Povratak svitaca

19 Franco Cagnetta (1926–1999), italijanski antropolog.

20 Gilles de Rais (1405–1440), maršal Jovanke Orleanke, uhapšen i obešen kao nekrofil, koji je ubio na stotine dece. Prema nekim istoričarima, moguće je da je bio žrtva crkvene intrige.

21 Ernesto Ferrero, Barbablù. Gilles de Rais e il tramonto del Medioevo, Einaudi, Torino, 1975.

22 Miklós Jancsó (1921–2014), mađarski reditelj i scenarista.

23 U originalu Pazolini kaže vlast „repubblichino“ – vlast „republikanaca“, sledbenika Republike Salo; ponekad se koristi i kao sinonim za samu Republiku Salo.

24 Verovatno Porno-Teo-Kolossal, za koji je uradio kompletan nacrt (njegova vizija kraja sveta), iako je godinama unazad najavljivao i film o svetom Pavlu.

25 Igrani film, Paris brûle-t-il? (René Clément, 1966), o oslobođenju Pariza 1944.

26 Qualunquismo; kvalunkvizam, kvalunkvista: kod Pazolinija, u svim tekstovima (u kojima se taj izraz često sreće), sinonim za populistički fetiš „običnog čoveka“ i konformizam. Termin je skovao italijanski novinar i pisac Guljelmo Đanini (Guglielmo Giannini, 1891–1960), koji je krajem 1944. pokrenuo časopis „L’uomo qualunque“ (Obični čovek), a zatim osnovao pokret Fronte dell’uomo qualunque (Front običnih ljudi), aktivan do 1949. Časopis i Front su, deklarativno, bili protiv „partijske politike“ („partitokratije“, još jedan Đaninijev izum), koja zanemaruje prave interese ljudi. Platforma Fronta bila je monarhistička i izrazito antikomunistička, a njegova populistička i navodno „apolitična“ retorika privlačila je i bivše fašiste, koji nisu otvoreno izražavali svoja uverenja. Suprotstavljao se koaliciji svih antifašističkih snaga, zbog učešća komunista, a kada su demohrišćani izbacili komuniste iz koalicije, članstvo i simpatizeri pokreta postepeno su se utopili u demohrišćansko glasačko telo.

27 Hekatomba (gr., ἑκατόμβη): pokolj, masovno žrtvovanje, masovna stradanja. U antičkoj Grčkoj, žrtvovanje 100 volova ili bikova (kod Homera, žrtvovanje 12 do 100 grla stoke).

28 Tijest, lik iz grčke mitologije, koji je na prevaru postao kralj Mikene.

29 Marco (Giancinto) Panella (1930), italijanski političar, osnivač Radikalne partije (Partito radicale).

30 Franco Fortini (Franco Lattes, 1917–1994), italijanski pisac i prevodilac, marksista, jedno vreme sarađivao sa Pazolinijem. Nejasno je na koju „Sforcinu (Sforza) frazu“ Pazolini misli.

31 P. P. Pasolini, „Sono contro l’aborto (Ja sam protiv abortusa)“, Scritti corsari, 1975. Prvi put objavljeno pod naslovom „Il coito, l’aborto, la falsa tolleranza del potere, il conformismo dei progressisti“ (Koitus, abortus, lažna tolerancija vlasti, konformizam progresivaca“), Corriere della sera, 19. I 1975. Pazolini je podržao predlog Radikalne partije o referendumu o legalizaciji abortusa, ali se lično (ne i pravno) izjasnio protiv samog abortusa, zbog, kako je tada napisao, „niza haotičnih, burnih i emocionalnih razloga“. Bio je to njegov pokušaj da to pitanje postavi u etičkim i najširim sociološkim („ekološkim“) okvirima, umesto da se ono razmatra čisto tehnički i „konzumeristički“, odnosno, u kontekstu u kojem se cela sfera „(poklonjenih) ljudskih prava“ oblikuje prema modelu robne potrošnje i „osobe“ shvaćene u buržoasko-individualističkom smislu. Kritikovao je „radikale i progresivce“ zbog toga što pitanje abortusa (kao i koitusa i kontracepcije) „svode na slučaj puke praktičnosti; bave se njime u praktičnom duhu. A to je, kao što i oni dobro znaju, uvek pogrešno“.

32 Francesco De Martino (1907–2002), dugogodišnji lider Socijaističke partije Italije (PSI), koji je izneo neke detalje o vezi između SID i fašističkih terorista.

33 Nauka o anomalijama u fizičkom razvoju.

34 Roland Barthes, Le plaisir du texte, 1973; Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, Gradina, Niš, 1975.

35 Na napolitanskom, „Svet se menja“.

36 Gianni Scalia, pisac i književni teoretičar, Pazolinijev prijatelj iz Bolonje. Između ostalog, priredio i zbornik tekstova Pasolini e Bologna (Davide Ferrari, Gianni Scalia, Edizioni Pendragon, Bologna, 1998).

37 Ivan Illich, Tools for Conviviality, Berkeley, Heyday, 1973. Prevedeni odlomak: „Oruđa za druževnost“, Europski glasnik, Zagreb, 2004, str. 395–601. Preveo Marko Gregorić.

38 Lat., viaticum: poslednja pričest, ali i, doslovno, „zalihe“, „hrana za put“, neophodna sredstva.

39 Istaknuti demohrišćanski političari, iz Pazolinijevih dana: Amintore Fanfani (1908–1999), Giulio Andreotti (1919–2013), Mario Scelba (1901–1991).

40 Bombaški napad u Breši, za vreme antifašističkog mitinga na Piazza della Loggia, 27. V 1974 (8 mrtvih i preko 100 ranjenih). Bolonja: bomba postavljena u putničkom vozu „Italicus“, na liniji Rim-Minhen, 4. avgusta 1974, koja je eksplodirala kod mesta San Benedetto Val di Sambro, blizu Bolonje. Poginulo je 12 ljudi, a 48 je bilo ranjeno. U vozu je bio i tadašnji premijer Aldo Moro (ubijen 1978), ali on je napustio voz 3. avgusta i vratio se u Rim, navodno, zbog nekih hitnih poslova. Iako je sve ukazivalo na napade u organizaciji italijanskih fašista, od kojih su neki bili i uhapšeni, a zatim pušteni na slobodu, „zbog nedostatka dokaza“ (Marco Tuti), konkretna odgovornost za te terorističke napade nikada nije bila utvrđena.

41 Nuclei Armati Proletari (NAP), ekstremna levičarska grupa, koja je uglavnom delovala na jugu Italije (1974–1977).

42 Tužioci i sudije, koji su učestvovali u nekim poznatim političkim procesima: Mario Sossi (1932–), koga su 18. IV 1974, u Đenovi, otele Crvene brigade (oslobođen 23. V 1974), inače glavni tužilac u proces protiv članova grupe XXII Ottobre; Giuseppe Di Gennaro, javni tužilac, nadležan za „program za rehabilitaciju zatvorenika“, koga su 6. V 1975, u Rimu (svega mesec dana pre pisanja ovog poglavlja Rasprave), oteli NAP i Crvene brigade (oslobođen 11. V, u zamenu za tri člana NAP). Di Đenaro je inače vodio proces protiv Pazolinija zbog njegovog filma La ricotta (u okviru omnibusa RoGoPaG, 1963), na osnovu zakona iz fašističkog perioda, zbog „javnog podrivanja zvanične državne religije“. Pazolini je bio osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu, u trajanju od četiri meseca.

43 Sanfedismo, doslovno „sveta vera“: klerikalni, antirepublikanski pokret, iz 1799. Pojam se kasnije koristio za sve reakcionarne, klerikalističke tendencije.

44 Rasprava se ovde završava, ali Pazolini je ovu „digresiju“ nastavio u nizu članaka koje je pisao tokom cele 1975, sve do ubistva, u novembru iste godine.

45 U originalu na engleskom. Ovde, „mere štednje“, kao deo državne ekonomske politike.

46 Orte: drevni gradić u provinciji Viterbo, u regionu Lacio, 60 kilometara severno od Rima.

47 Pazolini kaže da se grad nalazi „u Persijskom zalivu“, ali Jazd se nalazi u centralnom Iranu, daleko od mora, iako zaista „nadomak pustinje“.

48 Sana je izbegla najgoru sudbinu, dobrim delom zahvaljujući i Pazolinijevom dokumentarcu, Zidine Sane (Le Mura Di Sana’a, 1971), čiji podnaslov glasi: „Dokumentarni film u formi apela upućenog UNESCO.“ Na toj lokaciji Pazolini je snimio i neke scene iz svog filma Dekameron (1971). U vreme kada je snimao ovaj dokumentarac (1974), izjavio je: „Jedan od mojih snova je da doprinesem očuvanju Sane i drugih gradova, njihovih istorijskih središta. Boriću se za taj san, ići ću i u UNESCO.“ Godine 1986. UNESCO je proglasio Sanu za deo Svetske kulturne baštine.

49 Sabaudija (Sabaudia), grad na obali Tirenskog mora, 80 km južno od Rima, podignut u okviru Musolinijevog plana za bonifikaciju Pontijskih močvara. Radovi su počeli 5. VIII 1933. i bili okončani za 253 dana. Grad je podignut prema nacrtima arhitekata i urbanista Đina Kancelotija, Eugenija Montuorija, Luiđija Pičinata i Alfreda Skalpelija (Gino Cancellotti, Eugenio Montuori, Luigi Piccinato, Alfredo Scalpelli), koji su pobedili na konkursu čiji je pokrovitelj bio Musolini lično. U istoj oblasti, na isti način, bilo je podignuto još nekoliko gradova, uz angažovanje ogromne radne snage (prema nekim podacima, prisilno je bilo angažovano oko 125.000 ljudi): Litorija (Littoria, 1932, danas Latina), Pontinija (Pontinia, 1935), Aprilija (Aprilia, 1937) i Pomecija (Pomezia, 1939), uz nekoliko manjih naselja (borghi). Kao što napominje i Pazolini, dalje u tekstu, ti gradovi se ne odlikuju grotesknom fašističkom grandioznošću – osim, obično, u zdanjima gradskih većnica, koje opet nisu ništa grandioznije od onih renesansnih – već strogo „racionalnom“ arhitekturom i urbanističkim planom, s manjim stambenim zgradama i kućama namenjenim ljudima iz srednje i radničke klase. Na primer, na panoramskim snimcima iz ovog filma, Sabaudija se jedva uzdiže iznad Pontijske ravnice, koja se pruža sve do mora. Iako izgrađena pod pokroviteljstvom fašističkog režima i tako veštačka, Sabaudija se, retrospektivno, ukazuje kao primer arhitekture i urbanizma koji ljudski faktor uvažavaju u mnogo većoj meri nego moderna arhitektura iz perioda „ekonomskog buma“, iz „demokratskih“ šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

50 Referendum o razvodu. „Ne“ je značilo odbijanje predložene promene zakona koji je vlada usvojila tri godine ranije, kada je prvi put u istoriji Italije odobren razvod braka. Katolička crkva i njoj bliske grupacije tražile su da se razvod braka ponovo proglasi nelegalnim. Njihov predlog je odbačen na referendumu, što je bio veliki udarac za crkvu i demohrišćane.

51 Giancarlo Esposti (1949–1974), član fašističke organizacije Avanguardia Nazionale, ubijen u obračunu sa policijom 30. V 1974, dva dana posle masakra na Piazza della Loggia u Breši (Brescia), za koji je bio osumnjičen, iako samo na osnovu ranijeg dosijea, bez konkretnih dokaza. Sumnja je kasnije pala na članove grupe Ordine Nuovo (Delfo Zorzi, Maurizio Tramonte, Carlo Maria Maggi, Pino Rauti), ali do danas niko nije bio osuđen za taj zločin. Jedna parlamentarna istraga iz 2000. ukazala je i na konkretne veze sa obaveštajnom službom SAD (inače duboko upletenom u italijanska zbivanja, još od kraja Drugog svetskog rata, budući da je Italija bila zemlja sa najmasovnijom komunističkom opozicijom u celoj zapadnoj Evropi), ali ni to nije dovelo do podizanja optužnica.

52 Aluzija na figure iz portugalske „Revolucije karanfila“, 1974: Kaetano (Marcello Caetano, 1906–1980) bio je fašista starog kova, u to vreme premijer, rešen da nastavi „salarizam i posle Salazara“, dugogodišnjeg diktatora Portugalije (António de Oliveira Salazar, 1889–1970). Spinola (António de Spínola, 1910–1996), general portugalske vojske, s malo više sluha za nova vremena. Podržao je puč levičarskih oficira i bio prvi postrevolucionarni predsednik Portugalije, ali se povukao posle svega nekoliko meseci, zbog još odlučnijeg pomeranja nove vlasti ulevo.

53 Zločin u primorskom mestu Čirčeo (Circeo), nadomak Rima, 29–30. septembra 1975, kada su trojica mladića iz imućnih, buržoaskih porodica (iz rimskog kvarta Parioli), silovali i mučili dve devojke, Donatelu Kolasanti (Dontaella Colasanti, 1958–2005) i Rozariju Lopez (Rosaria Lopez, 1956–1975). Rozariju su ubili, a Donatela se spasila samo tako što se, kada se osvestila od udarca, pravila da je mrtva. Doslovno sva trojica mladića – Gianni Guido, Angelo Izzo i Andrea Ghira – bili su poznati policiji kao neofašisti i imali kriminalne dosjiee, između ostalog i zbog silovanja, i u tom trenutku su se nalazili na uslovnoj slobodi.

54 Regionalni izbori održani 15. juna 1975, na kojima su komunisti i socijalisti ubedljivo pobedili u nizu važnih regiona, što je bio šok za vladajuće demohrišćane.

55 Braća Carlino; prebili i ubili mladića, posle saobraćajne nezgode, na šta se, kao povod za nasilje, Pazolini dalje u tekstu još jednom osvrće.

56 Videti Jonathan Swift, Jedan skroman predlog (A Modest Proposal, 1729), iz Anarhističke ili Porodične biblioteke; ili Džonatan Svift, Priča o buretu, „Jedan skromna predlog“, Nolit (Orfej), Beograd, 1958, str. 168–178.

57 Pazolini u originalu polazi od italijanskog obrazovnog sistema, gde obavezno osnovno obrazovanje traje pet godina, a srednje osam (podeljeno u dve faze: od tri godine, koja je takođe obavezna, i od pet godina, u kojoj se stiče neko stručno znanje ili kvalifikacije za dalje školovanje).

58 Quarticciolo, radničko predgrađe Rima.

59 Ilustrovani nedeljnik.

60 Panorama, Il Mondo: liberalni politički nedeljnici.

61 Amintore Fanfani (1908–1999) i Benigno Zaccagnini (1912–1989), istaknuti političari iz redova demohrišćana.

62 Komunistički večernji list.

63 Laj, kralj Tebe, Edipov otac. Pošto je čuo proročanstvo da će stradati od ruke rođenog sina, probušio je malom Edipu stopala i ostavio ga u planini. Edip ga kasnije sreće, ne prepoznaju se, i u sporu oko toga ko bi trebalo da se skloni s puta, Edip ubija Laja.

64 Doslovan Pazolinijev kraj, nekoliko meseci posle ovog članka, posle susreta sa jednim mladim „sinom“, iako verovatno samo kao mamcem. Videti fotografije snimljene na mestu ubistva.

65 Antonio Ghirelli (1922–2012), italijanski pisac i novinar.

66 Milanski konzervartivni dnevni list.

67 Mariano Rumor, Mario Scelba, Giovanni Gronchi, Giovanni Leone.

68 „Ponekad i Kato zadrema“. Izvedeno iz Horacijeve fraze (Ars poetica), „Indignor quandoque bonus dormitat Homerus“ („Naljutim se kad čak i dobri Homer zadrema“). Marcus Porcius Cato Uticensis (95–46. pre n. e), ili Kato Mlađi, rimski političar i državnik, sledbenik stoicizma, poznat po nepotkupljivosti.

69 Pukovnik Jorgos Papadopulos (1919–1999), grčki diktator, vođa vojne hunte koja je vladala zemljom od 1967–1974. Izveden na sud 1975. i osuđen na smrt, da bi mu kazna onda bila preinačena na doživotnu robiju.

70 Raselov (ili Rasel-Sartrov) tribunal: Međunarodni sud za ratne zločine, privatno telo, osnovano na inicijativu filozofa Bertrana Rasela (Bertrand Russell, 1872–1970) i Žana-Pola Satra, u čijem su radu učestvovali mnogi intelektualci, umetnici i javne ličnosti. Odluke suda su imale moralnu težinu, bez direktnih pravnih posledica.

71 Glavni dnevni list Komunističke partije Italije (PCI).

72 Slučaj Wilme Montesi, devojke iz Rima, nesuđene glumice, čija se smrt 1953. vezivala za seksualne afere u koje su bile umešane osobe bliske vladajućim demohrišćanima. Slučaj su onda proširili neki novinari bliski PCI (druga partija na koju Pazolini ovde misli) i taj skandal je dugo bio predmet sukoba između demohrišćana (DC) i PCI.

73 Anomija, stanje u kojem sve društvene norme dolaze u pitanje.

74 Čezare Lombrozo (Cesare Lombroso, 1835–1909), italijanski lekar i kriminolog, osnivač „Italijanske škole pozitivističke kriminologije“. Smatrao je da je sklonost ka kriminalu urođena i da se može utvrditi na osnovu fizionomije i telesne konstitucije.

75 „Studio sulla rivoluzione antropologica in Italia“, Scritti corsari, Garzanti, Milano, 1975.

76 Bombaški napad u Milanu, 12. XII 1969, na Piazza Fontana (17 mrtvih i 88 ranjenih).

77 Videti f. 34. Referendum o razvodu, održan 12. V 1974, veliki poraz crkve i demohrišćana.

78 Città Ducale ili Cittaducale, gradić 70 km istočno od Rima, mesto u kojem je osnovana Škola Državne gorske straže (Scuola del Corpo Forestale dello Stato). Pazolini misli na Lučijana Bertija (Luciano Berti, 1920-2012), koji je u to vreme bio direktor Škole (u raznim izvorima, njegov čin varira od potpukovnika do generala), ali čija je Gorska straža, kao sastavni deo policije, pružila podršku Juniju Valeriju Borgezeu (Junio Valerio Borghese, 1906–1974), bivšem ratnom heroju, okorelom fašisti i vođi Nacionalnog fronta (Fronte nazionale), u njegovom pokušaju puča, 7–8. XII 1970. Inače, i Berti i Borgeze su se u Drugom svetskom ratu, posle kapitulacije Italije, borili na strani Italijanske socijalne Republike (Repubblica Sociale Italiana ili Republika Salo – Repubblica di Salò), poslednjeg uporišta italijanskih fašista.

79 Vito Miceli (1916–1990), italijanski general, šef vojne kontraobaveštajne službe SISMI (Servizio per le Informazioni e la Sicurezza Militare), kasnije SID (Servizio Informazioni Difesa). Član masonske lože Propaganda Due (P2) i poslanik neofašističke partije Italijanski socijalni pokret – Nacionalna desnica (Movimento Sociale Italiano – Destra Nazionale).

80 Il Politecnico, „časopis za savremenu kulturu“, blizak levici, koji je izlazio u Milanu, od 1945–1947. Jedan od osnivača bio je i Franko Fortini (Franco Fortini, 1917–1994) – pisac, pesnik, kritičar i prevodilac – dugo vremena Pazolinijev prijatelj i saradnik. Sukobili su se zbog Pazolinijeve poeme „KPI mladima!“ i „Apologije“, posle čega su prekinuli svaki kontakt.

81 Marks, na vrlo dramatičan način, piše o nestanku relativno autonomnog feudalnog seljaštva i kolonizovanih naroda, ali to na kraju tumači kao nužnu cenu progresa, budući da je na kapitalizam gledao kao na istorijski „nužnu fazu“; taj stav je donekle korigovao tek u svojim poznim beleškama, objavljenim mnogo kasnije, tako da nisu imale nikakvog uticaja na „ortodoksni“ marksizam, iz vremena formiranja velikih komunističkih partija i pokreta. Pazolini je istu sliku očigledno tumačio drugačije. Videti prvi intervju iz dela Salò, kao i tekstove Nesrećna omladina i Đenarijelo, deo „Naša nemoć pred pedagoškim jezikom stvari“.

82 Movimento Sociale Italiano: Italijanski socijalni pokret, naslednik Musolinijevog fašističkog pokreta, osnovan 1946.

83 U to vreme, najveća italijanska hemijska korporacija.

84 Na to se danas sve više vraćamo, svuda, samo što pravi problem ostaju same „studije“, kao deo opšte podele funkcija, u kontekstu ekonomske ucene, odnosno, sama njihova svrha, a ne samo njihova „(ne)pristupačnost“.

85 Videti Porodičnu ili Anarhističku biblioteku; eseji su prevedeni u celini.

86 Grupe koje su se pojavile posle 1968, kao opozicija staroj levici – kao što su, između ostalih, Potere operaio (Radnička vlast, „operaisti“ Tonija Negrija, kasnije L’Autonomia operaia organizzata) i suparnička Lotta contunia (Borba se nastavlja) – sa svim svojim pomacima u retorici i nekim praksama (veća unutrašnja demokratija i neki novi, neposredniji oblici delovanja), zadržale su staro autoritarno jezgro i, u osnovi, agitatorski pristup (agitacija živom i pisanom rečju, agitacija nasiljem). Doslovno bez izuzetka, članstvo tih grupa se, već od prve polovine sedamdesetih godina, rasulo duž celog političkog spektra, od Crvenih brigada i drugih militantnih grupa, do socijalista i liberalnih partija. Pazolini je inače neko vreme podržavao grupu Lotta continua, uprkos razlici u stavovima, između ostalog i tako što je figurirao kao „zvanični“ urednik njenog časopisa (istoimenog), budući da su vlasti zahtevale da svake novine imaju nekog „odgovornog urednika“, odnosno, da tu poziciju zauzima osoba koja se profesionalno bavi novinarstvom. Istina je da je jedna od tekovina 1968, i to baš u Italiji, bio i „autonomizam“ (autonomism, autonome, itd.), difuzni pokret, koji se proširio dobrim delom zapadne Evrope (sa Grčkom, kao važnom tačkom), i uticao na razne autonomističke eksperimente i oblike organizovanja, od skvotiranja i „socijalnih centara“ do novih neparlamentarnih pokreta (feministkinje, antinuklearni pokret, zeleni, sve do „antiglobalista“). Naravno, ideja autonomije imala je i druge izvore, mnogo starije od 1968. i Tonija Negrija, kao i druge sledbenike, kojima visokokonceptualni pristup „autonomista“, sa svim svojim kontradikcijama i fetišima, uopšte nije bio potreban, da bi razvijali sopstvena iskustva; još manje pristup onih koji su ideju autonomije sveli na način političkog organizovanja, radi ostvarivanja određenih „prava“ ili usvajanja novih zakona. Za širu sliku, počevši upravo od situacije u Italiji, proveriti navedene pojmove i pogledati esej Krisa i Odotea, „Varvari: nekontrolisana pobuna“ (u podnaslovu, „Kritika Imperija Antonija Negrija i Majkla Harta“, 2002), iz Porodične ili Anarhističke biblioteke.

87 Verzija iz L’Espresso, završni stih: „utoliko gore po vas“.

88 Verzija iz L’Espresso, stih pre ovog: „Mrzim vas, kao što mrzim i vaše očeve.“

89 It., risorgimento: preporod. Period ujedinjenja Italije, 1815–1871.

90 Verzija iz L’Espresso: „...vaše strašne parole...“

91 La scuola di Barbiana: eksperimentalna škola za siromašnu decu, koju je u selu Barbiana, početkom šezdesetih godina prošlog veka, osnovao buntovni katolički sveštenik Lorenco Milani Kompareti (Lorenzo Milani Comparetti, 1923–1967). Don Lorenco Milani je bio žestoki kritičar klasno podeljenog društva i njegovog obrazovnog sistema, a neki njegovi učenici su kasnije afirmisali socijalističke ideje (videti, Lettera a una professoressa, 1967, knjiga koju je napisalo osmoro Don Milanijevih učenika).

92 Verzija iz L’Espresso (16. VI 1968), još dva stiha na kraju prethodne strofe: „Reformisti! Reifikatori“

93 Stihovi iz zagrade se nalaze u verziji objavljenoj u L’Espresso. Ovde su ubačeni u glavni tekst, umesto samo u fusnote, zato što se dobro nadovezuju na prethodnu strofu.

94 Verzija iz L’Espresso, cela strofa:

„Ako Dalaj Lama zna da je Dalaj Lama