Povratak svitaca
|
|  Yüklə 1.18 Mb.
|
|
Đovani: Naravno, vaše lice, vaša energija, imali su ogromnu ulogu u Pazolinijevom delu. Da li vam je ikada objasnio šta ga je toliko fasciniralo kod vas? Nineto: Mislim da je Pjera Paola osvojio moj način postojanja: srećan, veseo, dečak koji voli život, neprekidna eksplozija radosti. Sve ono što on, u krajnjoj liniji, nije bio. I možda je onda u meni pronašao sebe. Đovani: Sebe, onakvog kakav je želeo da bude? Nineto: Možda, možda. Pjer Paolo nije bio veselo momče. Ali, kada bi bio sa mnom, razvedrio bi se, šalio. Izvodili bismo svašta, glupirali se... Naravno, kada bi se našao među intelektualcima i sličnima, ponašao bi se u skladu s tim. Ali, uvek je bio spreman za šalu. Da, mislim da je to što je želeo da bude pronašao u meni, tu eksploziju radosti i sreće, tu nevinost i uživanje, mešavinu koja ga je zapanjivala i fascinirala. U svakom filmu koji sam radio s Pjerom Paolom, uvek sam izražavao svoj način postojanja. Nisam bio neki šekspirovski glumac ili bilo šta slično. Uvek sam bio samo Nineto, iz stvarnog života. Đovani: Naš časopis se zove Fireflies (Svici), po čuvenom Pazolinijevom članku o... Nineto: ... nestanku svitaca. Đovani: Da li mislite da ste bili svitac u njegovim filmovima? Nineto: Možda, na neki način. Taj članak se bavio životom uopšte, ljudima... običnim ljudima. Nestanak svitaca je nestanak jednostavnosti, čistote. Svitac je sićušna životinja, toliko osetljiva, da kada vazduh postane suviše težak, umire. Na neki način, mi smo ti svici koje ovaj sistem uništava. Svici predstavljaju način života koji je tada počeo da nestaje, zato što smo postali zaraženi sistemom, samim vazduhom, atmosferom, konzumerizmom, koji nas je sve zahvatio i upropastio. Đovani: Da li je to razlog zašto niste glumili u filmu Salo? Nineto: Da, upravo tako. Nineto ne bi mogao da živi u tom sistemu, u tom vazduhu, u toj atmosferi. Prema Pjeru Paolu, ubili bi me odmah. Bio bih lik koga ubijaju na samom početku, zato što, prema njemu, Nineto ne bi mogao da udiše takav vazduh. Zato je to jedini film u kojem nisam učestvovao. (Smeh.) Đovani: Kada se film Salo pojavio, Pazolinijev bliski prijatelj, pisac Alberto Moravija, rekao je da je tim filmom Pazolini izrazio mržnju prema samom sebi. Nije mogao da prepozna svog prijatelja i hteo je da Pazolinijevo poslednje delo bude Trilogija života. Da li se slažete s tim? Nineto: Samo donekle. Za mene su filmovi iz trilogije Pjera Paola – Dekameron, Kanterberijske priče i Cvet 1001 noći – njegove poslednje poeme, kraj filma. Mislim da je sa Salo Pjer Paolo hteo da stavi tačku, da napravi film koji bi bio skoro uvreda za život. Razgovarao sam o tome s Pjerom Paolom. Bilo je to iste godine kada se pojavio Bertolučijev film Poslednji tango u Parizu, film kojeg se svako seća zbog samo jedne stvari – pogađate na šta mislim? Đovani: Na scenu s puterom? Nineto: Tako je. Sam film, da budem iskren, nije mi se mnogo svideo. Ali, ako su ljudi zadivljeni samo zato što su zapamtili puter, onda, mislim, jebote, u kakvom to svetu i sistemu živimo? Bilo je to kao da kažete, „Aha, znači, to vam se sviđa? Dobro, onda ću napraviti Salo!“ (Smeh.) Zaista je hteo da okonča s tim, s filmom uopšte.137 Video je to kao šamar u lice. Ne kažem da je to bilo loše s njegove strane, zato što su ljudi, u krajnjoj liniji, to zaslužili. A onda, kada se Salo pojavio, počele su zabrane, usledila je gomila problema... Ljudi su bili tako licemerni i mislim da su i dalje takvi. Đovani: Da li je Pazolini na kraju bio zadovoljan filmom? Nineto: Još kako! Bio je zadovoljan, naravno. Bilo mu je savršeno jasno da je napravio film zbog kojeg će ga kritikovati. Kao i ranije, u svemu što je ikada uradio – uvek je bio voljen i omražen. Đovani: Ako se Pazolinijevo delo pogleda kao celina, stiče se utisak da ga je sa svakim novim filmom obuzimao sve veći očaj i da je Salo bio kulminacija. Da li se to održavalo i na njegovu ličnost? Nineto: Istinski je očajavao – zato što svet, život i ljudi uopšte više nisu kao što su bili, zato što su ljudi izgubili duše i što se sve svelo na posao, novac, posao, novac. Na najtrivijalnije stvari! Ono suštinsko je izgubljeno. Svi su počeli da žive površno, a ta površnost vodi u propast. Đovani: Šta li bi onda mislio danas? Nineto: Ah! Danas bi bio revolucionar! (Smeh.) Blagi bože, kada bi samo mogao da vidi sve ovo... ne bi više živeo u Italiji, to je sigurno. U stvari smo pričali o tome: hteli smo da se preselimo s porodicama u Maroko, da odemo negde gde je među ljudima još uvek postojao taj tip čistote, istinitosti, jednostavnosti. Danas bi mogao da oseti samo užas. Uvek je bio čovek koji je osuđivao sistem, ali današnji svet nije pazolinijevski svet, zaista nije. Đovani: Kako gledate na njegovo nasleđe? Nineto: Ono što me zapanjuje su reakcije mladih ljudi. Putujem svetom, srećem te mlade ljude i sviđa mi se to što ga otkrivaju i što žele da saznaju više o njemu. To je predivno. Međutim, oni žive u svetu koji je Pjer Paolo opisao još pre pedeset godina, tako da su, na neki način, već izgubljeni. Đovani: Kako reaguju na filmove? Nineto: Sviđaju im se. Ali, velika je razlika između njih i mladih iz onog vremena. Ono što je Pjer Paolo opisao jeste sam život tih mladih ljudi, dok današnji mladi mogu da taj život iskuse samo kroz filmove Pjera Paola. Današnja omladina nikada nije živela u svetu iz Accatonea, iz Mamma Rome, iz Ptica i ptičurina, a htela bi to. Mislim, poetski. Ne znam da li razumete šta hoću da kažem. Đovani: Apsolutno. Upravo to je jedan od razloga zašto volim Pazolinijeve filmove: nostalgičan sam za prošlošću koju nikada nisam iskusio. Nineto: Tako je! Živite za to doba, ali nikada niste živeli tim životom. Ali, voleli biste da iskusite svet koji je Pjer Paolo opisao. Negujete to, ali, nemoguće je živeti takvim životom, proći kroz ta iskustva... Đovani: Šta iz tih filmova možemo da izvučemo za danas? Nineto: Ništa. Tu je samo ono što prikazuju. Nema nade, ona ne postoji. Ali, možda će je opet biti. Pjer Paolo je često pričao da ćemo se vratiti na trampu. Možda ćemo se vratiti u svet koji je opisivao. Ali, s načinom života koji danas imamo na svetu, to nije moguće. Kao što je imao običaj da kaže, da bismo se vratili na trampu, trebalo bi uništiti mnogo toga, na globalnom nivou. Trebalo bi da pođemo iz početka, od zemlje. Đovani: Kao na kraju Teoreme? Nineto: Upravo tako. Giovanni Marchini Camia i Ninetto Davoli, Fireflies # 1, septembar 2014, http://fireflieszine.com/ninettodavoli/ BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA FILMOGRAFIJA Accattone (1961) Mamma Roma (1962) Ro.Go.Pa.G. (omnibus), epizoda La ricotta (1963) La rabbia (1963, prvi deo; drugi deo, režija Giovannino Guareschi) Comizi d’amore (1964, dokumentarni) Sopralluoghi in Palestina per il Vangelo secondo Matteo (1964, dokumentarni) Il Vangelo secondo Matteo (1964) Uccellacci e uccellini (1966) Le streghe (omnibus), epizoda La Terra vista dalla Luna (1967) Capriccio all’italiana (omnibus), epizoda Che cosa sono le nuvole? (1967) Edipo re (1967) Appunti per un film sull’India (1967–1968, dokumentarni) Teorema (1968) Amore e rabbia (omnibus), epizoda La sequenza del fiore di carta (1968) Porcile (1968–1969) Appunti per un’Orestiade africana (1968–1969, dokumentarni) Medea (1969) Il Decameron (1971) Le mura di Sana’a (1971, dokumentarni) I racconti di Canterbury (1972) Il fiore delle Mille e una notte (1974) Pasolini e la forma della città (1974, dokumentarni) Salò o le 120 giornate di Sodoma (1975) POEZIJA
Poesie a Casarsa (1942) Poesie (1945) I pianti (1946) Tal còur di un frut (1953) Dal diario 1945–47 (1954) La meglio gioventù (1954) Le ceneri di Gramsci (1957) L’usignolo della chiesa cattolica (1958) La religione del mio tempo (1961) Poesia in forma di rosa (1964) Trasumanar e organizzar (1971) La nuova gioventù (1975) PROZA
Ragazzi di vita (1955) Una vita violenta (1959; Žestok život, Mladost, Zagreb, 1960) Il sogno di una cosa (1962) Amado Mio – Atti Impuri (1982, napisano 1948; Narodna knjiga, Beograd, 1984) Alì dagli occhi azzurri (1965) Teorema (1968; Rad, Reč i misao br. 414, Beograd, 1988) Petrolio (1992, nedovršen roman) Storie della città di Dio: Racconti e cronache romane (1950–1966), ed. Walter Siti, Torino, Einaudi, 1995; Stories from the City of God: Sketches and Chronicles of Rome, New York, Handsel Books, 2003. ESEJI
Passione e ideologia (1960) Empirismo eretico (1972) Scritti corsari (1975) Lettere luterane (1976) La belle bandiere (1977) Descrizioni di descrizioni (1979) Il caos (1979) La pornografia è noiosa (1979) POZORIŠTE Orgia (1966) Porcile (1966) Affabulazione (1966–1977) Bestia da stile (1966–1977) Calderón (1966–1973) Pilade (1967–1977) BIOGRAFIJE I INTERVJUI Oswald Stack, Pasolini on Pasolini: Interviews with Oswald Stack, Thames & Hudson, London, 1969. Barth David Schwartz: Pasolini Requiem. Pantheon, New York, 1992; Vintage Books, 1995. (Najbolja i najobimnija biografija.) Enzo Siciliano, Vita di Pasolini. Rizzoli, Milano, 1978. (Druga relevantna biografija, prevedena na engleski.)
Pazolinijeva SABRANA DELA, tačnije, skoro sva dela, osim romana i kraće proze, mogu se naći na internetu, kao PDF, prema sledećim podacima: Tutte le poesie, 2 voll., Mondadori, Milano 2003. Per il cinema, 2 voll., Mondadori, Milano 2001. Teatro, Mondadori, Milano 2001. Saggi sulla letteratura e sull’arte, 2 voll., Mondadori, Milano, 1999. Saggi sulla politica e sulla società, Mondadori, Milano 1999. Romanzi e racconti, 2 voll., Mondadori, Milano 1998. Lettere 1940–1954; 1955–1975. 2 voll., Einaudi, Torino, 1986. OSTALI PREVODI (IZBOR) Pazolinijevi tekstovi pojavljivali su se sporadično, u raznim publikacijama, filmskim i drugim, još od kraja šezdesetih godina prošlog veka; teško je napraviti detaljan pregled. Sledi kratak pregled izdanja koja donose ili obimnije studije o Pazoliniju ili neke veće i povezanije izbore njegovih tekstova. Najbolji temat posvećen Pazoliniju pojavio se u kragujevačkom časopisu Koraci, u trobroju 10–12, s kraja 2012: „Ptice i ptičurine“, „Odricanje od Trilogije života“ (odlomak, bez paragrafa „c“), „Akulturacija i akulturacija“, „Lingvistička analiza jednog slogana“, „Govor kose“, „KPI mladima!!“ (odlomak). Preveli sa italijanskog, Tamara Šuškić i Aleksandar Kostić. Koraci: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, 2012. Još jednom se zahvaljujem redakciji na ustupljenom PDF kompletnog izdanja. http://www.nbkg.rs/koraci.php, arhiva: http://koraci.yolasite.com/impresum.php Giuseppe Zigaina, Pasolini i smrt: Mit, alkemija i semantika „blistajućeg ništavila“. Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1990. Preveo Viktor Tadić, 224 str. Vrlo ezoterično tumačenje Pazolinijevog dela i sudbine, iz pera njegovog starog prijatelja, slikara Đuzepea Zigajne (1924–2015), ali uz obilje zanimljivih detalja i odlomaka. Slobodan Aleksić, Pjer Paolo Pazolini: večnost vizionara. Dom kulture Studentski grad, Novi Beograd, 2004, 98 str. Izbor tekstova i intervjua, uglavnom u odlomcima. Valter Milovan, Bilješke o Pasoliniju. Meandarmedia, Zagreb, 2011, 312 str. Prikaz: http://www.mvinfo.hr/clanak/valter-milovan-biljeske-o-pasoliniju Pjer Paolo Pazolini, Svi smo u opasnosti. Nova Misao, Novi Sad, 2014, 213 str. Prevod sa italijanskog: Magdalena Petrović i Valter Milovan (autor prethodnog naslova, inače iz Pule). Izbor koji se delimično poklapa sa ovim (kao i sa tematom časopisa Koraci), što je neizbežno u predstavljanju Pazolinija kao političkog pisca, ali uz, recimo, prilično komotno raspolaganje redakcije prevodima anarhije/ blok 45, u samoj knjizi i njenoj promociji, za šta sam saznao tek slučajno, iako je glavni urednik Nove Misli redovni čitalac naših žurnala. Ipak, zbirku treba preporučiti, zato što skoro polovinu njenog sadržaja čini tekst neostvarenog scenarija za film o svetom Pavlu, u odličnom prevodu Magdalene Petrović (str. 19–125, San Paolo. Progetto per un film, 1968, Einaudi, Torino, 1977). 1 https://www.kirkusreviews.com/book-reviews/pier-paolo-pasolini/lutheran-letters/ Poslednji put posećeno 31. III 2015. 2 A opet, kakva lekcija za današnje „kolumniste“! Treba, međutim, napomenuti da se Pazolinijevo žurnalističko iskustvo, formalno i sadržajno, nikada nije ograničavalo na klasični žurnalizam, niti samo na saradnju s nekoliko najčitanijih štampanih medija, iz perioda 1973–1975 (poglavlja Olovne godine i Dragi Đenarijelo). Naročito su zanimljivi njegovi članci i polemike iz komunističke publikacije Vie nuove (u periodu 1956–1965) i časopisa Nuovi argomenti (još od 1953), što je ovde, nažalost, predstavljeno samo u nekim odlomcima. Takođe, zapanjuje i njegova aktivnost u živim polemikama i debatama, još od polovine pedesetih godina; učestvovao je, doslovno do poslednjeg dana, na bezbrojnim tribinama, književnim i naročito političkim, širom Italije, od lokalnih debatnih kružoka i poluileglanih ultralevičarskih ćelija, do velikih javnih tribina i političkih skupova. 3 Samo podsećam na nešto što ipak ne bi trebalo da je toliko nepoznato: Pazolini je svoj prvi film snimio tek 1961 (Accattone), u svojoj trideset devetoj godini. Do tada je već bio smatran za najvažnije novo ime u italijanskoj književnosti. Tokom pedesetih godina, objavo je tri zbirke poezije, među kojima je ona posvećena Antoniju Gramšiju, Le ceneri di Gramsci, iz 1957, bila prava senzacija, koja se i danas smatra za klasik. Na početku rediteljske karijere, za njim su već bila dva velika sudska procesa, koja su uzdrmala celu Italiju, zbog njegova prva dva romana, Ragazzi di vita (1955) i Una vita violenta (1959), proglašena za opscene. Sve to su pratili bezbrojni članci, prikazi, polemike i druga kraća proza, uz nekoliko uredničkih ostvarenja, među kojima su i dve velike antologije poezije italijanskih narečja (Poesia dialettale del Novecento, 1952; Canzoniere italiano. Antologia della poesia popolare, 1955). Opet, filmski zanat je pekao još od polovine pedesetih godina, pre svega kao vrsni scenarista, stručnjak za lokalna narečja, između ostalog, i u dva Felinijeva filma, Le notti di Cabiria (1957) i La dolce vita (1960). 4 Film je bio zabranjen u velikom broju zemalja, uključujući i mnoge zapadne demokratije, skoro dve decenije, a ta zabrana negde važi i dalje. 5 Blokada filma Todo modo, Elija Petrija, iz 1976; progon situacioniste Đanfranka Sangvinetija, najbližeg saradnika Gija Debora, zbog njegovog pamfleta „Verodostojni izveštaj: poslednja šansa za spas kapitalizma u Italiji“, iz 1975 (Gianfranco Sanguinetti, Rapporto veridico sulle ultima opportunita di salvare il capitalismo in Italia). 6 U pravom baražu članaka i drugih izjava iz tog perioda, Pazolini je optužio vrh Demohrišćanske stranke za niz poremećaja i zločina, ali i izrazio spremnost da obelodani sva saznanja, do kojih bude mogao da dođe, o umešanosti vlasti u fašističke bombaške napade u Milanu, Breši i Bolonji. Pazolinijeva kampanja bila je tako žestoka da je to navelo tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Đulija Andreotija (Giulio Andreotti) – inače bivšeg i budućeg premijera Italije, koji je između tih mandata uvek zauzimao neke od ključnih pozicija u vlasti – da javno odgovori na te optužbe. Pazolini je do tada već uveliko bio jedna od glavnih meta desničarske štampe, kao neprekidni, nesvarljivi skandal italijanske kulturne scene (homoseksualac, nezavisni komunista, neposlušni katolik, uporni kritičar građanske „normalnosti“), da bi sa filmom Salò, samo na osnovu glasina, pre prvih zvaničnih projekcija, ta tenzija dostigla vrhunac. Šok je bio preveliki, čak i za one koji su rutinski konstatovali kako se od Pazolinija može očekivati „sve“ (posle takvih filmova kao što su bili Teorema iz 1968. i Svinjac iz 1969, s varljivim, iako opet skarednim „predahom“ u obliku „Trilogije života“, 1971–1974). Preteća pisma su počela da stižu još za vreme snimanja, a poslednje klapne filma snimljene su, na zahtev producenta, uz policijsko obezbeđenje. Sve to ne mora da znači da je Pazolini bio ubijen po nalogu svojih političkih neprijatelja, ali, u političkoj klimi koja je tada vladala u Italiji, s nasiljem koje je prevazilazilo sve što se u istom periodu dešavalo u Evropi (osim, možda, u Severnoj Irskoj, gde su sukobi išli drugom putanjom), ta mogućnost se ne može odbaciti tako lako, kao što su to uradili italijanska policija i sudstvo. Videti, između ostalog, http://www.pasolini.net/ideologia06.htm i dokumentarace, Pier Paolo Pasolini: a futura memoria (Ivo Barnabò Micheli, 1986) i Whoever Says the Truth Shall Die (Wie de Waarheid Zegt Moet Dood, Philo Bregstein, 1981). 7 Naravno, ni Salò nije odoleo rekuperaciji od strane samog medija, filmske industrije; i taj film je imao svoje kopije, ceo žanr, kao što se to dogodilo već s prvim filmom iz „Trilogije života“, Dekameronom (1971). Iako nije doživeo da vidi sudbinu tog filma, Pazolini je već slutio da je kritičkom ili polemičkom potencijalu tog oblika izražavanja, u njegovom slučaju, došao kraj. Salò je trebalo da bude njegov poslednji ili pretposlednji film. Videti Neobjavljeni intervju. 8 Serija od tri dokumentarističke vinjete, Viaggio per Roma e dintorni (Obilazak Rima i okoline), objavljena maja 1958, u časopisu Vie Nuove: „Il fronte della città“ (Pravo lice grada, 3. V 1958), „I campi di concentramento“ (Koncentracioni logori, 10. V), „I tuguri“ (Sirotinjska predgrađa, 24. V). P. P. Pasolini, Storie della città di Dio: Racconti e cronache romane (1950–1966), ed. Walter Siti, Torino, Einaudi, 1995; Stories from the City of God: Sketches and Chronicles of Rome, New York, Handsel Books, 2003. 9 Opera Nazionale Balilla (ONB), fašistička paravojna organizacija, koja je u periodu 1926–1937. bila sastavni deo školskog sistema. „Balilla“ je inače bio nadimak dečaka Đovana Batiste Perasoa (Giovan Battista Perasso) koji je, prema legendi, započeo pobunu protiv austrijskih vlasti u Đenovi, 1746, tako što je kamenom gađao austrijske vojnike. 10 Ninetto Davoli (1948, pravo ime Giovanni). Pazolinijev omiljeni glumac i najbliži prijatelj. 11 „Sul ponte di Perati“, pesma o alpskoj brigadi „Julia“, iz vremena italijanske invazije na Albaniju i Grčku, 1940–41. 12 La Rinascente, UPIM (Unico Prezzo Italiano Milano): italijanski lanac robnih kuća. 13 Pazolinijeva omaška, ispravljena u štampanoj verziji intervjua. 14 Ovaj deo Bahmanovog uvoda je začuđujuće netačan i dovodi u pitanje Pazolinijev uvid u konačnu verziju intervjua – iako ni u filmskoj verziji razgovora Pazolini nije rekao celu istinu o pogibiji svog brata, osim da su u tom kraju „vođene neke od najvećih partizanskih bitaka, u kojima je poginuo i (njegov) brat“. Opet, još 15. IX 1971, u jednom izdanju komunističkog časopisa Vie Nuove, Pazolini je objasnio da je njegov brat poginuo u međupartizanskom obračunu. Sve to ukazuje na izuzetno složen i težak odnos Pazolinija s Komunističkom partijom Italije, koju je decenijama kritički podržavao, iako je iz nje bio izbačen još 1949, posle svog prvog homoseksualnog skandala. Pazolinijev mlađi brat, Gvido (Guido, 1925–1945), zaista je bio u partizanima, ali sam Pazolini, iako ubeđeni antifašista, nikada nije bio aktivni član Pokreta otpora. Istina je da je nakratko bio mobilisan u italijansku vojsku i da je posle kapitulacije Italije, 8. IX 1943, odbio da preda oružje Nemcima, posle čega se skrivao u raznim delovima Italije, da bi na kraju došao u rodno mesto svoje majke, Kazarsu. Gvido je poginuo u sukobu rivalskih partizanskih frakcija, titoističkih komunista, „Garibaldijevaca“, koji su hteli da Furlaniju pripoje Jugoslaviji, i brigade „Osoppo“, u kojoj je bio i Gvido, koja se zalagala za italijanizaciju Furlanije i okupljala liberale, socijaliste i katolike. Gvido je poginuo u zasedi koji su „Garibaldijevci“ postavili 12. februara 1945, kada su zarobili i zatim streljali skoro celu komandu te brigade. Glavni razlog, pored niza starih trzavica, bilo je njihovo odbijanje da se spoje s jedinicama IX Korpusa NOVJ, koje su napredovale sa istoka. Ti međufrakcijski obračuni na severoistoku Italije, između „komunista“ i „nacionalista“, spadaju u najteže i najmučnije epizode iz istorije italijanskog Pokreta otpora. Videti http://www.pasolini.net/english_biografia02.htm 15 U konačnoj verziji filma ta epizoda je izostavljena. Ništa ne sugeriše da je glavne zlikovce „stigla zaslužena kazna“. 16 Maurice Blanchot, Lautréamont et Sade, Édítions de Minuit, Paris, 1949. 18 Pitanje i odgovor iz intervjua od 2. maja 1975, objavljenog pod naslovom „De Sade e l’universo dei consumi“ („De Sad i konzumeristički univerzum“, P. P. Pasolini i Gideon Bachmann), Paolo Pasolini. Il cinema in forma di poesia, ed. Luciano De Giusti, Cinemazero, Pordenone, 1979 (takođe, P. P. Pasolini, Per il cinema, tomo II, str. 3019–3022). Reč je o istom materijalu od kojeg je napravljen i ovaj intervju, uz svega nekoliko varijacija. Još jedan fragment objavljen je u časopisu Filmcritica, n. 256, u avgustu 1975 (Intervista rilasciata a Gideon Bachmann e Donato Gallo; P. P. Pasolini, Per il cinema, tomo II, str. 3023–3031). |