Kabale und liebe
|
|  Yüklə 436 Kb.
|
STAR ON D SKAJGinekolog obavešten. Sinoć. Smsom. Odgovor prihajao: Budalo. Sjajan tip, u potpunosti nesavršen, ako hoćete i neadekvatan za tu poziciju, al zatečen, ponajviše porodično... Sreli smo se pre skoro sedam godina, u hodniku jednog beogradskog porodilišta, bez veza, sranja... I akušeri imaju dušu :), zaključila sam tada i preskočila sva svoja uverenja da ne mogu piti kafu i smejati se sa muškarcem koji me toliko dobro zna, a kome nisam bila ljubavnica. Moja mati i dan danas ne hendluje to sve na najbolji način. „Ko ti dolazi?!“ i onda ono čuveno odmahivanje glavom, a na mute-u „bože me sačuvaj“... Sada imam holivudsku dilemu. Da li onaj koji je učestvovao u svemu treba da bude obavešten. I zašto? I zašto da ne bude obavešten. Da li treba da podelimo troškove? Da li bi ipak bilo najbolje da bude obavešten kad se sve završi? Da li...Da li... Giša se smeje i kaže, daću ti broj računa pa nek uplati tako, ne morate ni da se gledate. Boli te dupe... Ma ne, boli me mozak. I tamo još nešto. To su razmišljanja na frontu. U pozadini se bavim svakodnevnicom. Mašina za šivenje – kaputt. Sastanak sa urednikom. Engleska školica. Ex-supružnik koji insistira na barem sat vremena pažnje. U ime planova i rezimiranja (rezigniranja). Plaćanje grobnih mesta, zvao popa. Pravljenje torte u obliku duge, marcipan,boje...(kreativno zahtevni mladunci). Depilacija. Ispit iz jugoslovenske istorije pozorišta. Laza Lazarević „Prijatelji“. Rekreacija? Aaaah. Malo mi je muka. Mrvičak. A bila bi to najčistija prevara kad bih rekla da me ovo (ono) ne radi na najgori način. Pokušavam da se iscimam na neki pseudoholistički trip. Nisi ga se rešila. To moraš jebeno hirurški. To je muškarac - nagazna mina. Ne možeš ni da raskineš školski. Ne. Moraš da ga očistiš kiretom iz sebe. Mora da krene krv, da se pojebe stvar do svoje srži da bi mogla lepo da čučneš i skočiš u veliki vis. On se ugnjezdio u najosetljiviji deo tebe i dušo, imaš se nositi s tim kao da ti se to desilo hiljadu puta do sada. Sa sve tvojim čitavim životom koji ne sme da se zakoči ni na jednom kanalu. Onda skočim i lupim šakom o sto, puzzle se razleti, svi začuđeni, a ja vrištim „ni na jednom jebenom kanalu“. I smejem se. Suncu. Vespi. Ženi koja sređuje gajbu i koja se napokon vratila s odmora. Ženama koje spremaju tematski žur. Prave postere i letke „till party do us apart“. Free again. Nabavile su mi i potpuno ludu venčanicu, kažu, to će biti tvoja svečana odežda,... probam. Gledam se. U životu nisam nosila venčanicu. I ništa mi se ne sviđa. To je toliko kič da ja ne mogu da skapiram da je iko sebe u životu ozbiljno shvatio kada je „to“ oblačio i učestvovao u sopstvenom venčanju. Osećam se kao da trčim. A razbija me bol ispod dijafragme. I ja ne stajem, nego nastavljam, pokušavajući da uspostavim pravilan ritam disanja. U pozadini ne čujem kmečanje, već meni najdražu stvar iz jedne moje predstave za klince: „Sada sam zvezda, sada sam lejdi! Ima li slične, na svetu, mejbi?! Recite odmah, želim tu nou! Od ljutnje postajem polako jelou. Ako sad neko kaže mi jes, biće to meni veliki stres! Želim da budem star on d skaj! Nemoj da neko pita me vaj! Naprosto ja sam zvezda d best, a posle nastupa treba mi rest. Pitajte sada, a onda gud baj, jer ja sam najveća star on d skaj...“ (peva je Violeta, mala kćer velikog kapetana,„Sudbina jednog Čarlija“, potražite po gajbi, Acu Popovića...refreshing ;)) PEDIGRIRANA FIFI Kada se sve pameti sveta otvore kao cvetovi, sve mudrosti ljudske izgovore do kraja, moraćeš da se vratiš nečemu što si odmah preskočio: promakla ti je prva reč, - odmah si izgovorio drugu. Čim se nađu u mnoštvu, reči su nervozne, razdražene i bolesne. Njihova unutrašnja svetlost je artikulacija misli, a ne govora. Veći dokaz je jedna reč, nego dve reči. Mudrost stvaranja sabira se oduzimanjem. (M.A.) Nisam upala u filozofski jendek, ne strahujte. Pobudim se ponekad s onim gore pasusom, i tako, vrti mi se po glavi, ko neka podugačka pertla, i jebemu mater, nekad sam jednostavno previše glupa da dospem do njegove suštinske niti. Zvekeću mi po glavi kao bele ping pong lopte, sudaraju se, zvone unutar lobanje, a ja samo trepćem i ne mogu da dobacim. Onda odustanem i pređem na nešto konkretnije. Na primer, lakiranje noktiju. Depiliranje osetljivih zona. I dok radim sve to, opet preživam lepe reči,aaaaaa, mudrost stvaranja....sabira se...oduzimanjem...čekaj, čekaj...jel to provalija neka, jel treba da uskočim? Danas sam imala sreće, bravo za mene. Brzo kapiranje je uvek svojstvenije hazarderima, pomislih. Prosto me je spalilo. Poluzadovoljna, otpakovala sam dan. A u njemu... Pa, fenomenalno. Toliko divnih, nepovratnih minuta razmazanih i ulepljenih sa nekom tuđom, uludo bačenom spermom. Naravno, nije problem bio u spermi. Nemam ništa protiv telesnih tečnosti, osim kada mi nehotično obrlate misli. Jer ona se, to svi znamo, teško skida, brzo lepi i ostavlja vrlo traga, sve to ne samo na tkanini, nego i u nekim drugim, daleko poetičnijim predelima. Zavukla mi se u štep, da vam pojasnim, ne znam dal uspevam... Hm. Bahatost, valjda. To je ono što me uvek iznova dovede do vatrometnog popizda. Nije problem ni u terminima. Ni u kontekstu. Mislim, svi masturbiramo, ne mislim da je tu bilo kome još uvek nešto strašno nisko i zbog toga zabavno (onome kome jeste, upravo zvoni budilnik). Naravno, ovom očajno sklepanom umu, oduvek je više smetao podkontekst, put koji te je vodio do nijanse.. A te lepe i fine stvari, zajedno sa lekcijom da ne treba da svršavaš po komšijskom štriku, naučiš od – tate i mame. Ili bilo koga ko te pazi dok si mali i sve te stvari još ne znaš.
I moje, dakako. Uopšte ne mislim da se izdvajam. Bila sam upaničena, ljuta i uvređena. Ničim izazvana „patnja“, je li?! :) I to sobom. Otuda brzo paljenje ispisanih papira. Šalila sam se, šalila sam se... Pa s pepelom pod plahte, da niko ne primeti. U životima koji nas povezuju, dobra namera odavno nije konvertibilna valuta. Iskrenost, takođe. Svi ti apstraktni pojmovi kojima baratamo alavo, misleći da ih samo spustom niz jezik, oživljavamo, polako ali sigurno bivaju relocirani u fore&fazone. I dobro je da je tako, širim obe ruke, sada, kao da pričam, jer ravnoteža i jeste pitanje mentalnog stanja, a ne gelendera u zbilji za koje možemo da se pridržavamo. Samo napred... u tom smislu, u svom svetu, aminujem takve težnje. I trudim se da razumem. Uprkos limitiranom prostoru, po kojem se krećem. Kao nekakve mrve, skupljam sasušene minute ovoga dana i prosipam ih u smeće. Pritiskam „play“ i priče se nastavljaju. I stavljam na mute sve svoje „unutrašnje monologe“, koji se tiču mog incidentnog ponašanja, kao i beskrajne analize posledica, koje sam beslovesno provocirala. U potpunosti se slažem sa sobom, ko me jebe. U malom mraku moje velike ćutnje, jedna po jedna reč, kaplje i zvoni, zbog tišine: „Žene, vaša sjena leži na uspavanoj želji akseta i besnoj žudnji razvratnika. Da svedemo sve misli i težnje ovog svijeta na njihove prvotne smjerove i istinske motive, ja mislim da bi i veća polovca stala u toplo duplje vašega pazuha...“ Piše ti na dlanu, Fifi. Pedigre je šminka, dušo, ne možeš pobeći od toga da si pas. ANI
Prvi put sam je videla na njenom balkonu, kako gleda širom otvorenih očiju, tako nesvojstvenom novorođenim bebama. I uopšte mi se nije dopadala. Imala je glavu oformljene bebe i udove koje je pomerala, uopšte se ne mazeći. Kada se drala, činila je to tako da sam imala utisak da mi lagano, u pramenovima, otpada kosa s glave. A onda je naprasno porasla. Počela je da govori jezikom nadrndane komšike, potpuno gluve za bilo kakvu korektnost. Pred njom, sva moja elokvencija je laaaagaaaano nestajala kao da je nikada nije ni bilo. Oduševila se štiklama kao izmišljotinom, najlonkama i sjajem za usne. Plesala je pokretima odraslih žena, klibereći se kao da ih ismeva, a u stvari se odlično zabavljajući. Naučila je prva slova i razglednice sa mora je ispisivala tako ozbiljno i predano, kao da joj je u rukama biblijski spis. Nenadjebive koncentracije. Shvatam sad, na Ani sam odlepila kad je počela da govori jezikom koji ja razumem. Kad je samnom podelila čari svog vojnički jasnog sveta, bez želje da mi se ulaguje. I to radi stalno. Mnogo me to nervira. Uhvati me sa obe ručice za obraze, unese mi se u lice i i ne dozvoljava mi da ga pomeram „slušaj me!“, kaže. I ja slušam, jer druge nema. Ani ne govori dva puta. O njenom besu ne želim previše da pišem. To je slalom emocija s kojim dilujem teže nego ona. Pokušavam da je nadvičem, a onda odustanem i mirno sačekam da iskipi sve to što treba da iskipi. I ne pada mi na pamet da joj se uvlačim. Ani je pametna. Prezire licemerje. „Lažovi“. Nije naslov sitkoma. To je Ani razočarana i umesto da kaže neku mnogo ružniju reč, odlučuje se za ovu, njoj razumljivu, koja u dovoljnoj meri oslikava njenu zgađenost. Čudno je biće. Na žiletu svih mojih tolerancija. Jedina koja bezočno krade moju preskupu šminku i uopšte je ne uništava već je lepo i iskusno koristi, ne razmatrajući opciju vraćanja. Jedina koja u trenutku mog eksplodiranog autoriteta ume da prsne u smeh „tetka imaš slinu“. Za svoj četvrti rođendan zahtevala je tortu u obliku kišobrana. Jednog određenog. Večeras sam pristigla natovarena marcipanom, bojama i strpljenjem. Morile su me razne, potpuno neadekvatne misli i nisam imala puno nerava za priču. Ni sa Ani. Ni sa njenom starijom sestrom. Ni sa njenim mlađim bratom. Ni sa mojim većim i manjim detetom. Želim, želim.... da nestanete.
Stoji i gleda me. Kroz cvikere. Malo otvorenih usana. Pa zažmiri. Sva ostala deca prihvataju čarobni štapić, jedino Ani odoleva.
Palim pljugu. I gledam je. I vidim kako se osmehuje. Razumela me je, sasvim. Odlazi. Deca odlaze za njom kao poslušni patuljci, Ani peva na engleskom. Zamišljam je jednog dana, već veliku, (klasična patetika u koju upadamo svi koji imamo posla sa malom decom) kako se samnom svađa i bori, beži od mene i beži kod mene. Zamišljam je isto ovako brbljivu, bezobraznu, drsku. Plavu. Našminkanu. I pravim taj jebeni kišobran koji mi već na uši izlazi. Ona je dospela na ovu planetu, između ostalih stvari, i da bi mene tome naučila. I znam, mrdanja mi sa ovog mesta nema. Htela ja to ili ne, Ani me je regrutovala za fiksno mesto u svom životu. Tetka forever. xxx „U svim ženskim časopisima pronaći ćete istovetne žalbe: muškarci – ti dečaci od deset, dvadeset, trideset ili više godina – beznadežno su loši u krevetu. Ne zanima ih „predigra“; ne trude se da sitmulišu erogene zone partnerke; sebični su,lakomi, požudni, nespretni; nedelikatni. Ne možete se oteti utisku da su ove pritužbe na izvestan način ironične. Svojevremeno, jedino što smo želeli bila je predigra, a devojčice za to nisu bile zainteresovane. Nisu želel da ih dodirujemo, milujemo, stimulišemo, uzbudimo; u stvari, obično bi nas tresnule ukoliko bismo pokušali takonešto. Prema tome, uopšte nije posebno iznenađujuće što nismo naročito dobri ljubavnici. Dve ili tri duge godine, veoma važne u našem biološkom razvoju, vrlo smo grubo odvraćani od same pomisli na to. U uzrastu od 14 do 24, predigra više nije ono što su dečaci hteli, a devojčice izbegavale, već nešto što žene žele, a muškarcima je dosadno. (ili bar tako kažu. Što se mene tiče,meni se predigra sviđa- uglavnom stoga što je vreme kada je dodir bio sve što sam želeo, uznemirujuće živo u mom sećanju). Ukoliko mene pitate, savršen spoj bio bi između žene koja čita „Kosmopoliten“ i četrnaestogodišnjeg klinca!“ Nick Hornby Već nedeljama mi je na ramenima tegoba teksta koji u redakciji očekuju. Juče je pritisak dostigao maximum. A ja temu nosam u glavi, kao neki wallpaper i lepo nemam pojma gde da je udenem. Ti tekstovi me smaraju. Jezivo. I postalo je gotovo ritualno da ja jednom mesečno tetaralno dolazim da dam neopozivi otkaz. Jedino što nas i dalje drži na okupu jeste kinta, koja raste srazmerno mojoj lenjostii. Što sam gora, to se njima više diže :) jebi ga, tako ispada uvek, koliko se sećam... Teme? Ma... jednom sam zatekla DJ (ili već šta je) Vukšu po gradu kako ponosito nosi špilhozne bez gaćica, pa me je to baš inspirisalo, a drugi put sam upravo raskinula sa Faking Džinijusom pa mi je to bio odličan povod da analitičnije razmotrim okolnosti u kojima smo se susretali. Sada, Kandža Vidojković želi da pišem o razlici u godinama između partnera. Dr Ruth, jebote. Što se mene tiče, oni koji to čitaju zbilja nemaju pametnija posla u životu, a pogotovo svi oni koji se osećaju isprovocirani da posle pišu pisma, mailove, zovu redakciju... No, ako uzmemo u obzir činjenicu da je otac moje dece vrlo stariji od mene, a da sad halapljivo gledam u maturante, to sa godinama ispada jedna posebna vrsta zavrzlame. Odnos snaga, valjda. Kontrola. Kilometraža. Pa onda iznenadni obrt u onim trenucima kada smo svi životinje... Poslednji muškarac u mom životu je jedva namakao dvadeset drugu (ne The Levo Desno, on je na drugoj strani ove sobe). Mladi gospodin 22 stoji barabar sa ostalima, daleko starijim od sebe, u svakom pogledu, jedino što se malo više smeje. Još uvek ga ne zamara razmišljanje, muku muči sa samopouzdanjem na vrlo šarmantan način (frka mi je bila, jebote, šta ako mi se ne digne, mislim da je počela da mi opada kosa, dal mi noge smrde...ahahahaahahaah) i uopšte nije se još uvek najeo dovoljne količine govana da bi prestao da govori sve ono što mu se emituje u glavi. Udvara se spontano i opušteno, odbijanje uopšte ne postoji kao opcija. Barata sa elementarnim džentlmizmom i odmara svaku napetu vijugu u mojoj glavi. I da, sluša. Nije još uvek fasovao onaj standardni virus gluvoće, koji krasi one koji su od njega onoliko stariji. Jebe s entuzijazmom. A to je nešto što mi uvek razgali dušu. Ipak, ja se osećam pelcovano. Ne možeš mi ništa, na-na-na-na!!! Moj imunitetet je zaštićen i ja se osećam sigurno. Uživam u igri i biću okej kad keva drekne s terase da moram kući jer je kasno. Ne znam kako je njemu. Nemam pojma koliko se i na koji način navlači. Ja mu dođem u ovoj varijanti „matorka“, jel? Nice.
Kada bih mogla da biram društvo za ostatak života, to bi svakako bili dečaci do 25 godine života. S njima se više i češće smejem, gasirani su kao mamlazi i imaju neku nekanalisanu energiju koja me užasno pali. No, na spratu bih, ipak, volela da imam i jednog sitog i smirenog, pored koga ću da usnim spokojno. Po mesecu sam uvek šetala sa nekim ko je tamo već bio. Hoću da kažem, volim taj osećaj kada nekom stena-stamenom zabijam moju energetsku injekciju u vratnu žilu i vidim kako počinje da svetli probuđen iz stogodišnjeg sna. I da, stalno vrtim razgovore koje sam na tu temu vodila sa svojim prijateljicama. Onim razgovorima u kojima jedne drugim upadamo u usta i oči nam svetle kao da smo one morbidne lutke. Svaka ima svoju pasiju i naklonjena joj je sa strašću kolekcionara.
Pitala sam i mamu. Da. I ex-a. I Faking Džinijusa. I sad pitam i vas. Need help.
Mutirani oblici Moglija. Lako šizofrenični. Plavi čuperci. Plave zvezde, nedohvatne. Zarazni u svojoj blesavosti da ih neko vazda juri. A oni beže, poluludi, pa besni, sikću na ništa. Onda skapiraju da ih niko ne juri, da je sve okej, mir je, pa nastave da hodaju, unedogled, ka nečemu što im je trenutno odvuklo pažnju. Onda se opet istripuju, pa u trk. I tako im prolaze dani. I sve bi bilo u redu da povremeno ne konstatuju da im je „kurac pun“. Svet ih napada. Oni su divlja, slobodna deca, prelepa u svojoj egzotici, zauvek daleka i nesputana, mali egzekutori, žedne aždaje koje na grudima stiskaju tajnu Baš Čelika, potpuno uvereni da svako/svaka želi da je otme, jer svoju nema. Njihova stvarnost je stilizovana i oni nam čine dan lepšim. Povremeno nas naježi ta energija, a ponekad samo iziritirano tražimo „turn off“, isljuči se, čoveče, dete...šta si. Pozvala sam te dragi Integratore, ti poludivlji izdanku nekih inspirativnih demona da dođeš i lepo, tako neukrotiv izdrkaš predamnom bez stida i srama. Da te vidim kako izgledaš zatočen u svojim nanižim pobudama, jer tako svetlo biće još nisam upoznala, ne, zaista, još ne sretoh sveca kome je masturbacija tiho i zavučeno mesto presvučeno sramom i stidom. Drkajmo zajedno (o, bože ovo zvuči kao slogan neke političke kampanje). Hrabro. Ne kobajagi. Ne pod jorganom. Koliko smo imali godina? 12, 13? Ono kada su nas dečaci krišom štipali za dupe, pa bežali, obesni.
Svet vas je prepun. A mene je davno napustio polet. Mislim na polet da bilo koga na ovome svetu, pa i malog mravička koji mi smeta po kući, zarobim jagodicom prsta. No, mrav toga nije svestan. On užurbano mili kao da ja čitav dan stojim upravo iznad njega, vrebajući zgodan momenat da ga zgnječim i lišim ga života.
Užasno si me podsetio na onu scenu kada mali, bezobrazni dečak pravi sranja ispod prozora devojčice na koju otkida. Čupa je u društvu i blamira je pred razredom. A u potaji skida latice sa cvetića, bajajući nevažnim babagatalinkama u koje, u tim trenucima, veruje previše. Zato sam te nazvala detetom. Napaljenim magarenkom :) Ili kako već. Nisam pod jezikom krckala nikakvu oštru želju od koje bi te bilo šta bolelo. I ti znaš. Ja sam majka :) Ja decu ne ubijam. Ja ih rađam. OBIČNE STVARI Suze prosute po veš mašini na kojoj stoji mala plastična stvarčica sa dve crvene crte. Iza jedne je sakriveno malo srce koje već ima svoj ritam.... Špijunski pogled kroz minijaturne trepavice, prvi u istoriji našeg gledanja.... Mali podrhtaji zarobljenog bića u staklenoj stvari, živo li je....moje li je... Nanizana popodneva s jezivim bolom u krstima i šarenom olovkom u ruci, vidi li je...ne vidi...ma vidi...Šta radiš to? Začuđeno me pitaju. Ja? Ništa....igram se... Polusan, polusvest...poluhladnoća...polusamoća... Pobrkani pojmovi, neobično smisleni....glasovi koji postaju toliko moji, a ne izlaze iz mojih usana... Praznina na mestu gde si do maločas stajala, devojčice, i neke vile na koju mi se natakla glava u istom trenutku kad sam shvatila da te ne vidim... Nikad izgovorene najmorbidnije pomisli. Nikad isitnjeni kameni strahovi. Nikad tandem, uvek jednina. U kojoj vilenjaci krezubo divljaju. Mala mama. Ne može da nosi decu, jer je mala, da se ne slomi... Odakle ona, mama? Pita dečak. Pa beba, rodila se. Zašto si TO uradila?.... Mala piša...i ravnodušje. Pitanja, pitanja. Stvarno je loše... tišina. I odjednom sve znaš, sve...kao da si je oduvek imala. Šta mi je to, mama? Skidanje fotki sa neta. Ovako to izgleda kad porasteš...Ma nemoj. Ozbiljna sam. Graške znoja. Jebem ti oca, nedostupnog.... Tako to izgleda i tačka. Zbog čega.... Ko si mu ti? Psiholog u školi. Ja sam ga rodila. Molim?!?! Jesam, stvarno. Evo vam dokumenta. Zašto se prezivate drukčije. Šta te boli kurac... Bolovi, planine bolova. Predeli bolova. Držim te, držim te. Nemoj da me pustiš. Nikad. Neću. Nikad....i preplašene oči male devojčice. Šta je to nikad... Faraoni...vasione...mirilo i ćetodije...a šta ako zaboravim kako se oni zovu? Zovi me telefonom da ti kažem...tata kaže da je skupo. Ko kaže? Kad kaže? Gutaj. Smej se. Šala. Ahahahaha. Tata se šali...jel da da se šališ tata? Blindiran glas. Usran muškarac. Hehe. Pičko... Odlazim sad. Gde ćeš. Moram da radim. Znam! Vikne dečak. Šta znaš? Ideš u proliv... idem... Vrisak. Pločnik. Krv. Svi nestaju. Moje dete. Auto. Dva deteta i jedna majka. Diši. Fanđo. Ko ste mu vi? Ja sam ga rodila. Nema suza. Nikad. Jebeno nikad. Slon lepotan dondolan. Rokanje u uvo. U glavu. Hipnoza pogledom. Ona vas baš sluša. Kreten... Mala deca na velikom fakultetu. Nasmejana. Učestvuju. Ko su ova deca? Moja su. Jel će biti dobra? Hoće... san na pozorišnim daskama...šta radimo ovde? Stereo pitanje. Pravite mi društvo. Zašto si došla u moj krevet,mama...Ružno sam sanjala... Ne možete kod njih. Molim? Neeeee moooožeeeeteeeee. Nabiću ti štiklu u čelo....recite joj. Zen otac. Veliki. A mali ko crv. Otvara usta. Pogled. Zatvara usta. Odjebite. Mali park. Prisluškivanje. U pesku, važni razgovori. Gde je tvoj tata. Devojčica. Mama je moj tata. Mobilni. Dođi. Ne mogu. Dođi. Ne mogu. Važno je. Ne mogu. S koje si ti planete... Imam telo matrix sirene. Do pojasa mati, od pojasa žena. Jedna polovina duše u obliku uha. Druga pačvork. Ravnoteža. Kad raširim ruke, dečak i devojčica vide krila. Uvek. Nikad. I sve tako. Iz dana u noć. Sutra? Smejem se. Lepo se smejem. Zašto se smeješ? Zato što mi je dosadno. Nemam druga posla. ŠTA VAM JE? Jebemu mater. Pišemo blogove. Čitamo se međusobno. Dopisujemo. Svakodnevno. S obzirom da je reč o komunikaciji, zavolimo se, posvađamo se, sve normalno, k'o u stvarnom životu. Kapiram sve. Il gotovo sve. Kapiram da neko razmišlja drukčije. Kapiram da su naši komentari više odraz sopstvenog filma nego samog posta. Kapiram da nas ima raznih: duhovitih, filozofa, gorkih, blesavih, pametnih, obrazovanih... Al da jebe oca ne mogu da razumem, pa taman da se ponovo rodim, da neko, ko nema tri čiste da sam uzme malo prostora za sebe i lepo piše šta god mu je volja, ide po kućama (blogovima) i proserava se, prljajući, na primer – moj blog. Rado čitam gomile blogova i još nikad nisam napisala ni jedno jedino slovo bilo gde, a da pre toga o tome nisam razmislila, izmerila svoju misao, što se, nadam se, i vidi. Zbog tih neobičnih faca počinjem da imam otpor da komentarišem. Jebi ga, biram društvo. Neću da stojim barabar sa literarnim nakazama. Sa osobama koje nemaju elementaran osećaj za vreme, mesto i temu. Zajebancija za zajebanciju. Prozivka za prozivku. Jebanje mame za jebanje mame. U redu. Pozitiva ne može da se permutuje. Ona se oseća. Disrespektualna ignorancija za kretene. Uključite se, blogeri. GOSPODE BOŽE, KAKVE SU TO GAĆICE... Pamučne. Zelene. Lepe. Da ne bude zabune... Ali pominjanje „gospoda boga“ u ovako neobičnom kontekstu, ostavilo je traga... Mogao je na primer da kaže lepo „oh, kakve su to gaćice...“ ili samo „mmmm“. Stvarno nije morao da to parčence donjeg veša petlja sa religioznim pojmovima, bez obzira koliko mu se činilo da će u tom trenutku to da izazove efekat. A fin momak zbilja. Namakao tu neku godinu posle dvadesete, odrastao u centru našeg lepog grada, indolentni (obožavam ove učene izraze) je student privatnog fakulteta, sin jednog poznatog političkog funkcionera...Ma, lelemud – ako mene pitate. Sa diiiiivnim šakama. Što bi rekla jedna moja poznanica, istoričarka umetnosti „zadivljujuće“. Prelilo joj se iz Džensona na sav okolni svet... Dakle, Lelemud je jedan momak koji bi sav mogao da stane u „zamalo“. Zamalo pa bi bio dobar frajer. Zamalo pa bi bio duhovit. Zamalo pa bi ti zubi izgledali filmski. Zamalo pa nadaren ljubavnik. Zamalo pa da se u njega zaljubim. Sreća moja da je sve nekako nadomak, ali nikad i na cilju, te sam ja savršeno bezbedna u njegovom prisustvu. Ili bar mislim da jesam. Nego da se vratimo gaćicama. Jednim najobičnijim gaćicama na svetu koje niko živ ne bi primetio, čak i da njima brišem nos na sred Super vera - deci. Razumete. Osim Lelemuda, koga polako ali sigurno pokazuje osnovne simptome inficiranosti. Znam po sebi. Kad počnem da overavam na raznorazne gluposti, to ne znači da mi je percepcija na trojci. To znači suprotno – upravo si ušla u sjeban vagon rezervisan za odvaljene, i svet postaje jedno predivno mesto preplavljeno pastelnim cvetićima u sred kojih stoji najmuževniji od svih muževnih koje si ikada pogledala. Dakako, reč je o hormonskoj supici, zahvalnom tajmingu, ugodnim okolnostima i – gladnom srcu. Lelemudovo srce je gladno kao vuk. Osećam to. On miluje jagodicama prstiju koje su toliko glatke, da mi deluju netaknuto. On vodi ljubav sa žarom zrelog i poetičnog gimnazijalca.. On toliko želi da želi da ja teško ostajem neomamljena. Tuđa želja je za mene najopasnija na svetu. Tuđa popaljenost. Tuđa obuzetost. Tuđa strast. Prosto, ja sam jedna od onih nesavršenih što imaju slab imuniteti i lako se zaraze. On ne želi samo da me ljubi. On ima potrebu da samnom „nešto“ i radi. Gleda filmove. Odlazi na roštilj. Šeta se Kalemegdanom. On želi da se u našim želucima vari ista hrana. Takođe užasno želi da prespava samnom jednu čitavu noć. Lelemud se davi u knjigama o naučnoj fantastici i pasionirani je filmofil. O muzici i da ne govorimo. Kada hodam sa njim gradom, na svakih nekoliko metara prolazi osoba koju relativno dobro poznaje. Blejač? Blickaju mi male crvene lampice. Polako se zavlačim pod frotir i saznajem još puno toga. Na uslovnoj je slobodi zbog falcifikovanja i prevare. U glavi nosi ogromnu količinu informacija koje mu pod milim bogom NIKADA neće biti potrebne. Kao neki hodajući Politikin Zabavnik. Razume se u rasističke tendencije u svetu, terorističke organizacije (do nebuloznih detalja), zmije, metodološke eksperimente, malu decu, tajne kunulingusa... neverovatno. Sa Lelemudom je najlepše stajati za šankom. On je vispren sagovornik, streptomicin za dosadu koja obično vreba oko osoba suprotnog pola koje se svim svojim snagama trude da što sistematičnije naprave mapicu po kojoj će se nadalje kretati u relaciji koju upravo grade. Sa njim je takođe neverovatno opušteno deliti one škakljive trenutke posle vođenja ljubavi. Vidite, ako mene neko pita, ti famozni trenuci „posle“ su jezivo rizični i ako se ne kanite tu zadržavati, palite što pre. Ne rizikujte. Evo, pogledajte mene. Sveukupno je moj utisak takav da ja sa tim čovekom nemam šta tražiti u nekoj ozbiljnijoj kombinaciji. No, on je toliko mekan i pahuljast, dozirano duhovit i nežan, neobično pažljiv i posvećen, čak mogu reći, i pod određenim uglom lep, da ja počinjem da se osećam nelagodno u svojoj koži. Virus me polaaaako napada. Daleko sam od uzdizanja bele zastavice, ali osećam neodoljivu potrebu da – zbrišem, što mi se obično javlja samo u situacijama koje mi izmiču kontroli. Pali, Vragja. Tvoje srce nije gladno. To su samo proširena creva. Pritisni prekidač i pusti struju u nevidljivu ogradu koja te čuva od zala. Ili još bolje, zagrli drugog. Pospi po sebi neki tuđi čarobni prah. To obično toliko obezvredi sve susrete nekoliko dana unapred i unazad koje si imala. Uopšte se ne kidam dok to sebi govorim. Svaka od tih reči leže na moju dušu kao savršen puzzle i ja se osećam – dobro. Nije to beg. Mada možda deluje. To je neko, ne baš pesničko stanje duha, daje se objasniti uličnim terminom – zezanje. Need fun&sun. Izašla sam iz njegovih kola kotrljajući u dlanovima dva klikera koja su proizvodila onaj fini prepoznatljivi zvuk što uhu godi. To sam ja Lelemudu maznula oči. I ponela ih kući. I bog te pita kako njemu sad ovaj svet izgleda. Tako slepom. Malo sam o svemu ovome popričala sa njim. No, džaba. Lelemud je ukapirao da ga od klizavih tema najbolje štiti humor, te ga rabi preplašeno. Pokušali smo da porazgovaramo o slobodi, stečenim iskustvima, urođenim manama i manje više nismo se pomerili sa tačke na kojoj smo bili. Onda smo prešli na tucanje, vođenje ljubavi i divljačenje, sve to zajedno, u jednom istom koitusu. On mahnito želi da želi. Ja mahnito želim da se zezam. Al sam sklona mimikriji, i tako... Pet sati je izjutra dok vam ovo kucam. Prisustvujete mojoj nespretnoj analizi. Eksperimentalnom postoperativnom toku. Najnovijim emotivnim terapeutskim dostignućima. Upravo posmatrate ženu koja se propisno skršila i sad misli da je bog-zna-šta naučila i da će je pravovremeno razmišljanje spasiti od nekog budućeg sjebavanja. Gledate u dušu s tikovima. Mucavu svest. Na svakih pet pomisli jedna pripada Faking Džinijusu. Mehanizmi su prepoznatljivi, sve pomalo podseća na bljuzgu. Krećem se lagano, četvoronoške, pokušavajući da ishendlujem stvarni život, skrivene pobude, iskrena htenja... uhvatila sam se čak i da plačem. Ni za čim posebno. To su neke zaostale suze, dobro ušuškane, gurnute pod jastuk, koje sad, slobodno...padaju na gore, jer moje srce je žuto pile :)))))) hehehehehe A ja prioritetna majka, još samo da nabudžim silikone... pa da vidimo kom obojci kom opanci. Konfuzno? Naravno Ja sa sobom živim. Mislite da mi je lako? LET'S TALK ABOUT (s)EX... Vidite, bivši muž ima jednu posebnu svrhu u mom životu. Naime- on je to nesrećno deblo na kom se lome razne stvari. Moji popizdi, strahovi, nemanja&htenja, moje euforije i mali vrcavi uspesi. U početku je to još i imalo veze sa nekim jedom, no već duže vreme to ima veze isključivo sa zabavom i možda nekim mojim pedagoškim ambicijama. I naravno, pre svega, sa Dečakom i Devojčicom. Može li se čovek na pragu šeste decenije odvići od lenjosti, pičkizma, loših navika i jednog određenog oblika mutavosti od koga dobijam žvale? Ja duboko verujem da može, a lično smatram da ova jednika reaguje najbolje i pre svega na – šibu. Ne, ne teram ga da oblači špilhozne i trči preplašeno po stanu dok ga ja jurim sa kožnim kajšem u rukama. Neeee. Ceo taj autoritarni deo ja odrađujem uz najsavršeniji mehanizam na svetu – pritisak. A o čemu se zapravo radi?! Gledajte, ja njega, na neki neobičan način, u stvari, zaista volim. Želim da ga vidim nasmejanog i srećnog i svaki put se obradujem kada čujem da je smogao energije i samopouzdanja i neku Lady izvodi na druženje. Hm, to tako ne bi moglo da sam ga ikada zavolela pravo...znam. A zna i on. No secrets. Najglasnije, ja govorim o stvarima o kojima ljudi izbegavaju da govore i sami sa sobom, a „to“ naročito spretno radim Ex-u. On i ja imamo dvoje dece i nek se jebe svako ko misli da će me lako s kinuti sa vrata u toj konstelaciji. U njega Dečak i Devojčica gledaju kao u boga. I on ima da bude zdrav. I srećan. I ima da iz njega kipi život. Pa makar ja to morala kalemiti ručno. A „život“ se nekome najlakše instalira ako mu jebeš kevu. S obzirom na to da on zna da je podvrgnut eksperimentalnom tretmanu bivše žene, polako ali sigurno postaje stručnjak eskivaže. I ja ga razumem. I nije mu lako. Ali kad god ipak, naposletku, dospe, učiteljica stoji zubato nasmejana i opet izgovara grlato „a da vidimo, šta samo do sada učili...“ A šta smo naučili? Pa razne stvari. A jedna od najvažnijih je da Deda Mraz ne postoji, ali zato nam je dodeljena volja, upornost i ideje. Neću da pišem o tome kako je izgledalo sa njim živeti. One gluposti o nesavršenosti svakodnevnice. Uostalom, ja sam do sad živela sa nekoliko muškaraca i ne vidim neku značajnu razliku u tom scenariju. Neću da pričam o strahotama preglasnih rasprava. I mene su cimale isto koliko i njega. Niti o malim, sitnim ljudskim prevarama, nehotičnim izdajstvima, rasitnjenim obećanjima. Ja znam da je sve to normalno. Ja znam da sam ja užasna supruga, al sam neobični dojajni prijatelj koji mu povremeno izlazi na nos, ali uz kog on raste. I ima da raste. Jer mora. Jer imamo Dečaka i Devojčicu. Nemoj da me zajebavaš sa sudovima i socijalnim centrima. Nego se uzmi u pamet i ponašaj se. A pokušao je (da se/me zajebava), nije da nije. Pokušao je najglupavije da nas stavi u one filmske situacije kada nas dvoje razgovaramo sa nekim nepoznatim ljudima o deci koju sam ja rodila, a ti ljudi ih ni ne poznaju. Pokušao je da razgovara samnom preko advokata. Ali to je bilo toliko smešno, jer ja ćutnju i uvređenost tretiram ko zavesu. Razmaknem je rukama i obratim se. Jel ti maca pojela jezik? Koji bre advokati? E za tu lovu koju si njima hteo da daš, kupi sinu rolere. A ćerki patofne. Za to vreme koje si hteo da bacimo u socijalnom centru, zapali s njima na Taš. Spakuj se i idi na Zlatibor. Idiote. I otvori jebena usta. Reci gadosti. Reci bilo šta. Izuj se. Budi bos kao što sam i ja u ovim govnima koje smo zajednički napravili. Al se trudi da kroz njih gacaš spretno, ne da se saplićeš i klizaš, i ako ne možeš, gledaj...vidi, daj ruku.... ma ima da možeš. Svaki jebeni dan ima da se nacrtaš na vratima školice. Svaki jebeni dan ćeš sa njima večerati. Ispričaćeš priču. Vikaćeš na njih ako si nadrkan. Svakog vikenda ćeš sretno sa nama ručati. O, da. Sa sve mojom familijom, ko bela lala. Ex, pa šta?! Njima nisi Ex. I dok ja ne budem videla da oni stoje na svojim nogama čvrsto i samouvereno, nikakve ribe, nikakvi frajeri, nikakvo zbunjivanje... Vidi, ti i ja smo kao neka dva nesretnika zatočena u zatvoru i ispomažemo se, jer drugog prijatelja nemamo. Kada dođe taj dan da mi budemo na slobodi, možeš kuda kod želiš. A u onim momentima kad ti svašta nešto proleti kroz glavu, kada pomisliš da više ne možeš, ja ću biti tu da te metlom opandrčim po temenu da ćeš se osvestiti u momentu. Sećam se često jednog dana, kada sam prvi put osetila da sam se nadvila nad njim kao jezivi tamni oblak, spreman da ga proguta. Bio je to klasični trenutak demonstracije autoritarnog roditeljstva, kome inače nije sklon. Malešna sekunda. Najmalešnija sekunda na svetu u kojoj smo se nas dvoje savršeno razumeli. Nije to bila ni pretnja. Ni rasprava. Nije to bilo nešto vidljivo golim okom. Samo energetski sudar. U vazduhu iznad naših glava. Od kog su mu se muda skupila u petoparce. Ledene. Ah, a upravo zbog toga nas dvoje nismo ni uspeli kao „mi“. Kada te prožderem, ne možeš očekivati da ću te čuvati kao zlatno jaje u trbuhu. Mmmm, ne. Zna se šta se dešava s hranom u ljudskom trbuhu. S tobom u mom. Lova. Tvoja lova. Njihova lova. Heeeeej, moja lova! Ako vadimo novčanike galantno u kafani, onda ćemo ih vaditi još galantnije kada smo skupa. I ti, isto koliko i ja. Ne jebem proseravanja. Otimam. Zajebavam. Crtam brkove po licu odraslog čoveka. Buahahahahaha, kako si smešan kad lažeš!! I nos ti raste! Kada vidim da mu se smeši brk jer je fora uspela, znam da smo prešli zelene grane. Njega ja još uvek vozim. Ne bi mogao da živi samnom. Ne bi se više nikad tako zajebao u sanjanju, kao što je to nekoć uradio, ali ja sam jedina koja ga natera da se zaceni od smeha (smejući se sam sebi, najčešće), što mu dođe kao neki duhovni Oligovit u ova sumorna vremena. Ja, kao i svaki posvećeni pedagog, znam dokle mogu da idem. Ne tražim ono što znam da (m)učenik ne može da pruži. Ali očekujem maximum u njegovim granicama. I na padanje reagujem zunamistično O, bože, razmišljam ponekad, nalakćena na neki prozor dok zijam u nebo. Odakle ova energija... Odakle mi iznova toliko ogromne snage da zahtevam, tražim, galamim i podstičem. Gde je nestalo dostojanstvo? Gde su elementarni osećaji sitosti. Oni kad više, bre, ne možeš da gledaš u facu čoveka... Šta je to što me zadrži da ga ne zadavim ko gnjidu kad ispadne pizda. Kad ih zaboravi. Kad nestane. Koja je to čarolija koja me čini džinovskom i moćnom spram čoveka višim i većim od bilo kog muškarca koga poznajem. Odakle mi strpljenje za koje znam da je potrošeno. Mislite da ću pomenuti Dečaka i Devojčicu. Pa ne. Svakako da oni jesu pokretačka snaga ove vodenice, ali ne, nije ovo materinska borba od te vrste. Sve ovo ja činim iz najsebičnijih pobuda. Opasno sam se sebe ispalila na najvažnijem mestu na svetu. Loše sam procenila. Zaletela sam se. Požurila. Bog će sveti znati o čemu sam razmišljala i šta sam se istripovala... I ovo je moj način da sa sobom nastavim da živim. Jedini mogući. Razvod je mega sranje. Porodice su hit. Ja sam je želela više od svega. I uzmimo da sam ja najkrivlja od svih krivih. Sasvim se slažem. Ali tu, na tom mestu, s pepelom na glavi, ne mogu da stojim narednih dvadeset godina. Gledaj sad. Evo tebi četkica, evo imam je i ja, evo i tebi Degenije (5,5 godina) i tebi Debilajo (4 godine), i evo ga jedno lepo belo platno, pa ćutite, ništa nemojte da me pitate, samo umačite u boju i slikajte...slikajte novu sliku i imajte na umu da ćemo je gledati čitavog života. Našeg zajedničkog. Sve je dozvoljeno, baš sve. Osim odustajanja. Rođenim zubima ću zadaviti onog ko se odmakne od platna. Mala deca misle da je igra. Ex ne zna šta da misli. Ps. Degenije i Debilaja su u suštini isto, jedino što Degenije ima malo bolje ideje. To su sami smislili, mada smo im mi dali sasvim lepa imena. Respect. Svako ima prava da bira. Čak i svoje ime. Osim Ex-a. On nema više nikakva prava. Kao ni ja. Heart of glass Neprospavana noć. Čudan trip. Nesamoća. Ako razumete. Blizina. Blizina. Čudno zujanje oko tišine. Misli-brzih vozova, na hiljade, kao u nekom snu. I žena. Prosuta po nekom krevetu. Gola. A obučena. Dodirnuta. A netaknuta. Rasparana. Žrtvovana. Sa šakama koje prose. Pa mole. I rečima, novim. Tad izmišljenim. Pronašla si me. Jesam. Mašem ti. Idi. Mislim to stvarno. Govorim drugo. A mislim – idi. Tuđine. Drobim se u neznančevim rukama. Mrvim se. Sramota me je. Ni od čega. Od svega. Gutam suze. Mislim o sutra. Nula. Mrak. Nema. Zašto misliš o sutra? Takva sam. Šta ćeš ti raditi sutra? Susrešću se sa razumom. Brrrrrr. Želim da upoznam tvoju decu. Zašto? Želim da vidim šta je izašlo odatle. Pokazuje na trbuh. Ne diraj me. Mislim se. Odakle ti sve te reči u glavi. Odakle. Beži, dete. Moje dete. Volim te. Znao si. Jel. Idi jer: Rizikuješ. Da te nema. Da me bude. Da te ne dam. Hoću. Trebam. Da te imam. I kad nećeš. Izgubićeš glas, dobićeš krila. Ne noge. Ne. Zbog bežanja. Krilima ne možeš daleko. Moja su veća. Idi sad, dok sam dobra. Dok nisam ja. Dok sam ti. U ovoj jednoj jedinoj noći. Koje ću se sećati. Koju želim da zaboravim. Idem i ja. Jutro je. Stvarnost urla. Ustaješ. Osećam strah. Ništa ne budžim. Sve je istina. Sada vraćam film. I puštam ga. Lagano. Vama. Komentarišem. A vi nemojte. Molim vas. Ćutnjom pokažite pijetet nečemu što je toliko drukčije. Želim da vidim samo vaša imena. I nijedno drugo slovo. Osim ovih. Molim vas najponiznije. Tišina će mi pomoći. Krvarim. Umorna. XXX Lidija, Branka, Ivana, Jovana, Anja, Dejana, Nataša, Majda, Alenka, Tamara, Katarina, Zoe, Jelena, Vesna, Gordana, Svetlana, Nataša H., Marta, Iva, Anja, Milica, Dušica, Nevena, Marija, Gorana, Ivana, Mirjana, Bjanka, Pinar, Ada, Tanja,Marijana, Aleksandra, Maja,.. Ja sam narkomanski navučena na žene. Palim se na njih, razumem ono što govore, mnogo me nerviraju i njihova povremena priglupost me zabavlja više nego tri tipa u elementu. Ložim se na njiihove oči, ruke, prste, na stopala, gležnjeve, na njihove usne, pale me uzrečice, tikovi koje uočavam, razoružava me ženski smeh. Volim čak i kad me smaraju. Obožavam kad se ubljuzgaju u slinama i patetici. Idiotski, znam, ali gledam ih nekim „između“ očima. Znam koja bi mogla da me uradi. Kao što ima i nekih koje očima ne mogu da gledam, od prvog trenutka kad ih primetim. Sećam se onog dana kada sam prvi put išla na ultrazvuk sa svojom prvom bebom. Društvo mi je pravila Tanja. Pošto smo dobile informaciju da se u mom stomaku ubrzano stvara jedan muškarac, utonule smo u ćutnju. Tanja me je vozila i jedino što je na povratku rekla, bilo je jedno rezignirano – jebote, rodićeš muškarca. I znam da nisam jedina koja je bila zapečaćeno razočarana tom futurističkom informacijom. Iako apstraktan, mali muškarac je bio pretnja. Dakle, pomiri se sa sobom, Vragja, nećeš roditi sebe. Mada si u to bila ubeđena. Rodićeš nekog drugog. Neverovatno, zar ne? Moj astrolog „argumentovano“ tvrdi da ja ne mogu da drugujem sa ženama. Tako je zapisano među zvezdama, valjda. Kaže, to je uvek prikrivena zloba, suprotstavljeni interes i skrivena pobuda. Je li? E pa druže AstroLože, malo si se izlupetao. Dajem tri nežna i pohotna jutra sa izdrkanim The Sex God - za jedno jedino sa Ivanom, Brankom, Natašom, Martom...Zašto? Čitavog mog života o glavi mi radi isključivo muški soj. Žene me odmaraju, vrhunski zabavljaju i pružaju neki osećaj da radim nešto smisleno. Sa ženama - ja sam okej. Sa ženama nemam nemir. Nemam uragan koji mi sjebava moj brižljivo stvarani mir. Nisam ugrožena, valjda. O, bože, ovo zvuči kao pero neke borbilice za ženska sranja&prava i prikrivene lezbače koja je napokon otvorila usta. Tja, tja. Odrasla sam u kući sa Majkom, Sestrom i Natalijom. Majka je bila momak za sve. Odvažan i hrabar. Srljala je donkihotovski ne razmišljajući previše. Zajedno sa njom smo se udavale i razvodile čak četiri puta. U onim između pauzama smo jurile za autobusima, vrišteći od smeha, pravile tematske žureve, koji bez nje ne bi funkcionisali. Kad god bi Majka rekla „da“, mi bismo gledale nesretnika koji je naseo. Njeno „da“ je zvučalo kao odgovor na neko nebulozno pitanje. Gospođo, jel vi znate da vam po glavi upravo gamiže retka ali odvratna vrsta insekta zvanog „jelenko“? Da. Znam. Sa'- će- on-da-siđe. Gospođo, ne mrdajte se, uz nogu vam puže jedan jezivi ljigavi crv veličine cipele broj 46. Da. Znam. Sa'-će-on-da-siđe... Sestra, pak, nije uopšte bila nalik majci. Ona je slavila tradicionalnu ulogu žene u časnom srpskom društvu. Pedantna radilica. Širokih kukova. Sa degutantno gladnom pičkom. Ovo baš odvratno zvuči. Ali tako jeste. Bezblamantna žena koja je u stanju da kine, podrigne i prdne u isto vreme. Sve to u isto vreme. Neverovatno! Naravno da je u stanju da izazove smeh. Salve smeha. Majka još uvek ponosito čuva fotku na kojoj je ona, takva overweith, na jednom maskembalu opušteno – istripovana balerina. U haljinčetu, belom unihopu, punđom, sa divnim debilnim osmehom. Moja Sestra Nilski Konj. Žena-Kreten. Sa najljubavnijim odnosom prema samoj sebi. Domaći zadatak za nas obične smrtnice. I Baba. Oh, moja baba. Majka petoro dece. Dva put udavana. A drugi put pred oltarom sa trudničkim stomakom koji je zapatila s drugim čovekom. Ne s tim za koga se udaje. I on to zna, i svi to znaju. Baba ti si faca! Ne, ne. On je faca. Kaže Baba. I nisam ti ja „baba“. Ja sam za tebe „Natalija“. S cigaretom na muštiklu. Elokvencijom akademika. Krojačicom na vratu. I kešom u banci. Natalija je do poslednjeg dana svog života insistirala na „nivou“. Čitala je laku beletristiku i vešto skrivala neobrazovanje, mediokritetsko pojmanje sveta kao i palanačku radoznalost. Bila je, bre, prevarant. Prepodobljeni otimač. Vuk s pičkom. Kako je ponekad nazivala neke druge žene. Kći rodonačelnika lingvističkog instituta. Njena životna misija nije bila uspešna karijera ili džet set life. Ma ne. Jedino za čim je ta žena izgarala jeste da svu svoju decu i unučad nauči da se sporazumevaju rukama. Jezikom gluvih. Uho može da te prevari. Oko nikad. Ako ga doooobro postrojiš. Natalija jeste bila frik. Napustila je svet iznenadno, malo pošto je saznala da je jedna moja tetka – lezbejka. Kada odrastete u kući u kojoj sav novac odlazi na kafu, cigarete i uloške, menstrualni ciklus počinje da biva jedini kalendar po kome umete da se orjentišete. Kada čitavu ranu mladost provedete okruženi sisama na slobodi u danima letnjih žega, to postaje ulitimativno za vaš dobar osećaj. Tu znate da se ponašate. U tim svađama znate da vrištite. Sa tim suzama niste u sranju. Njih znam da nasmejem. Iznenadim. Znam kad im mozgovi šrkipe. Njihovu laž njušim u letu i ne nasedam olako. Zato i zbog još hiljadu drugih stvari, AstroLože, proglašavam te lažovom. Ne, ne, ne. Još gore. Proglašavam te pičkopaćenikom. Izgovorio si reči koje ugrožavaju tvoju astroložačku karijeru. Jer kad toliko prokleto želiš da pojebeš svoju klijentkinju, to ne znači da svako drugi to isto tako užasno želi, toliko užasno javno i glasno, da bi me moje sestre smatrale za pretnju. Znam te, momak. Znam te oči. Osećam vajb. Izgovorio si laž koja je u sekundi provrela u tvojim jajima. I tu zapravo dolazimo do suštine. Nikada ne mogu da budem potpuno čovek u društvu muškarca. Čak ni svog sopstvenog sina. Šiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz. Ova priča ima baš lep kraj. Ali ja sada moram da idem. Promocija spota Beogradskog sindikata. Društvo će mi praviti dva muškarca. Moram da se spremim. Da u grad idem sa dve prijateljice, svoju priču bih mogla da ispričam do kraja. Vidite, kad god su u pitanju muškarci, ja moram da se odričem. |