Kabale und liebe

XXX
Koliko sam ljudi ispalila sinoć, bez ikakvog razloga. Umesto da odmah lepo kažem „neću doći jer ne želim“ ja nešto lažem, izmišljam, eksiviram, potpuno bez razloga.

Koje je ovo jutro po redu da se budim smrznuta, s mačkom koja mi se uvalila u krevet, što me osobito iritira...neispavana, zapušenog nosa...

Zašto ja nemam teoriju o nedelji?! Kao svi ostali normalni ljudi. Tipa, čini me tužnom, usamljenom, radosnom...

Zašto samoj sebi sedim na glavi kao najveći smarač na svetu?

Zašto radim to...to sa opipavanjem grudi ukrug i popreko, tražeći razlog za brigu.

Zašto uopšte pravim planove za dane koji slede, kad nisam u stanju da ispoštujem dogovor ni za „do kraja dana“.

Zašto me je u jednoj kritici knjige naše parižanke, jutros, osobito dotakla reč „odsutnost“. Junak o kom je govorila je tipičan produkt uspešnog oca i „odsutne“ majke...Stvarno sam se ulila u tu reč kao tečni vosak. I onda se tu o'ladila i stvrdla.

Zašto sam jutros ipak gledala Sex&The City, seriju koja me užasno iritira, sa sve unjkavom Sarom Džesikom...(sorry, Klajn, znam da imena ne treba transkribovati...)

Imam savršen alibi za svaku gromuljicu koja mi ovog jutra pravi problem. Menstruacija.

Čista sam pred svetom. Kada bih ubila čoveka, danas, ovakva, činjenica da sam zetečena periodom bi bila olakšavajuća okolnost.
Pokušavam da se američki istripujem na porodično okupljanje ovog popodneva. Moja sestra, njeno troje dece, moj brat, njegova nosjeća supruga, njihov jednogodišnji sin, ja i Dečak i Devojčica.

Sastaćemo se u stanu happy family i biće nam do jaja. Ja ću da kenjam po običaju, šetajući pogledom po njihovom žurnalski uređenoj gajbi. Sa saunom, džakuzijem i metalno-staklenim trpezarijskim stolom. Na kome, sto posto, stoje banane. Žute, savršene.

Moja šveca će biti zabavljena mojim komentarima i lako zagrejana pelinkovcem. Burazer će biti okej neko vreme, a onda će da uzjaše mobilni. Advokat. Always „on“. A snaha? Lepa plava Tanja. Pokupljena na Kubi pre par godina. Zatečena u novonastaloj situaciji. Iz Amerike premeštena u Beograd. Užasno trudna već par godina. Jebi ga, nemam pojma šta će ona da radi. Nju nekako uvek propustim u njenoj rođenoj kući, mada mi je sasvim simpatična.

Naravno, našoj majci, moja sestra i ja nećemo nikad reći da se viđamo s bratom. Jer je on valjda nju ispalio za neku gajbu i to je problem ogromnih razmera... ona ga, naime, prezire, a mržnja, kao i naklonost, teži da se prenosi s kolena na koleno, valjda... hm. Meni ne. Ja se osećam u svim tim relacijama savršeno gostujuće.

Pri kraju tog susreta će me verovatno uhvatiti neizdrž. Možda nekome i obećam da ćemo se videti. Slažem, naravno. Filmski brzo ću spakovati decu u krevet.

Možda se onda rasplačem. Al ko pička onako, u mraku, na sekund.

Isitniću veče u displeju telefona kuckajući smsove. Beznačajne. Luftirajuće.

I sebe i ovaj dan ću elegantno dovući do one tačke, od koje nema dalje. U snu će se nešto desiti. Neki mentalni čučanj koji će mi ujutro pomoći da ustanem s boljim odrazom.

I biće sve, kao da se ništa nije desilo.

Hvala bogu da sam ukapirala da u ovakvim danima postavljam pitanja ali ne iskam odgovor. Jednostavno pustim sjebanost da kaplje. Pravim se luda. Il se ja to ložim da mi je potrebno da se ludom „pravim“...hehe.

Nema ovo nikakve veze ni sa nedeljom. Ni sa košavom. Ni sa upalom uha, menstruacijom,... ni sa kintom. Ni sa sinoćnjim evociranjem tužnih uspomena.

Ni sa domovinom, maskenbalom, fotkama...

Obuci neki gotivan donji veš, natuci nanule kojima ćeš da klepećeš, sipaj u svoju bečku čašu čileansko vino i promuvaj svoju guzu po ritmu koji te vozi... Budi lejdi. Nek se jebu vitezovi i Indijana Džons.

Dok hedonisitim udavljena svilenim ob tamponom u donjem trbuhu, nikada mu neću biti bliža. Tako odsutna :)

NAŠA MAMA JE KUCAJUĆI MONSTRUM

Dolaze u obzir i kućni ljubimci, kao i bake i deke, unekoliko bi bili od pomoći i partneri, eventualno roditelji, ali ljudi, DECA SU XIT!!! Svima ostalima može koncentracija da padne, mogu da se zaborave. Uostalom oni gomilu stvari ipak i dalje mogu sami, ali deca!

Fenomenalno!

Kad su zdravi još i đene đene, al kad su bolesni – to je vaša intravenozna doza osećanja da ste važni i neophodni.

To vam je kao da ste tako nikakvi - stali ispod vodopada, ogromne i užasno jake energije vaših intimnih želja.

Činjenica da ste vi već posle prvih kapi sasvim u redu, nije vam više potrebna sitmulacija spoljašnjeg sveta da bi ste se osećali kao čovek, naravno, nema više težinu.

Vi jeste potrebni! Vi jeste važni!

Ne samo sad, pet minuta, ne! Evo, plan i program ove nedelje je da ste vi na usluzi svojoj nemoćnoj, bolesnoj, slinavoj deci 24h dnevno, i to što ste se osećali prosvetljeno u ponedeljak, ne znači da ćete moći da se izvučete u sredu. Neeeeeeeee.

Obucite, moliću, svoju odeću očajne domaćice, zadenite tikove za levi obraz, odjebite socijalne potrebe, estetske potrebe, ako ćemo pošteno i sve ostale ljudske potrebe kao elementarna intima i odnos prema samome sebi (o drugim ljudima i da ne govorim).

Ti ćeš, Vragja, ove nedelje prati tuđe zube (jeste li ikad pokušali da malom četkicom perete male zube u tuđim ustima?!), brisati male guze 22 puta dnevno, koncentrisano ćeš analizirati telesne tečnosti kao što su kake, sline&pegle, kuvati, kuvati, kuvati, prati pod, prati pod, prati pod.... Izgubićeš osećaj dana i noći, smatraćeš da ti je užasno zabavno da izađeš makar i na terasu da prostireš veš i ove nedelje ti ćeš jako uživati čak i u zračcima jadnog sunca koje te šašolji iznad uha dok dižeš ruke prema štriku...

Ljudi, njima nije ništa!

Možda im je i bilo nešto juče. Ali danas, oni su bolje nego ja - sto puta. Njihov apetit je na mestu, stolica regularna, živahni su i glasni. Nema pedijatra koji se ne bi složio da su oni u redu. Ipak, birokratija je jača od nas jadnih smrtnika i oni su sa pet minuta istinske nemoći i zakonski zaslužili tretman od sedam dana moje neprikosnovene pažnje.

Uvek, ali uvek, posle par dana u ovakvoj situaciji, moja deca i ja se igramo policajca i lopova. Ja ih samo posmatram i „na kvarno“ procenjujem jel su dovoljno zdravi da bi se priključili kolektivu, a oni se profi foliraju. Taman kad zaključim da im ne fali baš ništa, neko stavi ruku ispod uha, uzdahne i kaže kao mišić „mama mene ovde boli“. Šta te boli? Tu. Šta – tu? Pa neeee znaaaaam. Evo tu. Jel te boli kad gutaš? Ne. Jel te sad boli? Ne. Kad te boli? Kad spavam. Kako znaš da te tu boli ako spavaš. Pa boli me u snu.

Pa gledanje. Onako. Ja ispod oka. Ono me gleda nevino kao jagnje. Ja gledam i dalje, dižem obrve.....zzzzzzzz, i onda prefrigano jagnje prsne u smeh i odskakuće dalje. A ja iako jebeno znam da mene ovde neko zajebava, ostajem blago pripravna, razmišljajući – možda ga ipak nešto boli... !!!!!

Na kraju ove nedelje podvući ću crtu. Ne znam šta će se još desiti, ali u proteklih 48h možemo mirno i bez nerviranja obračunati materijalnu štetu (o duhovnoj ne želim da govorim): polomljen objektiv foto aparata (Degenije ga je šutnuo sa stola na parket dok se lansirao na negde, ne znam gde), merdevine s kreveta na sprat su krvnički isčupane i odvaljene, lenor je završio u slivniku lavaboa, dva cd diska su prekrasno iscrtana šestarom, sve neki leptirići, mačku opušteno možemo da odvedemo kod psihoterapeuta pošto je, mučena, juče u par navrata dobila fudbalsku loptu po sred mačećeg čela, dok je spavala na sred terena, šta da joj radim...Dalje. Zauvek smo ostali bez Debilajine trake za kosu, moje leve klompe i nekoliko desetina štipaljki, jedne kesice „njamnjam“-a (sve bačeno s balkona)... Na krevetu je markerom nacrtano „carstvo drugarstva“. To je sve bilo juče. Ne znam šta će biti danas.

Ne nerviram se. Ja sam potrebna. Divno osećanje. Čari roditeljstva.

Činjenica da ću do kraja nedelje ja biti ispoštena duša željna tuđe pažnje, ne menja na stvari.

Svi koji me vole samnom jedva razgovaraju telefonom. Ne zato što me sad manje vole. Ne. Već zato što moja deca u onom trenutku kada telefon zazvoni, bivaju magnetski privučena i zalepljena za moje telo i nekako, neznamkako, počinju da ispuštaju one zvuke na onoj frekfenciji od koje mogu da vam iskoče beonjače. Kad se najmanje nadate. Čak i ako ste s druge strane slušalice.

Jadni i nemoćni su najveći predatori, zaključujem po ko zna koji put.

Nekoliko puta na dan sedam da radim, za komp, trezveno objašnjavajući sebi, da to nije sebično i nemarno. Ja sam profesionalac u isključivanju iz spoljnjeg sveta, ponavljam sebi.

Ipak, i dalje, na momente me užasno grize savest što oni skaču oko mene i po meni, dok ja sedim kao idiot sa lap topom na kolenima i uopšte ne obraćam pažnju. Mama piše,čekaj malo... postaje mantra ovakvih dana.

Ja se, tako zavučena iz monitora, osećam kao neki kucajući monstrum. Potpuno mehanički ustajem i dodajem im čašu vode ili ih postavljam na noše i povremeno, ne znam odakle mi ta intuicija, glasno izgovaram reči poput „Papuče!“, “Nos!“, “Pazi“ (u prevodu – obuj papuče, daj maramicu da ti obrišem nos, nemoj to da radiš, napravićeš sranje).

Čak i ovog trenutka, dok ovo kuckam, Dečak sa zalečenom upalom uha trči po kuhinji za zabodenim mačem iza leđa (u gaće) i predstavlja neku verziju Robin Huda, dok Devojčica (privilegovano ne odlazi u školicu) i glumi lejdi Merijen sa dve male zelenkasta gliste nosnog sekreta koji se pružaju do gornjih usnica.

-Lejdi Marijen, molim vas da vam obrišem nos,... Glumatam s njima,dok ostavljam na sekund lap top na stolu.... Al lejdi to smatra svojevrsnom zabavom i u krajnjem slučaju ona nije nikakav isfolirani esteta, sline su normalna stvar i ja sam (što je najveća fora) nekako sigurna da je u pravu...Sve što znamo o dotičnoj princezi je ipak samo mit, kladim se da su i njoj curile sline i da ih je u sred Šervudske šume brisala ničim drugim do rukavom...

Robin Hud ima proliv i svako malo napušta lejdi Merijen i provodi vreme na wc šolji, tako da naše malo kupatilo iznenada uopšte više ne izgleda tako obično, već je, zahvaljujući deci kojoj majka ne posvećuje pažnju, pretvorena u malo brdo, okruženo istorijski poznatom šumom.

Kroz Šervudsku šumu protiče jedan mali potok (kada za kupanje) gde slinava lejdi Merijen peca, dok Robin odmara zagledan u nebo (prozor pored šolje) i recituje divnu romantičnu poeziju svojoj dragani:

Za mrava i mravicu, kao kralju kraljica, kao lavu lavica, kokama su petlovi, kao mali cvetovi... Guskama gusani kao beli đerdani, tigar tata s tigricom postupa ko s groficom, a slon i slonica, nežna kao ptičica, svako s nekim živi, svako s nekim mazi, kao što se tata s mamom i voli i pazi....

Iskreno sam želela da ovde okačim veliki pano koji smo nas troje juče, tako „jadni, bolesni i nejaki“, napravili od krpica, šapageta, crteža i kolaža, oslikavajući tekuće godišnje doba. Ali onda, pošto sam foto aparat stavila na sto, i za trenutak se okrenula ka zidu da još jednom pogledam našu Izlo Žbu, Dečak se lansirao... sa našeg trpezarijskog stola (šta radiš na stolu, dete božije). Tako ubog i bolestan, aterirao je i prizemio se, uspešno i elegantno, uz gromoglasan tarzanski urlik.

U poslednjih par godina preferiram šank, i to po mogućstvu u polumraku, drven, s bajom s one strane. I neku gotivnu muziku koja me voza, diže pa spušta, sa spikom nekom, ne previše komplikovanom, na koju se smeh kači kao čičak. Volim da mi je jedna noga zakačena za barsku stolicu, dok druga visi... I onaj kratki pogled kojim se sporazumevam s šankerom, pa kez, i moj i njegov... blic-odanost.

Verovatno i zbog toga što je unutra potpuno isto i u 11h AM i u 11h PM.

Ponekad, kad sam u mood-u, odvučem se tamo posle pijace. S pletenom korpom u koju sam naslagala fish&zelenish i zadenula poljsko cveće, onako, da ispada...(kasnije ga nosim ocu na grob). Zauzmem jedno mesto, ono na sredini šanka, i nisam jedina...

Mlađahne beogradske domaćice, utorkom pre podne u Wonder baru, piju pivo i smeju se prostački. Sa zvučnika nas bičuje neka Bessi Smith. Na glavi im prkosni izrastak koji nisu dofarbale, a na nogama izakane kampersice sa šarenim pertlama. Al domaćice, ne wannabe. Nego prave. Brišu kućama posle par piva, nazad u zlatnu krletku. U svoj život.

Ako bi to bilo moguće, mogla bih da živim u gajbi koja je sređena na „wonder“. Izubijani trip. Uspomenljiv. Prepuklo drvo i neke sređene boje koje me ne napadaju. Iako ja volim da me napadaju. Boje, mislim.

U svoj grad sam se vratila 2000. godine iz jednog malog grada na tromeđu Holandije, Belgije&Nemačke. Pre toga sam bila suviše mlada da bih se muvala po klubovima. A odande sam došla potpuno izdefinisanog clubbing ukusa. Nenabudženi enterijer u kome se neću osećati kao u tesnim gaćama. Friendly stuff, isti takvi gosti. Šanker koji ne radi ništa s obrvama kad naručujem džin-martini. Ali koji govori. Ne muva, već čapri. I ćuti, kad ga pogledam.

Podovi koji škripe, muzika koja me radi i koja se menja. Pojača kad se neko istripuje. Utiša kad su svi u verbalnom poletu. Kafa koja valja. Neservilnost.

Iliti „energija“ (nova trendy reč među našim žiteljima).

Btw, ne znam jeste li primetili da danas svi šire „energiju“, uzimaju vam je ili vam je daju, imaju je lošu, gotivnu, histeričnu ili je uopšte nemaju, što vam dođe kao da imate čir na dupetu, pa zbog toga s vama niko neće da se druži, bez obzira na to što se taj čir ne tiče nikog drugog osim vas samih.

E u Wonderu je „energija“ nekako cool. U kontinutitetu. Kad mi dobro zezanje visi o koncu, iscimavam put na Bulevar. Jer znam da će mene tamo da pukne neko „dobro“, a onda će i ostali da se navuku. A kad se navučem ja, za druge nema brige ...

Poslednji put sam tamo bila pre par nedelja. Sedela sam na stepeniškama s Lelemudom. Njemu je bilo neudobno, nije znao šta da radi s nogama i njegov sveukupni mačo look je rizikovao da se zgovna u onoj pozi zen zrikavca. Mala budala. A meni je bilo totalno gotivno. Naslonila sam se malo na zid, malo na čašicu s kajsijom i ljuljala sam se tu, takva, not avaliable

Pre toga, u Wonder sam dugo i jednino išla sa Faking Džinijusom. Uvek smo sedeli za šankom i pipali se ovlaš, kao da smo tek u predvorju muvanja. Ni u muvanju samom. Gotivan trip.

Pre Faking Džinijusa tamo je sa mnom svoju prvu pljugu, posle više godina pušačke apstinencije, zapalio Mozgojeb.

Svoje poslovne dogovore sam često budžila za onim stolom, do prozora, s desne strane. Zimi uz kuvano vino i karanfilić. Leti u uz točeno, crno.

Zvučim ko Balašević sad, jebote.

I kada mi neko pomene party, originalno beogradsko okupljanje na privatnom posedu, ja se smorim. Nisam više od te fele. Jebeš ga, moji su nekad sedeli u kafanama. Ja danas sedim u klubovima. To, valjda, ima i s tim veze. Kad odrasteš na salašu, voliš konje doveka. Kad prohodaš na Stenki, evoluiraš u klubove, al krv ti je zatrovana i tako ti je.

Malo pre sam se vratila iz „Zabate“. Nekog novootvorenog kluba u Zahumskoj. Malo niže od Wonder bara. Jedno od sedamdesetpet novootvorenih mesta u gradu. Koje će da zvekne brže nego što se otvorilo, po mojoj slobodnoj proceni.

Uprkos dobroj klopi, solidnim cenama i finom kelneraju. Znam to po jednom jedinom osećaju koji me retko prevari.

Naime, kad skliznem s barske stolice, nevidljiva, i duh mi se prospe po španskom mermeraju, a ne zaleluja oko stolova, pare su bačene. Ni ta tekila me neće prevariti. Ovde, u nabudženoj „egzotičnoj“ atmosferi, egzotika su, jebi ga, upravo gosti koji ulaze. Nisam ugostitelj. Ne znam stvarno, ne znam šta čini jedan klub dobrim i večnim mestom. Al sam veran i odan gost koji bez klubova ne može da zamisli život. I bacač para. Ma, profi blejač.
A zamislite, u Zabati, sa sve drugarima, ja provedoh veče - lektorišući. Originalnu kartu pića odštampanu na novinskoj hartiji uz tekstove prigodnog, a zabavno-edukativnog karaktera. Sa najluđim pravopisnim i stilskim omaškama koje sam u životu videla. Zajebite Zabatu, rekoh im. Mesto nema šmek.

To je to. Kućne žurke više nemaju šmek. A mi smo omatorili. Naše presahle utvare trebaju doping. Nije nam više dovoljno da se samo okupimo. I da „budemo“. Došlo je takvo doba da nam treba omamljujući mizanscen da bismo brže zaboravljali i lakše se smejali.

E, da - onaj gore navedeni pasus je mali deo jednog obimnijeg puzzle. I razmišljam sad, kada bih ga opet pisala, bilo bi isto. Freda bi opet ušla negde na pola hepeninga i traljavo izašla, ne kačeći se na trip.

I jebi ga, he, opet bi otišla u Idiot. Ili u Wonder.

PRKOS
Pušim. Da. Ima već, pa ne znam, možda, hm, tri – četiri godine. Znaaaam. Prestaću, rekoh sebi, kad napunim tridesetu.

Ono s čim ja mučim muku je naša zagrljena stvarnost. Moja i njegova. Što se zabola u uspomene. Ko neka čelična igla koja mi para um.

DON'T CALL US, WE CALL YOU

O bože, držala sam slušalicu od telefona i srala takve gluposti, svakom sekundom se osećajući kao sve veći i veći kreten... A sve mi nekako on kriv. Taj Lelemud, mlad i nasmejan. Sa sve onim, onim najidiotskijim „jeste, osećam se kao da nešto propuštam, ali..“ i „nije na tajming, nekako...“ aaaaaaaaaaaaah, bRe LelemudE!

A on guta ta sranja, pa se onda iznervira, valjda mu se uspiči ono malo funkcionalnog nervnog sistema i pljune me, al sasvim blago, mislim, previše blago,...Eto, da sam ja on, ja bih sebe, sa celom tom žvakom, pljunula bre, muški.... I tako, ljuštim ja ljuštim, u krajnjem slučaju uopšte ne znam odakle mi inspiracija.... Nisi ti kriv, sve je okej, al eto, ja ne bih vezu, vidi, ako bih uopšte htela vezu, to bi sigurno bilo sa tobom (kao, konkurs nije otvoren, al kad bi bio, ti bi sigurno prošao...) a Leki tuli li tuli, u stvari više je zabavljen svojim ponašanjem, je li ispao moron što se toliko trudio, što se brate mili toliko napalio.... i ona ruža, ona što je sinoć ostavio u mom sandučetu...jel trebalo, il nije....Ma jeste, bebo, jeste, divno je to....

Al' da vam kažem, gest je divan, ta ruža je stvarno jedno ljupko iznenađenje. I za moju mamu, i za komšiluk, i drugaricu Katu...Svi su je videli pre mene. Moja kći je došla s bakom kući i rekla „mama, imaš ružu u sandučetu, ostavio ti je neki udarač“. Udvarač. To je mislila. He.

I ja odklepećem do sandučeta i vidim je. Mučenu. Stoji zabodena u rupici, kao najjadniji cvetak na svetu. Ružnjikav. Precvao. One karanfilske boje. Neeeeeeee.

Drkadžija sam? A, da. Jesam. Moj čovek zna kakve ja ruže volim, bez obzira dal' smo ikada o tome pričali. Plusić na dobru volju, al' veliki minus za estetiku, darling.

Uzmem ružu, donesem je njenoj kući, okačim naopačke.

Pored još nekih. Neće tebe Vragja baciti, neće. Jes' da bi te svi drugi bacili, tako si oronula, al ja neću, jer ti si malešni prasak u kosmosu, al velika eksplozija za Lelemuda, i to je za poštovanje....

Ufff. Jeste, odvratno je i to sve tako telefonom.

Al' večeras i samo večeras, devojke su zvale na talk show. Nas jedanaest....niski start u 9, pa dokad zgazimo... sine Lelemude, što danas, bRe?! Može sutra? Ne može. Pa, vidi momak, nemamo decu, ti znaš da će da bude seča knezova, ne moram da povedem dva advokata i tri svedoka da bismo se rastali u miru, a?

I onda davljenje, neko slinavo rastezanje, i ostala bih pravo ubljuzgana sa svim svojim rečima i jezivo bljutavim mislima, nedostojnim jedne Vragje, da posle mog monsturoznog monologa...u inbox nisu počeli da sleću sms-ovi. Oni, znate, oni „evo samo još ovo sam hteo da ti kažem“.

Žalim se malo pre Onji. Isto ovako kao sad vama. A Onja je lucidna, ima nečeg terminatorskog u njoj, uprkos sestrinstvu s kičicom.

Blindirani glas, surovost u slogovima „o č e t k a j g a“. Ende.

Huh. Koliko komplikacija posle nebrojeno telefonskih poziva, tri susreta i tri i po tucanja. Imam osećaj da na vratu imam nejakog pubertetliju kome sam skinula mrak pa mi je odgovornost na državnom nivou, maltene. Kamo receptori, boy?!?! Jel mama govorila nešto o feedbacku? Kamo elementarna procena situacije i sagledavanje, a ne izmiŠljanje?

Osećam se surovo. A u stvari me toliko jede ova neugodnost, nepotrebna nedaća u napornim danima. Jede me on, što je izgubio kompas, što se osećam kao da sam mu heklicom prodžarala po razdrljenom tkivu...al jebote, nismo bili pred veridbom, maaaaajke mi!

Ma ja sam budala. Nije mu ništa. Samo je malo očetkan ;)

ŠUMICA, GUMICA& KREATIVNI ČEMER
Durex. Novi bilbord. Izlepljen grad požudnom Crvenkapom, koja, po Durexu i advertising timu ima 18 godina. Gleda nas onako bezobrazno, iskosa, zavijena u nešto oskudne crvene tkanine. Pozadina tamna i slogan: plašim se šumice i vuka bez gumice.
Svi smo okej s morfologijom bajki, nadam se. Jasne su nam simbolike, prikrivena značenja, načisto smo sa istorijsko kulturnim kontekstom u kom je bajka (najverovatnije) nastala. Sve je to u redu.

I čak bih mogla da se složim na izvestan način da je doista zabavno, danas, sa ovim iskustvom i kilometražom analizirati bajke i pronalaziti nove zakačke na koje bismo, ovako drukčiji, mogli da se zakačimo.

Sve je tu interesantno, njihova pozadina je dovoljno misteriozna, autori u priličnoj meri mistifikovani, i njihova bezvremenost je u stvari ono što osvetljava jedan fenomenalni, a zabašureni predeo sveta kome pripadamo.

Potpuno je svejedno, kuda ćete.

Vreme koje spalite prepuštajući se, na nešto višem nivou, mitovima, bajkama, epskoj poeziji...u svakom slučaju nije bačeno. Ne govorim samo o naravoučenijima. Več o jednom nedodirivnom svetu isprepletanih simbola, aktuelnim i danas, isto koliko i u doba Huna.

O svetu koji jeste magičan i negde bezvremenski, o svetu koji vam je poznat jer ste uz njega rasli, a u isto vreme i dalje dovoljno mističan da bi vam i dalje bio interesantan.

I naposletku, jasno mi je kojim putem je hodio kreativni tim koji je radio kampanju za Durex. U krajnjem slučaju, ja Durex volim i svesna sam da se bliži 1. decembar, za mnoge jedini dan kada uopšte misle o prevenciji (ovo baš zvuči angažovano, he).

No, nazovite me konzervom ili kako god... ja mislim da je korišćenje jedne ovako poznate bajke, kao što je „Crvenkapa“ u ovakvom kontekstu dosta trivijalan način da se dopre do tržišta. Evo i argumenata.

Uvlačenje lako prepoznatljivih i uočljivih elemenata u kampanju, kao što su likovi i okolnosti situacije koja je gotovo svima poznata, jeste mehanizam koji, u principu, daje efektne rezultate. Znate li i jednu osobu koja nikada nije čula za bajku „Crvenkapa“? Ne znate. No, ukoliko govorimo o specifičnim junacima posebno vezanim za osetljivi deo života svakoga od nas, a koje se zove detinjstvo, onda je ovaj transfer na ivici zloupotrebe.

Niko, čak i da želi, ne može da se liši svog ličnog doživljaja poznate junakinje. Ali dizanje kurca u pomenutoj situaciji izaziva jedan zblažnjen osećaj koji bi, kada bih počela da ga opisujem, imao za posledicu ozbiljnu digresiju, ako ne i potpuno udaljavanje od teme. Dakle, većina nas ipak nije masturbirala na Crvenkapicu, niti na vuka, niti na baku, osim možda na lovca, ali opušteno to čuvajte kao vašu intimu. Ne želim to da delim s vama.

Humor koji nastaje na tom tlu uglavnom je uvek bio pomalo banalan. Meni nikada posebno dovitljiv i vispren. Ok, subjektivna stvar.

Dakle, zajebavanje na tu temu, mene (uglavnom) ostavlja ravnodušnom, a još ako se rimuje, onda sam u zbunu i pitam se da li je kreativni tim bio sastavljen od zadriglih kamiondžija ili su ti ljudi bezobrazno, a svesno pucali na najniže predele svesti klinaca kojima je sve perverzno, pa i Crvenkapa.

Ciljna grupa kojoj je upućena ova reklamna poruka je jasno – mlađahna. Ufuravanje u njihovu svest sa devojčicom koja je stasala, a nosi haltere i želi da joj ližete bradavice, a nekoć ste uz nju zaspivali sa spokojem, može se smatrati vrhunskim slalomom grupe ljudi lišene svake profesionalne, a naročito elementarne lične etike.

Tu naravno ima još puno toga. Odnos prema narodnim predanjima, odnos prema ciljnoj grupi koju automatski svrstavate u površne i nedotupne, odnos prema svima ostalima koji će primetiti vašu reklamnu poruku (a to je jedino i poenta, je li?!), odnos prema maloj deci koja umeju da čitaju, ali im „gumice“ još nisu potrebne (njima „gumice“ služe da obrišu ono što su pogrešno nacrtali i napisali).

Ne govorim samo o povezivanju seksualnih konotacija sa tobože aseksualnim oblastima.

Ja sam zabrinuta za kreativce.

Je li to jedini način da vi izađete na kraj sa klijentom? Pa to je toliko lako, toliko prosto, kad ne znaš gde ćeš, klikneš u mit, u bajku, izvrneš ton, pojačaš boje i eto zabave. A svi sve znaju, ne moraš da im objašnjavaš, niti da crtaš.

Ovo je glup način da se podiđe Durexu koji kešira za kampanju i da se uleti u uši klincima koji se dvoume između Durexa i Trojana.

Fotografija je soldna, ali je literarni namaz bezukusan. Mene lično čak i iritira.

Duboko verujem u svrsishodnost narodnih predanja, njihovu umetničku, istorijsku i svaku drugu vrednost. Istinski verujem da ne postoji ni jedna druga književna oblast toliko rezistentna na ostrašćenost savremenog doba. Intimno, najintimnije i dalje se palim na „ever after“ i ljutim što je princ dolazio da poljubi samo uspavane ili umrtvljene. Volim da se svi složimo da je nešto nepojamno zlo npr „vuk“, jer tako ćemo se lakše snalaziti u komunikaciji, jer smo s druge strane, s one suprotne od zla. U krajnjem slučaju, volim bajku o Crvenkapi jer ona bez puno prenemaganja kažnjava dete koje nije poslušalo majku .

A kapiram da - kada bi mi muškarac rekao sa šeretskim osmehom, vadeći durex iz džepa „plašim se šumice i vuka bez gumice“, ja ne bih reagovala puno drukčije nego sad.

Fora je džiberska.

Nije ni nezrela. Nije ni infantilna.

To je fora koju je mogao da izmisli samo neki dokoni Ljaki koji i jedino zna za bajku o Crvenkapi, inače bi se možda dotakao i Male Sirene ili Ružnog Pačeta, Snežne kraljice, Ivice i Marice, a o Tri praseta da i ne govorim.

Jebi ga, u svakoj od tih priča postoje obilje detalja za koje možete da se uhvatite i interpretirate ih na degutantan i ne previše poetičan način (uprkos rimi).

A ljudi koji su uzeli kintu i stavili je sebi u džep završivši posao, o tome ne razmišljaju puno. Njima krče crva i pale u „Čobanov odmor“ da ih napune.

Volela bih da odolite.

Crvenkapa&ekipa su još jedino što nam pruža kakvu takvu orjentaciju da živimo u svetu pre svega podeljenom na dobro i zlo. Ma koliko trivijalno zvučalo.

A pogotovo ako ste roditelj.
Jebe mi se šta je sa Crvenkapicom bilo posle i da li je vuk, pošto je sa rasparan i oteran ipak bio napaljen i erektivan.... Ima toliko drugih, klizavih načina da o seksu razmišljam....

Ne želim da mi neko fotka jebozovnu klinku u crvenoj odori koja ima 18 godina i plaši se raznih stvari, a najviše tucanja sa vukom koji je zaboravio kondom...

Ja ne volim deminutive. Nikada ne izgovaram „šumica“, „ribica“, „pričica“...ima nečeg baš odvratnog u svemu tome.

Morfologija bajki, Bruno Betelhajm.

Domaći zadatak za sve koji misle da su na ivici prodiranja do kontrastne suštine. Tek onda možemo da ukrstimo mačeve.

Humor, uvek. I to u funkciji marketinga,na primer. Nema problema.

Al na maaalo višem nivou.

Ako je ovo sve što vi znate o Crvenkapi i na račun toga (toga tolickog) zarađujete koricu hleba, jao je vašoj deci. Ne mojoj.

Duvam i čekam da počne da me radi.

Jedva sam pronašla zalihe. Negde, u nekoj fioci, na nekom sasvim slučajnom mestu, zaboravljena trava. Ko zna kakva, to me sad muči. Znaću tek ujutro.

Ujutro obično sve znam. Na sva noćna pitanja, odgovori doleću sa suncem. I na ona istorijska i na ova, super trivijalna pitanja.

Gledam kroz otvoren prozor na neko drvo koje mi je ispred prozora i na zgradu od koje me odvaja mala ulica.

Gledam u upaljene prozore, heklane zavese i pokoju senku koja promakne. Nezanimljiv prizor. Bez ikakve dinamike.

Razmišljam o tome zašto ovih dana ne mogu da pišem.

Razmišljam o „Komo“ knjizi Srđana Valjarevića. O „Sve su Crvenkape iste“ Marka Vidojkovića. O piscu koji se savršeno zove - Erland Pu. Ili Oto Oltvanji. Pa i o Vukši Veličkoviću, ajde. Priznajem. Već dva dana čitam njegovu knjigu „Gužva“ (verujte, brže ne može). Vrištim od smeha.

Ranije nisam znala šta da mislim o knjigama koje kod mene proizvode osećaj da je pisac toliko jebeno genijalan da je nemoguće biti dovoljno pametan. Danas o takvim knjigama razmišljam kao o incidentima. I u mom i u autorovom životu.

Hm, ako postoji i jedan razlog zbog kog bih volela da budem muškarac, onda je to pisanje.