Ana səhifə

Franc Kafka i liberterski socijalizam


Yüklə 53.28 Kb.
tarix26.06.2016
ölçüsü53.28 Kb.
Franc Kafka i liberterski socijalizam
Michael Löwy
OČIGLEDNO, DELA FRANCA KAFKE NE MOGU BITI REDUKOVANA na bilo koju političku doktrinu. Kafka nije držao govore već oblikovao pojedince i situacije. U svojim delima izrazio je štimung ili smisao za osećanja i ponašanja. Simboličan svet literature ne može biti redukovan na diskurzivan svet ideologija. Književni svet nije apstraktni pojmovni sistem sličan filozofskoj ili političkoj doktrini, već pre kreacija konkretnog imaginarnog univerzuma pojedinaca i stvari.
Ipak ništa od ovoga ne bi trebalo da bude prepreka korišćenju prolaza, mostova i podzemnih veza između njegovog antiautoritarnog duha, njegovog slobodarskog senzibiliteta i njegovih simpatija za anarhizam, s jedne strane, i njegovih glavnih spisa s druge strane. Ovi pasusi nas snabdevaju privilegovanim pristupom onome što bi se moglo nazvati unutrašnjim pejzažom Kafkinih dela.
Kafkine socijalističke sklonosti bile su očigledne veoma rano u njegovom životu. Prema njegovom drugu iz detinjstva i škole – Hugu Bergmanu, imali su malu svađu tokom poslednje školske godine (1900-1901) jer su ’’njegov socijalizam i moj cionizam bili previše oštri’’. O kakvom socijalizmu se radi?
Izveštaji tri češka savremenika svedoče o Kafkinim simpatijama za češke liberterske socijaliste i o njegovom učešću u nekim od njihovih aktivnosti. Tokom ranih tridesetih Maks Brod je sprovodio istraživanje za svoj roman Stefan Rott, koji će biti objavljen 1931. Tokom njegovih istraživanja, jedan od osnivača češkog anarhističkog pokreta – Michael Kacha – obavestio je Broda da je Kafka posećivao sastanke Mladych Kluba (Omladinskog kluba) koji je bio liberterska, antimilitaristička, i antiklerikalna organizacija sa kojom su bili povezani mnogi češki pisci uključujući i Stanislava Neumanna, Michala Maresa, i Jaroslava Haseka. Ova informacija je kasnije ’’potvrđena od strane još jednog izvora’’ i on ju je inkorporirao u svoj rad. U svom romanu Brod je ispričao da je Kafka:
često posećivao sastanke kružoka i sedeo tamo ne progovorivši nijednu reč. Kachi se dopadao Kafka i zvao ga je ’’Klidas’’ što se može prevesti kao ’’uzdržani’’ ili, preciznije, prema češkom žargonu, ’’kolos tišine’’.
Brod nikad nije sumnjao u istinitost ovog izveštaja koji je još jednom citirao u svojoj biografiji o Kafki.

Drugo svedočenje potiče od anarhističkog pisca – Michala Maresa – koji je upoznao Kafku tako što je na ulici neprestano naletao na njega, jer su bili komšije. Prema Maresovom izveštaju koji je objavio Klaus Wagenbach 1958. godine, Kafka je prihvatio poziv u oktobru 1909. godine da dođe na demonstracije protiv pogubljenja španskog liberterskog učitelja – Franciska Ferera. Tokom 1910-1912. Kafka je posećivao anarhističke konferencije o slobodnoj ljubavi, Pariskoj komuni, miru, koje su, u znak protivljenja pogubljenju pariskog aktiviste – Liabeufa, organizovali Omladinski klub, antimilitarističko i antiklerikalno Udruženje Vilem Koerber, i Češki anarhistički pokret. Mares takođe tvrdi da je Kafka položio kauciju od pet kruna da bi izvukao svog prijatelja iz zatvora. Kao i Kacha, Mares ističe Kafkinu ćutljivost:


Koliko je meni poznato, Kafka nije pripadao nijednoj od ovih anarhističkih organizacija ali, kao čovek izložen socijalnim problemima i osetljiv na njih, imao je jake simpatije prema njima. Ipak uprkos svom zanimanju za ove sastanke, s obzirom na njegovo često prisustvo, nikada nije učestvovao u raspravama.
Ovo zanimanje je očigledno iz onoga što on čita – Kropotkinov Govor o pobunjeniku, koji je dobio od Maresa, i spisi braće Reklus, Mihaila Bakunjina i Jean Grave. Njegove simpatije je proširila i:
Sudbina francuskog anarhiste Ravachola ili tragedija Eme Goldman koja je uređivala Majku Zemlju, duboko su ga dirnule.
Ovaj izveštaj se najpre pojavio u češkom časopisu 1946. godine u malo drugačijoj verziji i prošao je nezapaženo. 1958. godine Karl Wagenbach je objavio svoju izvanrednu knjigu o Kafkinoj mladosti koja je osvetlila piščeve veze s praškim slobodarskim podzemljem. Knjiga je preštampala Maresov izveštaj u obliku dodatka ali ovog puta informacija je izazvala brojne polemike koje su dovele u pitanje kredibilitet njegovih tvrdnji.
Treći dokument su Gustav Janouchevi Razgovori s Kafkom koji su prvo objavljeni 1951. godine a ponovo objavljeni 1968. godine u značajno proširenoj ediciji. Ovaj izveštaj se odnosi na sastanke, s početkom u 1920. godini, sa praškim piscem tokom poslednjih godina njegovog života, i u njima se tvrdi da je Kafka očuvao svoje simpatije prema liberterima do samog kraja. Ne samo što je češke anarhiste opisao kao ’’veoma učtive i smeone’’, ’’tako učtive i prijateljski nastrojene da ste u obavezi da im poverujete svaku izgovorenu reč’’, već i političke i društvene ideje za koje se zalagao tokom ovih razgovora zadržali su jak uticaj slobodarske misli.
Uzmimo na primer njegovu definiciju kapitalizma kao ’’sistema odnosa zavisnosti’’ gde je ’’sve organizovano hijerarhijski i sve je zatočeno lancima’’. Ova izjava je tipično anarhistička zbog njenog naglaska na autoritarnom karakteru sistema a ne na ekonomskoj eksploataciji kao u marksizmu. Čak i njegov skeptični stav prema organizovanom radničkom pokretu izgleda inspirisan njegovom liberterskom sumnjičavošću prema partijama i političkim institucijama. Iza radnika koji marširaju:
postoje sekretarijati, birokrate, profesionalni političari, svi moderni sultani za koje oni popločavaju put ka vlasti… Revolucija je isparila i sve što ostaje je blato nove birokratije. Lanci maltretiranog čovečanstva napravljeni su od zvaničnih papira iz ministarstava.
U drugom izdanju, 1968. godine, koje je trebalo da reprodukuje kompletnu verziju Janouchevih beleški, izgubljenih nakon rata a ponovo nađene mnogo kasnije, on se prisetio sledećeg dijaloga s Kafkom:
Proučavali ste Ravocholov život?
Da i ne samo Ravocholov već i živote raznih drugih anarhista. Zadubio sam se u biografije i ideje Godvina, Prudona, Štirnera, Bakunjina, Kropotkina, Tuckera i Tolstoja. Ostvario sam kontakt sa različitim grupama i posećivao sastanke. Ukratko, uložio sam puno vremena i novca na ovo. 1910. godine učestvovao sam na sastancima koje su organizovali češki anarhisti u karolinentalskoj kafani po imenu Zum kannonenkreuz gde se sastajao Omladinski klub... Maks Brod me je pratio na ove sastanke puno puta ali se, uglavnom, nije puno slagao s tamo iznetim idejama... Za mene se radilo o veoma ozbiljnom poslu. Bio sam na tragu Ravachola. On me je odveo pravo do Ericha Muehsama, Arthura Holitschera i bečkog anarhiste Rudolfa Grossmanna... Svi oni su tragali za ostvarenjem ljudske sreće. Ja sam ih razumeo. Ali... nisam mogao još dugo da nastavim da marširam s njima.
Prema opštem mišljenju komentatora, ova druga verzija je manje kredibilna nego prva koja najupadljivije duguje svom tajanstvenom poreklu iz beleški nekada izgubljenih a sada nađenih. Takođe moramo da istaknemo očiglednu grešku interesantnu za nas. Prema sopstvenom priznanju Maks Brod ne samo da nikada nije išao sa svojim prijateljem na sastanke anarhističkog kluba već je takođe bio potpuno nesvestan Kafkinog učešća u aktivnostima praških libertera.
HIPOTEZA IZNETA U OVIM DOKUMENTIMA – Kafkino zanimanje za liberterske ideje - potvrđena je nekim primedbama u njegovim privatnim spisima. Na primer, nalazimo ovaj kategorički imperativ u njegovom dnevniku: ’’Ne zaboravite Kropotkina!’’
U pismu iz novembra 1917. godine izrazio je svoj entuzijazam za projekt časopisa Vesti o borbi protiv volje vlasti predložen od anarhističkog frojdiste – Oto Grosa. Ne treba ni da previdimo liberterski duh koji je izgleda inspirisao neke od njegovih izjava. Jedan primer bi bile jezgrovite, zajedljive primedbe koje je jednog dana izneo Maksu Brodu dok je govorio o mestu gde je radio – Birou za socijalno osiguranje gde su radnici koji su bili žrtve nesreće išli da iznesu svoje slučajeve:
Koliko su ponizni ovi ljudi. Oni dolaze pred naše noge da mole umesto da zauzmu zgradu na juriš i potpuno je unište. Oni dolaze pred naše noge da mole.
Vrlo verovatno je da različiti izveštaji – posebno poslednja dva – sadrže netačnosti i preterivanja. Uz obzire prema Maresu, Klaus Wagenbach je ustvrdio da su ’’određeni detalji verovatno lažni’’ ili, makar, ’’preterani’’. Isto tako, prema Maks Brodu, Mares kao i mnogi drugi savremenici koji su poznavali Kafku ’’skloni su preterivanju’’, posebno kad je u pitanju stepen bliskosti svog prijateljstva sa piscem.
Jedna je stvar primetiti kontradikcije ili preterivanja u ovim dokumetnima, ali je sasvim druga odbaciti ih u potpunosti karakterisanjem veza između Kafke i čeških anarhista kao ’’potpune legende’’. Ovo je stav nekih specijalista uključujući i Eduarda Goldstückera, Hartmuta Bindera, Ritchie Robertsona i Ernsta Pawela. Prvi je češki komunistički književni kritičar a ostala trojica su autori Kafkinih biografija čija se vrednost ne može poreći.
Goldstücker kaže da je glavni razlog za njegov ’’skepticizam prema legendi o dugim i bliskim vezama između Kafke i anarhokomunista činjenica da se ni u jednom delu Kafkinog rada ne mogu naći indikacije da je bio upoznat s njihovom mišlju’’. Prema njemu, Kafkin stav prema radničkoj klasi nije bio stav ’’modernog socijalizma’’ već stav utopijskih socijalista ’’koji su prethodili Marksu’’.
Par primedbi povodom ovog čudnog rezonovanja:
1. Termin ’’anarhokomunizam’’ je daleko neadekvatan da opiše klubove tako raznovrsnih orijentacija koje variraju od anarhosindikalizma do liberterskog pacifizma.
2. Anarhizam nije definisan opštim stavom prema radničkoj klasi (različite pozicije postoje prema ovoj temi u liberterskoj tradicji) već odbacivanjem svakog autoriteta i države kao institucionalizovanog autoriteta.
3. Anarhistička doktrina je formirana pre Marksa i liberterski socijalizam nije konstituisan prema njegovom radu.
Hartmut Binder je autor veoma detaljne i eruditne biograije o Kafki. On je takođe najenergičniji zastupnik teze da su veze između Kafke i praške anarhističke zajednice ’’legenda’’ koja pripada ’’oblasti mašte’’. Klaus Wagenbach je optužen da koristi izvore ’’srodne svojoj ideologiji’’ kao što su Kacha, Mares i Janouch kojima nedostaje ’’kredibilitet ili su čak namerni falsifikati’’.
Prema Binderovom mišljenu:
puka činjenica da je Brod saznao za ove navodne aktivnosti tek nekoliko godina nakon Kafkine smrti… dosta govori u prilog netačnosti ove informacije. Zato što je skoro nezamislivo da Brod koji je dvaput putovao sa Kafkom na odmor tokom ovog perioda i sa kojim se susretao skoro svakodnevno… ne bude upoznat sa zanimanjem svog najboljeg prijatelja za anarhistički pokret… Ako je ovo zaista nezamislivo (’’skoro’’ ostavlja dozu sumnje…), onda zašto centralna osoba, to jest Maks Brod, smatra ovu informaciju savšeno pouzdanom pošto ju je upotrebio u oba svoja romana Stefan Rott i u biografiji svog prijatelja?
Skoro ista kritika važi za druge Binderove argumente:
Slušanje političkih rasprava, u dimom ispunjenoj krčmi, grupe koja deluje izvan zakona… Ovo je situacija nezamisliva za nekog ko ima Kafkin karakter. Ipak, ova situacija nije izgledala čudno Maksu Brodu koji je takođe znao par stvari o Kafkinom karakteru… Ustvari, ništa u Kafkinim delima nas ne navodi da poverujemo da je imao tako sujeverno poštovanje prema zakonu!1

U NAMERI DA JEDNOM I ZAUVEK ODBACI svedočenje Michaela Maresa, Binder se uporno obraća Kafkinom pismu Mileni Jesenski-Polak u kojem Maresa naziva ’’poznanika kojeg pozdravi kad se sretnu’’. Binder dokazuje:


Kafka jasno naglašava da su njegove veze sa Maresom samo Gassenbekanntschaft tipa (poznanik kojeg pozdravi kad se sretnu). Ovo je jasna indikacija da Kafka nikad nije išao na anarhistička okupljanja.
Najmanje što neko može da kaže o ovom načinu dokazivanja je da očigledna nelogičnost leži između premise i zaključka! Čak i da su njihovi susreti bili ograničeni na sastanke na ulici zato što se Kafkina kuća nalazila blizu Maresovog radnog mesta, ne isključuje Maresovo deljenje literature i pozivanje Kafke na sastanke i demonstracije, potvrđujući njegovo prisustvo pri nekim od ovih aktivnosti, i čak njegovo poklanjanje Kropotkinove knjige.
Kao materijalni dokaz svojih veza s Kafkom, Mares je imao u svom vlasništvu razglednicu, datiranu na 9. decembar 1910. godine, koju mu je poslao pisac. Dok je ovo nemoguće da se potvrdi, Mares takođe tvrdi da je primio nekoliko pisama od svog prijatelja koji je nestao tokom brojnih pretresa kuće kojima je bio podvrgnut tokom ovog perioda. Binder ne poriče postojanje ovih dokumenata ali, uhvativši se za činjenicu da je razglednica bila poslata na ime ’’Josef Mares’’ a ne Michal, on tvrdi da je otkrio novi dokaz ’’fikcije’’ izmišljene od svedoka. Izgleda potpuno neverovatno da godinu dana nakon susreta s Maresom i posećivanja nekoliko sesija Omladinskog kluba zajedno s njim, Kafka ’’čak i ne zna njegovo pravo kršteno ime’’. Ovaj argument ne pije vodu iz prostog razloga. Prema nemačkom izdanju prepiske između Kafke i Milene, pravo kršteno ime Kache nije bilo Michal već… Josef.
Čitava rasprava u Hartmut Binderovoj knjizi odaje bolni utisak namernog i sistematičnog pokušaja hvatanja za najmanji izgovor. Izgleda da je njegov cilj uklanjanje iz predstave o Kafki onoga što bi konzervativcima predstavljalo najtamniju senku sumnje da je on prisustvovao sastancima koje su organizovali praški liberteri.
Par godina kasnije u svojoj biografiji o Kafki koja je, uzgred rečeno, knjiga vredna pažnje, Ernst Pawel izgleda da podržava Binderovu tezu. Prema njegovim sopstvenim rečima, krajnje je vreme da ’’sahranimo jedan od velikih mitova’’ o Kafki. Ovo bi bila ’’legenda o zavereničkom Kafki koji sarađuje sa anarhističkom grupom po imenu Omladinski klub’’. Ova legenda je proizvod ’’plodne mašte bivšeg anarhiste Michaela Maresa koji je u nekim svojim izmišljenim memoarima objavljenim 1946. opisao Kafku kao prijatelja i druga koji je učestvovao u anarhističkim okupljanjima i demonstracijama’’:
Ova pripovest je potpuno protivrečna svemu što je poznato o njegovom životu, prijateljima i karakteru. Zašto bi on hteo da sakrije svoju odanost prijatelju kojeg je viđao skoro svakodnevno.
Ovu ’’legendu’’ je lako razgolititi zato što ne sadrži sličnost s bilo čim što spomenuti izvori tvrde. Mares, Janouch i Kafka (kojeg Pawel i ne spominje) nikada nisu rekli da je Kafka bio ’’zaverenik unutar anarhističke grupe’’. Mares izričito insistira na činjenici da Kafka nije bilo član nijedne organizacije. U svakom slučaju, Kafka nije bio deo ’’zavere’’ već je prisustvovao sastancima koji su u većini slučajeva bili otvoreni za javnost. Što se tiče ’’skrivanja činjenica od svog bliskog prijatelja’’ misleći na Maks Broda, već smo pokazali ništavost ovakvog zaključivanja.
Ernst Pawel pruža još jedan argument da bi podupreo svoju tezu. Praški policijski dosijei ’’ne sadrže ni najmanju aluziju na Kafku’’. Argument je neadekvatan. Nije mnogo verovatno da će policija čuvati imena svih ljudi koji su posećivali javna okupljanja koja su organizovali razni liberterski klubovi. Oni bi bili zainteresovani za ’’kolovođe’’ udruženja pre nego za ljude koji ih slušaju i ne govore ništa…
Pawel se razlikuje od Bindera u spremnosti da prepozna opravdanost činjenica iznetih u ovim izveštajima u mnogo razblaženijoj verziji. Kafka je zaista prisustvovao ovakvim sastancima ali samo kao ’’zainteresovani gledalac’’. Štaviše, on je imao simpatija prema ’’filozofskom i nenasilnom anarhizmu Kropotkina i Aleksandra Herzena’’2.
Sada ćemo istražiti tačku gledišta Ritchie Robertsona, autora izvanrednog eseja o životu i delu praškog jevrejskog pisca. Prema njegovom mišljenju, infomacije koje su izneli Kacha i Mares mora da se ’’tretiraju sa skepticizmom’’. Njegovi glavni argumenti o ovome pozajmljeni su od Goldstückera i Bindera. Kako bi bilo moguće da Brod ne zna ništa o učešću svog prijatelja na ovim sastancima? Koliko se vrednosti može pripisati Maresovom svedočenju s obzirom na to da je on bio samo Kafkin Gassenbekanntschaft (poznanik kojeg pozdravlja kad se sretnu)? Nema svrhe da ponavljam moja ranija opovrgavanja ove vrste primedbi kojoj nedostaje bilo kakva ozbiljna konzistencija.
Potpuno novo interesovanje za Robertsonovu knjigu je pokušaj da se istakne alternativna interpretacija Kafkinih političkih ideja koje, prema njemu, ne bi bile ni socijalističke ni anarhističke već romantične. Prema Robertsonovom mišljenju, ovaj antikapitalistički romantizam ne bi bio ni levičarski ni desničarski3. Ali ako je romantični antikapitalizam matrica zajednička za određene oblike konzervativaca i revolucionarne misli – i u ovom smislu, efektivno transcendira tradicionalne podele između levice i desnice – ipak ostaje činjenica da romantični autori jasno pozicioniraju sebe na jedan od pola ove vizije sveta: reakcionarni romantizam ili revolucionarni romantizam.
U stvari, anarhizam, liberterski socijalizam i anarhosindikalizam pružaju paradigmatični primer ’’romantičnog antikapitalizma levice’’. Kao posledica toga, definisanje Kafkine misli kao romantične izgleda potpuno značajna, ali to ne znači da se on ne ’’nalazi na levici’’ ili, konkretnije, da nije romantični socijalista liberterske tendencije. Kao što je slučaj sa svim romantičarima, njegova kritika moderne civilizacije je obojena nostalgijom prema prošlošću koja je za njega predstavljena jidiš kulturom jevrejskih zajednica istočne Evrope. André Breton je napisao da ’’u obeležavanju sadašnjeg trenutka’’, Kafkina se misao ’’simbolično okreće nazad zajedno sa skazaljkama sata na sinagogi" u Pragu.
INTERESANTNA STVAR O ANARHISTIČKOJ EPIZODI U KAFKINOJ BIOGRAFIJI (1909-1912) je da nam daje jedan od najkorisnijih ključeva za osvetljivanje našeg razumevanja njegovog rada, posebno njegovih pisanja 1912. godine pa nadalje. Kažem jedan od ključeva zato što se šarm njegovog dela nalazi u polisemantičnom karakteru koji onemogućava njegovo redukovanje na bilo koju jednostranu interpretaciju. Liberterski etos se manifestuje u različitim situacijama koje su u srcu njegovih glavnih književnih tekstova ali, najpre, može se naću u radikalnoj kritičkoj modi u kojoj je predstavljeno zastrašujuće lice neslobode: autoritet. Kako to André Breton lepo kaže: ’’Nijedan drugi rad ne govori tako snažno protiv priznavanja vladarskog principa, tako stranom osobi koja razmišlja’’.
Antiautoritarizam liberterske inspiracije protkan je kroz Kafkine romane u kretanju prema ’’depersonalizaciji’’ i rastućem postvarenju: od očinskog i ličnog autoriteta prema administrativnom i anonimnom autoritetu. Ipak, da ponovimo još jednom, on ne predstavlja bilo koju političku doktrinu već nastaje iz stanja uma i kritičkog senzibiliteta, čija su glavna oružja ironija, humor, taj crni humor koji je, prema André Bretonu, ’’najviša pobuna duha’’.
Ovaj stav ima prisne lične korene u Kafkinom odnosu prema svom ocu. Za pisca je despotska vlast patrijarhalnih porodica arhetip političke tiranije. U svom pismu ocu (1919) Kafka podseća da ''u mojim očima ti zauzimaš zagonetni karakter kao tiranin za koga zakon nije zasnovan na razmišljanju već na njegovoj sopstvenoj ličnosti''. Suočen sa brutalnim, nepravednim i proizvoljnim kažnjavanjem prema zapošljenima od strane njegovog oca, on je instinktivno počeo da se identifikuje sa žrtvama:
Prodavnica je bila nepodnošljiva za mene jer me je previše podsećala na moju sopstvenu situaciju u odnosu prema tebi... zbog ovoga ja po nužnosti pripadam partiji zapošljenih.
Glavne karakteristike autoritarizma zableženog u Kafkinom književnom radu su:
1. Proizvoljnost: odluke nametnute odozgo bez ikakvog moralnog, racionalnog ili ljudskog opravdanja uz česta prekomerna i apsurdna zahtevanja od žrtvi.
2. Nepravda: krivica je pogrešno smatrana samoočiglednom bez potrebe za dokazom, a kazna je potpuno nesrazmerna ’’krivici’’ (nepostojeća ili trivijalna).
U svom prvom većem književnom delu, Presuda (1912), Kafka se fokusira na očinski autoritet. Ovo je takođe jedno od njegovih retkih dela gde izgleda da se heroj (Georg Bendemann) potpuno i bez otpora podređuje autoritarnoj presudi: očevom naređenju sinu da se udavi u reci! Uporedivši ovaj roman sa Procesom, Milan Kundera zapaža:
Sličnost između dve optužbe, osude i izvršenja kazne, izdaju kontinuitet koji spaja bliski porodični ’’totalitarizam’’ sa Kafkinim velikim vizijama. Razlika između njih je da je u dva velika romana (Proces i Zamak) na delu anonimna i nevidljiva ’’totalitarna’’ vlast.
U ovom pogledu, Amerika (1912-1914) predstavlja posredničko delo. Autoritarni likovi su ili očinske figure (Karl Rossmannov otac ili Stric Jakob) ili glavni hotelski administratori (šef osoblja ili glavni portir). Ali čak su i kasnija dela očuvala aspekt lične tiranije u kombinovanju birokratske ravnodušnosti sa sitničavim i brutalnim individualnim despotizmom. Simbol ove kaznene diktature zaskače vas od prve stranice knjige. Demistifikujući američku demokratiju koja je predstavljena čuvenim Kipom Slobode koji stoji na ulazu u njujoršku luku, Kafka baklju koju drži statua zamenjuje mačem. U svetu bez pravde i slobode, ogoljena sila i proizvoljna vlast imaju nepodeljenu prevlast. Simpatije junaka usmerene su prema žrtvama ovog društva. Vozač u prvom poglavlju je primer ’’patnje siromašnog čoveka u rukama moćnika’’. Tu je takođe i Thèrèsina majka dovedena do samoubistva glađu i siromaštvom. Karl Rossmann pronalazi svoje jedine prijatelje i saveznike među siromašnima: samu Thèrèsu, studente, stanovnike dela grada u kojem živi radnička klasa koji odbijaju da ga predaju policiji jer, kako Kafka otkriva, ’’radnici nisu na strani vlasti’’.
GLAVNA PREKRETNICA U KAFKINIM DELIMA JE ROMAN Kazneno naselje, napisan kratko nakon Amerike. Postoji par tekstova u opštoj literaturi koja predstavlja vlast sa tako nepravednim i ubilačkim licem. Vlast nije povezana samo sa vlašću pojedinca kao što je komandant logora (stari i novi) koji igra samo sekundarnu ulogu u priči. Osim toga, vlast je nerazdvojiva od bezličnog mehanizma.
Kontekst priče je kolonijalizam – Francuski u ovom primeru. Oficiri i komandanti kolonije su Francuzi dok su vojnici nižeg roda, lučki radnici i žrtve koje čekaju pogubljenje, ’’urođenici’’ koji ’’ne razumeju ni reč francuskog jezika’’. Urođenički vojnik je osuđen na smrt od strane oficira za koga se sudska doktrina može rezimirati u par reči koje su suština proizvoljnosti : Krivica ne bi trebalo da se nikad dovodi u pitanje! Pogubljenje vojnika mora da bude izvršeno spravom za mučenje koja lagano iglama rezbari reči ’’Poštuj svoje pretpostavljene’’ u vojnikovo meso.
Centralni lik romana nije putnik koji nemom odbojnošću posmatra događaje koji se dešavaju. Niti je to zarobljenik koji jedva pokazuje bilo kakvu reakciju, oficir koji nadgleda pogubljenje, niti komandant kolonije. Glavni lik je sama mašina.
Čitava priča je usredsređena na ovaj zlokoban aparat koji se, sve više u skladu sa veoma detaljnim objašnjenjem koje je oficir dao putniku, predstavlja kao svoj sopstveni cilj. Aparat ne postoji da bi pogubio čoveka već žrtva postoji radi aparata. Urođenički vojnik svojim telom snabdeva mašinu po kojem ona može da piše svoje estetsko remek-delo, svoju krvavu posvetu ilustrovanu mnogim ’’ukrasima i doterivanjima’’. Oficir je samo sluga mašine i na kraju je i sam prinet na žrtvu ovom nenasitom Molohu.
Koju je konkretnu ’’mašinu vlasti’’ i ’’aparat vlasti’’, koji žrtvuju ljudske živote, Kafka imao na umu? Kazneno naselje je napisano u oktobru 1914, tri meseca nakon početka Velikog rata.
U Procesu i Zamku vlast je hijerarhijski, apstraktni i bezlični ’’aparat’’. Uprkos svojim brutalnim, sitničavim i gadnim karakterima, birokrate su samo zupci u ovoj mašini. Kao što je Valter Benjamin primetio, Kafka piše iz perspektive ’’modernog građanina koji shvata da je ova sudbina determinisana neprobojnim birokratskim aparatom čije je delovanje kontrolisano procedurama koje ostaju nejasne čak i onima koji sprovode njegova naređenja a pogotovu onima kojima se njim manipuliše’’.
Kafkino delo je duboko ukorenjeno u njegovom praškom okruženju. Kao što je André Breton primetio, Kafkini spisi ’’obuhvataju sav šarm i magiju Praga’’ ali su istovremeno potpuno univerzalni. Nasuprot onome što je često tvrđeno, njegova dva glavna romana nisu kritika stare austro-ugarske imperijalne države već se odnose na većinu aparata modernih država. Kafkina kritika države ukazuje na njen anonimni bezlični karakter, i da ovaj otuđeni, hipostazirani i autonomni birokratski sistem postaje sam svoj cilj.
Odlomak iz Zamka je ovde posebno zanimljiv. U sceni koja je remek-delo crnog humora, gradonačelnik opisuje zvanični aparat kao nezavisnu mašinu koja izgleda da radi ’’sama od sebe’’.
Neko bi mogao reći da administrativni organizam više nije mogao da trpi naprezanje i razdraženje koje je morao godinama da podnosi zbog rada na istom trivijalnom poslu i da je počeo da prenosi kaznu na samog sebe, zaobilazeći funkcionere.
Kafka je imao dubok uvid u način na koji funkcioniše birokratska mašina kao slepa mreža zupčanika u kojoj veze između pojedinaca postaju stvar ili nezavisan objekt. Ovo je jedan od najmodernijih, tematskih i lucidnih aspekata Kafkinog rada.
LIBERTERSKA INSPIRACIJA JE UPISANA U SRCE KAFKINOG ROMANA. Kada nam govori o državi, ona je u obliku ’’administracije’’ ili ’’pravde’’ kao bezličnom sistemu dominacije koji uništava, guši ili ubija pojedinca. Ova je mučan, neproziran i nerazumljiv svet u kojem prevladava nesloboda. Proces je često predstavljen kao proročki rad. Svojom vizionarskom maštom, autor je predvideo pravdu totalitarne države i nacističkih ili staljinističkih lažiranih suđenja. Uprkos tome što je bio sovjetski simpatizer, Bertold Breht je izneo efektno opažanje o Kafki u razgovoru sa Valterom Benjaminom 1934. godine (čak i pre moskovskih lažiranih suđenja):
Kafka je imao samo jedan problem koji se odnosio na organizaciju. Ono što je on shvatao bila je naša duševna patnja pre mravinjak države, način na koji su sami ljudi otuđeni oblicima svog zajedničkog postojanja. I on je predvideo specifične oblike otuđenja kao, na primer, metode GPU-a.
Bez bacanja sumnje na ovo odavanje pošte predviđanju praškog pisca, ipak treba imati na umu da Kafka u svom delu ne opisuje države ’’izuzetke’’. Jedna od najvažnijih ideja iznetih u njegovom radu, koja ima očiglednu vezu sa anarhizmom, je otuđena i represivna priroda ’’normalne’’ pravne i ustavne države. Na početnim stranicama Procesa jasno je rečeno:
K. je živeo u zemlji sa pravnim ustavom, postojao je univerzalni mir, svi zakoni su bili na snazi; ko se onda usudio da ga zarobi u njegovom sopstvenom stanu ?
Kao njegovi prijatelji iz redova čeških anarhista, izgleda da je on smatrao svaki oblik države, i državu kao takvu, autoritarnom i liberticidalnom hijerarhijom.
Po svojoj prirodi i država i njena pravda su sistemi osnovani na laži. Ništa ne ilustruje ovo bolje od dijaloga u Procesu između K-a i sveštenika na temu parabole o čuvaru zakona. Za sveštenika, ’’dovođenje u sumnju čuvara bi bilo isto kao i dovođenje u sumnju zakona’’. Ovo je klasični argument svih predstavnika reda. K. zamera to što bi, ukoliko bi se usvojio ovaj stav, ’’morali da verujemo svemu što čuvar kaže’’, što njemu izgleda nemoguće.
-Ne, reče sveštenik. Nismo obavezni da prihvatimo sve što on kaže kao istinito. Dovoljno je da se prihvati kao nužno.
-Žalostan stav, reče K… . Uzdiže laž i daje joj ugled svetskog načela.
Kao što je Hana Arent u svom eseju o Kafki ispravno primetila, sveštenikov govor otkriva:
svetu teologiju i najdublje ubeđenje birokrata a to je uverenje u nužnost radi njene sopstvene koristi. Birokrate su, dakle, funkcioneri nužnosti.
Na kraju, država i sudije manje upravljaju pravdom nego lovom na žrtve. U slikovitom izlaganju uporedivim sa zamenjivanjem baklje slobode u Americi mačem, vidimo u Procesu da Titorelijeva slika koja predstavlja Boginju pravde postaje slavljenje Boginje lova. Birokratska i sudska hijerarhija sačinjava ogromnu organizaciju koja, prema Jozefu K, žrtvi Procesa:
ne samo što iskorišćava podmitljive čuvare, glupave inspektore i sudije… već takođe održava čitavu sudsku upravu sa njenom neophodnom pratnjom ličnih slugu, činovnika, žandara, i drugih pomoćnika, a možda čak i dželate.
Drugim rečima, državna vlast ubija. Jozef K. će upoznati dželate u poslednjem poglavlju knjige u kojem ga dva izvršioca šalju u smrt ’’kao psa’’.
Za Kafku pas predstavlja etičku kategoriju – ako ne metafizičku. Pas su zapravo svi oni koji se ropski podređuju autoritetima ko god da su oni. Trgovac – Blok – nateran da kleči pred advokatom je tipičan primer:
Ovo više nije bio klijent. Ovo je bio advokatov pas. Da mu je advokat naredio da se nabije pod krevet kao da se radi o kućici za pse, i laje, Blok bi to uradio sa zadovoljstvom.
Sramota koja mora da nadživi Jozefa K. (poslednja rečenica Procesa) je to što je ubijen ''kao pas'', predajući se bez otpora dželatima. Ovo je takođe slučaj sa zatvorenikom u Kaznenom naselju koji čak i ne pokušava da pobegne i ''potčinjava se kao pas''.
Mladi Karl Rossmann u Americi je primer nekoga ko pokušava – ne uvek uspešno – da se opire autoritetima. Za njega ovo znači ne samo da postane pas kao ’’oni koji nisu voljni da pruže bilo kakav otpor’’. Odbijanje da se potčini i puže kao pas čini se prvim korakom ka slobodi. Ali Kafkini romani niti imaju pozitivnog heroja nitu buduće utopije. Oni samo pokušavaju da pokažu hipokriziju naše epohe uz ironiju i lucidnost.
NIJE SLUČAJNO REČ ’’KAFKIJANSKI’’ UŠLA u naš trenutni vokabular. Reč označava aspekt društvene stvarnosti koju su sociologija i politička nauka sklone da previde. Svojim liberterskim senzibilitetom, Kafka je postigao čudesan uspeh u dočaravanju tlačiteljske i apsurdne prirode birokratskog košmara, neprozirnog, neprobojnog i nerazumljivog karaktera pravila državne hijerarhije kakav je viđen odozdo i izvan. Ovo je u suprotnosti sa društvenom naukom koja se ograničava na ’’unutrašnje’’ istraživanje birokratske mašine i zauzimanje tačke gledišta onih ’’na vrhu’’, autoriteta i institucija: njihovog ’’funkcionalnog’’ ili ’’disfunkcionalnog’’, ’’racionalnog’’ ili ’’iracionalnog’’ karaktera4.
Društvena nauka još uvek nije formulisala koncept za ’’ugnjetavalački efekat’’ birokratskog aparata koji nesumnjivo sačinjava jedan od najkarakterističnijih fenomena modernih društava na koji milioni muškaraca i žena svakodnevno nailaze. U međuvremenu, ova suštinska dimenzija društvene stvarnosti će i dalje biti prizivana i zamišljana u skladu sa Kafkinim delima.
Michael Löwy je direktor sektora za istraživanja Nacionalnog Centra za Naučna Istraživanja u Parizu.


1 Mišljenje da je Kafka mogao sakriti neke informacije ne bi bilo iznenađujuće za Maks Broda koji je u svojoj biografiji istakao: ’’Za razliku od mene, Kafka je imao zatvorenu prirodu i svoju dušu nikome nije otvarao, pa ni meni. Znam vrlo dobro da on ponekad važne stvari drži samo u sebi.’’

2 U jednom drugom poglavlju knjige, Pawel označava Kafku kao ’’metafizičkog anarhistu kojem nije puno stalo do partijske politike" – što meni izgleda vrlo blisko istini. Što se tiče Janouchevih memoara, Pawel ih smatra ’’verodostojnim’’ ali "uz dozu opreznosti".

3 R. Robertson, Kafka, Judaism, Politics, and Literature, Oxford: Clarendon Press, 1985. str. 140-141:

Ako se neko zanima za Kafkine političke sklonosti, pogrešno je misliti u terminima uobičajene antiteze između levice i desnice. Odgovarajući kontekst bi bila ideologija koju je Michael Löwy označio kao ’’romantični antikapitalizam’’. Romantični antikapitalizam (da upotrebim Löwyjev termin, iako bi ’’antiindustrijalizam’’ možda bio precizniji)… kao opšta ideologija, prevazilazi opoziciju između levice i desnice.



4 Kao što je to Miche Carrouges istakao:

Kafka odbacuje perspektivu ljudi od zakona, tih obrazovnih i veoma eminentnih ljudi koji smatraju da razumeju svrhu zakona. On njih i zakon razmatra sa stanovišta mase jadnih subjekata koji se potčinjavaju bez razumevanja.



Ali pošto je on Kafka, on ovo obično, naivno neznanje uzdiže do ugleda najviše ironije prelivene patnjom i humorom, misterijom i jasnoćom. On demaskira čitavo ljudsko nepoznavanje sudskog znanja i ljudsko poznavanje neznanja podjarmljenih.




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©atelim.com 2016
rəhbərliyinə müraciət