Kabale und liebe
|
|  Yüklə 436 Kb.
|
Stendal je rekao nešto na tu temu, al me trava radi i ne mogu ničeg da se setim. Ne mogu više ničeg da se setim. XXX
Sve neke male stvari ovih dana počinju da me straše. Eto, npr, to što moram da spavam manje. Ili dosada. Unapred se bojim susreta sa ljudima za koje pouzdano znam da su nenadjebivo dosadni i da će da me udave i svojim prisustvom i svojim storijama. Divne situacije. Nema brisanja. Okupljanja su taman tolika da ne možeš da uzmeš ništa da se zabavljaš, već gledaš u osobu koja ti je autoritet i zadivljen si njegovom veštinom smaranja. Kao da su u pitanju neke ogromne, moćne ruke koje ti pritiskaju glavu i drže je ispod površine vode, i ti se lagano daviš... Postoje tu razne opcije. Od nezaustavljivog smeha do toga da te nešto svrbi, ali neodređeno, kao da te svrbi celo telo. Gledanja kroz prozor, kroz osobu,... Još ako gosn. Autoritet misli da je duhovit,.... Dalje.
Moj Dečak je u onoj zlatnoj dobi kada stiče odnos prema tuđem mišljenju i prema svom mišljenju. Malo je dezorjentisan pa se nekoliko puta presvlači razmišljajući o tome šta će Pera, Mika, Laza reći o ovom duksu, a šta o ovim pantalonama. Jebe me to. Volela bih da ga to toliko ne cima. Da se ne uznemirava. Al' samo ćutim, gledam, tu i tamo bacim neki komentar i tako, nudim dukseve za presvlačenje... Dalje.
Ex je uveo u druženje sa mladuncima svoju devojku i njeno dete. Idila. Malo sam zbunjena. Klinci ništa ne kapiraju. Koliko mene moje oči služe, ni on ništa ne kapira... I tako, baš je zabavno. Pokušavam da izađem s tim na kraj. I ide mi. Jebemu mater, treba imati muda. Pa upoznati svoju decu s tvojim trenutnim predmetom požude. Ne svojom ljubavlju, da se razumemo. Ja ta muda nikad nisam imala. Pa biti spreman i jednoga dana lepo objasniti da si se šalio, da „teta“ neće više dolaziti...ni njen simpa sin... deder isključite se deco, prijatelji dolaze i prolaze, što se pre naviknete to bolje za vas. Hm,hm. Okeeej. To je, u principu, i moja igra, jel. Neprestano gutam razbistrivač. Nema iluzija. Nema tripovanja. To je to. To tako i izgleda. Ne mogu oni da se zajebu ko je njihova mama. Da, daaaa. Ima i tih razmišljanja. Budi uporište, pod. Čvrst. Nek se planeta vrti, ali ne i ti. Neka nadinteresna sranja. Aha. Da. Kreveti na sprat. Onaj gore se odvalio. Teži da padne na donji. Pa bušilica, pa neki metali. Pa buši, Vragja, ko te pita. Opravi stvar. Nema da pada. Niko. Pa ni krevet. Svako jutro, navučem tkanine, opasam se nevidljivim airbagovima koji će da puknu svakoga ko mi se približi. Navalim cvike na oči, pustim MP3 i teram... Ne odgovaram na smsove opscenog sadržaja, ne javljam se na telefon onima za koje znam da me iz sličnog razloga i pozivaju. Ne, zbilja, ovih dana neću da se pipam, dodirujem, mazim...ma ne. Rađe odlazim da spavam. Gledamo se računi i ja. Oni veliki, a ja mala. Pa ti ostani budan. E, da. Prošla nedelja. Psihološke teme. Tijana Mandić u najboljem izdanju. Brblja kao navijena. Al dobro brblja. Čačkaju me te reči. Bio je neki eksperiment na nekom univerzitetu u Njujorku i studenti su za svoje opite dobili određenu količinu pacova. No, studenti ko studenti, sjebaše pacove i frka...ne mogu da nastave rad bez pacova, a na više prava nemaju. Šta da rade, razmišljaju i dosete se! Pa Njujork je barem pun pacova! Jes da su to uličari, zarazni, pa i opasni...nema veze, polno se podele, jel i muškarci krenu da love pacove i da ih krišom donose na fakultet, a devojke im sa rukavicama seku brke (tu se valjda nalazi leglo zaraze i boleščina) i da ih vakcinišu. Eksperiment se na dalje razvija kako treba, jedino što – ovi ulični pacovi uginu vrlo brzo, maltene na samom početku eksperimenta. Jednostavno ih strefi infarkt. Nekako, naravno, do dekana procuri informacija da studenti rade sa uličnim pacovima, što je strogo zabranjeno, ponajviše zbog zaraza, i on digne frku. Ipak, jedna stvar mu privuče pažnju. Ulični pacovi crkavaju iz zezanja svima, osim jednoj crnkinji. Reši on da se pozabavi time, jer imaju još sigurno par dana dok stvar ne procuri u štampu i sve ih pohapse...mislim, zašto svima crkavaju ali ne i njoj...šta im ona to radi...počnu da je snimaju. Crnkinja se užasno boji pacova. Kako ga uzme tako vrisne, ispusti ga, on beži, ona ga hvata, pa opet...i tako...Dekan naredi svima da imitiraju Crnkinju. Aj sad svi, mehanički, kako ga uhvatite tako ga pustite....vrištite...sve isto kao i ona...I krenu svi....i pacovi ne umiru!! Razmišljaju oni, razmišljaju...u čemu je fora... Konkluzija: u iluziji. Pacov ima iluziju da će da preživi. Pacov kapira kad ga uzme odlučna studentska ruka rešena da ga malo muči, i od frke dobije infarkt istog momenta. Pacov u nesigurnim rukama ima iluziju da će da preživi, da će da zbriše....Njegov imunitet održava njegova iluzija. Paralela je jasna. Nisu ljudi ništa savršeniji od pacova. Iluzija, ljudi. Poete bi to nazvale nadom. Dajte ljudima hleba i iluzija, živeće sto godina.... REČJU
Dakle, hodam ja, hodam...kad mi u susret dolazi Rečju. Sporim, teškim koracima neviđenog fakera, sa razbarušenom kosom koja mu u slapovima pada po ramenima. Za ruku drži detešce od dve godince, koje kašlje gušeći se, baleći po umrljanoj portiklici. De si. De si. Od kad se nismo videli. Od letos. Ada Bojana. Početak avgusta. Moja svest potopljena u Faking Džinijusa, oh ljubavi, slepa li si.... Drvena, prostrana brvnara na samoj Bojani, šarena, načičkana zavesama i dušecima. Na velikom tremu po nešto za svakog, na neke sve...:) Faking Džinijusova ostarela ljubavnica Teta, Rečju, silna neka deca, moj čovek&I. Ispred brvnare parkiran njegov motor kojim je pristigao na obalu. Dani mutni, prepijeni, gadnim mislima isprepletani, plaža peščana, beskrajna, ljudi goli, vazda slobodni, ja poluizgubljena, malčice nesretna, malčice boodala, sve po malčice... A šta si ti radio letos na Adi kod Tete? Ah, uživao sam, ona je moja dobra prijateljica, baš dobra, i sve je bilo divno dok vas dvoje (F.Džinijus i ja) niste došli. A onda je postalo bzvze. Štooooo? Pa ti si mnogo nervirala Tetu. Najsrećnija je bila kad si lutala po plaži, izbegavajući trem na kom smo mi. A je li.... Brlj, brlj, konverzacija teče izuzetno fino, ja dobijam njegov broj telefona, zakazana mi je kafa u njegovoj produkcijskoj firmi, straaaaašno si mi potrebna... Rečju nema nikakve šanse. Muškarci manekenci mi nikad nisu bili interesantni. Njegov keš mi jeste zanimljiv i što se mene tiče tu je početak i kraj svih mojih razmišljanja. Ali vraga... Kad smo završili sa poslovnim bacanjem, prešli smo na neka druga pikiranja. Ona. Znate. Da mi je kojim slučajem kriterijum isključen i ja se neznamkako zajebem, vidim ja da bi stvar bila više nego filmična. Ako bi Teta dobila sidu, svi bismo oboleli u istom danu. Tako je to isprepletano. Ne znam, sigurno postoji način da me zavede. Bilo ko. Priznajem, tak'a sam. Ako bi se silne stvari poklopile, možda bih i mogla da se zabrojim... Ali postoji jedna stvar koja mu tu velelepnu šansu oduzima i pre kvalifikacija. Činjenica koju teško mogu da smetnem s uma. Ada Bojana. Divno vetrovito popodne. Kajteri koji se lome na talasima pokusavajući da održe ravnotežu na daskama stiskajući jedro.... Neobavezan razgovor na pesku. Sasvim onako, usputan... Nas nekoliko, opuštenih, zabavljenih, kao da smo u večernjim toaletama na neznamkom prijemu...a goli...ko od majke rođeni... I on, Mr. Rečju, sa malim trbuščićem, onako, opušteno zaobljenim....ispod koga tek, tek...ali tek, tek...jedan minijaturni, smoki size, izvorčić...davno presahnuo, izgleda mi... Eeeeeeh. Jebi ga, to nikako ne mogu da zaboravim. Ne mogu, mož' da me ubijete. Profesoru, s ljubavlju Post scriptum Ostaje u ruskoj literaturi kao medicinski fenomen: slučaj Darmolatova ušao je u sve novije udžbenike patologije. Snimak njegovih mošnji, veličine najveće kolhozne tikve, preštampava se i u stranim stručnim knjigama gde god je reč o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda. Danilo Kiš „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Uz godišnji rad, molimo vas da priložite i temeljnu eksplikaciju na temu „ZAŠTO PIŠEM“ po ugledu na Georga Orwell-a („Why I Write“). (George Orwell (1903-1950) bio je britanski pisac i novinar najpoznatiji po alegorijskim političkim romanima Životnjska farma i 1984. koji opisuje futurističko pokvareno društvo. Orwell je uveo pridev „orvelijanski“ za opis totalitarnog mehanizma kontrole misli.) „Dakle, neće se uvažiti poetično prozna elaboracija, emocionalnog sadržaja, kao ni plitko, površno deklamovanje koje nije posledica sistematičnog samoistraživanja. Takođe, ne dolaze u obzir citatne forme, kao ni parafraziranje... Zapravo, ja uopšte ne znam kako taj rad treba da izgleda, ali sam potpuno siguran kako ne treba. Molim vas da me shvatite ozbiljno. Zbir radova će izaći u godišnjem zborniku, imajte to na umu i prihvatite se ozbiljnog posla.„ Uspela sam da zapišem svaku njegovu reč, ni sama ne znam kako. Postoje dva načina kako se odgovara na profesorske zahteve. Jedan je „s puno poštovanja“ – dati sve od sebe ne bi li izazvao mentalnu ekstazu u čoveka koji je izazov postavio. A drugi je sistem „klin-ploča“ – koji oslikava jednu gluvonemu komunikaciju, makar i neverbalnu, naizgled potpuno besmislenu. Ja sam se, kao i ostali, opredelila za drugu opciju, naravno. Ne zato što je izazov „previše izazovan“ već zato što ne želim da se moja intimna motivacija, makar i akademski predstavljena, provlači kroz zbornike godišnje, i ostale. U krajnjem slučaju, niko od nas nije George, stoga je svako ugledanje na istog, gotovo unapred osuđeno na nevešto podražavanje, amaterski poduhvat. Moj rad se zove:
Podeljen je na nekoliko važnih poglavlja i ja ću biti sretna ukoliko ga zaista budu objavili u zborniku, koji uzgred, u životu nisam držala u ruci. I čisto sumnjam da ikad hoću. Prvo poglavlje se bavi, manje više gramatičko lingvističkim proseravanjem na temu upotrebe negacije. Naposletku su dati naslovi epohalnih dela koje u sebi sadrže istu kao i moje recenzije navedenih dela. Naravno, nadovezah se na Georga, što se ima smatrati za drugo poglavlje. Kritički osvrt na njegovu književnu biografiju, kao i recenzije, naravno. Dela koje jesam pročitala, a njih nema puno. Zapravo ima ih sramotno malo. Treće poglavlje se bavi gastronomijom. U njemu je sadržano nekoliko recepata koji uglavnom pomažu varenje. Dakle, sa sve podrobnim opisom začinskog bilja i uslovima njihovog rasta, kao i njihovim čarobnim dejstvom na ljudski organizam. Četvrto poglavlje se prirodno nadovezuje sa temom filma u kojima je na ovaj ili onaj način prikazana lepota kulinarstva bez obzira na meridijane. Bilo je nemogućno ne napraviti osvrta na autore, njihove biografije, protagoniste, njihove inspirativne karijere, kao i na sociokulturološke mape koje pomažu u boljem razumevanju filmskog dela. Kad kažem mape, mislim – mape. Nacrtane mape, velike, za otvaranje, šarene i komplikovane za razumevanje. To mi je odnelo najviše vremena. U petom poglavlju sam se bavila metodološkim pristupom, jer mape su me inspirisale. Uzela sam u obzir tendecije u pedagoškim krugovima, hvala Britanskoj biblioteci, te ih detaljno obrazložila. U poslednjem, šestom poglavlju, sam se poigrala sa stopom, rimom i stihom. Demonstrirajući svoju darovitost i bezobrazluk. Jebite me, profesore, ne ide vam baš. Jedna riba je donela umesto rada veliko izakano parče „politke“ na kome je izvrtala šolje od kafe. Ukoričeno. 60 strana. Naravno, na koricama sve ozbiljno, kao što je i poručeno. Osam sistematski obrađenih zajebancija, ukoričenih, predato je profesoru i komisiji – „Profesoru, s ljubavlju. Scenaristi Policajca s Petlovog brda koji u slobodno vreme citira Godara... Vrtlog apsurda.“ Uključuje se dekan. I psiholog, kao i pedagog. Opomenut je od strane službenih lica da će se u buduće teretiti za zloupotrebu autoriteta. Pitam se ponekad da li smo preterali. OLOVKA PIŠE SRCEM Ima ono kad se u čoveku skupi svo zlo, kao kakav mladi naslagani kajmak, pa ti dođe da svoju dušu zagrizeš. Ima i kada se sav zalediš, baš skroz, i pretvoriš se sav u jednu naklobučenu ledenicu, što visi s prozora. Tuđeg, nekog. Ima i kada si končić, onaj što visi, pa ga baba tetke usput uvijaju prstima, pa se on uvrne sav, pa se napravi na končastu loknu, vrtuljak, pa ti se prilepi za naličje. Onoga što nosiš. Onoga što si. A ima i takvih što su samo krugovi, kao šestarom ciljani, rupa im na pupku, a u krug grafitno iscrtano pravilno. Sve pravilno. Baš sve. I kriju se gumice. Da ih neko lepo ne obriše. Dune. Pa ih posle nema. Ima i nekih što su kocke. I kad se smeju su kocke. I kad se ljute. Uvek imaju te ćoškove. Bog da te sačuva. Šta čovek da radi kad je sav na ćoškove. Ne na ćoše, ne. Nisam na to mislila. Rodi se neko s ustima iz kojih neke reči ispadaju tako savršeno, kao da unutra nemaju isto što i ja, nego neku pravu fabriku koja stalno radi i proizvodi savršene reči za njih. Pa im zavide. Kad oni teraju u pičku materinu, svi se smeju. To tako savršeno bude. Rodi se i neko sa štepom preko gubice, pa te boli kad god progovore, a i njih boli, samo neće da kažu. A kad štep popuca, to znate. Ostanu rupice. Ima da se napravi novi štep, al dobro oko vidi te rupice, što ne možeš da ih skloniš. Od kojih sam ja? A znam i takve što su mnogo alergični. Sve im nešto crveno po koži, pa ti dođe da ih drapaš noktima, a oni ne daju, navikli da se ne češu, ja uvek pitam – kako trpiš. Kako trpiš? Neki sve znaju. Lepo se rode i znaju. A neki žive i uče, i nikad da znaju. Kad god ih nešto pitaš, oni slegnu ramenima. Pa voliš više te što ne znaju. I ako te malo nerviraju, al ih ipak voliš više nego što voliš ove što znaju. U stvari njih ni ne voliš ni malkice. E tako mogu kol'ko oćeš. Zagrlim čašu, gledam u nebo. I ne znam jel sam zaspala il nisam. XXX Ovo nisu dani za obličja. Za prikaze. Za junake i junakinje. Nek me zaobiđu nagluvi, polumutavi, dekoncentrisani i rasejani. Umorna sam. Nisam sad za razmenu duplikat sličica. Nisam za slanje nadahnutih smsova. Za duvanje u virtuelna jedra. Nisam za sanjanje. Za tajne obljube. Nemam prebijene pare za vas. Vama trebaju rasitnjeni, lako svarljivi snovi, trebaju vam hodajuće uspomene-vrtirepke. U stvari, šta vama treba...pitam se. Al znam da nebo samo što mi ne padne na glavu. Najpitomijoj od svih zlih vila je potrebna najkonkretnija stvarnost na svetu. Ljudi s glavama, a ne ramovima. Potrebno joj je da čuje kako se šoljica kafe istinski spušta na sto. Taj zvuk i taj srk. Tu nema ništa za gladne. Pružam ruku prema stvarnima. Dozivam nestvarne da se uobliče. Najpitomija od svih zlih vila tiho mantra: „Tražim pomilovanje za neshvaćene, koji ne umeju da premoste ni kapilarskih razdaljina do majke i sina, do svakodnevne stvari proste; za one koji ostaju strani rukama što ih drže u naručju, suncu pred kojim se sve razdani, sobnoj, kao košulja, bliskoj tami. Za sopstvene duše tamničare, za radosti svojih trovače, za one što viču kad im se plače, kad u nežnosti greznu, što uhode sebe kao tuđina, za puškarnice srca njihna, za svačiju dušu zatvorenu i opreznu...“ Dozivam ih. Prizivam. Prizivam i nestvarne da pređu u stvarne. Da uzmu sebi obličje i ime. PRIČA OD MARCIPANA U tankim crnim čarapama na velike raznobojne cvetove, u beloj somotskoj suknji na volane i nekoj tanjušnoj prljavo roze bluzi, sa purpurnom ešarpom preko ramena, njihala sam se na novobeogradskom bulevaru, dok mi se dupe filmski smrzavalo. U glavi, kanda, osim po koje učene reči, što se u svest urezala tokom akademskog popodneva, nisam imala puno toga, a sada, sa ove minijaturne distance, čini mi se da nisam imala ništa kad sam se kanila dupe ugrejati u automobilu što ga je đavo poslao po mene. Sve te situacije strahovito liče jedna na drugu. Valjda im je bazna formula ista. Hemijski sastav, zakonski određen. Malo zategnutih čvorova u donjem stomaku iz kojih se cedi neka posebna kiselina koja lagano i dugotrajno najeda sve odluke (moralne sisteme) dok u isto vreme hrani želju, demistifikujući je telesnim sokovima, lociranim na još malo niže. Zbuć-zbuć. I želiš i ne smeš. Pa šta radiš onda na tom vetru?! Kud si krenula, aman. Konvencije su divna stvar. Možemo sasvim živahno razgovarati o legitimnim temama, dok nam se u glavi emituje „Devet i po nedelja“ i jebi ga, tako funkcioniše život, to je dozvoljeno. E, tu ja detinje zapnem. Ako nemate ništa protiv, ovo što mi sada radimo je flert. I to jedan vrlo sirov. I vi i ja se divljački tucamo već neko vreme, ne znam, jeste li i vi primetili ?!... Reakcije se zbilja ne mogu predvideti pri suočavanju. Neki su istinski zbunjeni. Nemaju oni pojma. Pa tu i ja, nesigurna, zastanem, ala sam se istripovala...al malo sutra, da. Ima i onih kojima je samo trebala ta mala tinjajuća šibica da im probije vulkan. Ima i svađatora. Ma svakakvih. O svemu tome sam brzinski razmišljala, dok sam kulirala u autu, sa Ajgorom. Evo da vas upoznam. Naime, Ajgor je oženjen, ženom koju poznajem, sasvim nebitnim likom, i naša deca idu zajedno u školicu. Gađamo se na svakom dečjem rođendanu i sličnim radosnim događajima, da boleščina bude veća. Nekim SF putem nam se ukrstiše staze i od tada u harmoniji i veselju lagano bubri naš zabašureni flert opasan edukativno-informativnim konkretnostima zbog kojih pravdamo susrete, smsove,...koji odavno premašuju pristojne okvire. U stvari, ono što nas je primarno spojilo je jedna torta. Mislim da je presudan trenutak bio kada se kašičica sa tortom zalepila za naša nepca. Tu su se naši pogledi ukrstili, hemija je zacvrčala i svet se presvukao u marcipan. Kolač nas je udesio. O Ajgoru sad znam već puno toga. Dosta stvari sam sama izmislila, a dosta stvari sam prikupila research metodom, koje sam posle, opet, maštajući, idilično nadgradila. On je naime, savršen. Ima velike, muževne ruke s prstima koji su kao stvoreni da prelaze preko umućenog šlaga i ostavljaju onaj trag, koji bi me inače nervirao, ali eto, kada je Ajgor u pitanju, o tom tragu razmišljam pohotno. On ima na domalom prstu desne ruke prsten koji je korodirao. Lice mu odiše ofucanim šarmom, umornim, izakanim...o bože, kako svakodnevnica unakazi dobre frajere,...kada bih ga ujutro nahranila svojim čarobnim krckavim mafišima, sto posto bih ispod prašine zatekla Odiseja... ma sto posto... Suptilno duhovit, na onaj način, onaj specifični od koga mi se nakoži ježa i zasvrbi me vrh nosa. I jede mi se nešto kremasto, voćno...Posle toga mi samo fali malešni dodir, pa da venčanje zakažemo sutra. Pošto ga naravno, prvo razvedemo. Ajgor uživa u malim, sitnim zadovoljstvima, pravi gotivne fotke i ponekad nam se i potrefe interesovanja. Ponekad, samo. Taman koliko treba. Inače ima tipično muške potrebe kao što je gledanje fudbala, muška okupljanja... ma muškarčina jedna, šta dalje da pričam. Već se vidim, kako za vreme lige šampiona sa osmehom razvlačim taljatele...u spokojnom miru, sa mirisom sveže umešenog testa u nozdrvama... Liči na nekog mog. Ima takvih ljudi. Onih na čiju fizionomiju ne morate da se navikavate. Prosto se uklope i cela stvar prirodno diše. Njegove usne su kao stvorene za marmeladu. Od jagoda. Višanja. Smokvi. Baš o tome svemu sam razmišljala posmatrajući mu profil dok smo prelazili Brankov most. Krajičkom oka sam kačila ono jedva vidljivo pucketanje koje samo blesavi ne primećuju, kada se privlačenje emituje uživo. I pitala sam se, jel sad momenat il' nije...da ga pitam nešto o najnovijem modelu njegovog telefona il' da otvorim elegantno karte, u svom stilu. U tom trenutku, kraj našeg automobila koji se pušio i mirisao na bosiljak i otopljenu mocarelu, lagano se zaustavio automobil iz koga nas je dignutih obrva posmatrao njegov tast. Znam deku iz vrtića... Ajgor je nešto ubledeo. Ja sam pristojno klimnula glavom. Makni mi se, deda. Vidiš da sam u poslu. Kuvam iz sve snage, ovaj čovek, tvoj zet i ja, nemamo vremena za stvarnost. - neprijatno mi je. Rekoh. - pričaj mi.... hm, ali šta, nismo uhvaćeni in flagrantia... pa ne jebemo se, nije neki zločin... - a jebanje je zločin...Upitah. Ajme. Iako ja duboko verujem da je Ajgor intelektualno pre svega, otelotvorenje svih mojih snova, primetila sam kako mu ten poprima finu zelenkastu nijansu. Nije to zato što se našao u nevolji, ovaj džin sigurno nosi život u zubima....nego tako, mozak mu sad ubrzano radi, pa se to nekako čudno manifestuje. Na primer, tako što zeleni... jedan gutljaj tople čokolade sa karanfilićem bi ga opustio... Prošli smo gosn. Tasta. Prevozali se po gradu, pravo do moje kuće. Ajgor je ponovo navukao onaj projebački look i šmekerski kez, opet je bio zabranjeno privlačan, ja sam pokupila te neke tacne (?!?!) zbog kojih smo se sreli i pohitala domu. Ostavila sam ga da se krčka u mehurićima jednog posebnog sosa koji smo zajedno, u četiri ruke, nadahnuto spravljali (odsvirali). Dok me još moji mali dokoni patuljci koji mi žive u glavi nisu uhvatili po svoje i ovako smetenu poveli u šarenu zemlju gde su svi ljudi lepi, a Ajgor trenutno Princ Neženja, sedoh da mu se obratim. Slovom, nego kako: Dragi Ajgor, imam sjajan recept za kanelone s filom od rikote. Slušaj me! Sa prvim mrakom se zamese kanelone od brašna, cimeta, malo šećera, soli, belanca, putera i malo vina. Onda se ostave u frižideru nešto pre ponoći se potom razvlače u tišini. Kada se, pomoću oklagije, rastanje na neverovatno, izrežu se mali krugovi po kojima se razmazuje puter. Puter se uvek razmazuje u dvoje. Nežno, sasvim ravnomerno. I samo se diše. Sve je to za recept važno. U puter se udenu i graške znoja izazvane disanjem osobe s kojom mesiš. Zato je važno da se disanje čuje. Od testa se potom prave frulice koje se uvežu koncem i tako zaptivene se spuštaju u vrelo ulje. Propržene, pune se rikotom koju si zapenio sa šećerom. Tako prepunjene se postavljaju na tacnu i preko njih se renda, opet u paru, čokolada za kuvanje. Ajgor, upravo tu se naša priča prekida. Zbog te čokoladne iverice. Ona naime utiče....mmm, ma utiče - loše. Zavezuje um, pliće misli. Nema te više! I zbog tog njenog čudnovatog dejstva, nepredvidivog i magičnog, ja nikad, ali nikad - ne rendam čokoladu sa oženjenima.... Još dok sam mala bila, slušala sam moju baku Nataliju koja je bila sjajna brbljiva kuvarica. Iz njene kuhinje sam izlazila omamljena, dobro podučena kako kulinarskim, tako i ljubavnim mudrostima. Izgovarala sam ih tada kao lako pamtive stihove, one koja mala deca ponavaljaju bez nekog razumevanja...ali se puno njih urezalo u moju svest. Kasnije, mnooogo kasnije, neke od tih Natalijinih umotvorina, sprečavale su me da upadnem u nevolje. Nikad ne rendaj čokoladu sa oženjenima. |