Povratak svitaca

Peti deo

POVRATAK SVITACA

Orson Vels i Piter Bogdanovič o Pazoliniju

Pazolini i prošlost

Vie nuove

Razgovor s Ninetom Davolijem

„Ja sam sila prošlosti/ samo u tradiciji je moja ljubav“, recituje Orson Vels (Orson Welles) Pazolinijevu poemu, u filmu La Ricotta, snimanom na novom i starom Apijskom putu, u jesen 1963.

Ti očajnički poetski iskazi izražavaju otuđenje od budućnosti, čiji prikaz nagoveštava dolazak kulturne pustinje. Glumci iz filma Mamma Roma (1962) lutaju oko drevnih ruševina Rima. Ali, te ruševine više nisu vekovima stari predmeti proučavanja i divljenja, koji bi mogli poslužiti kao temelji novog sveta. Postale su neprepoznatljive, ogoljene, neme, skoro deo prirode, zagušene širenjem novih naselja, lišenih kvaliteta i pamćenja.

„Iz utrobe mrtve žene/ može izaći samo čudovište/ A ja, odrasli fetus, lutam/ moderniji od bilo kog modernog/ u potrazi za braćom, koje više nema“, nastavlja Orson Vels s čitanjem Pazolinijeve poeme. Breme tradicije je teško izmiriti s hitnom potrebom za delovanjem u sadašnjosti. Ali, kao što je Pazolini rekao u jednom intervjuu iz 1962: „Tradicionalistima treba oduzeti monopol nad tradicijom, zar ne?“¹³³

Iz materijala za izložbu Mamma Roma: Visioni di Roma Antica con Piranesi e Pasolini,

9. III – 18. V – 05. X 2014, Palladio Museum, Vicenza, Italia, http://www.palladiomuseum.org/exhibitions/mammaroma/rooms/1

Orson Vels i Piter Bogdanovič o Pazoliniju

Piter Bogdanovič: U jednoj epizodi (filma RoGoPaG), koju je režirao Pazolini (La Ricotta), igrali ste filmskog reditelja.

Vels: O, da... Cenzurisan film, makar u Italiji, posle samo jednog prikazivanja u Veneciji.

Bogdanovič: Mislim da to nije bio naročito dobar film.

Vels: Zaista? Zašto?

Bogdanovič: Bio je nekako opskuran i „arty“...

Orson Welles & Peter Bogdanovich, This is Orson Welles, Da Capo Press, New York, 1998.

Pazolini i prošlost

„Kako je lepa zemlja bila Italija za vreme fašizma i odmah posle njega! Život je bio isti kao kada smo bili deca, i tokom nekih dvadeset ili trideset godina, nije se promenio. Ne mislim na njegove ’vrednosti’ – reč ’vrednost’ suviše je jaka i ideološka, da bi izrazila nešto sasvim prosto na šta ovde mislim – već na njegovu pojavnost, koja kao da je bila obdarena nečim večnim: mogli ste da strastveno verujete u pobunu ili revoluciju, zato što ste znali da se ona čudesna stvar, koja je sam oblik života, neće promeniti. Mogli ste da se osećate kao heroj promene i nečeg novog, zašto ste bili ohrabreni i osnaženi uverenjem da se grad i njegovi ljudi, u svojim najdubljim i najboljim aspektima, neće promeniti; samo će se njihovi ekonomski i kulturni uslovi s pravom promeniti, ali to nije imalo nikakve veze s već ustanovljenom istinom, koja je, čudesno nepromenljiva, vladala gestovima, pogledom i telesnim držanjem nekog uomo (muškarca) ili ragazzo (momka).“¹³⁴

Tako je o životu pisao jedan ubeđeni antifašista. Onda je „razvoj proizvodnih snaga“, u koji se revolucionarna teorija toliko uzdala, počeo da donosi neke neslućene promene. Ovog puta, bilo je pogođeno samo jezgro. Starim pritiscima, kojima su odgovarali i neki jasnije izraženi antagonizmi, sada su se pridružili imperativi, robe, očekivanja, „vrednosti“, koji su potpuno izmenili sam ljudski pejzaž. Iznutra i spolja, stare linije podele počele su da se rastaču. Nadideološki imperativi „progresa“, „razvoja“, „životnog standarda“, „modernizacije“, poništili su skoro sve bitne razlike između „levog“ i „desnog“, u ravni ljudskih očekivanja i ponašanja. Razne samonikle tradicije počeli su da zamenjuju sintetički obrasci i proizvodi, oblikovani prema zahtevima sve ubrzanijeg ciklusa proizvodnje i potrošnje. To je ono o čemu govore mnogi Pazolinijevi tekstovi. Pošto u tim promenama nije video ništa dobro, često je bio kritikovan kao konzervativac ili čak kao otvoreni reakcionar.

Ali, prošlost kod Pazolinija nikada nije ideal, već ilustracija. Prethodno ljudsko stanje (uopšte, a konkretno u Italiji), do početka „druge industrijske revolucije“, bilo je manje posredovano (administrativno, medijski, tehnološki, robno), makar zbog nedovoljno razvijenih tehnika kontrole i uslovljavanja; samim tim, bilo je otvorenije za razne ishode – ne samo za jedan, koji je donela nova tehnička organizacija društva. To govori nešto u prilog očuvanja („konzerviranja“) ljudskog potencijala za autonomiju i konvivijalnost, a ne u prilog restauracije nekog idealizovanog ancien régime. Pazolinijeva kritika moderniteta – progresa, demokratije, liberalnih „sloboda“ – nije aristokratska; on ga odbacuje sa stanovišta samoodređenja, stanja za koje se tek treba izboriti. Kod njega je sve bilo otvoreno za tu perspektivu, a ne zatvoreno u neku čežnjivu i jalovu retrospektivu. (Videti, između ostalog, finale teksta Dva skromna predloga ili Beleške za poeziju na južnjačkom dijalektu.)

Iz današnje perspektive, čak je i vreme o kojem Pazolini ovde govori kao o kraju sveta bilo neuporedivo manje posredovano od današnjeg. Granicu sada možemo da povučemo, mnogo preciznije, do početka opšte digitalizacije (u probnoj fazi smo još mogli da ludujemo). Od tada, novi imperativi i obrasci ponašanja počinju da se šire i doslovno brzinom svetlosti i da prodiru suda. Svaka osoba iz moje generacije može da se sa istim „konzervativnim“ žalom osvrne, na primer, na vreme do pre četvrt veka, kada na ulicama nije bilo bilborda, što danas zvuči nepojmljivo; pogled se pružao dalje; nije bio sa svih strana ozidan znacima Robe; ili na vreme pre kompjutera: ljudi su se više viđali, što je glavni preduslov svake istinske komunikacije i iskustva uopšte. Takođe, na širem planu, vidimo da je nekada postojala neuporedivo veća raznovrsnost kulturnih baština, komunalnih odnosa, oblika ponašanja, izražavanja, umeća. „Progres“ je doneo bujanje novih formi, ali onih sintetičkih, koje sa svim svojim varijacijama, u poređenju s karakterom i obiljem ranijih formi – koje su mogle biti svakakve, ali koje su bile žive, a ne studijski generisane, iz svega nekoliko centara – deluju zastrašujuće skučeno i jednolično. Odstranjeni su celi registri ljudske osećajnosti i dubine.

Nije stvar u pukoj „raznovrsnosti“ ili u „lepoti razlika“; tako ostajemo na pozicijama liberalnog konzumerizma; i te „razlike“ se danas selektivno uzgajaju i plasiraju kao robe, u vrlo skučenom rasponu kategorija i klišea. Biološka raznovrsnost je preduslov života; u ljudskom svetu, pored drugih draži, to znači obilje autonomnih i samoniklih stilova, što je nekada podrazumevalo veći stepen lične i komunalne nezavisnosti i – što je posebno važno ili opasno (kako za koga) – nepredvidljivosti. „Globalizacija“, ili „uniformizacija“, kako glasi Pazolinijev termin, pre svega znači širenje kontrole. Ishod je nesnosna sličnost stvari i ljudi, u najrazličitijim situacijama i sredinama, novo osećanje skučenosti, u svetu koji tako nikada ne može biti dovoljno velik. Slično tome, zahvaljujući novim tehnologijama, dolazi do strahovitog ubrzanja cirkulacije: ciklusa proizvodnje i potrošnje. Novi proizvodi, usluge, sadržaji, prestižu jedni druge, daleko preko praga bilo čije percepcije i moći apsorpcije. Samim tim, sužava se interval ili prostor za samo iskustvo, za doživljaj, bilo čega. Zato ne možemo govoriti o prostoj smeni generacija, o zameni jednog senzibiliteta drugim, jedne dubine nekom drugom vrste dubine. Dubina iščezava kao kategorija. Tu novu neurozu opažamo svuda, u tim užurbanim, grozničavim gomilama večitih putnika i potrošača, koje više ništa ne može da zadovolji, ispuni, ukoreni. Kakav mentalitet tako nastaje? Šta očekivati od njega? Da li Pazolini preteruje kada ovde na jednom mestu govori o tom novom soju ljudi, kojima se više „ne možete obratiti u ime bilo čega“?

Novo je nužno gore od starog. Nema u toj tvrdnji ničeg ekstremnog; postavlja se samo pitanje kriterijuma. Ono što nazivamo „progresom“ znači neprekidno usavršavanje tehnike – sistema, mehanizama, procedura, institucija – i progresivno pogoršavanje ljudskog stanja, s jedinog stanovišta s kojeg se o njemu može govoriti: sa stanovišta lične i komunalne autonomije, same sposobnosti za život. Takav progres i ljudsko biće – kao nešto autonomno, celovito, kompetentno, aktivno – nikada se ne mogu dovesti u pozitivnu vezu: pretpostavka tehničkog progresa su neautonomna ljudska bića, svedena na funkcije, koja služe njegovim imperativima. Pri tom, ne zaboravljamo da je i to „staro“, u ovom našem svetu, od određene tačke, nekada bilo „novo“: reč je o potpuno pogrešnoj orijentaciji, koja je takva od samog početka. I naravno da je prostor za otklon bio veći kada je taj sistem bio nerazvijeniji, nesavršeniji, slabiji, kada još nije bio sveprisutan. Sve dok je reč o istoj putanji, novo je uvek gore od starog – i uvek nova, i verovatno sve teža, polazna tačka. Drugu nemamo. Ovakvi osvrti su poučni, zapravo ključni, jer nas upućuju na srž problema – kako upšte očekivati da nas dalji progres, dakle, dalje jačanje postojećeg sistema, dovede u neku povoljniju situaciju? – ali puki žal ne vodi nikud. Samo je istina da su bes i očaj zbog onoga što nas još vezuje za život, a što se tako brutalno iskorenjuje, često neizrecivi.

„Stvarnost odnosi pobedu nad nama“, pisao je Pazolini u istom osvrtu na poeziju svog prijatelja i uzora, Sandra Pene, „i to je nepodnošljivo. Presuda glasi da nam se sve što smo voleli, zauvek oduzima.“¹³⁵

Ali, to iskustvo nije uvek lako izraziti nedvosmisleno, nekim jezikom koji ne bi ostavljao prostora za nesporazume ili olaka tumačenja. Tako je i Pazolini, za mnoge, naročito s levice, ostao prosto „konzervativac“.

AG, na osnovu žurnala anarhije/ blok 45, od 12. XI 2014.

Pazolini je očigledno na svoj način shvatao komunizam i marksističko nasleđe. Nije verovao u „progres“, glavnu pretpostavku zvaničnog marksizma, ali i cele antikapitalističke opozicije. Polazio je od nečeg očiglednog i iskustvenog: od ogromnog bogatstva prekapitalističke i nekapitalističke tradicije, od te velike „istorije stilova“ – životnih, umetničkih, intelektualnih, duhovnih, zanatskih, izražajnih. Valjda bi upravo marksisti, kao protivnici kapitalizma, trebalo da pokažu najviše sluha za to nasleđe i taj potencijal? Za sve što je lokalno, komunalističko, autonomno, nemonetarno, egalitarno, bratsko, čak i ako ostaje „tehnološki zaostalo“? Valjda su odnosi u kojima želimo da živimo važniji od materijalnih uslova? I kao da ti odnosi ne bi, nužno, kreirali sopstvenu materijalnu sferu, zaista „primerenu čoveku“? Ali, levica je sanjala nešto drugo: kapitalizam; isti, stari materijalistički san, s nekim slabašnim amandmanima. Prenosimo nekoliko odlomaka iz polemike koja se tim povodom vodila na stranicama komunističkog nedeljnika Vie nuove (Novi putevi), krajem 1962.

„Non siamo complici (industria editoriale e scrittori)“; „... una forza del passato“, Vie nuove, n. 42, 18. X 1962. P. P. Pasolini, I Dialoghi, Editori Riuniti, Roma 1992.

Ovaj prilog iz Vie nuove, iz nekog razloga, nije uključen u Pazolinijeve sabrane spise o politici i društvu, u delu koji pokriva saradnju s tim časopisom, tako da nam je bio dostupan samo u ovom odlomku, inače često citiranom. Reč je o odgovoru na reakcije na njegovu poemu „Ja sam sila prošlosti...“. Usledila su još neka pisma čitalaca.

Oreste Coboli (čitalac iz Nonantole, kod Modene): „(Dragi Pazolini...) Ali, molim vas, o kakvoj tradiciji pričate? O kakvoj ljubavi prema prošlosti? Nažalost, dobro je poznato da tradicija ometa tok društvenih promena, kada dođe do socijalističke revolucije, kojoj se iskreno nadam, i zato ne mogu da verujem u to što pričate. Ne možete ostaviti netaknutom srednjovekovnu tradiciju koja opstaje širom Italije, ne samo na jugu. Po vama, marksista treba da voli prošlost. To ne može biti istina. Po meni, prošlosti se treba sećati i diviti joj se, ali ona se ne može voleti, kao sadašnjost i budućnost. Njene mane ne možete videti ako je volite, već samo kroz pamćenje i divljenje.“

PPP : „(...) Insistiram: samo marksizam može da spasi tradiciju. Ah, ali morate me dobro shvatiti! Pod tradicijom podrazumevam onu veliku tradiciju: istoriju stilova. Da bi se ta tradicija mogla voleti, treba gajiti veliku ljubav prema životu. Buržoazija ne voli život: ona ga poseduje. Odatle cinizam, vulgarnost, pravi nedostatak poštovanja prema tradiciji, njeno svođenje na tradiciju privilegija i plemićkih grbova. Upravo zato što je kritički i revolucionaran, marksizam podrazumeva ljubav prema životu, samim tim, i ljubav potrebnu za obnoviteljsku, energičnu reviziju istorije čovečanstva, njegove prošlosti.“

„Risposta ad un insoddisfatto“ (Oreste Zoboli, Nonantola, Modena), Vie nuove, n. 47, 22. XI 1962. P. P. Pasolini, I Dialoghi, Editori Riuniti, Roma 1992. P. P. Pasolini, Saggi sulla politica e sulla società, 1999, str. 1022 („Dai ’Dialoghi con Pasolini’ su Vie nuove, 1962“).

AG

Nineto Davoli

Đovani „Nineto“ Davoli (Giovanni Ninetto Davoli, 1948), italijanski glumac, bez čijeg se širokog osmeha i kovrdžave ćube Pazolinijev filmski opus jednostavno ne može zamisliti. Glumio je ili nastupao u jedanaest Pazolinijevih filmova, dugometražnih i kratkih – u skoro svim filmovima snimljenim posle 1962, sa Salò kao značajnim izuzetkom, koji će u ovom intervjuu biti objašnjen – a trebalo je da igra i jednu od dve glavne uloge u filmu koji je Pazolini najavio neposredno posle Salò: Porno-Teo-Kolossal.

Rođen je 1948, u kalabrijskom selu San Pjetro a Majda (San Pietro a Maida), u provinciji Katancaro (Catanzaro), na krajnjem jugu Italije. Skoro odmah po rođenju, njegova porodica – majka, otac, sestra i tri brata – sele se u rimsku borgatu Prenestino. Tamo je 1963. upoznao Pazolinija, dok je ovaj u istom kraju snimao svoj kratki film La ricotta. Njihovo prijateljstvo trajalo je sve do Pazolinijeve smrti. Istina, Pazolini je teško podneo Ninetovo odrastanje i osamostaljivanje – a naročito njegovu odluku da se oženi (sa Patricijom Davoli, 1973), što je na vrlo sumoran način ostalo zabeleženo i u njegovoj poeziji. Ali, pomračenje, iako ozbiljno, nije trajalo dugo. Kako je to u jednom drugom intervjuu, takođe skorašnjem, objasnio Nineto, „Pjer Paolo je vremenom prihvatio moj izbor i čak bio kum mojim sinovima“ (Pjer Paolo i Gvidalberto, nazvani po Pazoliniju i njegovom mlađem bratu).¹³⁶

Posle Pazolinijeve smrti, ostao je u svetu filma, kao glumac, a zatim i kao producent. Status jedne od najvećih italijanskih filmskih legendi, do danas neokrnjen, nije mu doneo i bogatstvo, niti ga je promenio: Nineto i Patricija i danas žive u malom stanu koji je Nineto kupio još sedamdesetih godina, i dalje na obodu Rima, u blizini Činečite. Poslednjih godina, s približavanjem četrdesetogodišnjice Pazolinijeve smrti i otvaranjem velike izložbe Pasolini Roma (2013), koja je sada već počela da obilazi svet, opet je dospeo u centar pažnje. Pored toga, prihvatio je ulogu savetnika, kao i manju glumačku ulogu, u filmu Abela Ferare (Ferrara), Pasolini (2014). Usledile su brojne prezentacije i retrospektive, na kojima je, prema izveštajima koji ne znaju za izuzetke (kao i prema dostupnim snimcima), plenio svojom iskrenošću, ali i elokvencijom, pravim pripovedačkim darom.

Nineto je dao mnogo intervjua, uglavnom vrlo sličnih. Ljudi su ga, razumljivo, zasipali istim pitanjima, u želji da čuju što više anegdota iz vremena njegovog druženja i saradnje s Pazolinijem. I Nineto im je izlazio u susret, uvek velikodušno, ali i s vrlo prefinjenim taktom, što je verovatno frustriralo one koji su u njemu videli samo Pazolinijevog omiljenog „divljaka“ (koga je sam Pazolini zvao „glasnikom sreće“, „seoskim Arijelom“, čak i „bogom“) i očekivali uvek iste pikanterije. Intervju koji sledi, iz septembra 2014, nije toliko anegdotski – iako ni te detalje nikako ne treba potcenjivati, ne samo zbog Ninetovog živopisnog pripovedanja – i to je ono što ga je odmah izdvojilo iz mase ostalih. Đovani Marčini Kamija, iz novog filmskog časopisa Fireflies („Svici“, Berlin-Melburn) dao je Ninetu – bez namere da po svaku cenu otkrije nekog drugog, „intelektualnijeg“ Nineta – prostora za neka zapažanja koja se ranije, pod pritiskom drugačijih očekivanja, ili nisu mogla čuti ili su ostajala nedorečena. Tako su se, na poseban način, još jednom potvrdili duboka uzajamna privrženost i razumevanje, koji su krasili odnos Nineta i Pjera Paola. (AG)

Nineto Davoli, u razgovoru sa Svicima

Zapanjili smo se kada smo videli sve te ljude u kostimima, koji su izvodili priču o Hristu, sva ta svetla, opremu... Desilo se da je tu radio i moj brat, koji je pomagao u izgradnji kulisa. Ugledao me je i počeo da viče: „Nine, šta ćeš ti ovde?“ Nisam znao šta da mu kažem, uplašio sam se, ali on mi je rekao: „Dođi ovamo, upoznaću te sa režiserom.“ Odveo me je do Pjera Paola. Pjer Paolo me je pogledao, pomilovao po kosi i osmehnuo se. I tako smo se upoznali. Odmah mi se svideo. Bio je tako jednostavan, tako prirodan...

Onda me je pitao da li hoću da igram u Pticama i ptičurinama (Uccellacci e uccellini, 1966), gde bih imao mnogo važniju ulogu. Odmah sam rekao ne: „Slušaj Pjerpa, suviše sam stidljiv. Sve vreme bih morao da pričam, zaboraviću svoj tekst...“ Još sam uvek sam bio klinac, vrlo nesiguran. Ali, morate imati u vidu da sam živeo u borgati, jednoj od onih rimskih borgata sa udžericama, itd. Moja porodica bila je siromašna. Bilo nas je šestoro, a samo je otac radio... Živeli smo u popriličnoj oskudici.

Pjer Paolo je insistirao da radim na tom filmu, ja sam i dalje odbijao, da bi mi on u jednom trenutku rekao: „Nineto, znaš da ću ti platiti, zar ne?“ Nisam ga shvatio, tako da je moja reakcija bila, otprilike: „Da, da, platićeš mi... koliko ćeš mi platiti?“ Rekao je: „Oh, šta ja znam, milion (lira), tako nešto.“ Milion lira, 1965! Morate da shvatite, u to vreme, to je bila ogromna svota (12.000 E). I tako sam pristao.

Đovani: I igrali ste jednog od dvojice protagonista – pored Totoa! Ni manje, ni više. Kako je to izgledalo?

Nineto: Prvih nekoliko dana bilo je veoma teško. Naći se naspram glumca kao što je Toto, za mene je bilo nešto istinski neverovatno, nešto potpuno onostrano. Ipak, posle nedelju dana, deset dana, počeo sam da se osećam opuštenije i uradili smo taj film, napravili smo pravi rusvaj od njega.

Đovani: Snimanje je, znači, bilo zabavno, kao i sam film. Pazolini je u javnosti ostavljao utisak veoma ozbiljnog čoveka. Da li je tokom snimanja bio drugačiji?

Nineto: Kada je reč o karakteru, Pjer Paolo je zaista bio ozbiljan. Nije zračio velikom srećom. Ali, pošto sam ga lično poznavao, znam da je bio najprijatnija osoba, najčovečnija, najskromnija i najjednostavnija osoba na svetu. Kada bi bio s glumcima i ekipom, obraćao im se, objašnjavao i pričao priče na vrlo pristupačan način.

Ceo svet ima tu sliku o Pjeru Paolu kao vrlo ozbiljnoj osobi, ali to nije istina. Bio je živahan, voleo je da se šali, da izlazi na ručak s prijateljima, da igra fudbal, skija... prilično se razumeo i u mnoge druge sportove. Voleo je šetnje – zajedno smo išli u toliko mnogo šetnji. Svaki put kada bismo radili na nekom filmu, šetali smo po okolini, tražili lokacije. Bile su to veoma dugačke ekspedicije, u potrazi za pravim mestima, za pravim uglovima za snimanje filmova. Bio je pravi atleta; niko nije mogao da se nosi s njim, s njegovom vitalnošću i apetitom.

Naravno, većina njegovih filmova sledi intelektualnu logiku, koju je on izražavao na svoj način. Ali, nije pravio filmove zato da bi indoktrinirao ljude. To je bio njegov način postojanja, njegov oblik izražavanja. Ako ljudi to shvate, dobro je; ako ne shvate, šta da se radi. Svaki put kada bi ga pitali šta je hteo da kaže s nekim filmom, odgovarao bi: „Oh, ništa naročito. To je samo jedna ideja koju sam imao. Nisam ni sveštenik, ni profesor, samo sam napravio film, zato što sam došao do te ideje. Svidela mi se, uradio sam je.“

Imali smo poseban metod: svaki put kada bismo ugledali nekog zanimljivog, da bismo videli kako govori i kreće se, ja bih mu prišao s neko nasumičnom rečenicom, na primer, „Gospodine, izvinite, gde je trg Dante?“ Dok bi mi ta osoba odgovarala, Pjer Paolo je stajao pet metara dalje i posmatrao nas, kroz prste, koje bi ukrstio i držao kao tražilo kamere. Ako bi mu se ta osoba svidela, prišao bi nam i onda bismo popričali. Inače bi mi dao znak i mi bismo produžili dalje.