Kabale und liebe
|
|  Yüklə 436 Kb.
|
PEDALAPošto sam se sa sobom dogovorila sve ono oko napuštanja i odlaska, nisam pošteno stigla ni usta da otvorim - baja leti zanosnoj starici u zagrljaj, na obalu nekada našeg mora. Ok, uspela sam da zadržim elementarno dostojanstvo, ili bar tripujem da jesam. Nekako, ne znam kako, iz mojih usta se iskotrljala reč "enjoy". Kad nemreš govoriti na našem, a ti izvoli, na engleskom, to je trendy, a i anestezirajuće. Ono, kao, kul sam. Jebe mi se baš. A osećala sam se kao da mi je neko zavalio dandaru. Onu, pedagošku. Sve to verovatno ima veze sa sujetom, osećajem napuštenosti, davno stečenim sindromom večno nevoljenog deteta...da ne tupim. Nisam nikome ni rekla. Došla sam ovde, osećajući potrebu, posle jučerašnjeg proseravanja, držanja banke,...čega već, da vam lepo kažem - opušteno me ne shvatajte ozbiljno. Ja to činim već, u dovoljnoj meri, da je to skoro smešno. Nalivam čašu vina. Motam džoint. Treba mi san. Ne samo noćašnji. Treba mi neki novi san, neotpakovan, u koji ću da poverujem kao da sam se malo pre rodila. Lik nije bolid. Da se razumemo. U ovoj priči sam bolid samo i isključivo ja. On se nije ni kvalifikovao za natjecanje u toj kategoriji. Hm. Vraćam film. Jesam. Opet sam se pravila pametna. Jel treba da mi vrati neke stvari, pitao je. Ne, dušo. Jedino što bi me u ovom trenutku učinilo sretnom jeste da mi vratiš vreme, sve one dane i noći, koje sam izgubila s tobom. Zatečeni stolar. Pamtiću taj izraz lica dok sam živa. I ništa drugo. Puf. Faking Džinijus je pokopan, a sa njim i moja fantazija. Dead man walking. ps. da bi post bio kratak i svarljiv, izgleda da treba da mi se desi neko sranje. SANS MERSIIznad mog stana bi trebalo okačiti onu svetlosnu signalizaciju, kao ispred studija iz kog se emituje živ program. „in the air“, u ovoj prenesenoj situaciji bi tu pisalo „emotivna rekovalescencija“. Žene su verovatno opremljene nekim malim receptorima, te su se, mahom nepozvane, okupile u mom toplom domu i kampuju tu, bez namere da se relociraju. Rade sve ono što inače mnogo vole da rade, ali se kontrolišu. Ponašaju se bahato, razuzdano, vrište, smeju se glupim forama, bacaju prazne flaše od pića po podu, duvaju na terasi...zaspivaju obučene, nekad i van postelje. Ujutro nisu lepe, razvaljene su, sve od reda izgledaju (i ja s njima) kao razvaljene, jeftine drolje sa naklobučenim kosama i razmazanom maskarom. Gajba je puna uložaka, pinceta i knjiga o keltskim mitovima. To nas sad vozi. Imam utisak da sam ih sve uverila da sam ja u stvari reinkarnacija Sans Mersi, vesnice smrti u irskom folkloru, one iz Kitsove poezije. Kad osetim da počinju da se tripuju, ustanem, skinem se gola i ogrnem se nekom indijskom ešarpom i govorim im kako sam ja nekada bila prelepa vila koja je privlačila ljubavnike među smrtnicima i onda ih ubijala iz čiste zabave. I da, tu nije bilo nikakvog ozbiljnog motiva. Ni zla. Kapirate? To je bilo zapravo najbolje u njoj. Želja da se zabavlja i da se smeje... e sad, nju je, nekako, samo to zabavljalo...jebi ga. Žene leže, gledaju me, lebde negde oko sazvežđa Vege, vidim, i kao začarane ponavljaju „jebi ga..:“
Ja se ljuljam uglavnom ispred nekog svog ličnog ogledala. Vidi, vidi, bako, što su ti porasle uši.... Ne donosim uglavnom nikakve epohalne zaključke jer sam sebe pre par dana diskvalifikovala kao uračunljivog sagovornika. Bar na neko vreme. A činim sve, što valjda i inače činim. Radoznalo posmatram svet i čekam da vidim šta će sad da se desi. Šta će to sada Život da mi priredi. Evo, nalaktila se baš i širom otvorila oči, ne trepćem... Sinoć, u predvečerje, sused je napravio fini, mali otvor na zidu koji je razdvajao naše stanove. I to na mestu iznad moje sofe. Na kojoj je ležalo nas četiri. U gaćicama. - O, dobro veče, Gorane! (uvek oduševim sebe spontanom reakcijom na najidiotskije situacije. Goran stoji sa onom ogromnom mašinom, zabezeknut. Ne veruje šta je uradio. Mi se pomerile nismo, samo sam se ja osmehnula i rekla, ono gore. Ono sa „dobro veče, gorane“. ) Onda je Goran počeo da se izvinjava. Ja sam mu rekla da to nije način da se ostvari intimnija komunikacija sa susedom, ipak, morao bi biti suptilniji, on se mučenik branio...aaaah, to će da ga košta... Hoće, dušo, kažem. Naravno da će da te košta, srce mi se cepa, al vidi, rupa ipak nije mala. Ti si drag čovek, al nisam spremna za to da živimo zajedno. Morala sam, znam da sam zla. Al gledam Gorana kako bali za mnom već mesecima. Od kad se doselio. I ne mogu da odolim da mu na cim izvučem tepih na kom stoji. Jednostavno, ne mogu. Jebena Sans Mersi. Nemam nikakve namere da s njim budem ikada bliža od ovoga sad, ali me beskrajno zabavlja činjenica da je uhvaćen. Kao klinac koji drka u tiho nedeljno popodne, a keva mu upadne u sobu...znate osećaj :). Rupu između naših stanova sam zapušila kartonima za jaja. On je bio degutiran. Ja sam se upišavala od smeha. Jaja nema :), stoga ambalažu možemo zatući i iskoristiti u kreativne svrhe.
Tuga za tugu. Osećaj povređenosti, okej. Malo praznjikavo. Želja za senzacijama. Manjak apetita. Paklena žeđ. Užitak u beslovesnosti. Nemanje mere. Mrve besa. Neka skorela prljavština. Malodušje koje kaleidoskopski menja boje pa povremeno zaliči na pun osećaj prepoznatljiv kod odvažnih i hrabrih. Al samo zaliči. I putenost. Kao da me je neko presvukao u poželjnu. Neopisiva želja da zatvorim oči i prepustim se. Neopisiva. Stara fora, zvati one za koje znaš da te nikada neće odbiti. Pih. Bljutav ukus u ustima. Neeeee. Nije to ta vrsta gladi. Ustajem. Oblačim se. Imam karte za neko zbivanje večeras. Obuvam cipele koje Fagota neverovatno podsećaju na Vini Pu-a. Toliko su sexy. Ulazim u farmerke, prvu majicu koju opipavam u haotičnom ormaru. Odlazim u lov. Na ulazu u faking Bass. srećem nekoliko poznatih. Jedan kaže: - vidi, bejbi, ja bih između ovih ovde plastičnih i tebe, uvek izabrao tebe, jel znaš? - Znam. - Iako se ti trudiš da tim tvojim „aseksualnim“ oblačenjem prikriješ sve to, mislim, ne uspevaš... - Ne, darling, upravo si spoznao sjajnu stvar. Pališ se na mozak. - Ne, nije to. Nemoj da se ložiš. - Ne ložim se ja. Ti se ložiš. Da se On i ja već ne poznajemo, možda bih... Al nevolja je u tome što ja odavno znam – ja se palim na mozak. Užasno. Iz peta me prozrači. Pa me razapne, pa mi zavrti sve ono što jesam u neki vrtlog, šaren kao čigra u najbržem trentuku. Tip je omot, ne vredi mu govoriti. A želela sam da vrisnem: Imam problem. Užasan. Najveći na svetu. Osećam, evo ovde, kako sam se zaledila. Ja se palim na mozak, i to svoj. Al sad, evo ne znam, šta mi je. Upala sam u petlju. Ne želim da se tucam sa sobom. Pravim se da ne postojim. Idiote, hoću sebe nazad!!!!!
|