1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

16. ZVUK PUSTINJE

Migel de Unamuno i Jido

SAHARA, FEBRUAR 1793.

Mirela je stajala na Ergu i osmatrala nepreglednu crvenu pustinju. Južno od nje prosti­rale su se dine Ez-Zemoula El Akbara, valjajući se u talasima koji su premašivali visinu od stotinu stopa. Iz daljine i pri jutarnjoj svetlosti, ličile su na krvavo crvene kandže koje ostavljaju tragove po pesku.

Iza nje uzdizala se planina Atlas, još zaogrnuta purpurnim senkama i pramenovima niskih snežnih oblaka. Gomilali su se iznad ove prazne pustinje - divljine veće od bilo koje druge na zemlji - iznad stotina hiljada milja dubokog peska boje isitnjene cigle, u kome se ništa nije kretalo osim kristala rođenih iz Božjeg daha.

Zvali su je "Sahra". Jug. Pustoš. Kraljevstvo Aroubija - Arapa, onih koji lutaju Divljinom.

Ali čovek koji ju je doveo ovamo nije bio Aroubi. Šahin je imao svetlu kožu, a kosa i oči bile su mu boje stare bronze. Njegov narod govorio je jezikom drevnih Berbera koji su vladali ovom golom pustinjom preko pet hiljada godina. Rekao joj je da su došli sa planina i Ergova - tog veličanstvenog lanca stenovitih visoravni koji odvaja planinu iza nje od peska koji se prostire ispred nje. Taj lanac stenovitih visoravni nazvali su "Areg": Dina. A sebe su nazivali Tou-Arezima. Onima koji su vezani za tu Dinu. Tuarezi su poznavali tajnu staru kao njihova loza, tajnu zakopanu u pesku vremena. Bila je to tajna zbog koje je Mirela putovala toliko meseci, prevalila toliko milja, da bi je otkrila.

Prošlo je tek mesec dana od one noći kada je sa Leticijom otišla do skrivenog korzika­nskog zaliva. Odatle se u malom ribarskom čamcu uputila u Afriku preko nemirnog zimskog mora, gde ju je na dokovima Dar-el-Beida sačekao njen vodić Šahin, Soko, i poveo u Magreb. Bio je odeven u dugački crni haik, lica umotanog u litam boje indiga, dvostruki veo kroz koji je mogao da vidi, ali ne i da bude viđen. Jer Šahin je pripadao "plavim ljudima", onim svetim plemenima Ahagara, gde su samo muškarci nosili velove koji su ih štitili od pustinjskih vetrova, senčeći im kožu nestvarnim plavetnilom. Nomadi su ovu naročitu sektu nazivali Magribi - Čarobnjaci - oni koji mogu da razreše tajne Magreba, Zemlje zalazećeg sunca. Oni su znali gde treba tražiti ključ za odgonetanje tajne Monglanske garniture.

Zbog toga su je Leticija i njena majka poslale u Afriku, zato je Mirela prešla Visoki Atlas usred zime - tri stotine milja kroz mećavu i preko opasnog terena. Jer kada jednom bude otkrila tajnu, biće jedino živo biće koje je dodirnulo figure - i koje zna kako da iskoristi njihovu moć.

Tajna nije bila skrivena ispod neke stene u pustinji, niti zaturena u kakvoj prašnjavoj biblioteci, već se krila u pričama koje su ovi nomadi šapatom pričali. Putujući noću, prenoseći se od usta do usta, tajna se kretala poput iskri zamirućih logorskih vatri razbacanih po ćutljivom pesku i zakopanih u tami. Tajna je bila skrivena u samim zvucima pustinje, u pričama njenih ljudi - u tajanstvenom šaputanju stenja i kamenja.

Šahin leže na stomak u šibljem prekrivenom jarku koji su iskopali u pesku. Iznad njih, lagano i lenjo, kružio je soko praveći spirale i osmatrajući šiblje u potrazi za kretanjem. Mirela je pogrbljena čučala pored Šahina, ne usuđujući se ni da diše. Posmatrala je napeti profil svog pratioca: dugačak, uzak nos, povijen kao u sivog sokola po kome je i dobio ime, bledožute oči, odlučna usta, ovlaš omotana tkanina za glavu i dugačka, pokupljena kosa koja mu se spuštala niz leđa. Skinuo je tradicionalni crni haik i sada je na sebi, kao i Mirela, imao samo đelabu od meke vunene tkanine sa kapuljačom, sjajne crvenkastosmeđe boje dobijene od soka grmlja abala - bila je to boja pustinje. Soko koji je kružio iznad njih nije mogao da ih razlikuje od peska i šiblja kojim su se pokrili.

"To je hur - sakr soko", došapnu Šahin Mireli. "Nije ni tako brz ni tako žestok kao sivi soko, ali je mudriji i ima bolji vid. Biće to dobra ptica za tebe."

Rekao je Mireli da mora uhvatiti i uvežbati sokola, pre no što pređu Ez-Zemoul El Akbar na usni Velikog Istočnog Erga - najšire i najviše oblasti dina na zemlji. To nije bio samo ispit časti uobičajen među Tuarezima - čije su žene bile i lovci i vladari - već je to bila i potreba, jedan od mnogih načina da se preživi.

Čekalo ih je petnaest dana, možda i dvadeset, među dinama, tokom kojih će danju umirati od vrućine, a noću se smrzavati. Nisu smeli terati kamile brže od jedne milje na sat, dok im se tamnocrveni pesak osipao pod nogama. U Kardai su se snabdeli namirnicama: kafom, brašnom, medom i urmama - kao i s nekoliko vreća smrdljivih, sušenih sardina za kamile. Ali sada kada su za sobom ostavili slane baruštine i kamenitu Hamadu sa njenim poslednjim ostacima presahlih izvora, morali su da se zadovolje zalihama koje su poneli i eventualnim ulovom. A nijedna druga vrsta na zemlji nije posedovala dovoljno izraženu izdržljivost, oštar vid, upornost i lovački duh potrebne za lov u ovoj divljini i goleti - osim sokola.

Mirela je posmatrala kako soko, naizgled bez imalo napora, lebdi iznad njih na toplom pustinjskom povetarcu. Šahin zavuče šaku u svoj zavežljaj i iz njega izvuče pripitomljenog goluba koga su poneli sa sobom. Za nogu mu je zavezao tanku nit; drugi kraj obmotao je oko kamena. A onda je pticu pustio uvis. Golub polete put neba. Soko ga je istog časa primetio, potom kao da se zaustavio usred vazduha i stao da razmišlja. A onda je poleteo kao tane i nasrnuo. Perje je letelo na sve strane i obe ptice su pale na tle.

Mirela je krenula napred, ali je Šahin zadrža.

"Pusti ga da oseti krv", prošaputa on. "Krv briše sećanje i opreznost."

Soko je sada bio na tlu i komadao je goluba, a Šahin je polako počeo da vuče uzicu. Soko zaleprša krilima, ali se ponovo skrasi na pesku, zbunjen. Šahin ponovo povuče uzicu - izgledalo je kao da obogaljeni golub puzi po pesku. Kao što je i predvideo, soko se brzo ponovo bacio na još toplo meso.

"Priđi što više možeš", prošaputa Šahin Mireli. "Kada se nađe na metar udaljenosti, uhvati ga za nogu."

Mirela ga pogleda kao da je poludeo, ali ipak priđe što je više mogla ivici zaklona, i dalje u čučećem položaju, spremna na skok. Srce joj je ludački lupalo dok je Šahin privlačio goluba sve bliže i bliže. Soko se sada već nalazio na samo stopu udaljenosti od nje, i dalje razdirući svoj plen; Šahin je lupnu po ruci. Ne časeći ni trenutka, ona se baci kroz šiblje i ščepa sokola za nogu. On stade da se okreće, udarajući je krilima, i zari joj oštri, nazubljeni kljun u zglavak, kriknuvši.

Istog časa se pored nje stvorio i Šahin, uhvatio pticu, navukao joj veštim pokretom kapuljačicu na glavu koju je potom privezao svilenim kanapom za kožnu traku što ju je već ranije obmotao oko njenog levog zglavka.

Mirela je sisala krv koja joj je liptala iz drugog, ranjenog zglavka, poprskavši joj lice i kosu. Coknuvši jezikom, Šahin otcepi traku muslina i poveza joj mesto sa koga joj je soko otkinuo komad mesa. Kljun ptice zario se opasno blizu arterije.

"Uhvatila si ga i sada možeš da jedeš", reče on, iskrivivši lice u neku vrstu osmeha, "ali on umalo da nije pojeo tebe." Uhvativši je za povezanu ruku, prineo ju je sokolu koji sada ništa nije video i koji se kandžama čvrsto držao za komad kože na njenom drugom zglavku.

"Pomiluj ga", posavetova je on. "Neka oseti ko je gospodar. Da bi se pripitomio jedan hur potrebno je da prođe jedan mesec i još tri četvrtine - ali ako sa njim živiš, jedeš, miluješ ga, pričaš mu - biće tvoj početkom narednog meseca. Kako ćeš ga nazvati? Mora naučiti da se odaziva na neko ime."

Mirela je ponosno posmatrala to divlje stvorenje koje se drhteći držalo za njenu ruku. Na trenutak je zaboravila bolno pulsiranje u ranjenom zglobu. "Šarlot", reče. "Mali Karlo. Uhvatila sam malog nebeskog Karla Velikog."

Šahin ju je ćutke promatrao svojim žutim očima, a zatim je lagano povukao veo boje indiga tako da mu je sada prekrivao samo donji deo lica. Kada je progovorio, veo stade da se mreška na pustinjskom vazduhu.

"Večeras ćemo ga obeležiti tvojim znakom", reče on, "kako bi znao da pripada samo tebi."

"Mojim znakom?" upita Mirela.

Šahin skinu prsten sa svog prsta i gurnu joj ga u šaku. Mirela spusti pogled na pečatnjak, komad teškog zlata na dlanu. Na vrhu je bio utisnut broj osam.

Ćutke je krenula za Šahinom niz strmi nasip do mesta na kome su ih, klečeći, čekale kamile u malom klancu između dina. Posmatrala ga je kako smešta koleno na kamilje sedlo, što je bio znak za životinju da jednim pokretom ustane, podigavši ga kao da je pero. Mirela učini isto, držeći sokola visoko na zglavku, i oni krenuše preko peska boje rđe.

Žeravica je tinjala kada se Šahin nagnuo napred kako bi u nju spustio prsten. Malo je govorio i retko se osmehivao. Nije mnogo šta saznala o njemu za ovih mesec dana koliko su proveli zajedno. Usredsredili su se na to da prežive. Jedino je znala da će stići do Ahagara - planina od lave koje su bile dom Kel Đanet Tuarega - pre no što se njeno dete rodi. Ni o čemu drugom Šahin nije želeo da govori i na sva njena pitanja odgovarao je: "Uskoro ćeš videti."

Stoga ju je iznenadio kada je sklonio veo i progovorio, dok su posmatrali zlatni prsten kako upija toplotu među ugljevljem.

"Žene poput tebe nazivamo tajib", reče Šahin, "žena koja je samo jednom bila sa muškarcem - i zatrudnela. Možda si primetila kako su te gledali ljudi u Kardaji kada smo se tamo zaustavili. U mom narodu postoji priča. Sedam hiljada godina pre hegire sa istoka je stigla jedna žena. Proputovala je sama hiljade milja preko slane pustinje dok nije stigla do Kel Rela Tuarega. Njen narod ju je proterao, jer je ostala trudna.

"Imala je kosu boje pustinje, kao i ti. Zvala se Daia, što znači 'izvor'. Potražila je sklonište u pećini. Onog dana kada joj se rodilo dete, iz stene pećine potekla je voda. Teče još i danas u K'ar Daiji - Dainoj pećini, pećini boginje izvora."

Znači Kardaia, mesto u kome su se zaustavili radi kamila i zaliha, dobilo je ime po čudnoj boginji K'ar - kao i Kartagina, pomisli Mirela. Da li je tu posredi ista legenda? Jesu li ta Daia i Didona ista ličnost?

"Zašto mi to pričaš?" upita Mirela, milujući Šarlota koji joj je stajao na ruci dok je zurila u vatru.

"Zapisano je", nastavi on, "da će jednog dana Nabi, ili Prorok, doći iz Bahr al-Azraka - Azurnog mora. Kalim - onaj koji razgovara sa duhovima, koji sledi tarikat, ili mističnu stazu koja vodi ka znanju. Taj će čovek u sebi objedinjavati sve te stvari, i biće Za'ar - onaj koji ima svetlu kožu, plave oči i crvenu kosu. To je za moj narod predznak i zato su onako zurili u tebe."

"Ali ja niti sam muškarac", primeti Mirela, podigavši pogled, "niti imam plave oči, moje su zelene."

"Ne govorim o tebi", odvrati Šahin. Nagnuvši se nad vatru, izvukao je busaadi - dugačak, uzak nož - i izvadio usijani prsten iz žeravice. "Čekali smo na tvog sina koji će se roditi pod pogledom boginje - upravo onako kako je predskazano."

Mirela ga nije upitala kako je znao da je nerođeno dete muško. Kroz um joj je promicalo milion misli dok ga je posmatrala kako preko prstena zavezuje parče kože. Dozvolila je sebi da razmišlja o detetu u svom naduvenom stomaku. Prošlo je skoro šest meseci, mogla ga je osetiti kako se pokreće u njoj. Šta će biti s njim kada se rodi u ovoj nepreglednoj, prevrtljivoj divljini - tako daleko od sopstvenog naroda? Zašto Šahin veruje da će on ispuniti to primitivno proročanstvo? Zašto joj je ispričao priču o Daiji - i kakve je ona veze imala sa tajnom za kojom je tragala? Kada joj je dodao vrući prsten, odmah je izbila sve te misli iz glave.

"Dodirni ga brzo, ali odlučno po kljunu - evo ovde", poučio ju je on dok je uzimala prsten umotan u kožu, koji je još snažno isijavao toplotu. "Neće ga mnogo zaboleti, ali upamtiće..." Mirela je posmatrala sokola pod kapuljačom, koji je spokojno stajao na njenoj ruci, sa kandžama zarivenim u debelu traku oko zglavka. Kljun mu je bio otkriven i ona je zagrejani prsten držala na svega nekoliko inči od njega. Ali onda je zastala.

"Ne mogu", reče ona, sklonivši prsten. Crvenkasti sjaj treperio je na hladnom noćnom vazduhu.

"Moraš", odlučno reče Šahin. "Gde ćeš smoći snagu da ubiješ čoveka - ako nisi u stanju da obeležiš jednu pticu?"

"Da ubijem čoveka?" ponovi ona. "Nikada!" Ali još dok je govorila, Šahin se lagano osmehnu, dok su mu oči sijale zlatnim sjajem pri čudnoj svetlosti. Beduini su u pravu, pomisli ona, kada kažu da ima nečeg strašnog u osmehu.

"Nemoj mi reći da nećeš ubiti tog čoveka", primeti nežno Šahin. "Znaš mu ime - svake noći ga ponavljaš u snu. Mogu namirisati osvetu u tebi, kao što neko pomoću čula mirisa može nanjušiti vodu. Zbog toga si došla ovamo, zbog toga izdržavaš - zbog osvete."

"Ne", pobuni se Mirela, mada je osećala kako joj krv bubnja u slepoočnicama dok su joj se prsti čvršće stezali oko prstena. "Došla sam ovamo da bih otkrila tajnu. Ti to dobro znaš. Umesto toga, pričaš mi priče o nekoj crvenokosoj ženi koja je umrla pre mnogo hiljada godina..."

"Nikada nisam kazao da je umrla", iznenada reče Šahin, bezizražajnog izraza lica. "Ona živi, kao i raspevani pesak pustinje. Poput drevnih tajni, ona govori. Bogovi ne mogu da dozvole da ona umre - pretvaraju je u živi kamen. Čekali smo na nju osam hiljada godina, a ti si oruđe njenog povratka - ti i tvoj sin - upravo onako kako je predskazano."

Uzdićiću se ponovo poput feniksa iz pepela onoga dana kada stenje i kamenje počne da peva... i pesak pustinje proplakaće krvavocrvene suze... to će biti dan kada će Zemlja biti kažnjena...

Mirela začu Leticijin glas kako joj šapuće u umu. I nastojničin odgovor: Monglanska garnitura čuva ključ kojim se mogu otvoriti nema usta Prirode - kojim se mogu osloboditi glasovi bogova.

Zagledala se preko peska, bledog i tajanstveno ružičastog pri odsjaju vatre, koji se protezao ispod nepreglednog mora zvezda. U šaci je držala usijani zlatni prsten. Mrmljajući nežno sokolu, duboko je udahnula i pritisla vruću fasetu o njegov kljun. Ptica se trgla, zadrhtala, ali se nije ni pomerila kada joj je ljuti miris spaljene hrskavice ispunio nozdrve. Osetila je mučninu i ispustila prsten na tle. Ali ipak je pomilovala sokola po leđima i priljubljenim krilima. Meko perje prianjalo joj je uz prste. Na kljunu je ostala utisnuta savršena osmica.

Šahin ispruži ruku i spusti svoju veliku šaku na njeno rame, dok je ona i dalje milovala sokola. Tada ju je prvi put dodirnuo, a onda joj se zagledao u oči.

"Kada je došla k nama iz pustinje", reče on, "zvali smo je Daia. Ali sada živi u Tasiliju, kuda te vodim. Visoka je preko dvadeset stopa i uzdiže se iznad doline Đabaren, iznad divova zemlje - kojima vlada. Zovemo je bela kraljica."

Nedeljama su sami hodili između dina, zaustavljajući se samo da bi isterali kakvu sitnu divljač, oslobađajući jednog od dva sokola da je uhvate. To im je bila jedina sveža hrana. A kamilje mleko, vruće i slankastog ukusa, njihovo jedino piće.

Bilo je podne osamnaestog dana kada je Mirela prešla preko uzvisine, dok joj se kamila klizala po mekom pesku - i prvi put ugledala zauba'ah, te divlje kovitlace vetra u obliku stubova koji su harali pustinjom. Udaljeni gotovo deset milja, uzdizali su se hiljadu stopa u nebo, u obliku stubova oker peska koji su hrlili uz vetar. Pesak pri njihovoj osnovi podizao se stotinu stopa u vazduh, zajedno sa uzburkanim morem kamenja, prašine i biljaka u divljem kaleiodoskopu nalik na šarene konfete. Na tri hiljade stopa od svega toga nastajao je ogroman crveni oblak koji je pokrivao nebo, natkriljujući stubove i zastirući podnevno sunce.

Visoko iznad kamiljih sedala, nalik na jedra jedrenjaka koji se kreću preko pustinjskog mora, lamparala je tkanina postavljena da je štititi od pustinjske jare. To je bio jedini zvuk koji je Mirela čula, to lamparanje - dok je u daljini pustinja ćutke razdirala samu sebe.

A onda je začula zvuk - lagano zujanje, tiho i zastrašujuće poput tajanstvenog orijentalnog gonga. Kamile stadoše da se propinju, da se otimaju, divlje da mlataraju nogama kroz vazduh. Pesak im se osipao ispod nogu.

Šahin skoči sa kamile i zgrabi uzde da je obuzda, kada ova stade da se rita prema njemu.

"Plaše se peska koji peva", doviknu joj on, dohvativši i uzde njene životinje dok je silazila da mu pomogne oko zaklona na sedlu. Šahin je prekrio kamilama oči, ali one su nastavile da nasrću na njega, glasajući se svojim promuklim glasovima, koji su podsećali na njakanje. Sputao ih je ta'kilom - vezavši im prednje noge iznad kolena - i primorao ih da se spuste na pesak dok je Mirela skidala opremu. Topli vazduh sve se brže kretao, a raspevani pesak postajao sve glasniji.

"Udaljeni su deset milja", vikao je Šahin, "ali se kreću veoma brzo. Za dvadeset, možda trideset minuta, stići će do nas!"

Zabijao je kočiće za šator u tle, pričvršćujući šatorsko platno preko njihovih stvari dok su se kamile divlje otimale, pokušavajući da stanu na sputane noge i tražeći oslonac u pesku koji se kretao. Mirela preseče sibake, svilenu užad koja je vezivale sokolove za njihova postolja, ščepa ptice i gurnu ih u vreću, koju zatim tutnu ispod ivice spljoštenog šatora. Zatim ona i Šahin otpuzaše pod platno koje je već napola prekrio težak pesak boje cigle.

Pod platnom joj je Šahin obmotao muslin oko glave i lica. Čak i ovde ispod šatora, mogla je da oseti kako joj zrnca peska bockaju kožu, prodiru u usta, nos i uši. Ispružila se po pesku i ostala tako da leži, pokušavajući da ne diše dok je zvuk postajao sve jači - nalik na tutnjanje mora.

"Zmijin rep", primeti Šahin, prebacivši joj ruku preko ramena kako bi napravio vazdušni džep za nju, u kome će moći da diše, dok ih je pesak sve jače zasipao. "Podiže se da bi čuvao kapiju. To znači - ako Alah želi da živimo - sutra ćemo stići do Tasilija."

PETROGRAD, RUSIJA, MART 1793.

Nastojnica Monglana sedela je u ogromnom salonu koji je bio u sklopu njenih odaja u carskom dvorcu u Petrogradu. Teške tapiserije na vratima i prozorima sprečavale su svetlost da uđe i kao da su prostoriji obezbeđivale izvesnu sigurnost. Sve do ovog jutra, nastojnica je verovala da je bezbedna, da je sve mogućnosti uzela u obzir. Sada joj je bilo jasno da se prevarila.

Okruživalo ju je šest femmes de chambre koje joj je carica Katarina dodelila da je služe. Sedele su ćutke, glava pognutih nad svojim čipkama i vezom, i promatrale je krajičkom oka kako bi mogle da prijave svaki njen pokret. Pomicala je usne, mrmljajući "Čin nade" i "Apostolsko verovanje", kako bi one pomislile da je duboko utonula u molitvu.

Dok je tako sedela za francuskim radnim stolom prošaranim intarzijama, otvorila je Bibliju uvezanu u kožu i potajno stala po treći put da čita pismo koje joj je tog jutra prokrijum­ča­rio francuski ambasador - to mu je bilo poslednje što je učinio pre dolaska saonica koje će ga vratiti u Francusku u progonstvo.

Pismo je bilo od Žak-Luja Davida. Mirela je nestala - pobegla je iz Pariza za vreme Terora i možda je čak napustila obale Francuske. A Valentina, slatka Valentina, ona je bila mrtva. A gde su bile figrure? - sva očajna pitala se nastojnica. O tome, razume se, u pismu nije bilo ni reči.

Upravo u tom trenutku, začu se glasna buka iz predvorja - i zveka metala propraćena uzbuđenim povicima. Sve ih je nadjačao gromki caričin glas.

Nastojnica sklopi stranice Biblije preko pisma. Femmes de chambre su se nelagodno zagledale. Vrata se s treskom otvoriše. Tapiserija koja ih je prekrivala bila je otrgnuta sa zida i pala na pod uz zveku mesinganih prstenova.

Dame zbunjeno poskakaše - korpe za šivenje se prevrnuše, konci i tkanine se prosuše po podu, kada Katarina nahrupi u sobu, ostavivši za sobom gomilu zbunjenih stražara da se priberu.

"Napolje! Napolje! Napolje!" povika ona, prelazeći preko sobe i lupkajući krutom rolnom pergamenta po ispruženom dlanu. Dvorske dame skloniše joj se s puta, prosipajući za sobom konac i tkaninu dok su se sudarale pokušavajući što pre da stignu do vrata. Predvorje je u jednom trenutku postalo suviše tesno jer su se žene i stražari sudarali u pokušaju da umaknu vladarkinom besu; zatim se spoljašnja vrata uz tresak zatvoriše - upravo u trenutku kada je carica stigla do pisaćeg stola.

Nastojnica joj se spokojno nasmešila; ispred nje na stolu počivala je sklopljena Biblija. "Draga moja Sofi", poče ona slatkim glasom, "posle svih ovih godina, ipak si došla da sa mnom izgovoriš 'Jutrenje'. Predlažem da počnemo 'Činom kajanja'..."

Carica lupi smotanim pergamentom po nastojničinoj Bibliji. Oči su joj sevale. "Ti počni da se kaješ!" povika ona. "Kako se usuđuješ da mi prkosiš? Kako se usuđuješ da me ne poslušaš? Moja volja je zakon u ovoj državi! Ova država ti pruža utočište već preko godinu dana - uprkos savetima mojih kancelara i protiv mog vlastitog uverenja! Kako se usuđuješ da ne izvršiš moje naređenje?!" Ščepavši pergament, ona ga rastvori pred nastojnicom. "Potpiši!" zaurla ona, te dohvati pero iz mastionice, pri čemu prosu mastilo po stolu jer joj je ruka podrhtavala. Lica joj je bilo tamno od besa. "Potpiši!"

"Draga moja Sofi", primeti mirno nastojnica, uzevši pergament Katarini iz ruke. "Pojma nemam o čemu to govoriš." Stala je da pregleda hartiju kao da je nikada ranije nije videla.

"Platon Zubov mi je kazao da si odbila da potpišeš", drala se ona dok je nastojnica nastavljala da čita. Sa pera koje je carica držala i dalje je kapalo mastilo. "Zahtevam da mi saopštiš zbog čega - pre no što te bacim u zatvor!"

"Ako nameravaš da me baciš u zatvor", primeti nastojnica uz osmeh, "ne vidim zbog čega bih se izvinjavala - mada to tebi može izgledati od životne važnosti." Zatim se ponovo udubi u čitanje.

"Kako to misliš?" upita carica, vrativši pero u mastionicu. "Savršeno dobro znaš o čemu je reč - kao i to da si, odbivši da ga potpišeš, izdala državu! Svaki francuski izbeglica koji želi da ostane pod mojom zaštitom moraće da potpiše ovu zakletvu. Ta nacija raskalašnih podlaca ubila je svoga kralja! Prognala sam ambasadora Ženea sa svog dvora - prekinula sam sve diplomatske veze sa tom marionetskom vladom budala - zabranila sam da francuski brodovi uplove u bilo koju rusku luku!"

"Da, da", reče nastojnica pomalo nervozno. "Ali kakve sve to veze ima sa mnom? Teško bi se moglo reći da sam ja izbeglica - otišla sam mnogo pre no što su vrata Francuske zatvorena. Zašto bih prekinula sve veze sa mojom zemljom - pa čak i prijateljsku prepisku koja nikome ne može nauditi?"

"Odbijanjem stavljaš do znanja da si na strani tih đavola!" sva užasnuta primeti Katarina. "Shvataš li ti da su oni glasali da se kralj pogubi? Otkud im pravo da prigrabe takvu slobodu? Taj ulični ološ - hladnokrvno ga je ubio, kao da je obični kriminalac! Odsekli su mu kosu i ostavili mu samo košulju, te ga vozali u drvenim toljagama po ulicama kako bi rulja mogla da ga pljuje! Kada je na stratištu pokušao nešto da kaže - da svom narodu oprosti grehe pre no što ga ubiju kao kakvu kravu - gurnuli su mu glavu na kameni pladanj i pustili onu groznu spravu..."

"Znam", izusti tiho nastojnica. "Znam." Ona spusti pergament na sto i ustade kako bi se našla licem u lice sa svojom prijateljicom. "Ali ja ne mogu da prekinem svaku vezu sa onima u Francuskoj, bez obzira na sve tvoje ukaze. Ima nešto još mnogo gore - mnogo strašnije od smrti kralja - možda strašnije i od smrti svih kraljeva."

Katarina je zapanjeno pogleda, a nastojnica preko volje otvori Bibliju i izvuče pismo, te joj ga pruži.

"Neke figure Monglanske garniture su možda nestale", reče ona.

Katarina Velika, carica cele Rusije, sedela je za crno-belom šahovskom tablom nasuprot nastojnici. Dohvatila je konja i spustila ga u središte. Izgledala je umorno i bolesno.

"Ne razumem", primeti ona tihim glasom. "Ako si sve ovo vreme znala gde su figure sklonjene, zašto mi nisi rekla? Zašto nisi imala u mene poverenja? Mislila sam da su raštrkane..."

"Bile su raštrkane", odvrati nastojnica, proučavajući tablu, "raštrkale su ih ruke za koje sam mislila da ih kontrolišem. Izgleda da sam se prevarila. Jedan od igrača nedostaje, kao i nekoliko figura. Moram ih povratiti."

"Svakako da moraš", složi se carica. "Valjda ti je sada jasno da je trebalo prvo meni da se obratiš. Imam agente u svim zemljama. Ako iko može da povrati te figure, onda sam to ja."

"Ne pričaj gluposti", odvrati joj nastojnica, uzevši pri tom kraljicom pešaka. " Kada je ta mlada žena nestala, u Parizu se nalazilo osam figura. Sigurno nije bila tako glupa da ih ponese sa sobom. Ona jedina zna gde su bile skrivene... i nikome neće verovati osim osobi za koju zna da je ja šaljem. Pisala sam gospođici Kordej, koja je nekada vodila samostan u Kanu. Zamolila sam je da otputuje u Pariz u moje ime - i da uđe u trag nestaloj devojci pre no što bude suviše kasno. Ni pod pretnjom smrću ne sme pomenuti figure. Pošto si proterala mog poštara, ambasadora Žanea, i potpuno me onemogućila da održavam vezu sa Francuskom, moraš mi pomoći. Moje poslednje pismo otišlo je u njegovoj diplomatskoj torbi."

"Helena, suviše si pametna za mene", primeti carica, široko se osmehnuvši. "Trebalo je da pogodim preko koga primaš ostalu poštu - onu koju nisam uspela da zaplenim."

"Zapleniš!" iznenadi se nastojnica, posmatrajući Katarinu kako joj sklanja lovca sa table.

"Ništa važno", odvrati carica. "Ali pošto si upravo dokazala da imaš bar malo poverenja u mene, otkrivši mi sadržaj pisma, možda ćeš se odlučiti na još jedan korak i dozvoliti mi da ti pomognem oko garniture, što sam ti već odavno ponudila. Iako pretpostavljam da si mi se poverila jedino zato što sam uklonila Ženea - ostajem ti prijateljica. Želim Monglansku garnituru. Moram je se dočapati pre no što padne u neke mnogo beskrupuloznije ruke od mojih. Došavši ovamo, svoj život si poverila meni, ali do ovog trenutka nisi mi otkrila ništa od onoga što znaš. Zašto da ti ne zaplenjujem pisma, kada u mene nemaš poverenja?"

"Kako sam mogla da ti ukažem toliko poverenje?" ljutito povika nastojnica. "Misliš li da sam slepa? Potpisala si pakt sa svojim neprijateljem, Prusijom, radi još jednog dela teritorije svog saveznika, Poljske. Imaš na hiljade neprijatelja, čak i na samom dvoru. Verovatno znaš da ti sin Pavle obučava trupe na svom imanju u Gačini po uzoru na prusku vojsku, planirajući prevrat. Svaki tvoj pokret u ovoj opasnoj igri jasno govori o tome da ti je Monglanska garnitura potrebna radi vlastitih ciljeva - moći. Kako mogu biti sigurna da i mene nećeš izdati kao što si izdala tolike druge? Iako si možda na mojoj strani, što žudim da bude tačno - šta bi se dogodilo ako bismo garnituru donele ovamo? Svoju moć ćeš, draga moja Sofija, poneti sa sobom u grob. Kada bi ti umrla, ne smem ni da pomislim u kakve svrhe bi tvoj sin Pavle mogao da upotrebi te figure!"

"Pavle ne treba da te plaši", frknu carica, pošto je nastojnica zaklonila kralja topom. "Njegova moć nikada neće premašiti onu koju imaju te jadne trupe koje muštra unaokolo u njihovim glupim uniformama. Kada umrem, naslediće me moj unuk Aleksandar. Sama sam ga odgojila i on će ispuniti moja obećanja..."

U tom trenutku nastojnica stavi prst na usta i pokaza prema tapiseriji okačenoj o suprotni zid. Carica pogleda u pravcu u kome joj je nastojnica pokazivala, pa nečujno ustade. Obe žene zurile su u tapiseriju, a nastojnica je nastavila da govori.

"Ah, baš zanimljiv potez, zadaće mi dosta muka..."

Carica je krenula preko sobe odlučnim korakom. Trgnula je tešku tapiseriju u stranu jednim odsečnim pokretom. Tamo je stajao okrunjeni princ Pavle, postiđen, lica crvenog poput kupusa. Zaprepašćeno se zagledao prvo u majku, a onda u pod.

"Majko, došao sam ti u posetu..." poče on, ali nikako nije mogao da je pogleda u oči. "Hoću da kažem, vaše veličanstvo, ja... došao sam da posetim časnu majku nastojnicu radi..." Sve vreme nije prestajao da se poigrava dugmetima na žaketu.

"Očigledno si oštroumnost nasledio od svog pokojnog oca", odbrusi ona. "Kako sam mogla i da pomislim da u utrobi nosim princa čija će najveća vrlina izgleda biti da se šunja i prisluškuje! Smesta da si se izgubio! Mrsko mi je i da te pogledam!"

Okrenula mu je leđa, tako da je samo nastojnica uočila pogled pun mržnje koji je Pavle uputio majčinim leđima. Katarina je igrala opasnu igru s ovim momkom; nije on ni upola bio takva budala za kakvu ga je ona smatrala.

"Molim časnu majku i njeno veličanstvo da mi oproste što sam se usudio da ih uznemirim u ovom krajnje nepriličnom trenutku", reče on umiljato. Poklonivši se duboko majčinim leđima, napravio je korak unazad, a zatim ćutke izišao iz sobe.

Carica ništa nije rekla, ostala je da stoji blizu vrata, očiju prikovanih za šahovsku tablu.

"Šta misliš, koliko je čuo?" konačno je upitala, čitajući nastojničine misli.

"Moramo pretpostaviti da je sve čuo", odvrati nastojnica. "Smesta moramo nešto preduzeti."

"Samo zato što je taj budalasti momak otkrio da neće postati car?" Upita Katarina s gorkim osmehom na usnama. "Ubeđena sam da mu je to već odavno bilo jasno."

"Ne zbog toga", reče nastojnica, "već zato što je saznao za garnituru."

"Ali imamo dovoljno vremena da stvorimo neki plan", primeti Katarina. "Figura koju si ovamo donela sa sobom sklonjena je u mojoj riznici. Možemo je premestiti, ako želiš, na neko mesto na koje nikome neće pasti na pamet da je traži. Radnici upravo izlivaju novu betonsku ploču za poslednje krilo Zimske Palate. Radovi na njemu traju već pedeset godina - ne smem ni da pomislim koliko je već kostiju tamo pokopano!"

"Da li bismo mogle to same da obavimo?" upita nastojnica kada se carica vrati preko sobe.

"Mora da se šališ." Katarina ponovo sede za sto sa šahovskom tablom. "Nas dve - da se iskrademo u gluvo doba noći da bismo sakrile malu šahovsku figuru visoku jedva šest inča? Ne verujem da treba dizati toliku paniku."

Nastojnica, međutim, nije više gledala u nju već joj je pogled počivao na šahovskoj tabli između njih i na raštrkanim figurama iz napola dovršene partije, na stolu za igru od crno-belih ploča koji je donela iz Francuske. Lagano je podigla ruku i jednim pokretom uklonila sve figure tako da ih je nekoliko palo na mekani astraganski tepih. Zatim je stala da kucka po ploči. Začuo se prigušen, dubok ton kao da se ispod površine nalazi kakvo jastuče - kao da je nešto razdvajalo tanke emajlirane ploče od nečeg što je bilo skriveno ispod njih. Caričine oči se raširiše i ona ispruži ruku i dodirnu površinu ploče. Potom ustade od stola, dok joj je srce lupalo kao ludo, i ode do posude sa ugljevljem u kojoj se ugalj odavno pretvorio u pepeo. Tamo dohvati težak železni žarač, podiže ga iznad glave i svom snagom spusti na sto sa šahovskom tablom. Nekoliko ploča naprsnu. Odbacivši žarač u stranu, ona otrgnu polomljene komade golim šakama i izvuče pamučnu vatu koja je ležala ispod ploče. Ispod vate ugledala je prigušeno svetlucanje koje kao da je dopiralo iz unutrašnjosti. Nastojnica je i dalje sedela pored table ozbiljnog i bledog lica.

"Tabla Monglanske garniture!" prošaputa carica, zureći u izrezbarene srebrne i zlatne kvadrate koji se ukazaše kroz razjapljenu rupu. "Sve vreme je bila kod tebe. Nije ni čudo što si bila tako tiha. Moramo ukloniti ove ploče i vatu i izvući je iz stola kako bih naparila oči njenim sjajem. Ah, kako žudim da je vidim!"

"Zamišljala sam je u snovima", priznade nastojnica. "Ali kada smo je konačno izvadile iz zemlje, kada sam je videla kako sija na prigušenoj samostanskoj svetlosti, kada sam pod prstima osetila obrađeno drago kamenje i čudne magične simbole - kroz mene kao da je protekla neka sila mnogo strašnija od bilo čega što sam do tada iskusila. Sada ti je jasno zašto želim da je zakopam - noćas - na nekom mestu gde je niko drugi neće ponovo pronaći dok ostale figure ne budu vraćene. Postoji li bilo ko kome možemo u toj meri verovati da ga zamolimo da nam pomogne?"

Katarina se zagledala u nju i jedan dugi trenutak ništa nije rekla, osetivši po prvi put za mnogo godina usamljenost koju je sama sebi namentnula prihvativši se uloge carice. Carica nije mogla sebi da dozvoli da ima ni prijatelje ni poverenike.

"Ne", odvrati ona nastojnici vragolastim, mladalačkim osmehom, "ali još mnogo pre ovoga upuštale smo se u opasna preduzetništva - zar ne Helen? U ponoć bismo mogle da večeramo zajedno - posle toga će nam žustra šetnja po vrtu dobro činiti?"

"Možda ćemo poželeti da pođemo u više šetnji", složi se nastojnica. "Pre no što sam naredila da se ova tabla ugradi u sto, pažljivo sam je isekla na četiri dela... kako bi se mogla lakše prenositi i kako mi ne bi bili potrebni mnogi pomagači. Predvidela sam ovaj dan..." Upotrebivši gvozdeni žarač kao polugu, Katarina je već počela da lomi krhke ploče. Nastojnica je sklanjala deliće i otkrivala sve veće delove veličanstvene table. U svakom kvadratu bio je urezan neki čudan, mističan simbol, naizmenično u srebru i zlatu. Ivice su bile ukrašene retkim, nebrušenim dragim kamenjem, uglačanim kao jaja i umetnutim u čudna ustrojstva.

"Posle večere", reče nastojnica, podigavši pogled prema svojoj prijateljici, "pročitaćemo moja... zaplenjena pisma?"

"Svakako - poslaću nekog da ti ih donese", odvrati carica, zadivljeno posmatrajući tablu. "Nisu bila naročito zanimljiva. Sva su od neke dugogodišnje prijateljice - koja uglavnom razglaba o tome kakvo je vreme na Korzici..."

TASILI, APRIL 1793.

Ali Mirela se već nalazila hiljadama milja daleko od obala Korzike. Kada je prešla preko poslednjeg visokog zida Ez-Zemoul El Akbara, pred sobom je ugledala, daleko preko peska, Tasili - dom Bele Kraljice.

Tasili n'Ajjer, ili Visoravan ponora, uzdizao se iz pustinje u obliku dugačke trake plavog kamena koja se protezala tri stotine milja od Alžira do kraljevstva Tripoli, duž Ahagarskih planina i bujnih oaza posutih po južnom delu pustinje. U kanjonima te visoravni krio se ključ drevne tajne.

Dok je Mirela sa Šahinom ulazila iz bezbojne pustinje u ždrelo uskog zapadnog tesnaca, osetila je kako temperatura naglo opada - i po prvi put za gotovo mesec dana, namirisala je svežu vodu. Ušavši u tesnac visokih stenovitih zidova, ugledala je kako preko raspuknutog kamena teče uska rečica. Obale su bile bogate ružičastim oleanderima koji su šaputali u hladu, a nekoliko retkih urminih palmi raslo je iz korita reke, svojim paperjastim lišćem posežući za svetlucavim delićem neba.

Dok su se njihove kamile pele kroz usko ždrelo, vrat plave stene lagano se širio u bogatu i plodnu dolinu u kojoj su bujne reke napajale voćnjake bresaka, smokava, kajsija. Mirela, koja već nedeljama nije jela ništa osim guštera, salamandera i jastrebova pečenih u uglju, sada je brala beskve sa drveća dok su prolazili ispod debelih grana, a kamile su brstile tamnozeleno lišće.

Svaka dolina otvarala se prema desetinama drugih dolina i izuvijanih klisura i u svakoj je vladala drugačija klima i raslo drugačije rastinje. Nastao pre mnogo miliona godina radom dubokih podzemnih reka koje su se probijale kroz višebojne slojeve stene, Tasili je stekao oblik pećina i ponora kakvog podzemnog mora. Reka je usecala ždrela čiji su čipkasti zidovi od ružičastobelog kamena podsećali na koralne grebene, a široke doline na spiralne igle uperene prema nebu. Te stenovite visoravni nalik na zamkove od skorenog, crvenog, peskovitog škriljca opasivale su masivne visoravni plavo-sivih zidova kao u tvrđava, propinjući se iz tla pustinje čitavu milju put neba.

Mirela i Šahin nisu nikoga sreli sve dok, visoko iznad grebena Aabaraka Tafelaleta, nisu stigli do Tamrita - Sela Šatora. Ovde su se hiljadugodišnji čempresi nadnosili nad dubokim, hladnim koritom reke, a temperatura je tako opala da je Mirela odmah zaboravila na onih pedeset stepeni koji su ih pratili tokom celog prethodnog meseca dok su putovali preko suvih i golih dina.

U Tamritu su ostavili kamile i nastavili pešice, ponevši sa sobom samo nešto zaliha. Jer spremali su se da uđu u deo lavirinta gde su, prema Šahinovim rečima, zavijuci i izbočine bili toliko prevarni da su ga čak izbegavale i divlje koze i mufloni.

Sa žiteljima Sela Šatora dogovorili su se da poje njihove kamile. Mnogi od njih izišli su i širom otvorenih očiju zurili u Mireline crvene uvojke - koji su plamteli na zalazećem suncu.

"Noćas ćemo se ovde odmoriti", reče joj Šahin. "Lavirint možemo savladati samo danju. Krećemo sutra. U srcu Lavirinta nalazi se ključ..." On podiže ruku i pokaza prema kraju klisure, gde su se zidovi stene spajali u krivini već skrivenoj u plavocrnoj senci, pošto je sunce skliznulo ispod oboda kanjona.

"Bela Kraljica", prošaputa Mirela, posmatrajući iskrivljene senke usled kojih je izobličena stena izgledala kao živa. "Šahine, ti, u stvari, ne veruješ da tamo gore postoji neka žena od kamena, zar ne... Hoću da kažem, živo biće?" U trenutku kada je sunce zašlo, osetila je kako drhti od hladnoće, jer se vazduh naočigled hladio.

"Ja znam da postoji", odvrati joj on šapatom, kao da bi ih neko mogao ćuti. "Kažu da se ponekad u smiraj dana, kada nikog nema u blizini, iz velike daljine može čuti kako peva - peva neku čudnu melodiju. Možda... možda će je tebi otpevati."

Kod Sefara vazduh je bio hladan i bistar. Ovde su naišli na prve uklesine u steni - mada te nisu bile i najstarije - male đavole sa kozjim rogovima, koji su skakutali po zidovima u bareljefu. Bili su tu uklesani oko 1500. godine pre nove ere. Što su se više peli, sve su se teže kretali, a reljefi su bivali sve stariji - magičniji, tajanstveniji i složeniji.

Mireli se javio utisak da se vraća unazad kroz vreme dok se uspinjala strmim usponom isklesanim u okomitim zidovima kanjona. Kada god bi zavili za novu krivinu kanjona, crteži rasprostrti po tamnom pročelju stene ispričali bi im po jedno poglavlje priče iz povesti ljudi čiji su životi bili prisno povezani sa ovim vrletima - priče o nizanju talasa civilizacije što su se tu smenjivali tokom osam hiljada godina.

Na svakom koraku nailazili su na umetnost - umetnost jarkih boja: plameno crvena, crvena, oker, žuta i smeđa; uklesani reljefi i obojeni crteži na strmim zidovima obasjavali su divljim prelivima tamne pukotine rascepa i pećina - na hiljade crteža, dokle god je pogled dosezao. Razotkrivali su se ovde, u divljini prirode, islikani pod uglovima i u takvim visinama da su do njih mogli dospeti samo profesionalni planinari ili - kao što Šahin reče, koze - i pričali su priču ne samo o čoveku nego i o samom životu.

Drugoga dana ugledali su kočije Hiksosa - naroda s mora koji je pokorio Egipat i Saharu dve hiljade godina pre Hrista i kojima je superiorno naoružanje - vozila koja su vukli konji i oklopi - pomoglo da savladaju obojene kamile domorodačkih ratnika. Slikoviti prikaz njihovog pokoravanja mogli su da čitaju poput otvorene knjige dok su prelazili preko zidova kanjona poput grabljivica povrh ogromne crvene pustinje. Mirela se osmehnu u sebi, zapitavši se o čemu bi razmišljao njen ujak Žak-Luj, dok bi gledao dela svih tih nepoznatih umetnika, čija su imena ostala zakopana u nejasnim maglama vremena, ali čiji su radovi opstali tokom svih tih hiljada godina.

Svake noći kada bi sunce zašlo za obod kanjona, morali su da potraže zaklon. Kada u blizini ne bi bilo pećina, umotali bi se u vunenu ćebad koju bi Šahin prethodno pričvrstio za zid kanjona šatorskim kočićima - kako se u snu ne bi otkotrljali preko ivice stene.

Trećega dana stigli su do pećina Tan Zoumaitoka - pećina tako mračnih i dubokih da se u njima nešto moglo videti samo pri svetlosti baklji napravljenih od zakržljalih šikara koje su iščupali iz pukotina stene. U ovim pećinama nalazile su se obojene slike, savršeno očuvane, na kojima su bili prikazani muškarci bez lica, sa glavama u obliku novčića, koji su razgovarali sa ribom što se držala uspravno i imala noge. Šahin joj je objasnio da su drevna plemena verovala kako su njihovi preci prešli iz mora na kopno u obliku riba, koje su na nogama izišle iz prvobitnog kala. I ovde su naišli na opise magije koju su koristili da bi umilostivili duhove prirode - spiralni ples koji je izvodio djenoun, ili zli duhovi koji kao da su bili opsednuti - krećući se u smeru kazaljke na satu u sve užim krugovima oko središnjeg oblika svetog kamena. Mirela je dugo posmatrala tu sliku, a Šahin je ćutke stajao pored nje; zatim su krenuli dalje.

Ujutro četvrtoga dana, približili su se vrhu visoravni. Kada su zavili za okuku klisure, zidovi su se naglo razmakli i proširili, obrazujući široku i duboku dolinu potpuno prekrivenu crtežima. Svuda, na svaki komadić stene, bila je naneta boja. Ovo je bila Dolina divova. Od podnožja do vrha, zidove klisure ispunjavalo je više od pet hiljada slika. Mirela je na trenutak prestala da diše dok je pogledom prelazila preko tog umetničkog blaga - najstarijeg koje su videli - a koje su krasile žive boje, jasnoća i jednostavnost, kao da su prizori islikani dan pre njihovog dolaska. Poput fresaka velikih majstora, i ovi crteži bili su bezvremeni.

Dugo je ostala tako da stoji. Priče koje su pričali ovi zidovi kao da su je zaokupile, odvukle u jedan drugi svet, primitivan i tajanstven. Između zemlje i neba nije bilo ničeg osim boje i oblika - boje koja kao da je kolala njenom krvlju poput droge dok je stajala na visokom ispustu, okačenom u praznom prostoru. A onda je začula zvuk.

U početku joj se učinilo da je posredi vetar - ličilo je na prodorno zujanje nalik na hujanje vetra kroz uski grlić boce. Podigavši pogled, ugledala je visoku stenu - možda hiljadu stopa iznad njih - koja se pružala iznad suve, divlje klisure. U steni se niotkuda pojavila jedna uska pukotina. Mirela pogleda u Šahina koji je takođe posmatrao stenu sa koje je dopirao zvuk. On prekri lice velom i klimnu joj da pođe za njim tom uskom stazom.

Staza se oštro uspinjala. Uskoro je postala tako strma, a sam ispust toliko krhak, da je Mirela - već duboko u sedmom mesecu trudnoće - jedva uspevala da normalno diše i održava ravnotežu. Jednom se okliznula i dočekala na kolena. Kamenčići koje je pri tom odgurnula nogom strmoglavili su se u klisuru duboku tri hiljade stopa. Progutavši knedlu, uspela je da se uspravi - Šahin nije mogao da joj pomogne jer je ispust bio strašno uzak - i krene dalje. Zvuk je postajao sve glasniji.

Posredi su bile samo tri note koje su se bez prestanka ponavljale u različitim kombinacijama. Pisak je postajao sve prodorniji. Kada bi se čvršće priljubila uz rascep u steni, zvuk je manje ličio na hujanje vetra. Taj predivni, jasni ton podsećao je na ljudski glas. Mirela je nastavila da se penje ispustom koji joj se krunio pod nogama.

Ispust kojim su išli nalazio se na pet hiljada stopa od dna doline. Ono što je odozdo izgledalo kao uska pukotina u steni, u stvari je bio jedan džinovski rascep - ulaz u pećinu, ili je bar na to ličio. Dvadeset stopa u prečniku i pedeset u visinu, protezao se poput ogromnog rascepa u kamenu između ispusta i vrha. Mirela je sačekala Šahina da stigne do nje, uhvatila ga za ruku i njih dvoje uđoše kroz otvor.

Zvuk je postao zaglušujući, kovitlao se oko njih, dopirući sa svih strana i odbijajući se o zidove rascepa. Mireli se činilo da se kreće kroz sve deliće njenog tela dok se probijala kroz mračnu pukotinu. Na kraju je na trenutak ugledala svetlost. Nadirala je kroz tamu, dok ju je muzika gutala. Konačno je stigla do kraja, držeći i dalje Šahina za ruku, i zakoračila napolje.

Ono što je smatrala za pećinu bila je, u stvari, još jedna mala dolina, čiji je strop bio otvoren prema nebu. Svetlost je nadirala odozgo, kupajući sve tajanstvenom belinom. Na zakrivljenim ispupčenim zidovima počivali su divovi. Dvadeset stopa visoki, lebdeli su iznad nje u bledim, prozračnim bojama. Bogovi sa spiralnim ovnovskim rogovima koji su im rasli iz glava, muškarci u naduvenim odelima sa crevima koja su im se protezala od usta do grudi, čija su lica bila skrivena ispod okruglih šlemova sa rešetkama, tako da im se nisu razaznavale crte lica. Sedeli su na stolicama sa čudnim naslonima za glavu; ispred njih nalazile su se poluge i neke kružne sprave nalik na brojčanike satova ili barometara. Sve što su radili Mireli je izgledalo čudno i strano - a u središtu je lebdela Bela Kraljica.

Muzika je prestala. Možda je ipak bio u pitanju trik vetra - ili njenog uma. Figure su blistavo sijale pod mlazom bele svetlosti. Mirela se zagledala u Belu Kraljicu.

Ta čudna i užasna figura moćno se uznosila visoko na steni - veća od svih ostalih. Poput božanske Nemesis uzdizala se na litici u oblaku beline - njeno moćno lice bilo je tek naznačeno u nekoliko divljih poteza - povijeni rogovi podsećali su na upitnike koji kao da su iskakali iz zida. Usta su joj bila razjapljena kao u osobe bez jezika koja pokušava nešto da kaže. Ali ona nije govorila.

Mirela je ukočeno zurila u nju; malo je nedostajalo da je savlada užas. Okružena tišinom strašnijom od zvuka, ona baci pogled na Šahina, koji je nepokretno stajao pored nje. Umotan u svoj tamni haik i plavi veo, i on kao da je bio isklesan od bezvremenog kamena. U veličanstvenom mlazu svetlosti, okružena hladnim zidovima klisure, Mirela je bila užasnuta i zbunjena dok je lagano vraćala pogled na zid. A onda je ugledala.

Bela Kraljica je u podignutoj šaci držala dugačak štap - a oko tog štapa bile su uvijene dve zmije. Poput isceliteljske palice, oblikovale su broj osam. Učinilo joj se da je čula glas, ali on nije dopirao iz zaobljenog kamenog zida - dolazio je iznutra. Taj je glas govorio: Pogledaj ponovo. Pogledaj pažljivije. Vidi.

Mirela se zagleda u figure koje su se ređale po zidu. Sve su predstavljale muškarce - sve osim figure Bele Kraljice. A onda, kao da joj je veo spao sa očiju, sve je videla u drugačijoj svetlosti. Pred sobom više nije imala prizor muškaraca zauzetih nekim čudnim i nerazumljivim poslovima - sve je to bio jedan čovek. Poput pokretne slike koja počinje na jednom mestu, a završava na drugom, prizor je prikazivao napredovanje tog čoveka kroz mnogo faza - preobražavao se iz jedne stvari u drugu.

Pod preobražujućom palicom Bele Kraljice, prelazio je preko zida, iz jednog stanja u drugo, baš kao što su ljudi sa okruglim glavama izišli iz mora u obliku riba. Odevao se u obrednu odeću - možda da bi se zaštitio. Pokretao je razne poluge, poput navigatora koji upravlja brodom ili hemičara koji udara po avanu. I na kraju, posle mnogih promena, kada je veliki posao završen, ustao je sa svoje stolice i pridružio se Beloj Kraljici, okrunjen za svoj trud svetim spiralnim rogovima Marsa - boga rata i uništenja. Postao je bog.

"Shvatila sam", reče Mirela naglas, a zvuk njenog glasa stade da se odbija napred-nazad o zidove i o pod provalije, remeteći sunčevu svetlost.

U tom je trenutku osetila prvi put bol. Presamitila se kada ju je ščepao, a Šahin ju je prihvatio i pomogao joj da se spusti na tle. Oblio ju je hladan znoj, a srce joj je divljački zalupalo. Šahin je strgnuo veo i položio joj šaku na stomak u trenutku kada joj se telo po drugi put zgrčilo.

"Vreme je", reče on nežno.

TASILI, JUN 1793.

Sa visoke visoravni iznad Tamrita Mirela je mogla da vidi dvadeset milja u daljinu preko dina. Vetar joj je podizao kosu boje peska koja se vijorila iza nje. Njen meki kaftan bio je raskopčan jer je dojila dete. Kao što je Šahin predvideo, rođen je pod budnim pogledom boginje - i bio je dečak. Nazvala ga je Šarlot, po svom sokolu. Sada mu je bilo skoro šest nedelja.

Na obzorju je ugledala meke, crvene pramenove uskovitlanog peska, koji su joj govorili da stižu jahači iz Bahr-al-Azraka. Kada je začkiljila, mogla je da razabere četiri čoveka na kamilama, kako klize niz unutrašnji zavoj masivne, paperjaste dine, slični sitnim strugotinama drveta koje su poneli okeanski talasi. Toplota je tvorila vrele šare po dini, zaklanjajući prilike kada bi se našle na njenom tragu.

Biće im potreban skoro čitav dan da stignu do Tamrita, smeštenog daleko u kanjonima Tasilija, ali Mirela nije morala da čeka na njihov dolazak. Znala je da dolaze po nju. Osećala je to već mnogo dana. Poljubivši sina u glavu, umotala ga je u vreću okačenu oko vrata i krenula nazad niz planinu - da sačeka pismo. Ako ne danas, stići će uskoro. Pismo od nastojnice opatije Monglan, u kome joj piše da se mora vratiti.