Povratak svitaca

Šta je to što je italijanski proletarijat i podproletarijat suštinski pretvorilo u malograđane, koje je, pred toga, i ekonomska nužda prisilila da postanu takvi? Šta je to što je „mase“ mladih ljudi pretvorilo u „mase“ potencijalnih kriminalaca? To sam do sada bezbroj puta ponovio: to je „druga“ industrijska revolucija, koja je u Italiji zapravo bila prva; to je konzumerizam, koji je cinično uništio stvarni svet, tako što ga je učinio potpuno nerealnim i u kojem više nema nikakvog izbora između dobra i zla. Odatle neodređenost koja odlikuje kriminalce i njihovu okrutnost, koja izvire iz potpunog nedostatka bilo kakvog tradicionalnog unutrašnjeg konflikta. U njihovom slučaju nije bilo mogućnosti za izbor između dobra i zla, ali oni su opet napravili izbor: da se pretvore u kamen, da u sebi ubiju svako sažaljenje.

U Italiji se žale na nedostatak moderne policije, koja bi se efikasno borila protiv kriminala. Ono na šta bih se ja požalio jesu, iznad svega, nedostatak obaveštene svesti o svemu tome i preživljavanje progresističke retorike, koja je izgubila svaki dodir sa stvarnošću. Danas moramo biti progresivni na drugi način: moramo izmisliti nove načine da budemo slobodni; iznad svega, moramo imati sud o onima koji su izabrali ukidanje sažaljenja. Moramo konačno priznati neuspeh tolerancije. To je, naravno, bila lažna tolerancija i ona je bila glavni uzrok degeneracije mase mladih ljudi. Ukratko, u donošenju sudova moramo se ponašati dosledno, a ne apriorno (taj progresistički apriorizam je važio do pre deset godina).

Koji su moji skromni predlozi za smanjivanje kriminala? To su dva sviftovska predloga, koji i ne pokušavaju da sakriju svoj smešni karakter:

1) hitno ukidanje obaveznog srednjeg obrazovanja

2) hitno ukidanje televizije.

Kada je reč o nastavnom i televizijskom osoblju, ono se ne mora pojesti, kao što bi to predložio Svift,⁵⁶ već prosto staviti pod režim „prekvalifikacije“.

Obavezno (srednje) obrazovanje je inicijacija u malograđanski kvalitet života: tamo vas, u najboljem slučaju (to jest, ako vam laskavo preporuče da se posvetite lažnoj demokratizaciji samoupravljanja, decentralizacije, itd., što je najobičnija podvala), uče svemu beskorisnom, glupom, lažnom, moralističkom. Pored toga, neki koncept je dinamičan, samo ako podrazumeva širenje i produbljivanje: naučiti nešto malo istorije ima smisla samo ako se u budućnost projektuje mogućnost prave istorijske kulture. U suprotnom, koncepti trunu: ostaju mrtvorođeni, bez budućnosti, a njihova jedina uloga, u krajnjoj liniji, jeste da stvaraju malograđanske robove od slobodnih proletera i podproletera („slobodnih“, utoliko što pripadaju drugoj kulturi, koja ih čini netaknutim i otvorenim da eventualno shvate nove, prave stvari, dok su oni koji prolaze kroz obavezno obrazovanje očigledno robovi svog znanja, najnižeg reda, zbog čega se redovno skandalizuju kada se susretnu s nečim novim). Dobro osnovno obrazovanje je danas, u Italiji, sasvim dovoljno za nekog fabričkog radnika i njegovu decu. Zločin je zavaravati ih napredovanjem, koje donosi samo poniženje, zato što ih to, pre svega, čini pretencioznim (na osnovu onih par stvari koje su naučili) i drugo (često istovremeno), zato što im tih par stvari koje su naučili samo otkrivaju vlastito neznanje, što ih čini bolno frustriranim.

Naravno, ostati u školi još koju godinu ili možda celih dvanaest⁵⁷ za mene bi, kao i, pretpostavljam, za bilo koga drugog, bilo optimalno. Ali, pošto je obavezno obrazovanje u Italiji danas upravo onakvo kao što sam ga opisao (doslovno me užasava pomisao da bi tome moglo biti dodato i „seksualno obrazovanje“, kao što piše Paese Sera), bolje ga je ukinuti, dok ne dođu bolja vremena – to jest, dok ne nastupi neka druga vrsta razvoja (u tome je srž).

Što se tiče televizije, na to uopšte ne želim da trošim reči: sve što sam rekao za obrazovanje ovde bi trebalo beskonačno umnožiti, zato što tu nije reč o podučavanju, već o „primeru“: o „modelima“ koje televizija ne obrazlaže već samo prikazuje. I ako su to oni modeli za koje znamo, kako očekivati da ona najizloženija i najnezaštićenija omladina ne bude kriminalna ili sklona kriminalu? Televizija je ta koja je u praktičnom smislu (samo kao sredstvo) okončala doba sažaljenja i označila početak doba hēdonē. To je doba u kojem mladi ljudi, u isti mah pretenciozni i frustrirani, usled gluposti i nedostižnosti modela koje im nude škola i televizija, postaju nekontrolisano agresivni, do tačke delinkvencije, ili pasivni, do tačke ojađenosti (što nije neki manji zločin).

Svaki pomak škole ili televizije ka levici pokazao se beskorisnim: škola i televizija su autoritarni, zato što su to državne institucije, pri čemu je država je novi oblik proizvodnje (proizvodnje ljudskih bića). I zato, ako je progresivnima zaista stalo do antropološkog stanja ljudi, neka se onda čvrsto ujedine i zahtevaju hitno ukidanje obaveznog obrazovanja i televizijskog emitovanja. To ne bi bilo nešto beznačajno; to bi bila velika stvar: bez onih užasnih, malih škola i prepušten svojim večerima i noćima, Kvartičolo⁵⁸ bi možda ponovo otkrio vlastiti oblik življenja, u isti mah ispod onog pređašnjeg i iznad ovog današnjeg. U suprotnom, sve priče o decentralizaciji ostaju ili glupavo apriorističke ili čista loša namera.

Kada je reč o informativnoj povezanosti Kvartičola – kao i bilo kog drugog „kulturnog mesta“ – sa ostatkom sveta, zidne novine (giornali murali!) i l’Unità bili bi sasvim dovoljni. Iznad svega, bio bi to pravi trenutak da rad, koji bi u takvom kontekstu prirodno poprimio drugačije značenje, konačno sjedini standard života sa samim životom, na osnovu samostalnog odlučivanja.

Pier Paolo Pasolini, „Aboliamo la tv e la scuola dell’obbligo“, Corriere della Sera, 18. X 1975. Ponovo objavljeno kao „Due modeste proposte per eliminare la criminalità in Italia“, Lettere luterane, Einaudi, Torino, 1976.

Izvan Palate

Čitaoci će mi oprostiti što počinjem „žurnalistički“, iz jedne životne situacije. Teško da je moglo biti drugačije.

Evo me na plaži u Ostiji, između jutarnje i popodnevne smene. Oko mene, u tišini bučnoj kao grmljavina (i obrnuto), prostire se gomila kupača. Sezona je punom jeku. Što se mene tiče, u žurbi da se oporavim od izluđujućeg posla u mračnom studiju za sinhronizaciju, u rukama stežem L’Espresso.⁵⁹ Pročitao sam ga skoro celog, kao da je knjiga.

Gledam tu gomilu oko sebe i pitam se: „Gde je ta antropološka revolucija, o kojoj sam toliko pisao, o ljudima koje je progutala umetnost ignorantstva?“ I kažem samom sebi: „Evo je.“ U stvari, gomila koja me okružuje nije ona plebejska, sa svojim dijalektom, od pre deset godina, već uglavnom ona malograđanska, srećna što je takva.

Pre deset godina, voleo sam tu gomilu; sada mi se gadi. A naročito mi se gade mladi ljudi (s bolom i naklonošću, koji na kraju potiskuju gađenje); ta imbecilna i prepotentna mladež, ubeđena da se dočepala svega što novo društvo ima da joj ponudi; ovi ovde su zaista slika i prilika toga.

I ja sam tu, sam, bespomoćan, bačen usred te gomile i neizbežno pomešan s njom, s njenim životom, koji svoje „kvalitete“ otkriva kao u nekoj laboratoriji. Nemam nikakav štit, nikakvu odbranu. Sam sam izabrao tu egzistencijalnu situaciju, pre mnogo godina, u periodu neposredno pre ovog, i sada sam tu iz inercije: zato što strasti ne znaju za rešenja i alternative. Najzad, gde bi čovek trebalo fizički da živi?

Kao što sam rekao, u rukama držim L’Espresso. Gledam ga i dolazim do opšteg utiska: „Koliko su drugačiji od mene, ti ljudi koji pišu o istim stvarima koje i mene zanimaju. Ali, gde su oni, gde takvi žive?“ Neočekivana ideja, pravi strujni udar, suočava me s rečima koje ne samo da najavljuju moj odgovor, nego su, verujem, i jasne: „Oni žive u Palati.“

Nema nijedne stranice, nijednog reda, nijedne reči, u celom L’Espressu, a verovatno ni u celoj Panorami i Il Mondu,⁶⁰ niti u svim tim dnevnicima i nedeljnicima koji na toliko stranica donose vesti, koji ne bi govorili jedino i isključivo o onome što se dešava u Palati. Samo je ono što se dešava u Palati vredno pažnje i interesovanja; sve ostalo je sitna boranija, komešanje mase, nešto bezoblično, drugorazredno.

Naravno, ono što se „dešava u Palati“, ono što je najvažnije, jesu životi najmoćnijih ljudi, onih na vrhu. Izgleda da biti „ozbiljan“ znači baviti se njima. Njihovim spletkama, savezima, zaverama, njihovim bogatstvom; i konačno, njihovim tumačenjem onoga što se dešava „izvan Palate“, te zamorne stvarnosti, od koje, u krajnjoj liniji, sve zavisi, iako se bavljenje njome ne smatra naročito elegantnim i „ozbiljnim“.

U poslednje dve-tri godine ta koncentracija interesa i figura u vrhovima vlasti, postala je ekskluzivna to tačke opsesivnosti. To se još nikada nije dogodilo u toj meri. Italijanski intelektualci su oduvek bili dvorjani; oduvek su živeli u Palati. Ali, bili su i populisti, neorealisti, čak i revolucionarni ekstremisti, imali nešto što je u njima budilo potrebu da se bave „ljudima“. Ako se danas bave „ljudima“, onda je to na osnovu statističkih podataka koje objavljuju Doxa i Pragma (zapamtite te nazive!). Na primer, nije znak dobrog ukusa baviti se domaćicama, pominjati one koje u najboljem slučaju mogu da pobude samo veselo raspoloženje: domaćice, očigledno, ne mogu da budu ništa drugo, osim neki komični likovi. A L’Espresso se ipak bavi domaćicama – tim zagonetnim i dalekim životinjama, izgubljenim u dubinama njihovih svakodnevnih života – zato što su, prema statističkim podacima Doxe ili Pragme, njihovi glasovi bili veoma važni za pobedu komunista na poslednjim izborima. To je činjenica od koje Plata počinje da se trese, koja izaziva potrese u hijerarhiji vlasti.

Domaćice žive u vestima, a Fanfani ili Zakanjini u istoriji.⁶¹ Ali, između prvi i drugih, otvara se neizmerni ambis, „dijahronija“, koja verovatno najavljuje Apokalipsu.

Odakle taj ambis, ta „dijahronija“? Zašto su vesti, koje su od 1945. uvek bile tako važne, sada otišle u zapećak, u mentalni geto? Zašto se one analiziraju i iskorišćavaju, zašto se njima manipuliše, na svaki mogući način, u skladu sa zakonima potrošnje, a da se nikada ne povezuju sa „ozbiljnom istorijom“, tako da imaju nekog smisla?

Zašto se razbojništva, otmice, maloletnička delinkvencija, faktički policijski čas, pljačke, pogubljenja, nasumična ubistva, efikasno „isključuju“ iz logike i nikada ne povezuju? Dvojica dečaka od sedamnaest godina, iz Ladispolija (letovalište ljudi iz podzemlja) ubili su pucnjima iz revolvera svog vršnjaka, zato što nije hteo da im da svećice za motocikl, koje su ovi tražili; a Paese Sera⁶² o tome objavljuje vest pod naslovom, „Apsurd u Ladispoliju“.

Apsurd, možda 1965. Danas je to normalno ponašanje. Taj naslov je trebalo da glasi: „Normalna stvar u Ladispoliju.“ Odakle taj anahronizam u Pase Sera? Da li novinari Paese Sera ne znaju da je danas retkost naići na nekog sedamnaestogodišnjaka, u radničkim predgrađima Rima, koji nema revolver? Zašto novine ne spominju pucnjavu iz automatskog oružja, zbog nekog „poršea“, koja se pre dve ili tri večeri dogodila u Tormaranciju? Zašto novine ne pišu o pucnjima iz revolvera koje je u noge „mladića koji se bavi bodi-bildingom“ ispalio jedan petnaestogodišnjak, koji mu je tada doviknuo: „Sledeći put ima da ti pucam u usta.“ Hoću da kažem, zašto novine prećutkuju na hiljade takvih zločina (slučajevi krađe i džeparenja su bezbrojni), koji se svake noći dešavaju u velikim gradovima, i biraju samo one koji se nikako ne mogu prećutati? I zašto ih onda, povrh svega, prikazuju manje dramatičnim, tako da se javno mnjenje navikava na njih?

Ali, ne želim da otežavam situaciju i da ovde nastupam kao čovek od zakona. Neka bude jasno da me „podzemlje“ zanima samo utoliko što primećujem da su njegovi predstavnici ljudski mutirali u odnosu na one od pre deset godina. I to nije izolovan slučaj. To je deo celine, jedinstvene antropološke mutacije, koja uključe i mutaciju domaćica...

Pravo pitanje glasi: odakle ta dijahronija između vesti i mentalnog univerzuma onih koji se bave političkim i društvenim problemima? I odakle, u vestima, ta praksa „razdvajanja fenomena“?

Ono što se dešava „izvan Palate“ je kvalitativno, to jest, istorijski drugačije od onoga što se dešava „unutar Palate“; i neizmerno novije, zastrašujuće razvijenije.

Zato se ljudi od vlasti kreću „unutar Palate“, kao što i oni koji ih opisuju – budući da i oni logično moraju biti „u Palati“, da bi to mogli da rade – žive i kreću se kao jezive, smešne lutke idola nekog kulta mrtvih. U meri u kojoj su moćni oni su već mrtvi, zato što ono gde se njihova moć „pravi“ (made in) – određeni način života italijanskog naroda – više ne postoji; prema tome, njihovi životi su samo trzaji lutaka.

Ako se izađe Palate, dospeva se u jedno novo „unutra“: u kazneno-popravni dom konzumerizma. A glavni likovi u tom zatvoru su mladi.

Zvuči čudno, ali iako je istina da vladajuća garnitura, koja svoju klerofašističku vlast nosi kao neku smešnu masku, kaska za stvarnošću, istina je da je stvarnost prestigla i ljude iz opozicije, koji svoj progres i toleranciju takođe nose kao smešnu masku.

Novi oblik ekonomske vlasti (to jest, nova, prava duša demohrišćana, ako mi Moro dopusti taj izraz, koji više nisu klerikalna partija, zato što crkve više nema) uspostavljen je kroz razvoj fiktivnog oblika progresa i tolerancije. Mladi ljudi, rođeni i formirani u tom periodu lažnog progresa i lažne tolerancije, plaćaju tu laž (cinizam nove vlasti je uništio sve) na najstrašniji način. Vidim ih svuda oko sebe; taj izraz imbecilne ironije u očima, oreol glupog zadovoljstva, agresivni i neartikulisani huliganizam – osim kada ne pate i ne strepe skoro kao mladi iskušenici – s kojima idu kroz život, kroz svu realnu netoleranciju ovih tolerantnih godina...

U istom izdanju L’Espressa, koje sam spomenuo, Moravija (Alberto Moravia) objavljuje prikaz filma o uglednom ocu čiji je sin buntovnik, ubica, itd., u kojem zaključuje – u savršenom skladu sa samim sobom – kako bi nekom takvom ocu, u sličnoj situaciji, ostalo samo da „pokuša da razume sina“; ne da pravi tragediju od toga, ne da ubije, njega ili sebe, već da pokuša da razume. I šta onda, kada ga shvati, pitam se, posle tog veličanstvenog istupa moralnog liberalizma? Razumevanje o kojem Moravija govori je, naravno, ono racionalno, to jest, zapadnjačko, koje sa sobom nosi potrebu za odgovarajućom akcijom. Dopustimo da je taj otac – pošto je zauzeo mentalni stav entomologa koji proučava neku bubu – na kraju uspeo da shvati svog sina i zaključio da je ovaj imbecil, prepotentan, nesiguran, agresivan, ohol, sklon kriminalu; šta bi onda učinio? Zadovoljio se time da ga razume? Ali, zadovoljiti se razumevanjem podrazumeva udaljenost i ravnodušnost. Dela su ono što se računa. I očevi činovi ljubavi. Suđeno mu je da na kraju leži mrtav u prašini, kao napušteni Laj⁶³ – druga mogućnost ne postoji. Prema tome, razumevanje je ono najmanje što se može učiniti. A čin se može sastojati samo iz toga da se napadne sin, upravo zato da bismo na kraju ostali da ležimo mrtvi u prašini.⁶⁴ Gledam te sinove, pokušavam da ih razumem, i na kraju preduzimam nešto; delujem tako što im govorim ono za šta verujem da je istina o njima:

„Živite u vestima, koje su prava istorija, zato što je ona – iako nije definisana, prihvaćena, ona o kojoj se govori – neizmerno razvijenija od naše samozadovoljne istorije; zato što se stvarnost nalazi u vestima o onome što se dešava ’izvan Palate’, a ne u njegovom delimičnom tumačenju ili, još gore, uklanjanju. Vesti pokušavaju da vas zabrinu zbog krize vrednosti, zato što je vlast koju smo, na kraju krajeva, mi stvorili, uništila sve prethodne kulture, da bi od njih napravila svoju kulturu, koja je isključivo kultura proizvodnje i potrošnje i, prema tome, lažne sreće. Gubitak vrednosti bacio vas je u prazninu, u kojoj ste izgubili osećaj za orijentaciju i koja vas degradira kao ljudska bića. Vaša ’masa’ je ’masa’ s kriminalnim sklonostima, kojoj više ne možete da se obratite u ime bilo čega. Nekoliko vaših obrazovanih elita – socijalisti ili radikali ili napredni katolici – guše se u konformizmu s jedne i očajanju s druge strane. Jedini koji se i dalje bore za kulturu u ime kulture, sve dok je reč o drugačijoj ’kulturi’, projektovanoj u budućnost, i zato od početka potpuno drugačijoj od onih izgubljenih kultura (od one klasne, koja je samo buržoaska, i one drevne, koja pripada narodu) jesu mladi komunisti. Ali, koliko dugo će još moći da brane svoje dostojanstvo?“

Pier Paolo Pasolini, „Fuori dal Palazzo“ (Corriere della sera, 1. VIII 1975), Lettere Luterane, Einaudi, Torino, 1976. P. P. Pasolini, „Outside the Palace“, Lutheran Letters, Carcanet New Press, 1983 (1987), str. 63–67.

Demohrišćanskim vođama treba suditi

Dragi Gireli,⁶⁵ mislim da će mi naslovna stranica Il Giorno,⁶⁶ od 25. jula 1975, dugo ostati u sećanju. To je čak i tipografski posebna stranica – simetrična i uokvirena kao tekst nekog manifesta, sa samo jednom slikom na sredini, takođe savršeno pravilnom, koju čine spojeni okviri s četiri fotografije četvorice moćnih članova Demohrišćanske partije.⁶⁷ Četiri: de Sadov broj. Izgledaju kao fotografije četvorice pogubljenika, koje je njihova rodbina izabrala među boljima, da bi ih stavila na njihove nadgrobne spomenike. Samo što ovde nije reč o pogrebu, već o preporodu, vaskrsnuću. Te četiri fotografije na sredini monolitne stranice Il Girono govore zapanjenom čitaocu da četiri moćne figure iz Demohrišćanske partije imaju istinsku fizičku i ljudsku realnost. Da nema više šale. Da usiljeni osmesi više ne izobličuju lica ljudi od vlasti. Kao ni lukavi smešak. Ružan san se raspršio na čistoj, jutarnjoj svetlosti. Evo ih, kakvi zaista jesu. Ozbiljni, dostojanstveni, bez grimasa, bez cerenja, bez demagogije, bez ružnoće krivice, bez stida servilnosti, bez provincijalne zatucanosti. Još jednom su navukli svoja dvoredna odela, a njihova budućnost ozbiljnih ljudi celiva im čela.

Bio bih, međutim, nepravedan, ako ne bih dodao da Il Giorno nisu bile jedine novine koje su, u ovom trenutku, na sebe preuzele zadatak uveravanja nacije i miropomazanja vladavine četiri partije kao opšteg pacifikujućeg rešenja (rešenja koje zagovara Zakanjini, taj časni gospodin). Na primer, čak je i Corriere della Sera izrazila isto osećanje olakšanja. A s njom i cela italijanska štampa: čak i ona buržoaska štampa koja je pokazivala najprezrivije protivljenje.

Iz toga možemo zaključiti sledeće: da je ceo italijanski politički svet bio i da jeste spreman da suštinski prihvati kontinuitet demohrišćanske vlasti, bilo s verom u „čudo“, prerušenu u profesionalnu ozbiljnost, bilo s prezirom, punim zahvalnosti.

Sada kada smo saznali, ili bolje, kada neko može da iznese celu istinu o vlasti iz poslednjih nekoliko godina, ludilo italijanskih političkih komentatora i cele italijanske kultivisane elite takođe će postati jasno – kao i njihovo saučesništvo.

U svakom slučaju, „istina o vlasti“ se sada zna, ali na isti način na koji se zna i „pravo stanje zemlje“: to jest, u okvirima tumačenja koji „fenomene posmatra odvojeno“ i na na osnovu čvrste odluke, koju svi nose u svesti, da se oni nikada ne dovedu u vezu.

Ako se „fenomeni ne bi posmatrali odvojeno“ i tako sagledali kao logični delovi celine, to bi moglo da naruši kontinuitet, što bi svakako bilo opasno. Ali, da ne nagađamo.

Pre nekoliko nedelja, dragi Gireli, prihvatio si se uređivanja jedne političke i kulturne revije. Takav poduhvat nikada nije bio tako težak, kao poslednjih godina, zato što ni jaz koji vlast (o kojoj sam u više članaka govorio kao o „Palati“) deli od ostatka zemlje nikada nije bio veći. Reč je (pisao sam tada) o pravoj istorijskoj dijahroniji, u kojoj vlast reaguje na nadražaje koji više ne odgovaraju pravim uzrocima u zemlji. Mehanizam političkog odlučivanja u Palati kao da je poludeo; on se povinuje pravilima „duše“ (Aldo Moro), koja je mrtva.

Ali, kao što sam naznačio, to nije sve. Fenomeni (ludilo i truljenje) u Palati se odvijaju u nepropusnim odeljenjima, raspoređenim u neprobojnoj osnovi moći te oligarhijske mafije, koja je, izronivši iz dubina najzatucanijeg provincijalizma, vladala Italijom decenijama.

Svaki od tih šefova ima svoju oblast odgovornosti (za šta, sve do sada, nije bio i plaćen): i zahvaljujući tom razdvajanju odgovornosti održava vlast u celini. Ono za šta je kriv Andreoti, Fanfani nije; ono za šta je kriv Gronči (Giovanni Gronchi), Senji (Antonio Segni) nije, i tako redom, i obrnuto. Niko se još usudio da jednim pogledom obuhvati celinu.

U isto vreme, izvan Palate, nacija od pedeset miliona ljudi prolazi kroz najdublju kulturnu promenu u svojoj istoriji (koja se podudara s njenom prvom pravom unifikacijom): kroz mutaciju, koja ih u ovom trenutku degradira i izobličuje. Ali, naša svest posmatrača je i u toj stvari okaljana neoprostivim grehom (kao što sam rekao) „razdvajanja fenomena“ degradacije i propadanja: zato što se nije usudila da ih obuhvati jednim pogledom, kao celinu.

Navešću dva mala, ali tipična primera:

1) U vezi sa „odvojenim posmatranjem fenomena“ Palate, tu je jedna smešna anegdota. Posle čuvene noći kada je, makar i nepravedno, proglašen za žrtvenog jarca, Fanfani se iskalio na jednom svom nezahvalnom štićeniku (ne sećam se imena), jednom od onih za koje se vulgarno kaže da „žive na jaslama vlasti“. Taj čovek (prema Fanfanijevim rečima) doslovno se bacio na pod pred moćnim sekretarom Demohrišćanske partije, da bi dobio neki ministarski položaj, laskajući mu na najopsceniji način („prostro mi je sako ispred nogu“, rekao je doslovno Fanfani). Na kraju je dodelio laskavcu položaj koji je ovaj tako žarko želeo. Sada znamo kako se u Italiji dodeljuju javne funkcije, na nivou vlade. I ako to tako ide, to onda znači ili da imamo parlamentarni sistem koji ne funkcioniše (u tom slučaju, vanparlamentarna opozicija je u pravu) ili da ga treba naterati da funkcioniše. Ali, još jednom, da ne nagađamo. Time što ih Fanfanijevo besramno priznanje nije nimalo uznemirilo (možda zbog viška aristokratskog prezira?), čak i najobavešteniji posmatrači postali su njegovi saučesnici; ali, još gore, nastavili su da odbijaju da takvo dodeljivanje javnih položaja vide kao jedan od delića mozaika: da sagledaju sam mozaik.

2) U vezi sa „odvojenim posmatranjem fenomena“ zemlje, prisećam se, između ostalog, vesti o jednoj konferenciji posvećenoj maloletničkom kriminalu, koja se pre nekog vremena pojavila u novinama. Podaci sažeti u tom žurnalističkom izveštaju bili su zastrašujući, do te mere da revolucionišu celu našu ideju o tome šta u Italiji znači „maloletno“. Ali, opet ista stvar: u našoj svesti „maloletnička delinkvencija“ nije samo jedan delić (tačnije, formula jednog od delića) mozaika italijanske stvarnosti. Zato taj mozaik ne možete sagledati kao celinu, osim ako vam se svest ne skameni.

Prema tome, u odnosu na posmatrača ili na ugao posmatranja neke revije (kao što je ona koju ti uređuješ): a) ono što se dešava u Palati i ono što se dešava u zemlji su dve odvojene stvarnosti, povezane samo mehanički i formalno; u stvari, svaka od njih ide svojim putem; b) u te dve različite stvarnosti, dijahronija koja ih razdvaja ponavlja se i u fenomenima koji se javljaju unutar njih.

Primarni uzrok tog razdvajanja na Palatu i ostatak zemlje, i konsekventnog razdvajanja fenomena unutar Palate i zemlje, jeste radikalna mutacija „oblika proizvodnje“ (ogromne količine, transnacionalna organizacija, hedonistička funkcija); prava nova vlast, koja se tako pojavila, pregazila je ljude koji su do sada služili staroj klerofašističkoj vlasti, puštajući ih da na miru izigravaju budale u Palati, i ustremila se na zemlju, da bi „razvila“ svoj genocid.