Ana səhifə

Bob Blek proleteri svih zemalja… opustite se! Ukidanje rada


Yüklə 280.13 Kb.
səhifə1/4
tarix26.06.2016
ölçüsü280.13 Kb.
  1   2   3   4


Bob Blek

PROLETERI SVIH ZEMALJA…

OPUSTITE SE!

UKIDANJE RADA

i drugi eseji o ukidanju rada sa predgovorom autora

i specijalnim antiradnim dodatkom

E, jel istina da su naši preci morali da rade po nekakvim

firmama“, samo zato da bi preživeli?

Ćuti, bilo, ne ponovilo se...



The Abolition of Work and Other Essays, Loompanics, 1986.

Friendly Fire, Autonomedia, 1992.

Anarchy After Leftism, C. A. L. Press, 1997.

Anarchy: Journal of Desire Armed, #43/ 1997, #45/ 1998.

Svi izvorni tekstovi su objavljeni u anti-copyright režimu.

Prevod, priprema i prateći tekstovi: Aleksa Golijanin (AG)

Lektura drugog izdanja: ALEKSANDRA VOJNOV (obavezno velikim slovima)

Korektura i sugestije za drugo izdanje: bata Neša

Drugo izdanje, radna verzija. Izmene su uglavnom unete 2006–2009, uz neke manje intrervencije iz juna 2011. Ova verzija nije konačna.

Prvo štampano izdanje: februar, 2002.

Svi tekstovi su slobodni.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com/



Sadržaj

Rekli su o Bobu Bleku, radu, ukidanju rada, itd. 4

Iz predgovora izdavača za prvo izdanje 5

Predgovor Boba Bleka za prvo srpsko izdanje 6

Bob Blek: Još malo o „Ukidanju rada“ 8

Ukidanje rada 10

Nema budućnosti za radno mesto 21

Veliki Nacionalni Praznik 24

Leva-desna 30

Anarhizam i druge prepreke na putu ka anarhiji 32

Odbijanje umetnosti (o Umetničkom štrajku) 34

Umesto fusnota i odlomci iz drugih tekstova Boba Bleka 37

Bob Blek: Antiradna bibliografija 45

Bob Blek ili Zašto uopšte radimo? 47

Bibliografija, web adrese, kontakt 51

Specijalni antiradni dodatak 52

Zaključak 56

Prijatelji 57

Rekli su o Bobu Bleku, radu, ukidanju rada, itd.

Tekst za zadnjih korica prvog izdanja, izmenjen u delu posvećenom aktuelnom premijeru (2002/ 2006)

“Šta će mi ljudska prava ako moram da radim? Eto pravog pitanja nad kojim bi svaka bakica iz Fonda za humanitarno pravo trebalo da se zamisli posle čitanja Boba Bleka.” — Vojin Dimitrijević, direktor Centra za ljudska prava

“Bob Blek je nesumnjivo zanimljiv i lucidan pisac. Mnoge njegove ideje mogao bih da potpišem bez ikakve rezerve. Ili čak sve, osim jedne: ukidanja rada. Mi levičari smo protiv ukidanja rada. Naime, ako nema rada, nema ni radnika; a ako nema radnika, koga ćemo onda moći da farbamo?” — Žarko Korać, bivši potpredsednik vlade Republike Srbije (RS) i predsednik Socijaldemokratske Unije

“Istorija rada obiluje zanimljivim epizodama. Robovlasnici sa juga SAD insistirali su na tome da njihovi robovi žive u boljim uslovima nego radnici zaposleni u fabrikama na severu: robovlasnik je o njima vodio kompletnu brigu, u svim okolnostima, dok su severnjački kapitalisti višak radne snage jednostavno izbacivali na ulicu.” — Božidar Đelić, bivši ministar finansija RS, iz nastupa u obrazovnom serijalu RTS Zanimljiva ekonomija

“Svako ko kaže da su ljudi koji moraju da rade slobodni ili je lažov ili budala.” — Miroljub Labus, bivši predsednik G17+ i autor studije S verom u Boga i strani kredit

“Vreme koje ste proveli radeći jedina je roba koju nikada nećete moći da kupite, koliko god da zarađujete.” — Mlađan Dinkić, G17+

“O cinizmu fašista koji su svoje logore smrti ukrašavali sloganom koji je izjednačavao rad i slobodu govorimo kao o nečemu posebno odvratnom. U čemu je ova nova ideologija, koja izjednačava rad i ‘normalan život’ bitno drugačija?” — Gorčin Stojanović, Kultura rada, BLIC 14. decembar 2001. (deo teksta odštampan specijalnom štamparskom bojom)

“Niko ne voli da radi, pa ni ja.” — Čeda Jovanović, predsednik Liberalno demokratska partije

“Nijedan dan u zemlji Srbiji ne sme da prođe bez Boba Bleka koji kruži njenim ulicama u potrazi za novom žrtvom. Zato smo rešili da drugo izdanje UKIDANJA RADA podržmo i finansijski.” — Vojislav Koštunica, premijer RS (2006)

*

Premijerski citat iz 2002, sa zadnjih korica štampanog izdanja:



“Čitajte Boba Bleka!” — Zoran Đinđić, premijer RS i autor pamfleta Moj drug, Bob Blek

Iz predgovora za prvo izdanje Ukidanja rada

(…) Afirmacija rada danas se sprovodi na drugačiji način nego u vreme Engelsa („rad je stvorio čoveka”) ili ubica iz Aušvica („rad oslobađa“). Pitanje geneze i oslobođenja više se ne postavlja. Gde god da krenete, čućete kako nad poraženom gomilom lebdi samo jedna molitva: da svakodnevni, egzistencijalni pritisak bude što manji. Tu su i oni koji šapuću: O, Bože Napretka, udeli nam i nešto preko toga, nemoj da si stipsa. Sistem koji je naučio lekciju zna da tim skromnim zahtevima treba nekako izaći u susret. Klase nisu ni ukinute, niti stopljene u jednu: svakoj je samo dodeljen njen deo šoping mola ili tezga ispred. U svim drugim isparenjima spektakla, svi treba da vide sebe među dobitnicima. To što je i vrapcima jasno da svaki masivni, industrijski sistem, bez obzira da li je reč o kapitalizmu ili o socijalizmu, može da funkcioniše samo na osnovu rada ogromne armije večitih gubitnika, ne predstavlja nerešiv problem: ionako nemamo kud. Ono što su nekada morale da obezbede cele horde političkih komesara i koljača, danas se rešava prostom, svakodnevnom, ekonomskom ucenom. Sve košta. I najveći buntovnik mora nekako da napabirči siću za svoj burek. Svi slobodni ljudi moraju da rade. To je cena Normalnog Života: te kratke šetnje od tačke A do tačke B, kroz prostor koji sa svih strana zatvaraju rad, zarada i potrošnja. Političarima ostaje da gase samo manje požare, jer dobro znaju da će u uslovima opšteg pristanka na tako definisane ciljeve svim protestima nedostajati zamah i vizija. Njihovi ekspertski timovi nalaze se u još povoljnijem položaju: oni mogu mirno da se posvete pronalaženju novih načina za akumulaciju moći i obradu ljudskog materijala, umesto da se, kao njihovi prethodnici, rvu s gomilom oko samog koncepta.

Tako je na površini. Svetla budućnost zaklanja ceo vidik. Ipak, niko ne skače od sreće. Šta to govori?

Nadam se da će svima koji se nisu prepoznali u ovoj posveti, a kojima je ova knjiga zaista namenjena, tekstovi Boba Bleka pomoći u nečemu u čemu su, verujem, već odmakli: u odbacivanju takve ideje života.

A. G. februar 2002.

Predgovor Boba Bleka za prvo srpsko izdanje

Esej Ukidanje rada prvi put se pojavio u obliku govora koji sam održao u klubu Gorilla Grotto, jednom od mesta za „zabavu odraslih“, u San Francisku 1981. godine. Taj govor bio je deo serije izlaganja posvećenih nekim vrlo radikalnim temama. Svoju tezu izložio sam već u prvoj rečenici: „Niko ne bi trebalo da radi“ i tako odmah isprovocirao one koji su slušajući dalje, ali ne mnogo pažljivo, pomislili da je moja ambicija iznošenje moralne osude na račun svakog pojedinačnog životnog izbora. Vlasnik kluba, Gari Vorn, koji je kasnije postao policajac, opisao je ceo događaj kao najgori performans ikada održan na tom mestu.

Povodom postera koje sam pravio u okviru svoje Poslednje Internacionale, Vorn mi je savetovao da „nogu nabijem tamo gde su mi usta“. Ipak, stavio sam je na drugo mesto. Izbacivanje bučne grupe pankera, koji su na moj podsticaj pokušali da uđu besplatno, bila je samo jedna od diverzija priređenih te večeri; a završilo se tako što je Vorn naredio svojim gorilama da me prebiju.

U leto 1985. značajno sam korigovao i proširio taj govor u esej, s tim što mi je, mislim, uspelo da zadržim nešto od originalnog duha govora. Tekst je prvi put bio objavljen te jeseni u San Francisku, kao pamflet. Od tada je mnogo puta objavljivan, a nalazi se i u mojoj prvoj knjizi The Abolition of Work and Other Essays (1986). Postoji i mnogo prevoda: na francuski, nemački, španski, holandski, italijanski, portugalski, ruski, slovenački i grčki jezik; postoji i jedan finski prevod objavljen na Internetu. Od trenutka kada sam ispod teksta ispisao „bez autorskih prava“, čitaoci su me uhvatili za reč; mnoga izdanja pojavila su se bez mog znanja, verovatno i mnoga za koja još nisam čuo. Ali, to je, što se mene tiče, sasvim u redu: uvek sam tražio samo da mi se pošalje jedna kopija svake publikacije, koje sakupljam da bih udovoljio svojoj taštini.

Uprkos nekim zastarelim podacima i referencama (na primer, šta je ostalo od Jugoslavije koju sam spomenuo na jednom mestu?), tekst je u međuvremenu pretrpeo neznatne ispravke. Za razliku od drugih eseja na istu temu (objavljenih u mojoj knjizi Friendly Fire, 1992), ovaj tekst je ostao praktično isti, bez dodatne dokumentacije. Njegov sadržaj ionako spada u domen opšte poznatog ili lako dokazivog. Izloženi principi ukidanja (ili, ako hoćete, transformacije) rada, slede moje viđenje toga šta je zapravo rad; a to viđenje, u osnovi, ne zavisi od novih ilustracija i primera, iako njima može biti potvrđeno.

Reakcije su uglavnom bile povoljne. Ljudi najrazličitijih profila pokazali su interesovanje i simpatije: anarhisti, nju ejdžeri, pisci i ljubitelji naučne fantastike, pankeri, liberteri, stari hipici, mladi zabušanti, čak i levičari, ali i mnogi radnici neopterećeni ideologijom i subkulturom.

Kritika je bilo malo, budući da se većina mojih neprijatelja (uključujući tu i marksiste) zadovoljila neobuzdanim omalovažavanjem ili istresanjem konzervativnih klišea. Nikada nisam tvrdio da u mojim idejama ima nešto originalno (osim možda u mom stilu), ali tvrdim da sam doprineo da rad – sam rad, ne samo najamni rad – za anarhiste postane institucija kojoj se treba suprotstaviti i koju, ako smo zaista saglasni, treba potpuno osporiti.

Uprkos povremenim krizama i „korekcijama“ kapitalizma, što ponekad ide i do razmatranja tako odbojnih opcija kao što je puna zaposlenost, i danas, kao i pre dvadeset godina, opažam isti antiradni trend, kako izvan tako i na samom radnom mestu. To samo potvrđuje moje čvrsto uverenje da svaka borba za oslobođenje i slobodu svakog pojedinca (kako je moguće da se to dvoje razdvaja?), mora u radu prepoznati suštinsku i možda najveću negaciju slobode.

Bob Blek, septembar, 2001.

Bob Blek: Još malo o Ukidanju rada

Iz prepiske sa Bobom Blekom, 2005.

„… Što se toga tiče, ostaje mi samo da citiram Džordža Orvela, koji je rekao, ’Pišem kako mi drago’. Da nisam napisao te tekstove (odgovor na primedbu da je uglavnom pisao polemičke tekstove; nap. A. G.), umesto njih ne bih napisao nešto konstruktivno, nego verovatno ne bih napisao ništa. Ali, mogu da pišem i drugačije, kao, na primer, u slučaju Ukidanja rada. Samo moram da budem u pravom raspoloženju. Kada sam pisao taj tekst, bio sam zaljubljen…

Naravno da ne mislim da sam izmislio ideju o ukidanju rada. Do toga sam došao na osnovu mnogih izvora, uključujući i Džona Zerzana (stanovao sam kod njega nekoliko nedelja 1978, kada sam se preselio u San Francisko; videli smo se i prošle godine ovde u Olbeniju, a onda i marta 2005, na Anarhističkom sajmu knjiga u San Francisku). Moji kritičari su ponekad govorili da to nije moja ideja. Pa šta onda! Nikada to nisam ni tvrdio. Neku originalnost sam pripisivao samo svom stilu.

Ali, ipak sam nešto postigao. Tekst Ukidanje rada (koji, uzgred budi rečeno, nije ni pretendovao da bude anarhistički) uspeo je da krituku sâmog rada ugradi u anarhističku agendu, ali i u neke druge. To je nešto što sindikalisti i sledbenici drugih ’radničkih’ struja ne mogu više da ignorišu, osim ako ne žele da ih pobedim bez borbe. Oni me obično ignorišu, ali to je uglavnom zato što znaju da će, ako se upuste u polemiku sa mnom, samo skrenuti pažnju na mene i pružiti mi priliku da ih prikažem kao budale, što zapravo i jesu. Vidim da i drugi ljudi raspravljaju o radu, bez naznaka da su ikada čuli za moj tekst. Pustio sam tu ideju da luduje. Ona ne pripada meni. Hoću da ona pripada svima. Ona već pripada mnogima. Moj poklon čovečanstvu.“

Bob Blek, 13. maj 2005.

Uvod


„Godine 1777. Akademija u Šalonu na Marni raspisala je nagradni konkurs na temu kako da se reši problem prosjačenja, koje je sve više uzimalo maha, tako da bude na korist kruni, a opet i u interesu siromašnih. Nagrada je dodeljena eseju čije su uvodne rečenice glasile ovako: ’Vekovima se tragalo za kamenom mudrosti. Mi smo ga pronašli. To je rad. Najamni rad je izvor blagostanja za siromašne.’

Nagrađeni sastav iz 1777. godine značajan je i zbog toga što pokazuje kako se u Francuskoj, čak i tako kasno, politika prisiljavanja siromašnih na rad smatrala za nešto novo. Do sredine XVIII veka, osnovni princip organizacije azila za siromašne u Francuskoj bilo je srednjevekovno-hrišćansko shvatanje da je obavezni rad kazna za greh ili za zločin.“ — Ivan Ilič, Pravo na zajedništvo, str. 129–30 (RAD, edicija Pečat, Beograd 1985)

Ukidanje rada

Niko ne bi trebalo da radi. Nikada. Rad je uzrok sve bede ovog sveta. Skoro svako zlo koje vam može pasti na pamet potiče od rada ili od života u svetu podređenom radu. Da bismo prestali da patimo, pre svega treba da prestanemo da radimo.

To ne znači da treba da prestanemo da se bavimo bilo čime. Treba stvoriti nov životni stil, zasnovan na igri. Drugim rečima, treba nam ludička1 revolucija. Kada kažem igra, mislim takođe na zabavu, kreativnost, druženje, zajednički život, možda čak i na umetnost. Ima mnogo vrsta igre, koje vrede bar koliko i ona dečja. Pozivam na zajedničku avanturu u uslovima opšteg uživanja i slobodno isprepletanih različitosti. Igra nije nešto pasivno. Svako od nas bi, bez obzira na prihode i zanimanje, sigurno voleo da ima više vremena za odmor nego što mu inače sleduje; ali, čim se malo oporavimo od rada, skoro svi želimo da radimo nešto. Oblomov i Stakanov su dve strane istog izlizanog novčića.2

Ludički život je potpuno nepojmljiv u postojećoj stvarnosti. Utoliko gore po “stvarnost”, tu crnu rupu koja u sebe usisava i ono malo toga što život razlikuje od pukog preživljavanja.

Začudo, a možda i ne, sve stare ideologije su konzervativne jer veruju u rad. Neke od njih, poput marksizma i većine anarhističkih struja, toliko veruju u rad da se čovek pita nije li to možda zato što ne veruju ni u šta drugo.

Liberali nam poručuju da treba okončati diskriminaciju u zapošljavanju. A ja kažem da treba završiti sa zapošljavanjem. Konzervativci podržavaju “pravo na rad”. Sledeći misao svojeglavog Marksovog zeta Pola Lafarga, ja se zalažem za pravo na lenjost. Kao i nadrealisti, samo ozbiljno, zalažem se za punu nezaposlenost. Trockisti agituju u prilog permanentne revolucije. Ja sam za permanentno lumpovanje.

Ali, iako svi ideolozi zagovaraju ideju rada – i to ne samo zato što žele da nekom drugom uvale svoj deo posla – oni se ipak čudno ustežu da to priznaju. Spremni su da do besvesti pričaju o platama, dužini radnog vremena, radnim uslovima, eksploataciji, produktivnosti, profitabilnosti. Rado će pričati o bilo čemu, samo ne o sâmom radu.

Ti eksperti, koji se uvek nude da misle umesto nas, retko se odlučuju da s nama podele svoje zaključke o radu, iako smo mi ti kojima rad oduzima najveći deo života. Ali, zato će se između sebe uvek rado sporiti oko detalja. Sindikati i poslodavci su saglasni u tome da svoje živote treba da prodajemo u zamenu za preživljavanje; sporna je samo cena. Marksisti misle da ulogu gazde treba poveriti birokratama. Libertarijanci3 misle da to treba da budu poslovni ljudi. Feministkinje ne postavljaju pitanje ko je gazda, sve dok je gazda žensko. Naravno, među svim ovim ideodilerima postoje ozbiljna neslaganja oko toga kako bi trebalo podeliti plen vlasti. Kao što je jasno i da niko od njih ne dovodi u pitanje sâmu vlast i da svi oni žele da mi i dalje radimo.

Možda se pitate da li se šalim ili sam ozbiljan. I jedno i drugo. Biti ludista nije isto što i biti lud. Igra ne mora da bude neozbiljna, iako biti neozbiljan ne znači biti površan. Često je potrebno da se nešto na prvi pogled neozbiljno shvati ozbiljno. Voleo bih da život bude igra, ali da je ulog u toj igri visok. Voleo bih da ta igra traje večno.

*

Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znači biti lenčuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo rad; niti sam spreman da afirmišem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani “slobodno vreme”. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozničavim i beznadežnim pokušajima da se zaboravi na rad. Mnogi ljudi vraćaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva čekaju da se vrate na posao i malo dođu k sebi. Glavna razlika između rada i slobodnog vremena je u tome što ste na poslu barem plaćeni za svoje maltretiranje i umor.



Ne želim da se ovde igram rečima. Kada kažem da rad treba ukinuti, onda to i mislim, samo što taj stav sada hoću da obrazložim na manje emotivan način. Moja minimalna definicija rada je prisilni rad, odnosno prinudna proizvodnja. Oba ova elementa su od suštinskog značaja. Rad je proizvodnja nametnuta ekonomskim ili političkim sredstvima, pomoću igre štapa i šargarepe (pri čemu je šargarepa samo drugi oblik štapa). Ali nije svako stvaranje rad. Rad nikada nije sam sebi svrha, već uvek ima za cilj neki proizvod ili neku korist koju proizvođač (a najčešće neko drugi) želi da izvuče iz njega. To je rad. Definisati ga znači prezreti ga. Ali rad je obično i nešto gore od toga. Dinamika dominacije svojstvene radu vremenom se razvijala. U razvijenim, na radu zasnovanim društvima, uključujuću tu sva industrijska društva, kapitalistička i “komunistička”, rad poprima svojstva koja dodatno naglašavaju njegovu odvratnost.

U kapitalističkim zemljama, u još većoj meri nego u “komunističkim”, gde je država skoro jedini poslodavac, rad znači zaposlenost, tj. najamni rad, prodavanje sebe u službi nekog plana. Tako 95% zaposlenih Amerikanaca radi za nekog drugog ili za nešto drugo. U SSSR, Kubi, Jugoslaviji, Nikaragvi ili u bilo kom drugom alternativnom modelu koji bi se mogao navesti, taj procenat iznosi skoro 100%. Jedino u večito uzburkanim seljačkim bastionima Trećeg sveta – Meksiku, Indiji, Brazilu, Turskoj – privremeno je očuvan značajan broj poljoprivrednika koji i dalje rade u nekoliko milenijuma starim, tradicionalnim aranžmanima, plaćajući porez državi ili zakup nekom parazitskom zemljoposedniku, u zamenu da budu ostavljeni na miru. Čak i ovaj grubi oblik poslovnog ugovora izgleda dobro u poređenju s položajem svih industrijskih (i administrativnih) radnika: svi oni rade u uslovima koji zahtevaju podanički odnos prema poslodavcu.

Ali, moderni oblici rada imaju još gore posledice. Ljudi ne samo da rade, oni imaju “radne zadatke”. Radnik je obučen da sve vreme obavlja samo jedan, određeni “zadatak”. Čak i ako taj zadatak sadrži trunku zanimljivosti (što nije slučaj sa sve većim brojem poslova), monotonija njegove obavezujuće ekskluzivnosti uništava sav njegov ludički potencijal. “Zadatak” u koji bi mogla biti uložena energija nekoliko ljudi, u razumno ograničenom vremenu i koji bi još mogao biti zabavan, postaje teret za one koji moraju da mu se posvete 40 sati nedeljno, bez prava da utiču na način njegovog izvršenja, u korist vlasnika koji sa samim procesom proizvodnje nema ništa. To je stvarnost sveta rada: svet birokratskog javašluka, seksualnog maltretiranja i diskriminacije, tupavih šefova koji iskorišćavaju i zloupotrebljavaju svoje potčinjene, koji bi po svim racionalno-tehničkim kriterijumima trebalo sami da vode posao. Ali, to je upravo ono na čemu kapitalizam u stvarnosti insistira: podređivanje racionalne maksimalizacije proizvodnje potrebi da se nad proizvodnjom ima potpuna organizaciona kontrola.

Degradacija koju većina radnika doživljava na poslu predstavlja specifičan zbir poniženja koji se naziva disciplina. Fuko je taj fenomen prikazao mnogo složenijim nego što zapravo jeste (Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd 1997; nap. prev.). Disciplina je skup totalitarnih tehnika kontrole primenjenih na radno mesto: nadzor, rutinske operacije, zadati radni tempo, proizvodne norme, zvono za početak i kraj radnog vremena, itd. Disciplina je ono što fabrika, kancelarija i prodavnica imaju zajedničko sa zatvorom, školom i azilom za umobolne. Reč je o istorijski originalnoj i nepojmljivo užasnoj pojavi, o nečemu što prevazilazi maštu čak i takvih demonskih diktatora iz prošlosti kao što su bili Neron, Džingis Kan i Ivan Grozni. Koliko god da su bili surovi, oni jednostavno nisu raspolagali mašinerijom za tako temeljnu kontrolu svojih podanika kakvom raspolažu moderni diktatori. Disciplina je izrazito dijaboličan oblik moderne kontrole, sasvim novi oblik prinude, koji bi trebalo što pre odbaciti.

To je “rad”. Igra je nešto sasvim drugo. Igra je uvek dobrovoljna. Ono što bi inače moglo da bude igra, čim postane obavezno postaje rad. To je očigledno. Bernije de Koven je igru definisao kao “ukidanje posledica”. To je neprihvatljivo ukoliko treba da znači da igra nema posledice. Ovde ne govorimo o takvoj igri. Tvrditi tako nešto znači obesmisliti je. Stvar je u tome da posledice, ako ih ima, stižu kao poklon. Igrati se (aktivnost) i poklanjati (odnos) blisko su povezani, to su dva aspekta istog impulsa, instinkta igre. Oni dele isti aristokratski prezir prema krajnjem ishodu. Igrač želi da nešto postigne igrom, to je njegov glavni motiv. Ali, glavna nagrada trebalo bi da bude sama aktivnost, kakva god bila. Neki drugačije obavešteni istraživači igre, kao što je Johan Hojcinga (Huizinga, Homo Ludens, 1949), definiše igru kao aktivnost koja sledi određena pravila. Iako veoma cenim njegovu erudiciju, snažno odbacujem ovo ograničenje. Ima mnogo zanimljivih igara koja se zasnivaju na pravilima (šah, bejzbol, monopol, bridž), ali igra može da bude još mnogo toga. Razgovor, seks, ples, putovanje – ove aktivnosti ne slede pravila, ali su svakako igra. A i sama pravila mogu lako postati predmet igre, kao i bilo šta drugo.

*

Rad izvrgava ruglu svaku priču o slobodi. Zvaničan stav glasi da svi mi imamo pravo da živimo u demokratiji. Neki drugi ljudi, manje srećni i manje slobodni, moraju da žive u policijskim državama. Ti nesrećnici moraju da se potčinjavaju vladajućem poretku, često potpuno samovoljnom. Vlast ih drži pod stalnim nadzorom. Državna birokratija kontroliše čak i najmanje detalje njihovog svakodnevnog života. Službenici koji im izdaju naređenja odgovorni su samo pred višim instancama, državnim ili privatnim. Svaka pobuna i neposlušnost se kažnjavaju. Doušnici redovno dostavljaju svoje izveštaje nadležnim organima. Sve to je, kažu, nešto veoma loše.



I zaista je tako. Samo što ovo nije ništa drugo nego opis modernog radnog mesta bilo gde u Americi. Liberali, konzervativci i liberteri, koji lamentuju nad totalitarizmom, obični su prevaranti i licemeri. U bilo kojoj umerenoj poststaljinističkoj diktaturi ima više slobode nego na bilo kom radnom mestu u Americi. U kancelarijima i fabrikama nailazimo na istu vrstu hijerarhije i discipline kao u zatvoru ili u manastiru. Kao što su Fuko i drugi pokazali, zatvori i fabrike pojavljuju se otprilike u isto vreme, a njihovi upravnici svesno su razmenjivali tehnike kontrole.

Radnik je rob na određeno vreme. Gazda je taj koji ti govori kada ćeš da dođeš, kada ćeš da odeš i šta treba da radiš u međuvremenu. On ti govori koliko ćeš da radiš i koliko brzo. Slobodan je da svoju vlast ispoljava do ponižavajućih krajnosti, određujući, ako želi, koju odeću moraš da nosiš i koliko često možeš da ideš u WC. Osim u nekoliko slučajeva, ima pravo da te otpusti iz bilo kog razloga ili bez ikakvog razloga. Špijunira te preko svojih doušnika i nadzornika, praveći o svakom zaposlenom poseban dosije. Svaki prigovor proglašava se za “neposlušnost”, kao da je radnik nevaljalo dete, zbog čega ne samo da možeš dobiti otkaz nego i biti isprašen na ulicu, bez ikakve nadoknade. Bez namere da ovo po svaku cenu primenim i na njih, treba primetiti da deca kod kuće i u školi imaju sličan tretman. To se pravda njihovom navodnom nezrelošću. Šta to govori, ako se ima u vidu da su njihovi vaspitači i roditelji takođe radnici?

  1   2   3   4


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©atelim.com 2016
rəhbərliyinə müraciət