, srbijanskog) bića... Drama jezika uvek je i ontološka drama.

Kada kažem "opresivan jezik", podozrevam da će se opresija usmeriti, pre svega, prema spolja, i na naš muževan način usmeriće se odmah prema drugom, prema drugomislećem, prema drugoslovlju. Evo, vidite, ona se već i te kako ustremila na slobodnije govorne modele; ne treba mnogo čekati i na dalje, sledujušće manifestacije političkog divljaštva. Ali, to još i nije najveće zlo. Opresija jezika okrenuće se i ka svakom pojedincu, preobratiće se u autoopresiju... Starogovorna reinanuguracija, kao olaka i bezumna zloupotreba bivših, ispražnjenih apstrakcija u penziji, ili davno već pokopanih... staronovogovor kao ukinuto pamćenje, kao poremećaj snalaženja u vremenu i prostoru, to je, pre svega govor i presuda autodestrukcije... Dakle, na osnovu ove telegramske (ali istine radi i šire "plenumske") jezičke abrupcije, zaključujem da je kriza mnogo dublja no što to iko od nas pomišlja; zaključujem da je reč o krizi političke svesti, pa možda, i o našoj (srpskoj, srbijanskoj) krizi svesti uopšte.
23.

Telegrami su ispunili svoj prvi zadatak. Elem, stari, dobri onovremeni Novogovor (ili sad Starogovor, kako vam drago) obnovio se, došao je k sebi posle više decenija polusna i letargije, prenuo se najednom kao Trnova ružica, ali sada u nekim novim uslovima. Čak i u tim sasvim novim uslovima, svojim regresivnim osobenostima, stao je svoijski pridodavati opštoj klimi nespokojstva i straha, podstičući, kao katalizator, provalu iracionalizma, to jest - vanumija.

Treba napomenuti (pošto su lingvističke, ali i stilske strukture negdašnjeg Novogovora neodvojive od već pominjane rlo znamenite ličnosti), treba dakle reći, podsetiti da je Josif Visarionović bio dobar, čak sugestivan isac crkvenih knjiga (npr. romansirana Istorija SKP (b) ili - Pitanja lenjinizma, propedevtički priručnik u borbi protiv frakcija), pa su još i dan-danas mnoge književno-politike figure koje kruže u bezdanima našeg domaćeg političkog praznoslovlja, njegove provenijencije. A o drugim, još mnogo lukavijim strukturama i super-strukturama staljinističke paralingvistike da i ne govorimo. A ni o dramskoj gradaciji, ni o veštinama ško-teatarskih obrta! Zato ponovo predlažem da bar jedna od naših ideoloških komisija CK SKS prati jezik i stil, i način argumentacije, naše politike svakodnevice, i da putem "stilometričkih" analiza počne sa prebiranjem žita od kukolja! Uzgred rečeno, i to je staljinska metafora, koja je, sasvim inkognito, već jednom ili dvared isplivavala u gornje slojeve naše političke publicistike, u vremenima bivšim i smutnim...
24.

Kad je već o uvaženom piscu reč, nije bez svrhe objasniti neke osobine njegovog stila. Bitna odlika njegovog stila pre svega su čvrsto svezane, sapete, i u mrtve apstrakcije zatvorene slike, utvrđene jednom za svagda, svečane i dostojanstvene, neporočno nepromenljive, i koje učestanom upotrebom dobijaju punu kanonsku vrednost. Mnoge od njih licitnim, liturgijskim proširivanjem prerastaju u alegorije, u apologe, u infantilno biblijsko-političke parabole, i u obrnute parabole. Pri tom je karakteristično nagomilavanje atributa koji (sasvim morbidno) preuzimaju funkciju argumentovanja. Ukoliko je manje stvarnih argumenata, utoliko više nagomilanih, nadgrađenih atributa, pa upravo ta gradacija nadgradnje dobija, ponekad vrednost rastuće intonacije.

Kad je već reč o uvaženom piscu romansirane istorije SKP(b), nadaleko je bio uticajan način njegovog specifično intoniranog moralisanja (nadaleko čuven u prostoru, nadaleko čujan i u vremenskim dosezima). Unašim verzijama moralisanja, od davnijih vremena pa sve do danas, već i zbog skromnijih mogućnosti naših horova, akatisti gube nešto na snazi i često dobijaju prizvuke pridevenih pripevki domaćih kôna koje se zgražaju nad ikoničkim nepodopštinama"... na javnom mestu sa toliko metarofa, alegorija, aluzija!"... itd.

Pavlovićev način govora ("na javnom mestu"!) koji je žestoko kritikovan i pre irupcije duha PTT-Galaksije i još žešće posle, ikoničan je, bez sumnje, i polisemičan, ali on je u svojoj osnovnoj strukturi otvoren i zasniva se na neomeđenim figurama i slikama. Govor njegovih oponenata je zatvoren tip govora, i od poslednje plenarne sednice nadalje sa sve jasnijom regresivnom težnjom ka daljem zatvaranju. Prema tome, između Pavlovićevog govora i govorenja onih koji su ga kritikovali, postoji samo jedna, ali vrlo bitna razlika. Pavovićev govor je profan, govor njegovih oponenata je hijeratički, pri tom je još prepun upravo onih govornih tigura koje su Pavloviću ("na javnom mestu"!) najviše stavljane na teret: prepun je prenosnica, dakle metafora, alegorija, apologa, , metonimija i dijastola... prepun je opresivnih, pretećih aluzija koje se skrivaju ponekad i u nekim, recimo "ezoposkim" slikam. Ali, reč je uvek o zatvorenim prenosnicama, fiksiranim, liturgijskim. I negdašnji Novogovor, i sadašnje njegove starogovorne varijante (podjednako i na javnim i na tajnim mestima upotrebe) - podjednako pate od nagomilavanja atributa, od suvišnih atributa, od davno utvrđenih atributa, od strogo utvrđenih referentnih determinativa. Taj je govor sav izatkan od (davno, i jednom za svagda) utvrđenih determinativa, a po mogućnosti i od unapred strogo utvrđenih epiteta, s tim što pridodati epitet (constans, ali i "ornans") čak i kad je "ukrasni" ne krasi ni ono što ukrašava ni onog "ukrašenog", već ga brutalno ruži, obezbeđuje i vređa.

Ukoliko u tom procesu ruženja i razaranja ruženjem nedostane raspoloživih, iole logičnih atributa, fantazija nabrajanja obično raste, čak i po cenu da se privremeno prekorače granice uobičajenih kanona. Ali, to je samo izuzetak. Obično se nađe dovoljno priručnih atributa na pomno sakupljenim stokovima, pa se gradnje i naqdgradnje De Chiricovske kule (cf. Veliki metafizičar) nesmetano nastavlja sve do poslednje, nebeskog kamena završca... Gradacija i nadgradacija ima ponekad i snagu simfonije, podseća, recimo, na Berliozovu "Fantastičnu", čiji osnovni, zlokobni lajtmotiv postepeno i nezadrživo raste sve do završnog veštičijeg sabata.

Mislite li da treba još dodatnih objašnjenja? Ako treba, molim Hijeratičke, a pri tom i kletvene osobine ovog zlo-govora, u našim obnovljenim a ipak staromodnim jezičkim manirima, čini mi se da su nepobitne. Štaviše, sve se burnije, i sve "revolucionarnije" obnavljaju. Pojava me vrlo zabrinjava, i to je glavni razlog što se sada toliko trudim, drugovi, da je i vama rastumačim. Da nisam tako zabrinut, svakako da bih imao i nekog drugog, prijatnijeg posla no što je pisanje ovog pisma... I eto, ponovo se, posle toliko godina, opet užasavam kada vidim kako se neke Staljinove i staljinističke matrice govora, govorenja i proklinjanja lako i neosetno ponovo uspostavljaju... I to u Titovoj Jugoslaviji, i na izmaku dvadesetog stoleća! Najzad, ako ste voljni, procenite i sami svu opakost veštine (berliozovske) veštičje postupnosti. Na primer, ako se za nešto, (često i koješta) kaže da je igra, pa onda da je još i politikantska (dakle, mućka, podvala) - zašto je onda ta "politikantska igra" (po izboru još pokatkat i "beskrupulozna", "karijeristička") obavezno još i kalkulantska, i zašto je na kraju još i providna? Zar je bilo potrebno, ako je doista providna i providljiva, baš toliko suvišnih dodataka da bi se uvidelo ono šta treba? No, hajde, ovo poslednje još nekako i da odobrimo providitelju, jer da nije providno, otkud bi čestiti dešifrant (koji se, upravo nagomilavanjem svojih mađioničarskih dokaza, izuzima iz bilo kakve neprozirne igre) - kako bi, inače, čestiti dešifrant dešifrovao što je predviđeno za dešifrovanje? (Ranija apomena još važi: atributi nisu argumenti, niti mogu biti, čak ni u basnoslovnim količinama. Nisu argumenti, ali su dejstvene leksičke formule koje u naglašenoj gradaciji dejstvuju, uznemirujuće i zastrašujuće... Prema tome, ipak su nekakvi "dokazi", naročito ako su lomače već zapaljene!).
26.

U Pavlovićevim spornim tekstovima nema alegorija, ili su sasvim retke. Ima nekoliko metonimija, ili su sasvim retke. Zašto su se onda njegovi oponenti toliko okomili baš na alegorije? Da li je trebalo da ta reč, do sada neuobičajena u partijskim razgovorima, zadobije smisao formule-optužnice, zastrašujućeg, a pomalo i zadivljujućeg mađioničarskog algoritma tipa tremendum et fascinosum? Međutim, za najveće je čuđenje što su se sami opomenti bez ustručavanja služili metaforama (pa i "metaformama"!), alegorijama, (pa i "alogolegomenama"!) baš kao i svakojakim drugim književnim i neknjiževnim figurama. Samo da se razumemo: služili su se čudoredno, ostajući uvek vrlo oprezno u prostorima sankcionisanog starogovornog novogovorništva, iznaopačene stilistike i iznaopačenog glosara.

Još od studentskih dana, kada smo, večerom, kradomice (Partija je još bila u polulegali) prorađivali (prorađivanje = didaskalije) partijske teorijske materijale, možda baš istoriju SKP (b) uvek sam se, podstican grešnim genima, priupitkivao zašto ui otkuda taj čudni antecedent koji uslovljava da se uvek, i nikako drukčije, seje konfuzija? Bilo je sasvim prirodno upitati se zaošto bi se konfuzija sejala, zašto bi se čekalo da nikne, i da se razlista, kad se već i onda iz svakodnevnog (nacionalnog) iskustva lako uviđalo da se konfuzija mnogo uspešnije zapliće, zapetljava i mrsi neposredno i na licu mesta. Da se ta prosta istina saopšti (istina stvarno prosta lako saopštiva) nisu bile potrebne svečane, bezmalo biblijske figure. Ali, izgleda, stvar je bila baš u potrebi za biblijskim asocijacijama, a da sve ispadne neverovatnije, sada se baš te davnašnje bogoslovsko-staljinističke asocijacije ponovo prizivaju i isturaju u prvi plan. Iza predubeđenja da se konfuzija "seje" skriva se apolog ili parabola (izvinite, već sam se i ja umorio!) o Dobrom pastiru, i inverzno, obrnuta parabola o Zlom sejaču, sejaču neverice i smutnji... Ta je uloga, kao što i sami znate, na ovom plenumu, a i pre njega, dodeljena Dragiši Pavloviću. A zatim, ako se iza Zlog sejača, u polutami pasionske igre da naslutiti neka još tajanstvenija seka, koja se tu i tamo muva ne bi li se "postigli neki nama još nepoznatiji ciljevi", dramski je okvir vašarskog šok-teatra uglavnom zaokrugljen i šmira se (nimalo bezazlena), može po želji dovesti do završenih konsekvenci.
27.

Staljinističke "stilske" stratageme (lukavštine) imaju uvek svoje dijahronijske predistorije. Na primer, još odavno, još "vo vremja ono" - inillo tempore - u mitoideološkim razdobljima naučnog socijalizma, magistgralno je bilo otkriveno, ustanovljeno i jednom za svagda utvrđeno da su neprijatelji "i njima slični", uvek i bez izuzetaka "neprijatelji svih mogućih boja". Smatram svojom dužnošću (i to baš u ovom trenutku) da postavim pitanje - na primer Predsedništvu CK SKS - iz kojih je razloga i ta apsurdna metaforma i to čudooblično stilsko bezobličje, uz tolika druga, najednom i još jednom izašlo na videl, o dana i bez "stida u tekstu" ponovo se udenulo u opticaj. Napominjem da nekakav odgovor na postavljano pitanje, ipak, mora postojati.

Teško mi je, vraćajući se u davna ideo-mitska vremena svoje partijske mladosti, ne prisetiti se baš te pomenute, višebojne metonimijske proširene sintagme koja je i pored neke, efektivne, ubojite funkcije (mi smo je, tada, moralno opravdali) - decenijama nepodnošljivo vređala sluh inteligentnijih komunista... Ostavimo za sada činjenicu da je već i onda normalnom razumu sasvim nedostupno zašto bi neprijatelju bila ostavljena prednost da bude višebojan, živopisan, i zašto već onda taj atribut nije pripisan prijateljima (recimo, prema shemi "prijatelji svih mogućih boja"). Zadržaću se, međutim, na jednoj daleko ozbiljnijoj začkoljici-zakačaljci. Živopisnost, višeojnost, polihromija, uzimala se kao uzgredna, ali ipak opaka naznaka neke dodatne, prikrivene opasnosti. Em neprijatelj, pa još šareni! Kao da bi za nas, za koje se imalo pretpostaviti da smo jednobojni, i u jednoj boji čvrsto ujedinjeni, odnekud bilo bolje da nam je neprijatelj, umesto što je šaren, i sam jednobojan, pa makar ta njegova boja, recimo suro-maslinasta bila i sasvim drukčija od naše!... Razume se, sve su to slatke - detinjaste zablude davnašnjih jezičkih nesnalaženja i mogli smo ih sve do juče smatrati romantičnim uspomenama mladosti i ludosti, zabludama o kojima se i danas ne bi dalo govoriti drukčije do šaljivo. Ali, od juče, do danas, ništa više nije šaljivo. Ta davnašnja, slatka, naivna, besmislena sintagma u svoj svojoj prividnoj blesavosti još uvek je i vrlo opaka formula "unutarpartijskog" prebiranja "žita od kukolja" i moralne diskriminacije. Sada, ponovo je zadobila snagu gotovo liturgijske opomene. A ta liturgijska opomena, kao neka ezoterično-hermetična formula, najavljuje neposvećenim i posvećenim neosetan prelaz iz jedne niže, profane klase poznavanja dobra i zla, i drugu višu i sakralizovanu klasu... Slično onom pravoslavnom: "Oglašeni iziđite"! - iziđite, dakle, vi oglašeni, vi koji nematre sreću da jasno razaznajete spektar neprijateljskih boja, niti sebe umete da potražite na tom spektru!
28.

I eto, bezbrižno, opet su na obzorju neki "neprijatelji svih mogućih boja". Ali, ne samo više na obzorju, evo sad već i ovde među nama i jednobojnog, surog neprijatelja, evo staronovogovorničke kazuistike koja, odmah, baš kao u najboljim vojim vremenima, zadobija ubojite i sve ubojitije funkcije. Mnogo daljih reči, činova, događaja i događaja upozoravaju na obnovljenu staljinističku paralingvističku kontroverzu svemu što je u duhu u Titovoj Jugoslaviji izgrađeno od pedesetih godina naovamo. Jer, paralingvistike eskapade, pored čisto terorističke funkcije (teror - nad jezikom i putem jezika) imaju ponekad i ne male, iako vrlo, vrlo prikrivene teorijske implikacije... što je još i gore od izravnog zastrašivanja.

Dragi drugovi, nemam ni vremena, ni volje, da raspredam, da razlažem i obrazlažem na koje su sve načine telegrami doprineli ponovnom javljanju i uzvitlavanju jezičkog terorizma. Ubeđen sam da su mnogi od vas već i sami sebi, a i sa sobom, to razjasnili. Što se mene tiče, siguran sam da su duh i slovo telegrama ponovo uveli u igru i ovu "šarenu" burgiju značenja - bez značenja, i mnoge druge slične (samo prividne) "burgije", i da je samim tim pokrenut gotovo kompletan opresivni repertoar prvostepenih, drugostepenih, trećestepenih funkcija staljinističke paralingvistike i stilistike... Skrenuću vašu pažnju samo na završni, najrafiniraniji, dakle, trećestepeni smisao ove slučajno odabrane "višebojne" izreke. Ne valja biti "šaren", i to ne zato što "polihromija" po sebi nije lepa, već zato što je opasna: dozvoliti višebojnost "među nama" neprijateljski je čin - sve oko nas i u nama mora biti jednobojno, jednoznačno, jednosmerno i monolitno. A to je sasvim moderna, i odmah primenjiva bauk-poruka.
29.

"Neprijatelj svih mogućih boja" je, pored ostalog, i vrlo naivna slika-kliše. Pojava "kliširanja" na kojoj se tako čvrsto temelji paralingvistička stilistika (videli smo: samim tim i kazuistika) - poznata je i u naivnom slikarstvu. Na primer, Emerik Feješ ponavlja isti crtež nebrojeno puta, izvlači ga na prozorskom oknu, a zatim od republike do republike, drastično varira boje. I u staljinističkoj paralingvistici, tj. čak i u granicama njene strogo jezičke ikonike, izmena boja je legitimna, ponekad je čak i neizbežna, jer od slučaja do slučaja menjaju se i boje "neprijatelja svih boja"... Ali

Ali, ikooklastički (ikonoborački) nagoni se strasno bude i uzvitlavaju čim se dirne u osnovne dijagrame, čim se pojave nove "mustre", čim se pojave nove i drukčije, druge drugoslovne jezičke figure. Odatle i veliko nepoverenje prema novim, neregistrovanim neutvrđenim znacima - i u sferi reči, kao i u likovnoj sferi... Jer se staljinska paralingvistika i te kako da proširiti i na likovnu sferu; ali o tome će tek biti reči.
30.

Neprijatelji svih mogućih boja" - pored ostaog, u pitanju je i očigledan, očigledno neuspeo "ironičan" kliše. Ikonika staljinske paralingvistike ima još jednu upadljivu sličnost sa naivnim slikarstvoim: rado operiše ponovoljenim "ironičnim" mustrama. No, kako ponovljena ironija nikako nije ironična, to je i ovom prilikom reč samo o pseudoironiji.

Ironija ičulo za ironiju nisu baš jače strane novih govornka obnovljenog starinskog Novogovora. Da je Pavlović, recimo, umesto "olako obećane brzine" rekao "ozbiljno obećana brzina", verujem da bi retko ko osetio lak ubod podsmeha koji bi očigledno išao na račun predsednika Predsedništva CK SKS lično (za mene, ne samo očigledno već, uzgred rečeno, i prilično opravdano), pa verovatno do čitave eksplozije ne bi ni došlo...

No, to je samo uzgred, ali, učinilo mi se, i neophodan primer, kako se u maniji ponavljanja pseudoironičnih klišea gubi svaki zdrav (i kritički, razume se) ljudski smisao za pravu ironiju. I baš zato, često se gubi i zdrav smisao za neposredno razumevanje prave težine reči, jer "olako obećana brzina" nije nikakva uvreda, već samo delikatno, drugarsko upozorenje, dato u lakoj pred-ironičnoj formi. Ali, zato, koliko se stvarnih uvreda krije u pseudoironičnim klišeima, i njihovom manijakalnom ponavljanju. Na primer, neprijatelji svih mogućih boja, - ta bratija (zašto baš "bratija?") ima i neke svoje samo sebi znane "rabote"! Opet kliše. Ali, sada je već vrlo teško objasniti, ako je to uopšte i moguće zašto se ovaj uobičajeni izliv "napredne" ironije zasniva na jednom nedopustivom (potpuno nesvesnom) šovinističkom ispadu: zašto bi jedna valjana, pa i lepa makedonska reč, prebačena u srpski jezik dobila pogrdan smisao? Zašto, sem ukoliko tužno-ironični kliše nije preuzet iz predratnog vokabulara srpske administracije u Makedoniji...

Pošto sam na dva-tri primera i dokazao (bar se nadam da jesam) skrivenu ubojitost staljiniski, staljinistički i neostaljinističkih jezičkih strategema, nastavljam sa jednim na brzinu pokupljenim i sasvim nepotpunim glosarom ključnih reči, povađenih uglavnom iz skorašnje dnevne štampe. Sve te "ključne reči" (koje su do sada otključale i zaključale mnoge ljudske sudbine) ili su neposredno staljinističke provenijencije ili su po duhu staljinističke. Sve do jedne, dugom dijahronijskom upotrebom, nagomilale su u sebi prejaku energiju opresije, straha, jezičkog terorizma, ili bar nepodnošljivih jezičkih (i logičkih) laži i stilskog licemerja... Ne predlažem sastavljanje spiskove sumnjivih reči - daleko od toga! - niti predlažem pravljenje spiskova drugova koji se njima rado služe. Naprotiv, predlažem re-kultivizaciju akulturisanih reči, njihov povratak u svet civilizovanih pojmova i kategorija i njihovo oslobađanje od nagomilanih insinuacija i drugih intruzija gadosti i besmisla. Da li će neke od tih reči ostati i dalje u političkoj upotrebi, zavisiće od pravog i ogoljenog njihovog smisla do kojeg se bude stiglo, a zavisiće, razume se, i od same prirode njihove dalje "političke upotrebe".

Ovaj Glosar, odnosno STALJINOSLOVAR, mustra je bez veće lingvističke vrednosti, složen uglavnom prema asocijativnom redu... Gde god nije bilo neophodnonije se zalazilo u obimne egzegeze, sem u dva-tri naročito karakteristična slučaja:

- alegorija - reč formalno ne figurira u Staljinovom slovaru, ali je, u neku ruku, Veliki Teolog umeo čitavom ljudskom životu da da alegorijsku snagu srednjovekovne pasionske igre (igre stradanja i strasti). - "Čovekov život, ako išta vredi, neprekinuta je alegorija..." ukoliko ga ne prekinu. "Život je kao i Sveto pismo, figurativan"... - ) Džon Kits, Pismo DŽordžu i Džordžiani Kits, 1819).

- aluzija - etym, od alludere, veselo ćeretati, ćeretanjem podsticati ideje i "neeksplicitne evokacije", itd. Staljinoslovar istoj reči pridodaje negativan naboj i pripisuje joj značenje koje (nejasno doduše) prevazilazi nadaleko njene stvarne (civilizovane) semantičke granice... U našoj upotrebi, u poslednje vreme, dobija i izvesne metafizičke prizvuke.