Prvih 50 godina
|
|  Yüklə 74.5 Kb.
|
PRVIH 50 GODINA Kao klinac prisluškujući šta stariji razgovaraju među sobom često sam imao priliku da čujem kako se žale da im „vreme leti“, što je bilo zaista čudno jer se to isto vreme meni oteglo kao „gladna godina“ – od jutra do mraka nikako dan da prođe. Dokaz da je na ovom svetu sve relativno je što smo sada mi u istoj koži kao i naši roditelji, pa onaj lep i topao junski dan 1957. godine kada smo maturirali i dobili svedočanstva koji su bili potvrda da smo položili ispit zrelosti čini se kao da je juče bio, a od tada je prošlo ni manje ni više nego 50 godina! Za razliku od današnjih generacija školovali smo se i rasli u nekom sasvim drugom vremenu. Ne sećam se da li smo položenu maturu uopšte i proslavili. Ako i jesmo to nije bilo uz trubače i kupanje u gradskim fontanama, uz iznajmljene bele „Kadilake“ i „Linkolne“ iz kojih izlaze tek stasale devojke obučene u skupe italijanske haljine i mladići zalizane kose u crnim odelima uz obaveznu leptir mašnu. Livrejisani šoferi voze ih u luksuzne restorane gde će se uz di-džejeve proslaviti završetak srednje škole. Kao maturski poklon neko će dobiti džip, a nekome će biti uplaćeno skupo letovanje u egzotičnim Karibima. Naravno da svaki roditelj ne može svom detetu da priušti ovako besan i raskošan provod i poklone, jer ipak smo u vremenu tranzicije gde je crta između bogatih, manje bogatih i siromašnih jasno podvučena. Ali tu su keš-krediti koji se troše da bi deca osetila čari odrastanja, a mediji izveštavaju o još jednom maturskom tajfunu koji je produvao Beogradom. Ruku na srce, nađe se i poneki izveštaj o proslavi 50. ili čak i 60. godišnjice mature, ali za takve vesti obično su rezervisane poslednje strane „Politike“. Vreme u kojem smo se školovali Mi smo naše školovanje proživeli u nekom drugom vremenu – vremenu oskudice, skoro siromaštva, kada ni izbliza nismo imali ono što imaju sadašnje generacije, ali bilo je to vreme nade da će uskoro biti bolje – da će se ukinuti kupovanje na „tačkice“, da ćemo umesto mleka u prahu piti „pravo“ mleko, a „Trumanova“ jaja iz „Unrinih“ paketa biti zamenjena kajganom od kokošijih jaja. Nadali smo se da ćemo svake godine moći da idemo na more, umesto što smo se preko leta kupali kod „Šest topola“, na „Železničarevom“ ili na „Partizanovom“ na Adi, da ćemo umesto prepravljene odeće naših roditelja oblačiti nove pantalone, suknje i majice. Umesto „Koka kole“ pili smo vodu ili „klaker“ („Koktu“ su izmislili tek pred kraj našeg školovanja), tzv. „pionirski mlečni restorani“ bili si zamena za današnji „Mekdonalds“ – prazne zemičke uz jogurt naspram „big mekova“ zalivenih milk šejkom. Gimnaziju smo upisali u vreme kada se Tito posvađao sa Staljinom i kada smo se našli opasani potpunom blokadom od strane zemalja „socijalističkog lagera“. Pretili su nam ratom, a i senka gladi počela je da se pomalja. Mnogo docnije blokade će se ponoviti ali će biti nametnute sa suprotne strane. Bilo je to vreme prisilne kolektivizacije na selu i još prislinijih odlazaka na Goli otok. Ipak, najgore je nekako prošlo i kako je počelo postepeno otvaranje prema Zapadu i sam naš život dobijao je nekakve drugačije sadržaje – umesto ruskih filmova pojavio se „Bal na vodi“, došli su nam Tarzan iz Njujorka i dete iz Oklahome, pojavio se Bogi da otme blago sa Siera Madre. Brižit Bardo, Ava Gardner, Kirk Daglas i Marlon Brando bili su nam omiljeni filmski glumci. Nešto kasnije u „Nijagari“ pojavila se Merlinka i – među muškom publikom nastao je rusvaj! Da bi se videla raskošna revija na vodi Ester Vilijams uz muziku Ksavijera Kugata i Hari Džemsa u redu za karte stajalo se satima. Čekalo se ne baš strpljivo, jer red i disciplina nisu baš svojstveni našem temperamentu, već uz neviđenu gužvu praćenu upadanjem „padobranaca“ i ponekim bubotkom. Koristeći ovakvu situaciju ubrzo su se pojavili i tapkaroši. I oni su sada otišli u muzej, jer u bioskope skoro više niko i ne ide – televizija je odnela ubedljivu pobedu. Masovne pesme u stilu „Partijo naša“, „Na prugu, na prugu!“ i kozaračko kolo bespovratno su izgubili bitku sa modernim šlagerima i džezom. Nema onoga ko se u to vreme nije oduševljavao pesmama Katarine Valente, Edit Piaf, Net King Kola, Luja Amstronga i Iva Robića. „Lazarac“, „Indeks“, a kasnije i igranke na „Zvezdinom“ bili su mesta gde se đuskalo i zabavljalo. U tom pogledu ni naša generacija nije želela da zaostane – s jeseni 1956. nedeljom predveče održavane su igranke u sali na poslednjem spratu ove zgrade. Nekako u to vreme pojavile su se i prve „Vespe“, na kojima su se iza leđa uobraženih „frajera“ i prekrstivši noge sa strane da im se vide žipon i baletanke šepurile u to vreme najzgodnije beogradske devojke. „Štrafta“ u Knez Mihajlovoj bila je kultno mesto za večernje sastajanje beogradske omladine. Televizija u to vreme još nije stigla do nas, a zamena za nju bile su dve sale „20. oktobra“, „Zvezda“, „Kozara“ „Jadran“ i „Slavija“, kao i radioaparati „Kosmaj“ i stari predratni gramofoni. 1949. godine kada smo se upisali u gimnaziju osnovan je NATO pakt čijeg „Milosrdnog anđela“ ćemo dobro zapamtiti 50 godina kasnije, a u Beogradu je otvoren stadion Jugoslovenske armije (sada stadion „Partizana“) utakmicom Jugoslavija – Francuska. Kažu da su ljudi nudili prase ili skidali mantil sa sebe da bi došli do karte! Marta 1953. umire Staljin i mnogima je laknulo i to ne samo u Sovjetskom savezu, a već 1955. godine najviše sovjetsko rukovodstvo na čelu sa Hruščovom dolazi u Beograd da bi se pomirilo sa Titom. Iste godine po licenci „Fiata“ proizveden je prvi automobil „Zastava 750“, mnogo poznatiji kao „Fića“, a Beara je uz veliku buku prešao iz „Hajduka“ u „Zvezdu“ i oko tog prelaska prvi put je, bar javno, došlo do polemike između srpskih i hrvatskih političara. U to vreme naveliko je počela izgradnja Beogradskog sajma, a doprinos toj izgradnji dali su i učenici viših razreda ove gimnazije koji su posle kao nagradu dobili letovanje u Podgori. U jesen 1956. godine završena je izgradnja Brankovog mosta, a luk toga mosta dužine oko 450 metara bio je u to vreme najveći na svetu. Iste godine projekcijom „Karmen Džons“ u bioskopu „Kozara“ prikazan je prvi film u sinemaskopu. Oktobra 1956. godine svet je dobro uzdrmala prvo Suecka kriza, a odmah zatim Mađari su se digli na ustanak protiv Rusa. Juna 1957. godine svet je bio potpuno zatečen još jednom vešću – generacija učenika koja je upisala gimnaziju 1949. godine – maturirala je! Gimnazija i profesori Ovo je kratak prikaz događaja i prilika u kojima je naša generacija rasla i sazrevala. Gledajući sa nekakve istorijske vremenske distance okolnosti pod kojima smo učili i kasnije završili srednju školu nisu bile nimalo lake. Doduše, to isto mogu da kažu kako generacije pre nas, tako i one koje su se školovale posle nas, jer u Srbiji nikada ništa nije išlo lako i bez lomova. Kao gimnazijalci-prvaci upisali smo se u tadašnju Četvrtu mušku gimnaziju koja je bila dosta poznata u Beogradu, ali nije imala takvu reputaciju kao čuvene Druga i Treća muška ili Druga ženska gimnazija. Ubrzo, međutim, Četvrta muška po strogosti profesora, ali i kvalitetu nastave postaje jedna od najboljih i najpoznatijih gimnazija u Beogradu, najviše zahvaljujući direktoru Aleksandru Ciprušu, a sama gimnazija bila je poznatija kao ”Cipruševa gimnazija”. Zašto baš “Cipruševa gimnazija”? Aleksandar Cipruš, inače profesor biologije, bio je direktor Četvrte muške gimnazije u vreme kada smo se upisali u prvi razred te škole. Bio je vrlo strog čovek, strah i trepet za đake, a od njega su, bogami, zazirali i profesori, naročito oni mlađi. Ispred Cipruševe kancelarije išlo se na prstima, a po hodnicima nije bilo onog poznatog đačkog stampeda za vreme odmora, dreke i urlanja. Odavde ne treba shvatiti da je gimnazija ličila na neki manastir, ali znalo se da se red i disciplina koje je zaveo Cipruš moraju poštovati i u tome je on imao podršku i ostalih profesora. Sve u svemu, najviše zahvaljujući Ciprušu, Četvrta muška bila je među beogradskim srednjoškolcima poznata kao stroga, ali dobra gimnazija. Tokom školovanja shvatili smo, međutim, da Cipruš nije bio čudovište već vrlo strog, ali i pravičan čovek. Ustvari, može se reći da smo Cipruša bolje upoznali mnogo kasnije na proslavama godišnjica mature, ali to možda već i nije bio pravi Cipruš, jer smo mi tada bili odrasli ljudi, a on, ipak, jedan pomalo oronuli profesor u penziji. Naziv Četvrta muška zadržao se do školske 1953/54. godine kada su dekretom ukinute „jednopolne“ gimnazije i umesto njih osnovane su mešovite. Četvrta muška odlazi u istoriju, a promena imena škole bila je deo jedne perfidne politike zatiranja svih tradicija koje bi mogle da podsećaju na pred-komunistički period. Umesto Četvrte muške rađa se Šesta beogradska gimnazija i mi muškarci u petom razredu dobijamo drugarice sa kojima ćemo deliti dobro i zlo sve do kraja školovanja. Šesta će posle godinu-dve biti preimenovana u Treću bedogradsku, a pred početak osmog razreda u našu gimnaziju dolazi deo bivše Treće muške gimnazije. Ali bez obzira kako nam se škola zvala ona je i dalje nezvanično ostala „Cipruševa gimnazija“ i taj naziv među nama sačuvao se do dana današnjeg. Cipruš je, dakle, bio neka vrsta sinonima ili zaštitnog znaka naše gimnazije, ali gimnazija ne bi bila ono što jeste da nije bilo njenih profesora. Bilo je potrebno da prođe dosta godina pa da se zaključi da profesori nisu tražili od nas da budemo bubalice i male hodajuće enciklopedije – oni su nas naučili da mislimo svojom glavom. Teško je razlučiti da li je to bilo zbog samih profesora i načina na koji su izvodili nastavu i prenosili nam znanje ili su u pitanju bili nastavni programi propisani od Ministrastva prosvete. Ko da se ne seti profesora spskog, istorije, matematike, geografije. Svaki od njih imao je nadimak koji smo ili preuzeli od starijih generacija, ili smo mi sami bili „kumovi“. Ti nadimci ponekad deluju pogrdno i pomalo surovo, ali nikako nisu bili rezultat đačke pakosti i netrpeljivosti. Recimo, život su nam zagorčavale profesorke srpskog Zora Vasiljević – „baba Zora“, Zaga Petrović i Cana Fišer – „Fišerka“. Nagrabusio bi onaj ko nije znao jednačenje suglasnika po zvučnosti ili mestu obrazovanja, nepročitana lektira uzimala se kao ozbiljan propust, a javna kritika i ispravljanje grešaka pismenih zadataka, ali uz nepominjanje imena autora brljotina, bili su nešto od čega smo najviše zazirali. Ko da se ne seti Gojka Solarića, krupnog i upadljivo hromog profesora gustih i crnih obrva, gromkog glasa, kome je sledovao nadimak „Daba“. Imao je visoku ortopedsku cipelu i hodao je uz pomoć štapa. Kada bi se onako krupan i težak podbočio i naslonio na štap ovaj bi se savio u luk i samo što ne bi pukao. „Evo tebi, prikane, jedna bandera!“, pa bi nesrećnom „prikanu“ koji toga dana nije baš najbolje stajao sa istorijom u dnevnik upisao ogromnu dvojku (tada još nisu bile uvedene jedinice). Todor-Toša Todorović, takođe profesor istorije, jedno vreme dolazio je u čizmama. Za razliku od većine profesora koje smo oslovljavali sa „molim gospođo“ i „molim gospodine“, Toša je zahtevao da mu se obraćamo sa „druže profesore“. Ko da zaboravi profesora matematike Milana Stamenkovića, zvanog „Ridžvej“. Da li je nadimak dobio zbog toga što je ličio na američkog generala iz Korejskog rata, ostaće tajna. Sa njegovog basterkitonovskog lica bilo je nemoguće pročitati u kakvom je raspoloženju, ali iza te maske krio se jedan topao i nadasve duhovit čovek koji je skoro svaki zadatak umeo da začini nekakvom duhovitom šalom koja je obično bila vezana za fudbal: „To vam je prosto k’o pasulj. Kao kad pucaš penal – pogledaš u golmana, napraviš fintu i kada krene u desnu stranu, ti mu šutiraš u levu. Tako vam je i sa ovim zadatkom, sve se svodi na vic“. Kikot u razredu, a Ridžvejevo lice bez izraza, k’o iz kamena isklesano. Za vrlo strogu profesorku matematike važila je Slavka Nastasijević, kojoj su starije generacije nadenule čudan nadimak – „baba Vranduk“. Niti je bila baba, doduše nama tek izašlih iz puberteta svi profesori koji su većinom bili oko svojih četrdesetih godina izgledali su znatno stariji, niti je imala ikakve sličnosti sa tunelom Vranduk na pruzi Šamac – Sarajevo. Bila je fina žena, iz poznate porodice Nastasijević koja je srpskoj umetnosti podarila nekoliko istaknutih članova, ali šta to vredi kada joj je taj nadimak ostao zapamćen i do današnjeg dana. „Boža-lovac“ bio je profesor geografije, smešan i duhovit šovek, a malo ko i danas zna da je on, Stevan Vukadinovic, bio dugogodišnji predsednik Srpskog geografskog društva. Valjda je nadimak dobio zbog toga što je često oblačio zeleni mantil-hubertus. Jedna od profesorskih „legendi“ bila je geografičarka Emilija Lutovac, zvana „Lutovka“. Povisoka zena, potpuno bele kose koja je odudarala od njenog ruzičastog tena, bila je poznata kao izuzetno stroga. Ko nije znao geološku istoriju Zemlje recimo kada su se desili Pliocen i Miocen, ili Trijas, Jura i Kreda, taj je samo mogao da sanja trojku iz geografije. Na najmanje komešanje u razredu znala je da iz sebe pusti oštar, metalan glas: „Bube jedne!“. Nastao bi tajac da se ni muva nije čula, a nama bi došlo da se svi sakrijemo pod klupe. Zora Suvajdžić, profesorka fizike, bila je omiljena među đacima. Umela je da se šali, a znala je ponekad i da zapeva. U nižim razredima gimnazije matematiku nam je predavao Đorđe Đorđević. Poznat je bio po tome da je imao ukočen i zgrčen mali prst na desnoj ruci što mu nije smetalo da parčetom krede kojim je upravo pisao na tabli, bez promašaja i tačno u čelo, pogodi đaka koji bi se tada bio raspričao. Profesor Gerenčević, zvani „Gera“, bio je jedan fini čika koji nam je u nižoj gimnaziji uz geografiju predavao još i matematiku i fiziku, a da je bilo potrebno da nam drži i časove pevanja verovatno bi bio sposoban i za to, jer je stalno isticao kako on „kao karlovački đak“ zna sve! Na vrhu piramide ove galerije izabranih profesorskih likova, mi „englezi“ najviše straha nahvatali smo od profesora Jakova Salečića kojeg smo, pošto nam je predavao engleski, brzo prekrstili u „Englez“, dok mu kasniji nadimak „Džems“ potiče od generacija koje su došle posle nas. Za vreme našeg školovanja „Džems” je bio takoreći početnik, on je svoju „slavu” sticao godinama i na vrhuncu „popularnosti”, kada je bio poznat i većini beogradskih gimnazijalaca, bio je znatno kasnije kada je naša generacija već počela da završava fakultete. Imao je taj naš „Džems” svoje „žute minute”, ali smo nekako uspevali da koliko-toliko uskladimo međusobne odnose – sve do poslednjeg časa našeg gimnazijskog školovanja. Tada je osmoro učenika oborio na popravni ispit i to u prisustvu direktora Cipruša! Sigurno je da su većina prema odgovorima i zaslužili dvojke, ali s obzirom da je to bio poslednji čas i da nije više bilo mogućnosti da se ocene poprave, nama je „Džemsov“ postupak ličio na čist sadizam. Bilo je to previše čak i za ”Cipruševu gimnaziju”. Imali smo utisak kao da je „Džems” sačekao poslednji trenutak da bi nam se zbog nečega, samo njemu znanom, osvetio. Da li nam je to on sada vraćao milo za drago za ranije “nesporazume”, to nikada nećemo saznati. Ako je to za nekoga i bila neka uteha – zbog „Džemsa“ na kraju krajeva niko nije ponavljao razred. I tako smo se „Džems” i naša generacija rastali na naše veliko olakšanje. Prepustili smo ga onima koji su dolazili posle nas da i njima „pije krv na slamku”, i prema onome što smo kasnije tu i tamo uspeli da čujemo, on je to stvarno uspešno i radio. I posle toliko godina o „Džemsu“ su među nama podeljena mišljenja, jedni ga hvale dok drugi ne mogu da čuju za njega, ali ne može se poreći da je on ustvari bio sjajan profesor i sve što smo naučili na njegovim predavanjima nikada većina nas nije zaboravila. Problem „Džemsa”, bio je, izgleda, u njemu samom, jer nije umeo, a možda nije ni hteo, da uspostavi neku vezu – most izmedju sebe i svojih učenika. Zato ga niko nije ni voleo, ali su ga se svi plašili. Nažalost, trebalo je da prođe mnogo godina da počnemo i da ga cenimo. Ovo je bio samo pokušaj da se kroz anegdotski kroki dočaraju vreme i likovi profesora koji su nas, kako koji, pratili kroz osam godina našeg gimnazijskog školovanja. Skoro bez izuzetka bili su vrsni poznavaoci predmeta koje su predavali i dobri pedagozi. Ni njima, a ni nama njihovim đacima, koji smo uz njih sazrevali i polako stasali u ozbiljne i odgovorne ličnosti nije bilo lako ne samo zbog teškog vremena u kome se živelo, već i zbog stalnih promena programa koji su bili nametnuti od „nekog odozgo“. Na nama se stalno eksperimentisalo, mada na te eksperimente mogu da se žale generacije i pre i posle nas. Jedno vreme umesto ocena imali smo opisno ocenjivanje u stilu: „zalaže se i posebno ističe“ do druge krajnosti da je učenik “lenj, neodgovoran i totalno nepouzdan“, jedne nedelje imali smo po šest do osam časova matematike, da bi ih sledeće nedelje smenili časovi srpskog. Polagali smo malu maturu, o kojoj sadašnje generacije nisu ni cule, velika matura bila je sve samo ne obična formalnost – trebalo je položiti tri pismena i četiri usmena ispita. Ali, reforme kao reforme bile su kratkog daha i posle izvesnog vremena odustalo bi se od njih i ponovo bi se prešlo na stari sistem koji je ipak bio bolji, a da nas đake niko nije pitao kako doživljavamo i preživljavamo te promene. Naravno da je udžbenika bilo malo, naročito u početku našeg školovanja. Na časovima hvatali smo one famozne beleške koje smo posle časova pokušavali da dešifrujemo. Obično bi sveska onoga koji je bio najveštiji u toj vrsti „stenografije“ kasnije kružila po razredu, pa smo na taj način upoznali tehniku rada „Resavske škole“. Nije bilo izdvajanja i podvajanja na bogate i siromašne, uobraženih i podignutih noseva, bolesno ambicioznih i sujetnih, tužakanja i namerno pogrešnih šaputanja. Ukratko, među nama su vladali pravi drugarski odnosi – učenici kojima su dobro išli jezici ili matematika pomagali su onima koji su sa tim predmetima slabije stajali, družili smo se i van škole, a sa časova u višim razredima bežalo se kolektivno. Bilo je to vreme da li stvarnog da li lažnog bratstva i jedinstva, ali u školi, koliko se sećam, nikada se nije desilo da je neko pitao nekoga da li je Hrvat, Mađar, Srbin, Rus ili musliman. Ne zbog toga sto je pripadnost naciji bila zabranjena tema, već nas to uopšte nije zanimalo. Jednom reči, nije bilo važno ko si i odakle si, već kakav si. Ovo je bila priča sakupljena s brda s dola o našoj generaciji. Kratka priča pomalo idealizovana jer u uspomenama ostaje sačuvano samo ono što je lepo dok ružne stvari, a bilo ih je, bivaju potisnute u zaborav. Osim profesora Kamenka Bugarskog svi naši profesori odavno nisu među živima, mi smo postali penzioneri, a i naši redovi počeli su polako da se proređuju. Za vreme posle završene gimnazije može se sve reći samo ne da je bilo mirno i bez lomova. Svašta smo pregurali preko glave – odoleli smo iskušenjima samoupravnog socijalizma, nadživeli smo bolni raspad Jugoslavije, preživeli smo NATO bombe, udarili smo recku “slobizmu” i “dosizmu” i, evo, upisujemo recku i jednom velikom jubileju. Idemo dalje! Dokle? Do proslave šezdesete godišnjice! 28. juni, 2007. |