Povratak svitaca

I tako sam te izabrao, kao što si izabrao mene. Jednaki smo. Razmenjujemo naklonost. Naravno, ako ovo budu čitali drugi, moj pedagoški tekst biće laž, zato što nema tebe: nema tvojih reči, tvog glasa, tvog osmeha. Utoliko gore po čitaoca koji ne može da te zamisli. Ako nisi čudo, onda si izuzetak, to je sigurno. Možda čak i za Napulj, u kojem su mnogi tvoji vršnjaci samo prljavi fašisti. Ali, koga sam drugog mogao da pronađem, da bih ovaj svoj tekst učinio posebnim, makar samo u književnom smislu?

KAKO TI SIGURNO ZAMIŠLJAŠ MENE

Mogao bih da ti kažem mnogo toga, Đenarijelo, što bi trebalo da znaš o svom učitelju. Ne želim da pravim spisak detalja, koji će ionako izaći na videlo, malo pomalo, kako se ukaže prilika (naša pedagoška rasprava će u stvari biti puna zagrada i digresija: kad god se u vestima pojavi nešto dovoljno hitno i značajno da bismo prekinuli našu raspravu, mi ćemo je prekinuti).

Hteo bih da izdvojim jednu stvar: naime, ono što pričaju drugi ljudi, na osnovu čega već znaš nešto o meni. Ono što znaš o meni od drugih ljudi, moglo bi se eufemistički sažeti na sledeći način: „pisac-režiser, o kojem se mnogo raspravlja i vrlo problematičan“, „ne baš ortodoksni komunista, koji zarađuje na filmu“ i „loša sorta, pomalo kao D’Anuncio“.

Neću sada ulaziti u polemiku s tim delićima informacija koje su, u dirljivom saglasju, došle to tebe od jedne fašističke dame i jedne mlade osobe iz vanparlamentarnog pokreta, od jednog levičarskog intelektualca i jednog svodnika.

Znam da ovo zvuči pomalo kvalunkvistički. Ali, upamti: ne smeš se plašiti ničega, a pre svega se ne smeš plašiti negativnih opisa, koji mogu biti beskrajno iskrivljeni.

Svi Italijani mogu da govore jedni drugima da su „fašisti“, zato svi imaju neke fašističke crte, koje se, kao što ćemo videti, mogu objasniti istorijski, izostankom liberalne ili buržoaske revolucije; svi Italijani, s još više razloga, mogu da jedni druge nazivaju „katolicima“ ili „klerikalcima“. Najzad, svi Italijani mogu da jedni druge nazivaju „kvalunkvinistima“, u političkom smislu. Upravo to nas zanima u ovom trenutku. Ne zato što smo ti i ja narušili ono što bi se moglo nazvati prećutnim paktom među civilizovanim ljudima, da jedni druge nikada ne nazivaju „fašistima“, „klerikalcima“ ili „kvalunkvistima“ već zato što, ovde i sada, optužujem samog sebe zbog određenog kvalunkvizma.

Šta je to što ja (kao kvalunkvista) vidim kao zajedničko između „jedne fašističke dame, pripadnika vanparlamentarnog pokreta i svodnika“? To je njihova strašna, neiskorenjiva žudnja za konformiranjem.

U našem društvu se često dešava da neki čovek (malograđanin, katolik, čak i potencijalni fašista), svesno ili nesvesno gonjen tom potrebom za konformiranjem, napravi odlučan izbor i postane progresivan, revolucionar, komunista; ali (često se pitamo), s kojim ciljem? Da bi se konačno izmirio s tom potrebom za konformiranjem. On to ne zna, ali činjenica da je smelo prešao na stranu koja zastupa ono što je ispravno i razumno (tu reč koristim u isto vreme u kolokvijalnom i filozofskom smislu) omogućava mu da se nagodi sa starim navikama, u kojima vidi nešto obnovljeno, nešto objektivno. Ali, naravno, to je samo stara žudnja za konformiranjem.

To je ono što se stalno dešavalo tokom ovih trideset postfašističkih, ali ne i antifašističkih godina. Ali, posle 1968, to se samo pogoršalo. Naime, s jedne strane, ono što bismo mogli nazvati zvaničnim, državnim, „sistemskim“ konformizmom, preraslo je u neizmerno veći konformizam od kada je vlast postala konzumeristička i, samim tim, neizmerno efikasnija u nametanju svoje volje od bilo koje prethodne vlasti na svetu. Ubeđivanje da se sledi „hedonističko“ shvatanje života (i da se, shodno tome, bude dobar potrošač) čini smešnim svaki autoritarni pokušaj ubeđivanja: na primer, da se sledi neko religiozno ili moralističko shvatanje života.

S druge strane, velike mase radnika i progresivne elite ostale su izolovane u svetu te nove vlasti. Ta izolacija je, opet, s jedne strane, sačuvala u njima određenu jasnoću i higijenu, kako mentalnu, tako i moralnu, dok ih je s druge strane učinila konzervativnijim. To je sudbina svih „ostrva“ (ili „marginalnih oblasti“). Tako se poslednjih godina fosilizirao i konformizam levice, inače stalno prisutan.

Jedno od najtipičnijih opštih mesta levičarskih intelektualaca jeste njihova želja da desakralizuju i (da izmislimo jednu reč) desentimentalizuju život. U slučaju starih progresivnih intelektualaca, to se objašnjava time što su se formirali u klerofašističkom društvu, koje je propovedalo lažnu svetost i lažna osećanja. I zato je njihova reakcija bila ispravna. Ali, nova vlast danas ne nameće tu lažnu svetost i lažna osećanja. Ona je zapravo prva, ponavljam, koja želi da ih se potpuno otarasi, zajedno sa svim njihovim institucijama (vojskom i crkvom, na primer). Zato je polemika protiv svetosti i osećanja, koju vode progresivni intelektualci, koji i dalje drve o starim vrednostima prosvetiteljstva, kao da su one mehanički postale deo humanističkih nauka, beskorisna. Ili je od koristi samo postojećoj vlasti.

Nema nikakve sumnje da ću te tokom ovih lekcija, iz tih razloga, navoditi na svaku moguću desakralizaciju, na gubljenje poštovanja prema svakom institucionalizovanom osećanju. Ali, osnovni cilj mojih lekcija biće da te ubedim da ne zazireš od osećaja za sveto i onih osećanja koje konzumeristički sekularizam oduzima ljudima i tako ih pretvara u ružne i glupe automate, koji obožavaju fetiše.

Paragrafo secondo: come devi immaginarmi, 13. mart 1975.

JOŠ NEŠTO O TVOM UČITELJU

Hteo bih da dodam još nešto onome što sam rekao u poglavlju „Kako ti sigurno zamišljaš mene.“

Mnogo ćemo pričati o seksu, biće to jedna od naših najvažnijih tema, i ja svakako neću propustiti priliku da ti kažem neke istine o tome, čak i neke proste, koje će ipak, kao i obično, skandalizovati italijanske čitaoce, uvek spremne da bezočniku oduzmu reč i potpuno ga ignorišu..

U redu: u tom smislu, ja sam kao crnac u nekom rasističkom društvu, koje sebi dopušta da usvoji duh tolerancije. Drugim rečima, ja sam neko ko se „trpi“.

Kao što znaš, ta tolerancija je uvek i samo nominalna. Ne znam ni za jedan primer prave tolerancije. To je zato što „prava tolerancija“ može da bude samo kontradiktoran pojam. Naime, činjenica da se nešto „trpi“, isto je što i reći da je „prokleto“. Tolerancija je samo prefinjeniji oblik osude. U stvari, nekome „tolerisanom“ – recimo, crncu koga sam uzeo za primer – može se reći kako može da radi šta hoće, da ima puno pravo da sledi sopstvenu prirodu, da to što pripada manjini ne znači da je inferioran, itd. Ali, njegova „različitost“ – ili bolje, „zločin što je drugačiji“ – ostaje ista kako u očima onih koji su rešili da ga tolerišu, tako i u očima onih koji su rešili da ga osuđuju. Nijedna većina nikada neće moći da iz svoje svesti izbriše osećaj „različitosti“ manjina. Taj osećaj je uvek, večno, neizbežno prisutan. Prema tome, crnac će moći – naravno – da bude crnac, da slobodno živi svoju različitost, čak i izvan – naravno – fizičkog i mentalnog „geta“, na koji je u vreme represije bio ograničen.

Ali, mentalna slika geta ostaje nepobediva. Crnac će biti slobodan, moći će da živi normalno, bez ometanja zbog svoje različitosti, itd., ali će uvek ostati unutar „mentalnog geta“ i teško njemu ako ga napusti.

On može izaći iz njega samo ako prihvati stavove i mentalitet onih koji žive izvan geta, to jest, većine.

Nijedno njegovo osećanje, gest, reč, ne mogu biti „obojeni“ osobenim iskustvom nekoga ko živi konceptualno zatvoren unutar granica nametnutih nekoj manjini (mentalni geto). On mora da potpuno porekne sebe i da se pretvara kako je njegovo iskustvo nešto normalno, za pripadnika jedne manjine.

Pošto smo ovde uspostavili pedagoški odnos (pre svega, tako što smo utvrdili „šta sam ja za tebe“), ilustrovaću ono što sam rekao, pomalo aforistički, pomoću konkretnog slučaja, koji me se naročito tiče.

Proteklih nekoliko nedelja bio sam u prilici da javno iznesem stavove o dva pitanja: o abortusu³¹ i političkoj neodgovornosti ljudi iz vlasti.

Ko je za abortus? Očigledno niko. Treba biti lud da bi se bilo za abortus. Problem nije biti za ili protiv abortusa već za ili protiv njegove legalizacije. Prirodno, ja sam protiv abortusa, ne mogu biti za nekontrolisani, totalni, fanatični, retorički abortus. Kao da je legalizacija abortusa neka radosna pobeda, koja donosi mir. Zalažem se za opreznu i tešku legalizaciju. Drugim rečima, u okvirima praktične politike, ovog puta delim stav Komunističke partije, pre nego radikala.

Zašto pitanje abortusa izaziva u meni tako snažno osećanje krivice? I to sam jasno rekao. Zato što je abortus problem većine koja na njegov uzrok, snošaj, gleda na takav ontološki način da ga svodi na nešto mehaničko, banalno, irelevantno, na ispad prirodnosti. U tome ima nečeg mračnog, što me duboko vređa. To me postavlja pred jednu zastrašujuću stvarnost (rođen sam i živeo sam u represivnom, klerofašističkom svetu).

Sve to je mom stavu o abortusu dalo određenu „boju“, koja potiče iz mog posebnog i drugačijeg životnog i seksualnog iskustva.

Svi su skočili na mene, kao besni psi, ne zbog onoga što sam rekao (što je, naravno, bilo potpuno razumno) već zbog te „boje“. Besni, glupi, slepi psi. Utoliko besniji, gluplji i zaslepljeniji, jer sam (što je bilo očigledno) tražio njihovu solidarnost i razumevanje. Naime, ne pričam o fašistima. Pričam o „prosvećenima“, „progresivnima“. Pričam o „tolerantnima“. To je dokaz za ono što želim da ti kažem: sve dok „drugačiji“ živi svoju „različitost“ u tišini, zatvoren u mentalni geto koji mu je određen, sve je u redu; i svima je veoma drago zbog tolerancije koja mu se poklanja. Ali, čim izgovori jednu reč o svom iskustvu „drugačijeg“ ili se usudi da izgovori nešto „obojeno“ vlastitim iskustvom „drugačijeg“, dolazi do eksplozije ubilačkog besa, kao u najmračnijim klerofašističkim danima. Najvulgarnije ismevanje, najgore đačke šale, najsurovije nerazumevanje, bacaju ga u poniženje i sramotu.

I tako, dragi Đenarijelo, buka koja se podigla oko pitanja abortusa može se meriti samo sa apsolutnim mukom o ljudima iz vrha demohrišćanske vlasti. S tim u vezi, neka bude jasno da se ovde neću izjašnjavati o tome na čisto administrativnom nivou, naime, na nivou kostima... Ali, to je pitanje koje ćemo razmotriti u narednom poglavlju, čija će tema biti jezik.

KAKO ĆEMO RAZGOVARATI

Prošli put smo rekli kako je velikoj halabuci oko pitanja abortusa odgovarala grobna tišina o problemu nesposobnosti – koja se graniči sa kriminalom – ljudi iz vrha demohrišćanske vlasti. Ili se to pitanje izokretalo u večitu i dosadnu raspravu o lošoj vlasti i vladi u senci, možda sa skrivenim prizivanjem intervencije komunista, to jest, „istorijskog kompromisa“, koji bi samo kodifikovao postojeće stanje.

Znaš, Đenarijelo, mnogi sekularni i demokratski Italijani pridaju sebi veliki značaj zato što osećaju da na neki muževni način žive „unutar“ istorije: oni realistički prihvataju svoju sposobnost da menjaju stvarnost i ljude, potpuno ubeđeni da je to „realističko prihvatanje“ posledica upotrebe razuma.

Ali, ja ne, Đenarijelo. Upamti da ja, kao učitelj, ne verujem u tu istoriju i u taj progres. U svakom slučaju, nije tačno da se uvek ide napred. Vrlo često se dešava da pojedinci i društva nazaduju ili propadaju. U tom slučaju, promena se ne sme uzeti zdravo za gotovo; njeno realističko prihvatanje realno postaje manevrisanje osećanjem krivice, da bi se umirila vlastita savest i nastavilo po starom. A to je sušta suprotnost racionalnom procesu, iako često, na planu jezika, može da ima privid racionalne argumentacije.

Nazadovanje i propadanje se ne mogu prihvatiti; čak ni sa ogorčenjem i gnevom, zato su to, suprotno prividu, i u ovom posebnom slučaju, duboko racionalne činjenice. Ono što je potrebno jeste snaga za totalnu kritiku, za potpuno odbacivanje, za očajničku i uzaludnu osudu.

Svako ko realistički prihvata promenu koja je realno nazadovanje i propadanje, time pokazuje da ne voli one koji su najveće žrtve tog nazadovanja i propadanja, ljude od krvi i mesa, koji ga okružuju. S druge strane, svako ko iz sve snage, makar to bilo i sentimentalno, protestuje zbog nazadovanja i propadanja, pokazuje da voli ljude od krvi i mesa. To je ljubav koju na svoju nesreću osećam i koju ću, nadam se, uspeti da ti prenesem.

Najveći krivci, zbog tog nedostatka ljubavi prema ljudima degradiranim lažnim istorijskim progresom, jesu upravo ljudi iz vrha demohrišćanske vlasti.

Ostavimo po strani prvu fazu njihovog režima, koji je očigledno bio nastavak onog fašističkog; sada se nalazimo u drugoj fazi, u kojoj oni i dalje postoje i ponašaju se na stari način, iako vlast kojoj služe više nije ona paleokapitalistička (klerofašistička) već nova vlast konzumerizma (i njene lažne tolerancije). U toj drugoj fazi prisutan je zastrašujući kontinuitet političkih ubistava i kriminala. I to je ono zbog čega su ljudi iz vrha demohrišćanske vlasti, u ovom slučaju, i formalno krivi, i to na osnovu svega tri mogućnosti.

Prvo: vladajući demohrišćani (ili grupa njih) direktno su odgovorni ili su direktno podsticali „strategiju napetosti“ i bombaške napade. Skandal sa SID (Servizio Informazioni Difesa, vojna kontraobaveštajna služba) dovoljno snažno potvrđuje ovu hipotezu. Pored toga, to se može pročitati i između redova nedavnih – i u drugom smislu eksplicitnih – optužbi koje je izneo De Martino.³²

Drugo: ako, međutim, demohrišćanski lideri nisu znali sve, ili skoro sve, ili dovoljno, ili čak bilo šta o tome, onda je reč o nesposobnjakovićima koji ne primećuju šta im se dešava pod nosom.

Treće: demohrišćanski lideri ipak znaju sve, ili skoro sve, ili mnogo, ili makar nešto o svim tim ubistvima, ali se prave da ne znaju i ćute o tome.

U sva tri slučaja, demohrišćanski lideri, koji su tokom svih tih godina bili na vlasti, morali bi da odu, nestanu, da ne kažem nešto gore.

Umesto toga, oni ne samo da su ostali na vlasti nego i govore. Sam njihov jezik je postao skandal. U stvari, svaki put kada otvore usta oni prosto ne mogu a da ne slažu: iz neiskrenosti, krivice, straha, lukavosti. Njihov jezik je jezik laži. A pošto je njihova kultura ona trula, forenzička i akademska, čudovišno pomešana s tehnološkom kulturom, konkretan oblik njihovog jezika je čista teratologija.³³ Čovek ne može da ih sluša. Mora da začepi uši.

Danas je prva dužnost intelektualaca da poduče ljude da ne slušaju lingvističke monstruoznosti vladajućih demohrišćana i da na sav glas, s gađenjem protestuju zbog svake reči koju izgovore. Drugim rečima, dužnost intelektualaca je da odbacuju sve laži kojima se, preko štampe i naročito preko televizije, zatrpava i guši pasivno telo Italije.

Ali, skoro svi intelektualci iz opozicije suštinski prihvataju ono što prihvataju i demohrišćanski šefovi. Njih nimalo ne skandalizuju lingvističke monstruoznosti demohrišćana.

Moj san, dragi Đenarijelo, jeste da u našem pedagoškom odnosu pričamo na napolitanskom. Nažalost, ne znam taj jezik. Zato se oslanjam na italijanski, koji nema nikakve sa jezikom moćnika i njihovih jednako moćnih protivnika. Na italijanski iz one kulturne i humanističke tradicije koja ne zazire od određenog „manirizma“, koji je u odnosu kao što je naš neizbežan.

Završili smo sa uvodnim delom. Sledeći put ću sažeto izložiti plan rada – neku vrstu popisa – a onda ćemo konačno početi sa lekcijama.

PLAN RADA

Ovo je, manje ili više, plan rada – sa hiljadu znakova interpunkcije i zagrada, zbog nametljivosti aktuelnih zbivanja, gde ćeš imati pravo da iz mojih slabosti izvučeš neku korist.

Prvih nekoliko poglavlja biće posvećeno tvojim neposrednim „obrazovnim izvorima“. Odmah ćeš pomisliti na svog oca, majku, školu, televiziju. Ali, to nisu oni. Tvoji najneposredniji obrazovni izvori su nemušti, materijalni, objektivni, inertni, prosto prisutni. A ipak ti se obraćaju. Oni imaju svoj vlastiti jezik, koji ti i tvoji vršnjaci umete dobro da dešifrujete. Govorim o predmetima, stvarima, o fizičkim činjenicama koje te okružuju. Suprotno tvojim očekivanjima, o tome ću izneti nekoliko oštrih zapažanja. Taj jezik stvari, prek kojeg si dobio svoje rano obrazovanje, nije uvek neka gnjavaža (izvinjavam se zbog ovog manirizma, u kojem pomalo oponašam „jezik ragacija“).

Posle poglavlja posvećenih pedagoškom jeziku stvari (jeziku robe ili potrošačkih dobara), jedno duže poglavlje knjige posvetiću tvojim vršnjacima, koji su, podsećam te, tvoji pravi vaspitači. Oni su nesvesni i zato još arogantniji nosioci apsolutno novih vrednosti, koje samo ti i oni živite. Mi – vaši očevi – isključeni smo iz toga. Te vrednosti se u stvari ne mogu ni prevesti na naš jezik. A ipak ću o njima pokušati da ti govorim očinskim jezikom. I zato ću ovde, na pomalo očinski način, očekivati od tebe razumevanje ili radoznalost...

Treći deo ove rasprave biće posvećen tvojim roditeljima: tvojim zvaničnim vaspitačima, ali i nevaspitačima. Kao to ćemo videti, između njihove pedagoške namere i njenog ostvarenja, stoji neizmerno debela dijafragma: tvoj odnos ljubavi i mržnje prema roditeljima. Ukratko, govoriću o onome što se dešava u porodici.

Onda ćemo preći na školu, to jest na onaj organizacioni i kulturni sklop koji te lišava svakog pravog obrazovanja i postavlja pred mene kao nekog sirotog idiota, poniženog, zapravo degradiranog, nesposobnog za razumevanje, zarobljenog u zamci mentalne skučenosti, koja ti, uz sve ostalo, izaziva patnju. Antiškola nije ništa manje needukativna (to jest, polemika protiv škole, koju si pratio i usvojio iz debate iz poslednjih nekoliko godina, koja je u međuvremenu potpuno osiromašila i izgubila svaku uverljivost). Ona od tebe zahteva konformizam ništa manje ponižavajući i okrutniji od onog školskog.

Prvo ću govoriti o tvojim učiteljima iz osnovne škole, a zatim o onima iz srednje: vernim kopijama očeva i majki, pravim autorima tvoje neobrazovanosti. (Ako te je neko od njih ipak naučio nečemu, onda je to mogao da postigne pre svega svojim bićem, a ne govorom. Drugim rečima, svojom ljubavlju ili sposobnošću za ljubav; to znači i da, u nekim slučajevima, neki od tvojih najskromnijih učitelja mogu dolaziti i iz zvanične kulture, a ne samo iz potkulture.)

Peti deo naše rasprave biće posvećen štampi i televiziji, tim zastrašujućim pedagoškim organima, lišenim svake alternative. U tom delu ništa neće moći da obuzda moj bes, koji je bes, kao što vidiš, blage osobe. Ukratko, do petog poglavlja, predmet naše poduke postaće supstanca same pedagogije. Tek na osnovu dugog gledanja unutra, stalni pogledi na spoljašnji svet dobijaju smisao. S druge strane, kao što kaže Bart, u jednom od aforizma iz svoje najnovije, veličanstvene knjige (Le plaisir du texte),³⁴ moguće je da smo postali „naučni iz nedostatka tananosti“. Pokušaću da ne budem naučan, iako možda neću biti dovoljno „tanan“ u bavljenju različitim temama.

Kada završimo s tih pet poglavlja, uslediće pet još važnijih delova, u kojima ću se kretati bez unapred utvrđenih ograničenja, s punom slobodom improvizacije.

Prvi će se baviti seksom, drugi ponašanjem, treći religijom, četvrti politikom, peti umetnošću. U svima će dominirati pragmatični stav. Drugim rečima, davaću ti savete. U zaključku ovog popisa, osećam da između nas dvojice ima jedna tajna. Ura. Sigurno ne mislim da bi neko – makar ne iz mog sveta, sveta takozvane kulture – bio u stanju da makar minimalno uvaži ideju o sastavljanju pedagoške rasprave namenjene nekom dečaku. Neizmerna vulgarnost ih navodi da takvu raspravu zamišljaju i prihvataju samo kao potpuno i savršeno „čitljivo“ ćaskanje. U redu: to znači da ćemo ovu raspravu, umesto čudovišnoj senci Rusoa, posvetiti oholoj senci de Sada.

Progetto dell’opera, 3. april 1975.

PRVA LEKCIJA, KOJU MI JE ODRŽALA JEDNA ZAVESA

Naša prva sećanja su ona vizuelna. U sećanju, život postaje nemi film. Svi nosimo u svesti neku sliku, koja je prva ili jedna od prvih, u našim životima. Ta slika je znak, ili preciznije, lingvistički znak. I ako je taj znak lingvistički, onda on prenosi ili izražava nešto. Navešću ti jedan primer, Đenarijelo, koji će ti, kao Napolitancu, možda izgledati egzotičan. Prva slika u mom životu je jedna bela, providna zavesa, koja visi, verujem nepomično, iznad prozora koji gleda na prilično tugaljivi i mračni sokak. Ta zavesa me užasava, ne kao nešto zastrašujuće ili neprijatno, već kao nešto kosmičko. U toj zavesi je sažet i materijalizovan ceo duh kuće u kojoj sam rođen. Bila je to jedna buržoaska kuća u Bolonji. U stvari, slike koje se nadmeću s tom zavesom za hronološko prvenstvo su sledeće: soba sa nišom (u kojoj je spavala moja baka); masivni, stilski nameštaj; kočija na ulici, u koju sam želeo da se popnem. Te slike su za mene manje bolne nego slika zavese: ali, i u njima je zgrušan element kosmičkog, od kojeg je sačinjen taj malograđanski duh sveta u kojem sam se rodio. Ali, ako je u predmetima i stvarima, čije su mi slike ostale urezane u sećanje, kao neki neizbrisiv san, nataložen i zgrušan ceo svet „uspomena“, koje pomoću tih slika mogu odmah da prizovem, kao da su ti predmeti i stvari spremišta u kojima je odložen univerzum koji mogu da izvučem i posmatram ga, onda su, u isto vreme, ti predmeti i stvari nešto drugačije od samog spremišta.

To su zapravo lingvistički znaci, koji su mi, iako meni lično evociraju svet buržoaskog detinjstva, u tim prvim trenucima prenosili i nešto objektivno i zahtevali da ih dešifrujem, kao nešto novo i nepoznato. Oni se nisu preklapali sa sadržajem mojih uspomena; njihov sadržaj bio je samo njihov. I on mi je govorio nešto. Njihov govor bio je, dakle, suštinski poučan. Učio me je gde sam se rodio, u kakvom sam svetu živeo i, što je najvažnije, kako da mislim o svom rođenju i svom životu. Kao neartikulisani, kruti i nepromenljivi pedagoški diskurs, nje mogao da bude drugačiji, osim, kako to danas kažemo, autoritaran i represivan. Ono što mi je ta zavesa govorila i čemu me je učila nije trpelo (niti trpi) replike. Pored toga, ona nije omogućavala ili dopuštala bilo kakav dijalog ili autodidaktički čin. Zato sam verovao da je ceo svet bio svet kojem me je ta zavesa podučavala: drugim rečima, mislio sam da je ceo svet pristojan, idealistički, tužan i skeptičan, pomalo prostački: ukratko, malograđanski.

Drugi „govori stvari“ umešali su se malo kasnije, a onda i tokom detinjstva i mladosti. Često su ti novi „govori stvari“ (naročito posle ranog detinjstva) protivrečili onim početnim. Video sam rustične predmete u dvorištima siromašnih kuća; video sam nameštaj i pokućstvo koji su bili proleterski i podproleterski; video sam predele koji nisu bili gradski već prigradski ili siromašni ruralni, itd. Ali, koliko je vremena trebalo da prođe, dragi Đenarijelo, da bi se nad tim prvim porukama eksplicitno nadvila senka sumnje i da bi one kasnije počele da im eksplicitno protivreče! Tokom mnogih godina njihova represivna snaga i autoritarni duh bili su nepobedivi. Tačno je da sam brzo shvatio da pored mog malograđanskog sveta, tako komično apsolutnog, postoji i drugi svet, tačnije, da postoje drugi svetovi. Ali, još dugo mi je izgledalo da je jedini pravi svet, kojem sam bio podučen preko predmeta, preko fizičke stvarnosti, bio moj svet; ostali su mi izgledali strani, drugačiji, čudni, uznemiravajući i neistiniti.

Obrazovanje koje se nekom dečaku prenosi preko predmeta, preko fizičke stvarnosti – drugim rečima, preko materijalnih fenomena njegovog društvenog položaja – čini tog dečaka telesno onakvim kakav jeste i kakav će biti celog života. Ono što tu treba edukovati jeste njegovo telo, kao oblik njegovog duha. Svoj društveni položaj pojedinac prepoznaje preko tela (makar u mom istorijskom iskustvu); zato što je fizički oblikovan tim obrazovanjem, fizičkim obrazovanjem, preko materijalnih stvari koje čine njegov svet.