1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

13. SREDIŠNJICA

'Igra staklenih perli', Herman Hese

Šerlok Holms

ALŽIR, APRIL 1973.

Bio je jedan od onih svetlucavih, ljubičasto-plavih sumraka na početku proleća. I samo nebo kao da je hučalo dok je moj avion kružio kroz prozračnu izmaglicu što se dizala sa mediteranske obale. Ispod mene prostirao se Alžir.

"Al-Đezair Beida", tako su ga zvali. Belo ostrvo. Kao da se izdizalo iz mora, a sa njega se cedila voda, nalik na grad iz bajke, nalik na fatamorganu. Sedam legendarnih vrhova bili su okruženi mnogobrojnim belim zgradama koje su se obrušavale jedna preko druge nalik na ukrasni šlag sa svadbene torte. Čak je i drveće imalo tajanstven, egzotičan oblik, a boje kao da nisu pripadale ovom svetu.

Preda mnom je bio beli grad koji je osvetljavao put ka unutrašnjosti Crnog Kontineneta. Tamo dole, ispod sjajne oblande, ležale su raštrkani delići tajne zbog koje sam proputovala pola zemaljske kugle. Dok je moj avion klizio nad vodom, imala sam osećaj da ću se spustiti ne u Alžir, već na prvo polje: šahovsko polje koje će me odvesti u samo srce igre.

Kada smo izišli iz aviona, ugledala sam dvospratnu zgradu sa ravnim krovom ispred koje su se na prohladnom, ustajalom povetarcu talasale palme poput dugačkog perja. Vazduh je ispunjavao miris jasmina što se noću rascvetava. Preko pročelja niske staklene zgrade aerodroma bila je pričvršćena rukom ispisana traka: ti zavijuci, tačke i zapete koji su podsećali na japansko pismo rađeno četkicom bili su moj prvi susret sa klasičnim arapskim pismom. Ispod gotovo izvajanih slova, stajao je prevod štampanim slovima: "Bienvenue en Algérie".

Prtljag nas je čekao na trotoaru radi identifikacije. Nosač smesti moj na metalna kolica i ja krenuh za rekom putnika u aerodromsku zgradu.

Stala sam u red sa onima koji su ulazili u zemlju i razmišljala o tome dokle sam dospela od one noći, pre jedva nedelju dana, koju sam probdela odgonetavajući gatarino proročanstvo. Ceo taj put prevalila sam bez ičije pomoći.

Ali ne slučajno. Već narednog jutra, pošto sam odgonetnula njenu pesmu, žurno sam pokušala da stupim u vezu sa bilo kim iz svog šarolikog kruga prijatelja, ali kao da su se svi urotili da ne puste ni glasa od sebe. Kada sam nazvala Harija, služavka Valeri mi je kazala da su se Lili i Mordekaj negde zatvorili i da proučavaju tajne šaha. Hari je otišao iz grada da prenese Solovo telo u Ohajo ili Oklahomu, gde je pronašao neke njegove rođake za koje nikada ranije nije čuo. Luelin i Blanša su iskoristili Harijevo odsustvo i zbrisali u London na neku rasprodaju antikviteta.

Nim je i dalje bio, da tako kažem, u samostanu, i nije odgovarao na moje hitne telefo­nske poruke. Ali u subotu ujutro, dok sam se nosila sa radnicima koji su selili moje stvari i vraški se trudili da moje smeće što lepše spakuju, u stanu se pojavio Bosvel, noseći kutiju od "šarmantnog gospodina koji je ovde bio pre neko veče".

Kutija je bila puna knjiga i na njoj je stajala prikačena poruka koja je glasila: "Moli se da nađeš vodiča i peri se iza ušiju." U potpisu je stajalo: "Milosrdne sestre". Sve knjige sam izručila u putnu torbu koju sam nameravala da ponesem kao ručni prtljag i zaboravila na njih. Kako sam mogla znati da će te knjige, otkucavajući u torbi poput bombe, imati velikog uticaja na događaje koji će ubrzo uslediti? Ali Nim je znao. Možda je odavno to znao. Čak i pre no što mi je spustio šake na ramena i rekao: "J'adoube".

Među eklektičkom mešavinom plesnjivih starih pejperbek izdanja nalazila se knjiga Legenda o Karlu Velikom, kao i nekoliko knjiga o šahu, magičnim kvadratima i matematičkim proučavanjima za svačiji ukus i svih vrsta. Među njima našla se i dosadna knjiga o osnovima kupovine i prodaje vrednosnih papira pod naslovom Fibonačijevi brojevi, koju je napisao, upravo dr Ladislaus Nim.

Teško da sam posle šestočasovnog leta iz Njujorka do Pariza mogla reći kako sam postala stručnjak za šah, ali mnogo sam naučila o Monglanskoj garnituri i njenoj ulozi u padu carstva Karla Velikog. Iako se nigde nije pominjala po imenu, ova garnitura prouzrokovala je smrt čak pet-šest kraljeva, prinčeva i odabranih dvorana, kojima su glave razbijene figurama "od masivnog zlata". Zbog nekih od tih ubistava otpočinjani su ratovi, a posle smrti Karla Velikog, njegovi vlastiti sinovi razjedinili su Franačko carstvo, boreći se oko tajanstvene šahovske garniture. Na tom je mestu Nim na margini knjige zabeležio: "Šah - najopasnija od svih igara."

Prethodne nedelje potrudila sam se, onako na svoju ruku da naučim nešto malo o šahu, čak i pre no što sam pročitala knjige koje mi je on dostavio: znala sam dovoljno da sam mogla da pravim razliku između taktike i strategije. Taktiku su sačinjavali kratkoročni potezi povučeni radi sticanja što boljeg položaja. Ali strategija je bila ta pomoću koje se dobijala partija. Ovo obaveštenje pokazaće se od velike koristi kada budem stigla u Pariz.

Ni sa druge strane Atlantika partnerska firma Fulbrajt Kon nije izgubila ništa od svoje patine dugotrajnih prevara i podmićivanja. Možda se izmenio jezik u igri koju su igrali, ali potezi su ostali isti. Istog časa kada sam stigla u parisku kancelariju, nagovestili su da od posla možda neće biti ništa. Izgleda da nisu još bili primili potpisani ugovor od momaka iz OPEK-a.

Očigledno je bilo da su danima čučali po raznim ministarstvima u Alžiru, leteli tamo-amo i pravili velike račune, ali se svaki put vraćali praznih šaka.

Sada je nameravao da se u stvar umeša i stariji partner, Žan Filip Petar. Upozorio me je da ne preduzimam ništa dok on krajem nedelje ne stigne u Pariz, a potom je stao da me uverava da će francuski partner bez sumnje pronaći za mene neki posao kada se prašina slegne. Po njegovom tonu moglo se zaključiti da ima u vidu neke lake daktilografske poslove, te pranje i čišćenje prozora i podova, a možda i nekoliko klozeta. Ali ja sam imala drugačije planove.

Francuski partner možda nije imao potpisan ugovor sa klijentom, ali ja sam imala avionsku kartu za Alžir i celu nedelju pred sobom koju sam tamo mogla provesti bez ičijeg nadzora.

Kada sam izišla iz pariske kancelarije Fulbrajt Kona i pozvala taksi da me odveze nazad na Orli, zaključila sam da je Nim bio u pravu kada je rekao da bi trebalo da izoštrim svoje ubilačke instinkte. Suviše dugo sam koristila taktiku izbegavanja, tako da nisam mogla da sagledam tablu od figura. Da nije možda došlo vreme da uklonim one figure koje su mi zaklanjale vidik?

Gotovo pola sata prostajala sam u redu za one koji ulaze u zemlju pre no što sam došla na red. Milili smo poput mrava između usko postavljenih metalnih ograda pre no što smo stigli do pasoške kontrole.

Konačno sam se našla pred staklenom kabinom. Službenik koji je pregledavao pasoše pomno se zagledao u moju alžirsku vizu sa službenom, malom, crveno-belom nalepnicom i velikim, razvučenim potpisom koji je gotovo prekrivao celu plavu stranicu. Dosta dugo se zadržao na njoj pre no što mi je uputio naizgled prilično začuđen pogled.

"Putujete sami", primeti on na francuskom. To nije bilo pitanje. "Imate vizu za affaires, gospođo. Za koga ćete raditi? (Affaires znači "biznis", ali i "ljubavna veza". Veoma nalik na Francuze - jednim udarcem uvek ubijaju dve muve.)

"Radiću za OPEK", počeh da objašnjavam na svom siromašnom francuskom. Ali pre no što sam stigla da nastavim, on žurno udari pečat sa natpisom "Dar-el-Baida" preko cele vize. Glavom zatim dade znak nosaču koji se klatio naspram obližnjeg zida. Nosač priđe, a službenik brzo prelista do kraja moj pasoš i kroz prorez mi dodade deklaraciju za carinu.

"OPEK", izusti službenik. "Dobro, gospođo. Na obrascu samo navedite zlato i novac koje unosite u zemlju..."

Dok sam popunjavala obrazac, primetila sam da je nešto ispod glasa govorio nosaču, pokazujući glavom u mom pravcu. Nosač me kratko pogleda, klimnu i udalji se.

"Gde ćete stanovati za vreme svog boravka ovde?" upita službenik kada sam mu vratila popunjenu deklaraciju kroz prorez u staklu.

"U hotelu El Riad", odvratih. Nosač je otišao do kraja prolaza za prispele strane putnike, još jednom pogledao preko ramena prema meni i onda pokucao na neprozirna staklena vrata usamljene kancelarije naspram stražnjeg zida. Vrata su se otvorila i na njima se pojavio neki kršan momak. Sada su obojica gledala u mom pravcu; nisam zamišljala. A onaj kršni momak nosio je pištolj.

"Vaše isprave su u redu, gospođo", mirno mi saopšti službenik koji je pregledavao pasoše. "Možete poći na carinu."

Promrmljah nešto u znak zahvalnosti, pokupih isprave i prođoh kroz uski prolaz do natpisa na kome je stajalo "Douanier". Iz daljine sam ugledala svoj prtljag nagomilan na pokretnoj traci. Ali upravo u trenutku kada sam krenula prema njemu, doklati se do mene nosač koji me nije ispuštao iz vida.

"Izvinite, gospođo", reče on tihim, učtivim glasom, tako da ga niko drugi nije mogao ćuti. "Da li biste pošli sa mnom?" Zatim pokaza prema zatamnjenim, staklenim vratima kancelarije. Na vratima je i dalje stajao onaj kršan momak, poigravajući se pištoljem okačenim o bok. U grlu mi zastade knedla.

"Razume se da ne bih!" odvratih glasno i to na engleskom. Okrenuh se ponovo prema prtljagu, pokušavši da ne obraćam pažnju na njega.

"Bojim se da ću morati da budem uporan", primeti nosač, čvrsto me uhvativši za ruku. Pokušala sam da se podsetim na to kako sam u poslovnim krugovima poznata po čeličnim živcima. Ali već sam osećala kako me obuzima panika.

"Ne razumem u čemu je problem", rekoh, ovaj put na francuskom, sklanjajući njegovu šaku s moje ruke.

"Pas de problème", odvrati on tiho, sve vreme me gledajući u oči. "Chef de sécurité želi da vam postavi nekoliko pitanja, to je sve. Potrajaće svega nekoliko trenutaka. Prtljag će vam za to vreme biti bezbedan. Lično ću ga čuvati."

Nisam ja brinula za prtljag. Nije mi se napuštao svetli hol carinarnice radi ulaska u neobeleženu kancelariju koju je čuvao čovek sa pištoljem. Ali nisam imala puno izbora. Otpratio me je do kancelarije; čovek sa pištoljem se sklonio u stranu kako bi me propustio.

Bila je to mala prostorija, u kojoj je bilo jedva dovoljno prostora za metalni sto i dve stolice. Kada sam ušla čovek, koji je sedeo za stolom ustade da me pozdravi.

Imao je tridesetak godina, bio je mišičav, preplanuo i zgodan. Obišao je sto poput mačke, dok su mu se mišići ocrtavali ispod tankog materijala besprekorno sašivenog, tamnog, poslovnog odela. Sa tom gustom crnom kosom začešljanom od čela, maslinastim tenom, kao isklesanim nosem, i punim usnama, mogao je da prođe kao italijanski žigolo ili francuska filmska zvezda.

"To će biti sve, Ahmete", reče on baršunastim glasom naoružanom grubijanu koji je još držao vrata. Ahmet se povuče, tiho zatvorivši vrata za sobom.

"Gospođica Velis, pretpostavljam", primeti moj domaćin, pokazavši mi stolicu s druge strane stola. "Očekivao sam vas."

"Molim?" ostala sam da stojim i da ga gledam pravo u oči.

"Izvinite, nisam želeo da budem tajanstven", nasmeši se on. "Kroz moju kancelariju prolaze sve vize koje treba da budu izdate. Nema mnogo žena koje traže poslovne vize; u stvari, mislim da ste prva. Moram priznati da sam bio znatiželjan da upoznam takvu jednu ženu."

"E pa, pošto ste zadovoljili svoju znatiželju", rekoh i pođoh prema vratima.

"Draga moja gospođice", poče on, predvidevši da nameravam da pobegnem, "molim vas, sedite. Nisam ljudožder, neću vas pojesti. Ja sam ovdašnji šef obezbeđenja. Zovu me Šarif." Kada sam se okrenula i konačno nevoljno prihvatila triput ponuđenu stolicu, dočekao me je očaravajućim osmehom. Zubi su mu bili blistavo beli. "Smem li napomenuti da smatram vaše safari odelo krajnje pristalim? Ne samo šik, već i dobrim izborom za zemlju sa dve hiljade milja pustinje. Nameravate li da posetite Saharu za vreme vašeg boravka ovde, gospođice?" upita on kao uzgred, dok se smeštao na svoje mesto iza stola.

"Ići ću tamo gde me moj klijent bude slao", odvratih.

"Ah, da, vaš klijent", pametnjaković nastavi da brblja. "Dr Kader: Emil Kamel Kader, ministar za naftu. Stari prijatelj. Morate mu uručiti moje najtoplije pozdrave. Koliko se sećam, on je garantovao za vašu vizu. Mogu li da pogledam vaš pasoš, molim vas?" Istog časa ispružio je šaku i na trenutak primetih blesak zlatnih dugmadi za manžetne koje mora da je zaplenio na carini. Malo aerodromskih službenika zarađuje dovoljno da bi moglo da kupi tako nešto.

"Ovo je samo formalnost. Nasumce biramo ljude sa svakog leta koje onda pažljivije pregledamo od onih koji prođu samo kroz carinu. To vam se možda neće ponovo dogoditi u narednih dvadeset ili stotinu putovanja..."

"U mojoj zemlji", počeh, "ljude odvode u privatne kancelarije na aerodromima samo ako posumnjaju da nešto švercuju." Izazivala sam sreću i bila sam toga svesna. Ali mene nije mogao da prevari tom svojom kameleonskom pričom, zlatnim dugmadima za manžetne i svojim zubima filmske zvezde. Od svih putnika koji su doputovali sa mnom istim avionom jedino je mene poželeo da pretraži. A primetila sam da su i ostali aerodromski službenici nešto šaputali o meni. Samo su mene čekali. I to ne samo zato što sam bila žena koja dolazi poslovno u jednu muslimansku zemlju.

"Ah", izusti on, "plašite se da sam pomislio kako švercujete nešto? Na nesreću, po zakonu u ovoj zemlji jedino žena službenik može da pregleda ženu putnika! Ne, samo sam hteo da vidim vaš pasoš... bar za sada."

Prelistavao ga je sa velikim zanimanjem."Nikada ne bih pogodio koliko vam je godina. Izgledate kao da nemate više od osamnaest, a iz pasoša sam upravo saznao da vam je nedavno bio rođendan. Napunili ste dvadeset četiri. Zanimljivo - da li ste znali da vaš rođendan, četvrti april, pada na islamski sveti praznik?"

U tom trenutku iznenada se prisetih gatarinih reči. Kada mi je rekla da ne pominjem datum rođenja, nisam mislila na dokumenta kao što su pasoš i vozačka dozvola.

"Nadam se da vas nisam uznemirio", dodade on, čudno me pogledavši.

"Nipošto", odvratih nehajno. "Ako ste završili..."

"Možda bi vas zanimalo da saznate nešto više", nastavi on, prepredeno poput mačke, ispruživši pri tom ruku preko stola i dohvativši moju ručnu torbu. Bez sumnje je posredi bila samo još jedna "formalnost", ali osećala sam se sve neprijatnije i neprijatnije. U opasnosti si, reče neki glas duboko u meni. Ne veruj nikom, uvek gledaj preko ramena, jer zapisano je: četvrtog dana četvrtog meseca - doći će Osmica.

"Četvrti april", ponovi Šarif sebi u bradu, dok je vadio ruževe za usne, češalj i četku za kosu iz moje torbe i pažljivo ih ređao po stolu kao da su obeleženi dokazni materijal na suđenju za ubistvo. "U al-Islamu, zovemo ga 'Dan izlečenja'. Mi na dva načina računamo vreme: islamska godina je lunarna godina, a sunčeva godina počinje dvadeset prvog marta po zapadnom kalendaru. Bogata tradicija vezana je za obe.

Muhamed nam je naložio da moramo recitovati stihove iz Korana deset puta dnevno cele prve nedelje solarne godine", nastavi on, vadeći blokove, pera i olovke iz moje torbe i raspoređujući ih u redove. "Druge nedelje, moramo svaki dan kada ustanemo, dunuti iznad činije s vodom i piti iz iste činije. Zatim - osmog dana - " Šarif iznenada podiže pogled prema meni, kao da je očekivao da će me uhvatiti kako čačkam nos. Nehajno se osmehnuo, a nadam se da sam i ja.

"I tako, osmog dana druge nedelje ovog magičnog meseca, kada se obave svi Muhamedovi obredi, od bilo čega da čovek boluje, sigurno će ozdraviti. To pada četvrtog aprila. Veruje se da osobe rođene tog dana poseduju veliku moć da leče druge - gotovo kao... Ali razume se, pošto ste Zapadnjakinja, sigurno vas ne zanimaju ova praznoverja."

Da li sam ja to samo zamišljala da me posmatra kao što mačka vreba miša? Upravo sam podešavala izraz na licu kada je ispustio uzvik koji me natera da poskočim.

"Ah!" Jednim brzim pokretom ručnog zgloba baci nešto pred mene na sto. "Vidim da vas zanima šah!"

Bila je to Lilina portabl šahovska garnitura na koju sam potpuno zaboravila. Šarif zatim stade da vadi sve knjige redom i da ih stavlja jednu na drugu na sto, prethodno im pomno pročitavši naslov.

"Šah - matematičke igre - Ah, Fibonačijevi brojevi!" povika on, sa osmehom koji me nagna da pomislim kako ima nešto protiv mene. Kuckao je prstom po dosadnoj knjizi koju je Nim napisao. "Znači, vas zanima matematika?" upita on, netremice me posmatrajući.

"Ne naročito", odvratih, ustavši i pokušavši da vratim u torbu stvari koje mi je Šarif dodavao jednu po jednu. Teško je bilo poverovati da jedna mršava devojka može preći pola sveta noseći toliko besmislenih stvari. Ali očigledno je bilo moguće.

"Šta tačno znate o Fibonačijevim brojevima?" upita on, dok sam ja i dalje punila torbu.

"Koriste se za planiranje prodaje i kupovine vrednosnih papira", promrmljah. "Stručnjaci pomoću njih planiraju špekulacije na berzi koje se odnose na porast i pad cena - tu je teoriju pravio tridesetih godina momak po imenu R. N. Eliot..."

"Znači, ništa ne znate o autoru?" prekide me Šarif. Osetih kako lagano počinjem da zelenim dok sam podizala pogled, ukočeno držeći knjigu.

"Mislim na Leonarda Fibonačija", dodade Šarif, ozbiljno me posmatrajuči. "Italijana rođenog u Pizi u dvanaestom veku, ali koji se obrazovao ovde - u Alžiru. Bio je blistavi izučavalac matematike kod čuvenog Mavara al-Kvarizmija i po njemu je nazvan taj algoritam. Fibonači je bio taj koji je Evropu upoznao sa arapskim brojevima, koji su zamenili stare rimske brojeve..."

Prokletstvo. Trebalo je da znam da mi Nim ne bi dao knjigu samo čitanja radi, pa makar je i on sam napisao. Požalila sam što se nisam obavestila o onome što je u njoj bilo napisano pre no što je Šarif počeo da me ispituje. U glavi mi se palila i gasila svetiljkica, ali nikako nisam uspevala da pročitam Morzeove znake koje mi je upućivala.

Nije li me Nim naterao da se obavestim o magičnim kvadratima? Nije li Solarin razvio formulu za šetnju konjem? Nisu li gatarina proročanstva bila puna zagonetnih brojeva? Kako to da sam bila tako tupoglava i nisam sabrala dva i dva?

Kao prvo, prisetih se da je Monglansku garnituru Karlu Velikom poklonio jedan Mavar. Nisam bila nikakav genije za metematiku, ali dovoljno dugo sam radila sa kompjuterima da znam kako su Mavari bili ti koji su Evropu upoznali gotovo sa svim važnijim matemetičkim otkrićima, od svog dolaska u Sevilju u osmom veku. Potraga za ovom legendarnom šahovskom garniturom očigledno je imala neke veze sa matematikom - ali kakve? Šarif mi je otkrio mnogo više nego ja njemu, ali nikako nisam mogla da sastavim te deliće u celinu. Oslobodivši i poslednju knjigu iz njegovog stiska, vratih je u svoju kožnu torbu.

"Pošto ćete u Alžiru provesti godinu dana", reče on, "možda bismo ponekad mogli da odigramo koju partiju šaha. Nekada sam se takmičio za titulu persijskog prvaka..."

"Postoji jedan zapadnjački izraz koji biste možda voleli da naučite", dobacih mu preko ramena, dok sam odlazila prema vratima. "Nemojte vi nas zvati - pozvaćemo mi vas."

Otvorih vrata. Ahmet-grubijan prvo iznenađeno pogleda u mene, a onda u Šarifa koji je upravo ustajao od stola. Zalupih vrata za sobom, tako da je staklo zadrhtalo. Nisam se osvrnula.

Glatko sam prošla kroz carinu. Otvorivši torbe pred carinikom, odmah mi je bilo jasno da je već imao prilike da zaviri u njih; bio je potpuno nezainteresovan, a unutra je vladao mali nered. Zatvorio ih je i obeležio kredom.

Aerodrom je sada već bio gotovo prazan, ali, srećom, menjačnica je još bila otvorena. Pošto sam promenila nešto novca, pozvah nosača i iziđoh da potražim taksi. Ponovo me zapahnu težak, miomirisan vazduh. Svuda se osećao jak miris jasmina.

"U hotel El Riad", rekoh vozaču, ulazeći, i mi krenusmo duž bulevara osvetljenog ćilibarnom svetlošću, koji je vodio prema Alžiru.

Vozačevo lice, staro i izborano poput kore sekvoje, upitno je zurilo u mene iz prednjeg ogledala. "Da li je gospođa već bila u Alžiru?" upita on. "Ako nije, da li bih mogao da je povedem na kratak obilazak grada po ceni od stotinu dinara? Tu je, razume se, uključena i vožnja do El Riada."

El Riad se nalazio na drugom kraju Alžira udaljenom preko trideset kilometara, a stotinu dinara je samo dvadeset pet dolara, tako da sam pristala. U vreme kada se ljudi vraćaju s posla bilo bi skuplje stići iz srednjeg Menhetna do aerodroma Kenedi.

Prolazili smo glavnim bulevarom. S jedne strane protezao se veličanstven niz debelih urminih palmi. S druge strane, visoki lukovi kolonijalnih arkada urešavali su pročelja zgrada, okrenuta prema luci. Mogli ste osetiti vlažan miris i slani ukus mora.

U središtu luke, naspram predivnog hotela Aleti, skrenusmo u strmi, široki bulevar koji je vodio uzbrdo. Što se ulica više pela, to su zgrade postajale naizgled veće i istovremeno su se sve jače nadnosile nad nama. Vredne poštovanja, belo okrečene kolonijalne građevine od pre rata, pomaljale su se iz tame nalik na duhove koji se došaptavaju visoko iznad naših glava. Bile su tako zbijene jedna uz drugu da su zaklanjale zvezdanu noć.

Sada se već potpuno smračilo i vladala je posvudašnja tišina. Što je put postajao uži i strmiji, vijugajući do samog srca Al-Djezaira, retke ulične svetiljke bacale su senke iskrivljenog drveća na potpuno bele zidove. Ostrvo.

Na pola puta do vrha brda kolovoz postade malo širi i izravna se u kružni trg sa lisnatom fontanom u središtu, koja kao da je obeležavala središnju tačku ovog vertikalnog grada. Iskoristila sam priliku kada smo izlazili iz krivine da osmotrim iskrivljeni lavirint ulica koji je činio gornji sloj grada. Dok smo sledili krivinu, prednja svetla kola koja su išla za nama ostadoše iza nas, dok su snopovi moga taksija nastavili da probijaju zaglušujuću tamu gornjeg grada.

"Neko nas sledi", rekoh vozaču.

"Da, gospođo." Vozač me ponovo pogleda u prednjem retrovizoru i nervozno se osmehnu. Njegovi zlatni prednji zubi na čas zasijaše u odrazu svetala koja su nas sledila. "Prate nas još od aerodroma. Da niste možda špijun?"

"Ne budite smešni."

"Ta kola koja nas prate, znate, jesu specijalna kola chef du sécurité."

"Šefa službe bezbednosti? Taj me je ispitivao na aerodromu. Šarif?"

"Baš on", odvrati moj vozač, postajući iz časa u čas sve nervozniji. Naša kola su se sada nalazila na vrhu grada gde se put sužavao u finu traku koja se opasno pružala duž ivice strme litice što se uzdizala nad Alžirom. Moj vozač pogleda naniže upravo u trenutku kada su dugačka i crna kola koja su nas sledila, zavila za okuku ispod nas.

Ceo grad prostirao se preko naboranih brda i predstavljao lavirint mučno izuvijanih ulica koje su se pružale kao prsti lave prema polumesecu svetlosti što je obeležavao luku. Brodovi su se svetlucali na crnoj vodi zaliva, podižući se i spuštajući na moru bez plime i oseke.

Vozač dade gas. Kada su naša kola zavila za narednu okuku, Alžir se više uopšte nije video i nas je progutala tama. Ubrzo put skliznu u crnu rupu, gustu i neprobojnu šumu u kojoj je jak miris borovine gotovo potisnuo vlažan i slan zadah mora. Čak ni slaba, vodenasta mesečina nije mogla da se probije kroz gusto isprepleteno visoko drveće.

"Sada ništa ne možemo da učinimo", primeti vozač, i dalje se osvrćući i proveravajući u ogledalima šta se dešava iza njega dok se kretao kroz napuštenu šumu. Bilo bi mi draže da je motrio na put pred sobom.

"Sada se nalazimo u oblasti koja se zove 'Les Pins'. Između nas i El Riada nema ničeg sem borova. Ovo je, kako vi kažete, prečica." Put koji je vodio između borova čas se peo uz brda, a čas se spuštao nalik na cirkuski tobogan. Kada je vozač ubrzao, mislim da sam nekoliko puta osetila kako se taksi odlepio od tla, preletevši preko vrha oštrog prevoja. Nije se video ni prst pred okom.

"Imam dosta vremena", obavestih ga, držeći se za doručje kako ne bih opalila glavom o tavanicu. "Zašto malo ne usporite?" Posle svakog brda svetla su se uvek pojavljivala iza nas.

"Taj Šarif", reče vozač drhtavim glasom. "Znate li zašto vas je ispitivao na aerodromu?"

"Nije me ispitivao", odvratih kao da se branim. "Želeo je samo da mi postavi nekoliko pitanja. Konačno, nema baš mnogo žena koje dolaze poslom u Alžir." Čak je i meni samoj sopstveni smeh zazvučao nekako iznuđeno. "Imigracione vlasti mogu ispitati koga god zažele, nije li tako?"

"Gospođo", reče vozač, odmahnuvši glavom i nekako čudno me pogledavši u ogledalu, dok su svetla onih drugih kola povremeno stvarala odbleske u njegovom oku, "taj Šarif ne radi za imigracione vlasti. Njegov posao nije da putnike koji stižu u Alžir pozdravlja dobrodošlicom. Nije naredio da vas prate samo da bi se uverio kako ste sretno stigli kući." Dozvolio je sebi da se malo našali, mada mu je glas i dalje podrhtavao. "Njegov posao je nešto malo važniji."

"Zaista?" rekoh iznenađeno.

"Nije vam kazao", zaključi vozač, i dalje zaplašeno gledajući u ogledalo. "Taj vam je Šarif šef tajne policije."

Iz onoga što mi je vozač ispričao razabrala sam da je ovdašnja tajna policija bila mešavina FBI-a, CIA-e, KGB-ea i Gestapoa. Vozaču je vidno laknulo kada smo se zaustavili ispred hotela El Riad, jedne niske, ravne zgrade okružene bogatim zelenilom sa malim bazenom nepravilnog oblika i fontanom na ulazu. Dugački kolnik i ulaz bili su osvetljeni treperavom svetlošću i zaklonjeni malim gajem drveća. Nalazili su se blizu ivice mora.

Kada sam izišla iz taksija, ugledala sam prednja svetla drugih kola koja su se upravo okretala i zamicala u mračnu šumu. Skvrčene stare šake moga vozača tresle su se dok je vadio moj prtljag i nosio ga u hotel.

Krenula sam unutra za njim i platila mu. Kada je otišao, obratila sam se službeniku na recepciji. Sat na zidu iza recepcijskog pulta pokazivao je petnaest do deset.

"Žalim, gospođo", reče recepcionar. "Za vas nije izvršena rezervacija. Na nesreću, nema nijednog slobodnog mesta." Osmehnuo se i slegnuo ramenima, a potom mi okrenuo leđa i ponovo se zadubio u neke hartije. Samo mi je još to nedostajalo u ovo doba. Primetila sam da se pred osamljenim El Riadom nije baš protezao dugačak red taksija, a ideja da se trčeći vratim u Alžir kroz borovu šumu koju pročešljava policija, i to još sa prtljagom na krkačama, nije mi bila baš naročito smešna.

"Mora da je posredi neka greška", obratih se ponovo glasno recepcionaru. "Rezervacija mi je potvrđena pre više od nedelju dana."

"Verovatno je reč o nekom drugom hotelu", odvrati on uz učtiv osmeh koji je izgleda predstavljao nacionalno obeležje. Neka sam prokleta ako mi ponovo nije okrenuo leđa.

Palo mi je na pamet da se možda u svemu ovome krije nauk za revnosnu vršiteljku dužnosti. Možda je ovaj nezainteresovan recepcioner koji okreće leđa bio samo uvod, zagrevanje pred obavljanje posla u arapskom stilu. A možda je ovde čovek morao stalno da obavlja poslove na taj način: ne samo kada su u pitanju bili skupi ugovori za "konzalting", nego i potvrđene hotelske rezervacije. Zaključila sam da bi moju teoriju vredelo proveriti. Izvukla sam novčanicu od pedeset dinara i bacila je na pult.

"Da li biste bili tako ljubazni da moj prtljag smestite iza recepcije? Šarif, chef du sécurité, očekuje da će me naći ovde - molim vas, kažite mu da sam u predvorju kada stigne." Ovo i nije bila čista izmišljotina. Šarif će odista očekivati da me nađe ovde, pošto su me njegove gorile dopratile do samih vrata. A teško da će jedan recepcioner telefonirati momku kao što je Šarif kako bi proverio njegove planove za koktel.

"Ah, molim vas da mi oprostite, gospođo", povika recepcioner, na brzinu pogledavši u knjigu rezervacija, a ja primetih da je istovremeno spretno smotao novčanicu u džep. "Upravo sam primetio da, u stvari, imamo rezervaciju na vaše ime." Vrh olovke zario je pored mog imena i pogledao me istim onim šarmantnim osmehom. "Da naložim nosaču da vam odnese prtljag u sobu?"

"Da, molim vas", odvratih, tutnuvši nosaču nekoliko novčanica kada je dokaskao. "U međuvremenu, malo ću se promuvati unaokolo. Molim vas, pošaljite moj ključ u predvorje kada završi."

"Svakako, gospođo", odvrati recepcioner, prosto se topeći od ljubaznosti.

Prebacivši ručnu torbu preko ramena, krenuh od recepcije prema predvorju. Prostor oko recepcije bio je skroman i moderno uređen, ali kada sam zavila za ugao, zastala sam iznenađena prostranošću predvorja u obliku atrijuma. Potpuno beli, maštovito oblikovani zidovi protezali su se do kupolaste tavanice na visini od pedeset stopa. U njoj su bile probušene rupe kroz koje se videlo zvezdano nebo.

Na drugoj strani veličanstvenog predvorja nalazila se terasa koja kao da je lebdela u prostoru, jer se protezala iz naspramnog zida na visini od nekih trideset stopa. Sa ruba terase spuštao se vodopad za koji se nije znalo odakle izvire. Slivao se u obliku vodenog zida iz koga su povremeno prštale kapi i udarale o kamene ploče koje su strčale iz stražnjeg zida. Na dnu se vodopad slivao u jedan veliki penušavi bazen ugrađen u uglačani mermerski pod predvorja.

Sa obe strane vodopada protezalo se otvoreno stepenište koje je zavijalo prema nebu nalik na dvostruku spiralu. Uputih se ka stepeništu s leve strane. Kroz rupe u zidu raslo je divlje, rascvetalo drveće. Tkani ćilim predivnih boja spuštao se preko odmorišta petnaest stopa u dubinu i na dnu se gomilao u predivnim naborima.

Pod se presijavao u zaslepljujućim nijansama gotovo neverovatno uklopljenih različitih boja mermera. Tu i tamo bile su raspoređene intimne garniture za sedenje, debeli persijski tepisi, bakarni poslužavnici, kožni otomani, raskošni krznati prekrivači i mesingani samovari za čaj. Iako je u predvorju bilo puno velikih, pomičnih, staklenih prozora koji su gledali na more, nije mu nedostajalo intimnosti.

Smestila sam se na meki, kožni otoman i naručila, po kelnerovoj preporuci, lokalno osvežavajuće vareno pivo. Svi prozori u predvorju bili su otvoreni, tako da je vlažni povetarac duvao preko spoljašnje, visoke, kamene terase. More je nežno zapljuskivalo obalu i smirivalo mi misli. Po prvi put otkako sam napustila Njujork uspela sam da se opustim.

Kelener mi je doneo već nasuto pivo na poslužavniku. Pored čaše stajao je ključ od sobe.

"Gospođa će naći svoju sobu s druge strane vrta", obavesti me on, pokazavši prema mračnom prostoru s druge strane terase koji se slabo razaznavao na slaboj mesečini. "Sledite lavirint od ukrasnog grmlja do drveta krasuljka sa cvetovima jakog mirisa. Soba broj četrdeset četiri nalazi se odmah iza drveta. Ima svoj privatni ulaz."

Pivo je imalo ukus cveća, nije bilo slatko već aromatično, sa blagim ukusom drveta. Naručila sam još jedno. Dok sam ga pijuckala, razmišljala sam o Šarifovom čudnom načinu ispitivanja i na kraju odlučila da se manem pretpostavki dok ne budem imala više vremena da se pozabavim problemom za koji je Nim, sada mi je to bilo jasno, pokušao da me pripremi. Počela sam da razmišljam o svom poslu. Kakvu strategiju da primenim sutra ujutro kada se, kao što sam već odlučila, nađem u ministarstvu? Setila sam se koliko je problema Fulbrajt Kon imao, pokušavajući da im izvuče potpis na ugovoru. Čudna priča.

Ministar za industriju i energiju, momak po imenu Abdelsalaam Belaid, pre nedelju dana pristao je na sastanak. Sastanak je trebalo da se pretvori u službenu ceremoniju potpisivanja ugovora, pa su šestorica partnera otputovala u Alžir, napravivši veliki račun, sa sandukom Dom Perinjona, da bi, kada su stigla u ministarstvo, otkrila kako je ministar Belaid "poslovno izvan zemlje". Nevoljno su pristali da se sastanu sa njegovim zamenikom, momkom po imenu Emil Kamel Kader (istim onim Kaderom koji je odobrio moju vizu, kao što je to primetio Šarif).

Dok su čekali u jednom od bezbroj predsoblja da ih Kader primi, uočili su skupinu japanskih bankara kako dolaze hodnikom i ulaze u lift. A među njima nije bio niko drugi do ministar Belaid; isti onaj koji je bio "poslovno izvan zemlje".

Partneri u firmi Fulbrajt i Kon nisu bili naviknuti da ih neko laže. Naročito ne šestoricu u isto vreme, a još manje tako očito. Odlučili su da se požale zbog ovoga Emilu Kamelu Kaderu kada se bude smilovao da ih primi. Ali kada se konačno i to dogodilo, zatekli su Kadera kako skakuće po kancelariji u šorcu za tenis i polo majici i reketom zamahuje kroz vazduh,

"Jako mi je žao", obrati im se on, "ali danas je ponedeljak. A ponedeljkom uvek igram tenis sa starim drugarom iz koledža. Ne mogu da ga ostavim na cedilu." Rekavši to, on ode, ostavivši šestoricu zabezeknutih punopravnih partnera Fulbrajt Kona.

Radovala sam se susretu sa momcima koji su ovako mogli da se poigraju sa partnerima moje uvažene firme. Pretpostavila sam da je u pitanju još jedan način da se ispolji arapski način poslovanja. Ali ako šestorica partnera nisu mogla da ih nateraju da potpišu ugovor, zašto bih onda ja imala više sreće?

Dohvatila sam čašu sa pivom i odlutala na terasu. Zagledala sam se u mračnu baštu koja se protezala između hotela i mora, kao što kelner reče, poput lavirinta. Staze posute belim šljunkom razdvajale su leje egzotičnih kaktusa, sočnog bilja i grmlja; u ovoj bašti pored tropskog bilja raslo je pustinjsko rastinje.

Na obodu bašte koji je oivičavao plažu nalazila se ravna mermerna terasa sa ogromnim bazenom za plivanje, koji je svetlucao poput tirkiznog dragulja, jer su ispod površine bile postavljene svetiljke. Bazen je od mora razdvajao zakrivljeni, isklesani, beli zid ukrašen neobično oblikovanim lukovima kroz koje se videla zatamnjena peščana plaža i beli talasi koji su nadolazili i povlačili se. Na ivici tog čipkastog zida uzdizala se visoka kula od cigala sa kupolom u obliku glavice luka na vrhu, nalik na one sa kojih mujazini pozivaju na večernju molitvu.

Upravo sam polako vraćala pogled na baštu kada sam ga ugledala. Samo na trenutak, odsjaj svetlosti sa površine bazena pronašao je paoke i krug jednog od točkova bicikla. Potom je nestao među rastinjem.

Ukopala sam se na najvišem stepeniku, očima pretražujući baštu, bazen i plažu s druge strane i načuljivši uši. Ali ništa nisam čula. Ništa se nije pomerilo. A onda, iznenada, neko spusti šaku na moje rame. Umalo nisam iskočila iz kože.

"Izvinite, gospođo", reče kelner, čudno me pogledavši. "Recepcioner želi da vas obavestim da je danas po podne pre vašeg dolaska stigla za vas pošta. Prevideo je da vam to ranije pomene. " Zatim mi pruži novine u smeđoj omotnici i koverat koji je ličio na teleks. "Želim vam prijatno veče", reče i udalji se.

Ponovo pogledah prema unutrašnjosti bašte. Možda mi se to samo učinilo. Konačno, ako sam i videla ono što sam mislila da sam videla, ljudi u Alžiru voze bicikle kao i svuda u svetu.

Vratila sam se do osvetljenog predvorja i sela da do kraja popijem pivo. Otvorila sam teleks, u kome je stajalo: "Pročitaj novine, deo G5." Nije bilo potpisa, ali kada sam odmotala papir pogodila sam ko mi je oboje poslao. Bilo je to nedeljno izdanje Njujork Tajmsa. Kako je samo tako brzo dopremljeno ovamo? Milosrdne sestre su se kretale čudnim i tajanstvenim putevima.

Otvorih odeljak G5 i tamo naiđoh na članak o šahovskom turniru:

OTKAZAN ŠAHOVSKI TURNIR

ISTRAŽUJE SE SAMOUBISTVO VELEMAJSTORA

Prošlonedeljnim samoubistvom velemajstora Entonija Fiskea, koje je izazvalo čuđenje u njujorškim šahovskim krugovima, sada se ozbiljno pozabavilo i odeljenje za ubistva njujorške policije. Istražni sudija izdao je danas saopštenje u kome se tvrdi da šezdeset sedmogodišnji britanski velemajstor nije mogao sam da se ubije. Smrt je nastupila kao rezultat "preloma vratnog stuba do koga je došlo usled istovremenog vršenja pritiska na kičmenu izbočinu (C7) i ispod brade." Nema načina da čovek sam to izvede "osim ako bi stajao iza vlastitih leđa dok sam sebi lomi vrat", prema rečima turnirskog lekara Dr Osguda, koji je prvi pregledao Fiskea i prvi izrazio sumnju u pogledu uzroka smrti.

Ruski velemajstor Aleksandar Solarin primetio je za vreme partije sa Fiskeom da je ovaj počeo "čudno da se ponaša". Sovjetska ambasada zatražila je diplomatski imunitet za kontra­ve­rznog velemajstora, koji je ponovo uzburkao duhove odbivši da ga prihvati. (Vidi članak sa str. A6) Solarin je poslednji video Fiskea živog i dao je izjavu u policiji.

Sponzor turnira, Džon Hermanold, dao je izjavu za štampu u kojoj je objasnio svoju odluku o obustavljanju turnira. On je danas navodno još ustvrdio da je velemajtor Fiske već dugo imao problema sa drogom i predložio je policiji da u tom pravcu okrene istragu radi mogućih tragova koji bi razrešili ovo neobjašnjivo ubistvo.

Da bi olakšali istragu, koordinatori turnira stavili su policiji na uvid imena i adrese 63 osobe, uključujući sudije i igrače, koji su prisustvovali u nedelju zatvorenom meču u Metropoliten klubu.

(U narednom broju nedeljnog Tajmsa donosimo opširan tekst: "Entoni Fiske, život jednog velemajstora".)

Znači maca je utekla iz vreće i odeljenje za ubistva njujorške policije počelo je da njuška unaokolo. Podiđoše me žmarci kada sam shvatila da policija sa Menhetna ima moje ime, ali sam istog časa i odahnula jer sam znala da ne mogu ništa, osim da me izbave iz Severne Afrike. Pitala sam se da li je i Lili uspela da izbegne ispitivanje. Solarin, bez sumnje, nije. U želji da saznam nešto više o njegovom položaju, okrenuh stranu A6.

Iznenadila sam se kada sam ugledala "ekskluzivni intervju" na dva stupca pod izazovnim naslovom SOVJETI PORIČU DA IMAJU IKAKVE VEZE SA SMRĆU BRITANSKOG VELE­MA­JSTORA. Preleteh preko naduvanih delova u kojima su Solarina opisivali kao "harizmatika" i "tajanstvenu" osobu, kao i preko sažetog prikaza njegove šahovske karijere i iznenadnog odlaska iz Španije. Iz samog intervjua saznala sam mnogo više no što sam očekivala.

Kao prvo, svoju umešanost u celu stvar nije opovrgao sam Solarin. Tek sada sam shvatila da je on bio nasamo sa Fiskeom u toaletu svega nekoliko sekundi pre ubistva. Ali zato su Sovjeti to shvatili i požurili da se ograde, zatraživši diplomatski imunitet i udarivši poslovi­čnom pesnicom o sto.

Solarin je odbio imunitet (nema sumnje da je bio upoznat sa procedurom) i izrazio želju da sarađuje sa lokalnim vlastima. Njegov odgovor na pitanje šta misli o mogućnosti da se Fiske drogirao, uspeo je da me nasmeje: "Možda je Džon (Hermanold) dobio obaveštenje iz prve ruke? Autopsijom nisu pronađene nikakve hemikalije u telu." Što će reći da je Hermanold bio ili lažov ili preprodavac.

Ali kada sam pročitala opis samog ubistva onako kako je Solarin zamišljao da je izvedeno, ostala sam zapanjena. Prema njegovom vlastitom tvrđenju, praktično nije bilo načina da bilo ko uđe u toalet i ubije Fiskea osim njega samog. Nije bilo vremena i nije bilo prilike, pošto su Solarin i sudije blokirali jedini mogući put za bekstvo. Zažalila sam što nisam prikupila više podataka o rasporedu prostorija pre no što sam napustila Njujork. Još nije bilo kasno, samo sam prethodno morala da stupim u vezu sa Nimom. Mogao je svratiti do kluba i malo procunjati unaokolo.

U međuvremenu sam postala dremljiva. Moj unutrašnji časovnik obaveštavao me je da je četiri sata po podne po njujorškom vremenu, kao i da nisam spavala dvadeset četiri časa. Uzela sam ključ i poštu sa poslužavnika i ponovo izišla napolje, a zatim se stepenicama spustila u baštu. Kod obližnjeg zida pronašla sam opojno drvo krasuljka, sa lišćem koje se presijavalo crnom bojom, i visoko nadvisivalo celu baštu. Njegovi cvetovi boje voska, u obliku truba, ličili su na naopako okrenute uskršnje ljiljane i otvarali su latice na mesečini, ispuštajući težak, senzualni miris.

Popeh se uz ono nekoliko stepenika do svoje sobe i otključah vrata. Lampe su već bile upaljene. Soba je bila prostrana, sa podom od pečenih glinenih pločica, sadrenim zidovima i velikim francuskim prozorima koji su gledali na more iza drveta krasuljka. Krevet je bio prekriven debelim vunenim prekrivačem nalik na jagnjeće runo, a pod malim tepihom od istog materijala; u sobi je bilo još svega nekoliko komada nameštaja.

U kupatilu su me dočekali velika kada, lavabo, toalet i bide. Bez tuša. Otvorila sam slavinu i iz nje poteče crvenkasta voda. Pustila sam je da teče nekoliko minuta, ali boja se nije promenila, niti je voda postala išta toplija. Divno. Biće baš prijatno okupati se u ledenoj rđi.

Pustivši vodu da teče, vratila sam se u spavaću sobu i otvorila orman. Odeća mi je bila raspakovana i uredno smeštena unutra, a torbe nagurane na dnu. Pomislih kako ovde svi bez razlike uživaju da vam preturaju po stvarima. Ali ništa nisam imala da krijem što se moglo smestiti u kakvu ručnu putnu torbu. Naučila sam lekciju kada sam zaboravila aktovku.

Podigla sam slušalicu i hotelskom telefonisti dala broj Nimovog kompjutera u Njujorku. Rekao mi je da će me pozvati kada uspostavi vezu. Skinula sam odeću i vratila se u kupatilo; u kadi je već bilo otprilike tri inča gvožđa. Uzdahnula sam i zakoračila u tu užasnu masu, spustivši se u nju što sam gracioznije mogla.

Telefon je zazvonio dok sam se trudila da sastružem penušavi sapun sa tela. Obmotavši se otrcanim peškirom, otkaskala sam u spavaću sobu i podigla slušalicu.

"Žao mi je, gospođo", obavesti me telefonista, "ali na vašem broju niko se ne javlja."

"Kako je to moguće?" želela sam da znam. "U Njujorku je beli dan. To je broj kancela­rije." Osim toga, Nimov kompjuter je bio uključen dvadeset četiri sata dnevno.

"Niste razumeli, gospođo, grad se ne javlja."

"Grad? Grad Njujork ne odgovara?" Nisu mogli nestati s karte jedan dan po mom odlasku. "Mora da se šalite. U Njujorku ima deset miliona ljudi!"

"Možda je telefonistkinja otišla na spavanje, gospođo", odvrati on mirno i razložno. "Ili pošto je još rano, možda je otišla na večeru."

Bienvenue en Algérie, pomislih. Zahvalivši se telefonisti na trudu, spustih slušalicu i stadoh da gasim svetla po sobi. Zatim otvorih veliki francuski prozor i pustih u sobu težak miris drveta krasuljka.

Stajala sam i posmatrala zvezde preko mora. Odavde su izgledale daleke i hladne poput kamenja razbacanog po tkanini ponoćno plave boje. I sama sam se osetila strašno daleko od ljudi i stvari koje sam poznavala. Tako sam, i ne osetivši, skliznula u neki drugi svet.

Posle dosta vremena vratila sam se unutra i uvukla se ispod vlažnih platnenih čaršava, lagano tonući u san i posmatrajući zvezde koje su visile iznad obale afričkog kontinenta.

Kada sam začula zvuk i otvorila oči u tami, prva pomisao mi je bila da još sanjam. Kazaljke na satu pored mog kreveta pokazivale su na svetlećem brojčaniku da je dvadeset minuta posle ponoći. Ali u mom stanu u Njujorku nije bilo nikakvog sata. Lagano sam postala svesna gde se nalazim i upravo sam nameravala da se okrenem u krevetu i ponovo utonem u san kada sam ponovo začula onaj zvuk, koji je dopirao neposredno ispred prozora: lagano škripanje metalnih zupčanika bicikla.

Prozore okrenute prema moru ostavila sam otvorene poput kakvog idiota. A tamo, sakrivena iza drveta tako da joj je mesečina obasjavala leđa, nazirala se prilika nekog čoveka koji je jednom šakom pridržavao volan bicikla. Znači, nije mi se samo učinilo!

Srce mi je udaralo lagano, ali snažno dok sam se tiho spuštala na drugu stranu kreveta i napola puzeći kroz senke krenula ka prozorima da ih zatvorim. Ubrzo sam shvatila da je to povezano s dva problema. Prvo, pojma nisam imala kako se ti prozori zatvaraju (da li uopšte imaju neke mehanizme za zatvaranje) i drugo, na sebi nisam imala ništa. Prokletstvo. Sada nisam mogla da se muvam po sobi tražeći odeću. Stigla sam do naspramnog zida, priljubila se uz njega i pokušala da napipam reze kako bih zalupila proklete prozore.

Ali u tom trenutku začula sam kako šljunak škripi pod nogama prilike u senci koja je krenula ka prozoru, oslonivši prethodno bicikl o spoljašnji zid.

"Nije mi palo na pamet da spavaš naga", prošaputa on. Naglasak je nedvosmisleno bio slovenski. Solarin. Osetih da mi celo telo bukti, ispuštajući toplotu u mraku. Kopile.

U tom trenutku prebacio je nogu preko simsa. Blagi Bože, pa on namerava da uđe! Uzdahnuvši, poleteh prema krevetu, sa koga povukoh čaršav i obmotah ga oko sebe.

"Kog đavola ti ovde tražiš?" povikah, kad je ušao u sobu, zatvorio prozore i zabravio ih.

"Zar nisi primila moju poruku?" upita on, povukavši zastore i krenuvši ka meni kroz mrak.

"Znaš li ti koliko je sati?" nastavih da brbljam dok se primicao. "Kako si dospeo ovamo? Juče si bio u Njujorku..."

"Isto kao i ti", primeti Solarin, upalivši svetlo. Odmerio me je od glave do pete s osmehom na usnama, a zatim nepozvan seo na ivicu kreveta kao da se nalazi u svojoj kući. "Ali sada smo oboje ovde. Sami. U šarmantnoj kući na obali mora. Baš je romantično, zar ne?" Njegove srebrnasto zelene oči svetlucale su na svetlosti lampe.

"Romantično!" zapenih, dostojanstveno se još više umotavši u čaršav. "Ne želim da mi se približiš! Svaki put kada te sretnem neko odapne..."

"Pazi šta govoriš", opomenu me on, "zidovi možda imaju uši. Obuci se. Povešću te negde gde ćemo moći da razgovaramo."

"Mora da si poludeo", rekoh. "Ja odavde neću ni nos da promolim, a naročito ne s tobom! I još nešto...." Ali on je lagano ustao i krenuo ka meni zgrabivši jednom šakom čaršav kao da namerava da ga odmota sa mene. Posmatrao me je iskrivivši usta u osmeh.

"Obuci se da te ne bih ja oblačio", reče.

Osetih kako mi se krv uzburkava. Siđoh s kreveta i uputih se ka ormanu što sam dosto­jan­stvenije mogla, a zatim izvukoh iz njega nešto odeće. Potom se žurno povukoh u kupatilo da se presvučem. Kada sam zalupila vrata, u meni je već sve ključalo. To kopile je mislilo da može samo tako iskrsnuti, nemilosrdno me probuditi i zastrašiti... Samo da nije tako prokleto dobro izgledao.

Ali šta je želeo? Zašto me je pratio unaokolo... prešao je pola sveta? Takođe sam se pitala šta će mu bicikl?

Obukla sam farmerke i široki, crveni, kašmirski džemper, a na noge obula stare, iznošene espadrile. Kada sam izišla, Solarin je sedeo među izgužvanim čaršavima i igrao šah na Lilinoj portabl ploči koju je, nema sumnje, pronašao preturajući po mojim stvarima. Podigao je pogled i osmehnuo se.

"Ko pobeđuje?" upitah.

"Ja", odvrati on ozbiljno. "Ja uvek pobeđujem." Zatim je ustao, još jednom osmotrio poziciju na tabli, pa se uputio do ormana iz koga je izvukao sako koji mi je čak pridržao.

"Izgledaš veoma lepo", polaska mi on. "Nisi onako privlačna kao kada sam došao, ali bar si primerenije obučena za ponoćnu šetnju po plaži."

"Lud si ako misliš da ću šetati s tobom po pustoj plaži."

"Nije daleko", nastavi on, uopšte ne obraćajući pažnju na moje reči. "Vodim te u kabare na plaži. Služe čaj od nane i zabavljaju goste trbušnim plesom. Dopašće ti se, draga moja. U Alžiru su žene možda pod velom, ali zato su trbušni igrači muškarci!"

Zavrteh glavom i krenuh za njim. Vrata je zaključao ključem koji je bespravno prisvo­jio. Zatim ga je spustio u džep.

Mesečina je bila dosta jaka i na njoj je Solarinova kosa postala srebrna, a oči providne. Koračali smo duž uske prevlake plaže i posmatrali svetlucavu krivinu obale koja se protezala sve do Alžira. Talasi su nežno udarali o tamni pesak.

"Da li si pročitala novine koje sam ti poslao?" upita on.

"Ti si ih poslao? Ali zašto?"

"Želeo sam da saznaš da su otkrili da je Fiske bio ubijen. Upravo onako kao što sam ti rekao."

"Fiskeova smrt nema nikakve veze sa mnom", primetih, tresući nogama ne bih li izbacila pesak iz cipela.

"Koliko puta sam ti već kazao da sve to ima veze s tobom. Ne misliš valjda da sam prevalio šest hiljada milja da bih virio kroz prozor tvoje spavaće sobe?" upita on pomalo nestrpljivo. "Rekao sam ti da ti preti opasnost. Moj engleski nije savršen, ali izgleda da ga govorim bolje no što si ti u stanju da shvatiš."

"Jedina osoba od koje mi izgleda preti opasnost jesi ti", obrecnuh se. "Otkud znam da nisi ubio Fiskea? Poslednji put kada sam te videla, ako se toga sećaš, ukrao si mi aktovku i ostavio me sa telom šofera mog prijatelja. Otkud znam da nisi i Sola ubio, a mene ostavio na mestu zločina?"

"Sola jesam ja ubio", priznade tiho Solarin. Kada sam se ukopala u pesku, on se znatiželjno zagleda u moje lice. "Ko je drugi to mogao da učini?"

Ostala sam bez reči. Stopala su mi se ukopala u tle, a krv sledila. Ovom usmaljenom plažom šetala sam s jednim ubicom.

"Trebalo bi da mi zahvališ", nastavio je da govori Solarin, "što sam poneo tvoju aktovku. Da sam je ostavio, bila bi osumnjičena za ubistvo. Dobrano sam se namučio da ti je vratim."

Njegov stav me je razbesneo. Pred očima mi je stalno bilo Solovo bledo lice na onoj kamenoj ploči, a sada sam još doznala da ga je Solarin tamo smestio.

"E baš ti hvala", rekoh besno. "Kako to, do đavola, misliš, jednostavno si ubio Sola? Otkud ti pravo da me dovedeš ovamo i hladnokrvno mi saopštiš da si ubio nevinog čoveka?"

"Spusti glas", opomenu me Solarin, zagledavši se u mene čeličnim pogledom i ščepavši me za ruku. "Da li bi više volela da je on ubio mene?"

"Sol?" upitah, želeći da to zvući što prezrivije. Otresoh njegovu šaku s moje ruke i krenuh nazad, ali Solarin me ponovo ščepa i okrenu.

"Tebe štititi, kao što biste vi Amerikanci rekli, postaje sve zaguljenije", reče.

"Meni zaštita nije potrebna, najlepše hvala", obrecnuh se. "A najmanje mi je potrebna zaštita jednog ubice. Zato se lepo vrati i reci onome ko te je poslao..."

"Slušaj", poče divlje Solarin. Zatim mi spusti šake na ramena. Trljao mi je ramena pokretima koji su ličili na škrgutanje zuba, zagledan u mesec i duboko dišući. Sigurno je brojao do deset.

"Slušaj", ponovi on, ovoga puta mnogo smirenije. "Šta bi rekla da ti saopštim da je Sol ubio Fiskea? Da sam ja to jedini mogao znati i da me je Sol zbog toga proganjao? Da li bi me tada saslušala?"

Njegove bledozelene oči upitno su proučavale moje, ali ja nisam mogla da razmišljam? U umu mi je vladao haos. Sol, ubica? Zatvorila sam oči i pokušala da razmišljam, ali i dalje mi ništa pametno nije padalo na pamet.

"Okej, pucaj", rekoh... na tren zažalivši zbog izbora reči. Solarin mi se nasmeši. Čak i na mesečini njegov je osmeh zračio.

"Onda ćemo morati da nastavimo šetnju", reče on, zadržavši jednu šaku na mom ramenu i povevši me dalje duž plaže. "Ne mogu da razmišljam, govorim, igram šah... ako se ne krećem." Nekoliko trenutaka koračali smo u tišini, dok je on razmišljao kako da počne.

"Mislim da će biti najbolje da krenem od početka", konačno izusti Solarin. Samo klimnuh, odobravajući mu da nastavi.

"Kao prvo, treba da ti je jasno da me turnir na kome si me videla da igram nije nimalo zanimao. To je sredila moja vlada kako bi na neki način opravdala moj dolazak u Njujork gde me je čekao neodložan posao."

"Kakav posao?" upitah.

"Stići ćemo i do toga." Koračali smo po pesku, izbegavajući talase, kada se Solarin iznenada sagnu i podiže malu, tamnu školjku napola zarivenu u pesak. Na mesečini se presijavala opalnim sjajem.

"Život svuda postoji", promrmlja on, pruživši mi tananu školjku. "Čak i na dnu mora. A čovečja glupost ga svuda uništava."

"Tu tvrdnju nećeš poreći lomeći ljudima vratove", istaknuh ja. "Jesi li ti profesionalni ubica? Kako možeš provesti s čovekom u sobi pet minuta i srediti ga?" Bacih školjku što sam dalje mogla u talase. Solarin uzdahnu i mi nastavismo šetnju.

"Kada sam shvatio da Fiske vara na turniru", nastavi on posle duže pauze, pomalo napetim glasom, "želeo sam da saznam ko ga je na to navukao i zašto."

Znači, Lili je što se toga tiče bila u pravu, pomislih. Ali ništa ne rekoh.

"Nagađao sam da se iza toga krije još neko, pa sam prekinuo igru i sledio ga do kupatila. Priznao mi je ono što sam već naslućivao, ali još i mnogo više od toga. Kazao mi je ko se krio iza svega. I čemu je sve to trebalo da posluži."

"Ko?"

"Hermanold!" povikah.

Solarin klimnu i nastavi. "Fiske mi je takođe kazao da Hermanold, ili njegove veze, tragaju za formulom u koju sam se šale radi kladio u Španiji. Rekao sam da ću svakome ko me pobedi otkriti tajnu formulu - pa su te budale, smatrajući da ponuda i dalje važi, odlučile da mi za protivnika nametnu Fiskea i to tako da on sigurno dobije partiju. U slučaju da išta pođe naopako za vreme meča, verujem da je Hermanold sredio da se nađe sa Fiskeom u muškom toaletu Kanadskog kluba, gde ih niko ne bi video..."

"Ali Hermanold uopšte nije imao nameru da se nađe tamo sa Fiskeom", stadoh da nagađam. Delići su počeli da se uklapaju, ali još nisam mogla da sagledam celu sliku. "Dogovorio se s nekim drugim da se nađe sa Fiskeom, to hoćeš da kažeš. Nekim čije odsustvo neće pasti u oči onima koji su pratili meč?"

"Tačno", složi se Solarin. "Ali nisu očekivali da ću ja krenuti za Fiskeom. Bio sam mu za petama kada je ušao. Njegov ubica, sakriven u hodniku, mora da je čuo svaku reč koju smo izgovorili. Više nije bilo dovoljno samo da pripreti Fiskeu. Igra je bila gotova. Morao ga se rešiti i to odmah."

"Uklonjiti ga iz predostrožnosti", rekoh. Zagledala sam se u mračno more i zamislila. Možda se sve upravo tako odigralo, bar taktički. I ja sam imala nekoliko delića za koje Solarin nije mogao znati. Na primer, Hermanold nije očekivao da se Lili pojavi na meču, jer im nikada nije prisustvovala. Ali kada smo Lili i ja stigle u klub, Hermanold je navaljivao da ostane i veoma se uznemirio kada je pripretila da će otići (kolima i sa šoferom). Njegovo ponašanje može se objasniti na više načina, ako je računao na to da Sol obavi neki posao. Ali zašto Sol?... Možda je Sol znao više o šahu nego što sam ja mislila. Možda je on bio taj koji je, sedeći u kolima, preko predajnika Fiskeu dojavljivao poteze! Kada smo već kod toga, koliko sam ja uopšte poznavala Harijevog šofera?

Solarin mi je zatim prepričao šta se događalo za tablom - kako je prvi put primetio prsten na Fiskeovom prstu, kako ga je sledio do muškog toaleta preko puta, kako je saznao za Fiskeove veze u Engleskoj i šta im je bio cilj. Kako je zatim pobegao iz prostorije kada je Fiske skinuo prsten, misleći da je u njemu eksploziv. Iako je znao da Hermanold stoji iza Fiskeovog dolaska na turnir, Hermanold nije mogao ubiti Fiskea i uzeti prsten iz lavaboa. Ja sam bila svedok da nije napuštao Metropoliten klub.

"Sol nije bio u kolima kada smo se Lili i ja vratile", nevoljno priznadoh. "Bio je u prilici da to učini, mada nemam pojma kakav bi motiv za to mogao imati... U stvari, ako je suditi na osnovu tvog opisa događaja, on čak nije ni mogao izići iz Kanadskog kluba i vratiti se u kola, pošto ste ti i sudije blokirale jedini izlaz. To bi moglo objasniti njegovo odsustvo kada smo ga Lili i ja tražile." To bi objasnilo i malo više od toga. Objasnilo bi one metke ispaljene u naša kola!

Ako je Solarinova priča mogla da zadrži vodu i ako je Hermanold unajmio Sola da se reši Fiskea, nije mogao dozvoliti da se Lili i ja vratimo u klub tražeći šofera! Ako se vratio u prostoriju gde se održavao meč i video nas kako neodlučno stojimo pored kola, morao je učiniti nešto da nas zaplaši i otera!

"Znači, Hermanold se popeo do prostorije gde se igrao meč dok je ova bila prazna, izvukao pištolj i pucao u naša kola!" povikah, ščepavši Solarina za ruku. Zapanjeno je zurio u mene, pitajući se kako sam došla do tog zaključka.

"To bi takođe objasnilo zašto je Hermanold izjavio novinarima da se Fiske drogirao", dodadoh. "Želeo je da odvrati pažnju od sebe i svrati je na nekog bezimenog preprodavca droge!" Solarin poče da se smeje.

"Poznajem momka po imenu Brodski koji bi te odmah primio u službu", reče. "Um ti je programiran za špijunažu. Sada kada znaš sve što ja znam, hajdemo na piće."

Na suprotnom kraju dugačke okuke koju je pravila plaža, počela sam da nazirem veliki šator podignut na pesku, čiji su se obrisi ocrtavali na treperavoj svetlosti svetiljki.

"Samo malo", rekoh i dalje ga držeći za ruku. "Pod pretpostavkom da je Sol zaista sredio Fiskea, još nam je ostalo nekoliko pitanja bez odgovora. Kakvu si to formulu imao u Španiji za koju tvrdiš da je toliko žele? Zbog kakvog si posla došao u Njujork? I kako je to Sol iskrsnuo u Ujedinjenim Nacijama?"

Veliki šator na crveno-bele pruge sve se jasnije nazirao na plaži; središnja motka bila je visoka možda i trideset stopa. Na ulazu su se nalazile dve velike palme u saksijama, a dugački tepih sa plavim i zlatnim arabeskama bio je prostrt preko peska i celom dužinom natkriven labavim platnom, okrtenutim prema moru. Krenusmo ka ulazu.

"Trebalo je da se sastanem sa vezom u Ujedinjenim Nacijama", reče Solarin. "Nisam znao da me Sol prati... dok se ti nisi isprečila između nas."

"Znači, ti si čovek na biciklu!" povikah. "Ali odeća ti je bila..."

"Sreo sam se sa vezom", prekide me on. "Videla je da me slediš, a Sol je bio na neko­liko koraka iza tebe..." (Znači, ona starica koja je hranila golubove bila je njegova "poslovna" veza!) "Uplašili smo ptice kao kamuflažu", nastavi Solarin, "i ja sam se sakrio ispod stepenica iza UN dok nisi prošla. Zatim sam se istim putem vratio da bih našao Sola. On je ušao u zgradu, ali nisam znao gde je. Skinuo sam trenerku u liftu koji je vodio naniže, a ispod nje sam imao drugo odelo. Kada sam se vratio liftom gore, video sam te kako ulaziš u sobu za meditaciju. Nisam imao pojma da je Sol već unutra... čuo je svaku reč koju smo izgovorili."

"U sobi za meditaciju?" uzviknuh. Sada smo bili na svega nekoliko jardi od šatora, odeveni u farmerke i džempere; delovali smo prilično neuredno. Ali koračali smo prema ulazu kao da limuzinom stižemo pred El Maroko.

"Draga moja", nastavi Solarin, pomilovavši me po kosi kao što je to Nim ponekad činio, "veoma si naivna. Mada ti možda nisi shvatala moja upozorenja, nema sumnje da su Solu bila sasvim jasna. Kada si otišla, a on se pojavio iza one kamene ploče i napao me, znao sam da je dovoljno toga čuo što je i tvoj život dovodilo u opasnost. Poneo sam tvoju aktovku kako njegove kohorte ne bi saznale da si tamo bila. Kasnije mi je moja poslovna veza u hotelu doturila poruku kako da ti je vratim."

"Ali kako je ona znala..." počeh.

Solarin se osmehnu i ponovo se poigra mojom kosom; zatim nam je prišao majordom i poželeo dobrodošlicu. Solarin mu dade novčanicu od sto dinara. I majordom i ja smo ga u čudu pogledali, budući da smo bili u zemlji u kojoj je pedeset centi važilo za dobru napojnicu; očigledno ćemo dobiti najbolji sto.

"U srcu sam kapitalista", prošaputa mi Solarin na uvo dok smo, sledeći čoveka, prolazili kroz otvor na šatoru, obrevši se odjednom u ogromnom kabareu.

Ceo pod, dokle je pogled sezao, bio je prekriven slamom razastrtom po pesku. Preko nje bili su prebačeni veliki persijski tepisi živopisnih boja po kojima su tu i tamo bili razbacani debeli jastuci ukrašeni ogledalcima i izvezeni veličanstvenim crtežima. Stolove su razdvajale oaze od palmi u saksijama, izmešane sa bogatim buketima paunovog i nojevog perja koje je svetlucalo na prigušenoj svetlosti. Tu i tamo, sa motki koje su pridržavale šator klatile su se mesingane svetiljke ukrašene reljefnim crtežima, bacajući čudne svetlosne šare preko treperavih ogledalca na jastucima. Imali ste utisak kao da ste ušli u kaleiodoskop.

U središtu se nalazila velika kružna pozornica sa reflektorima i skupinom muzičara koji su svirali neku divlju, pomamnu muziku kakvu nikada ranije nisam čula. Imali su dugačke, ovalne, mesingane bubnjeve, velike gajde od životinjske kože sa kojih je još visilo krzno, flaute, klarinete i sve vrste zvončića. Muzičari su plesali unaokolo, praveći čudne kružne korake.

Solarin i ja smo utonuli u gomilu jastuka u blizini bakarnog stola ispred same pozornice. Glasna muzika nije mi dozvoljavala da ga išta pitam, pa sam se prepustila razmišljanju, dok je on izvikivao porudžbinu u uvo kelneru koji je upravo naišao.

Kakvu je to formulu Hermanold želeo? Ko je bila žena koja je hranila golubove i kako je znala gde me Solarin može naći kako bi mi vratio aktovku? Kakvim je poslom Solarin došao u Njujork? Ako je Sol poslednji put viđen na kemenoj ploči, kako je isplivao u Ist Riveru? I konačno, kakve je to sve veze imalo sa mnom?

Piće nam je posluženo upravo u trenutku kada su muzičari odlučili da naprave pauzu. Dve velike čaše amareta, zagrejane kao što se to radi sa rakijom, poslužene su sa loncem čaja sa dugačkim grlićem. Klener nam je sipao čaj u čaše, držeći ih daleko od sebe i balansirajući njima na malenim tanjiričima. Tečnost koja se pušila tekla je kroz vazduh iz grlića do čaše; nijedna kap se nije prosula. Kada se kelner udaljio, Solarin mi nazdravi čajem od nane.

"Za igru", reče on uz tajanstveni osmeh.

Krv mi se sledila. "Pojma nemam o čemu govoriš", slagah, pokušavši da se setim šta mi je Nim rekao o tome kako svaki napad treba iskoristiti. Šta li je on znao o toj prokletoj igri?

"Svakako da znaš, draga moja", reče on nežno, podigavši moju čašu i prinevši mi njen rub usnama. "Da ne znaš, ne bih sedeo ovde s tobom i pio."

Dok se ćilibarna tečnost slivala niz moje grlo, malo mi je dospelo i na bradu. Solarin se nasmešio i obrisao je jednim prstom, vrativši potom čašu na poslužavnik. Nije gledao u mene, ali toliko se primakao da sam mogla čuti svaku reč koju je prošaputao.

"Najopasniju igru koja se može zamisliti", promrmlja on tako tiho da nas niko nije mogao ćuti, "a mi smo izabrani, oboje, za određene uloge..."

"Kako to misliš - izabrani?" upitah, ali pre no što je uspeo da odgovori, zaglušiše nas činjele i talambasi, najavivši povratak muzičara na pozornicu.

Za njima su pristigli i igrači u tunikama od bledoplavog somota, nalik na kozačke, i u pantalonama zataknutim u visoke čizme i našušurenim oko kolena. U struku su bili opasani nekoliko puta upletenim konopcima sa kićankama na krajevima kojima su zamahivali pokrećući bokove i koje su ih lupkale kada su se kretali unaokolo u sporom, egzotičnom ritmu. Iz klarineta i trščanih frula izvijala se muzika nalik na melodiju koja nagoni kobru da se izdigne iz korpe u obliku krutog stuba koji se lagano zanosi.

"Da li ti se dopada?" šapatom me upita Solarin. Potvrdno klimnuh.

"To je muzika Kabila", obavesti me on, dok je muzika tkala ustrojstva oko nas. "Sa visokih atlaških planina koje se protežu kroz Alžir i Maroko. Pogledaj središnjeg igrača. Primećuješ da ima plavu kosu i svetle oči? Nos kao u sokola, snažnu bradu nalik na profile sa starih rimskih novčića. To su odlike Kabila; nemaju ničeg zajedničkog sa Beduinima..."

Iz publike je ustala neka starija žena i igrajući stigla do pozornice, na veliko zadovo­ljstvo prisutnih, koji su stali da mjauču, što mora da je značilo isto što i na svakom drugom jeziku. Uprkos njenom dostojanstvenom izgledu, dugačkoj, sivoj odori sa raznobojnim umecima i krutim, platnenim velom, korak joj je bio lak i zračila je senzualnošću koja nije nedostajala ni muškim igračima. Plesali su oko nje, uvijajući bokovima od nje i prema njoj, tako da su je rese sa njihovih tunika ovlaš dodirivale kao da je miluju.

Publiku je ponela ova predstava; još veće uzbuđenje nastalo je kada je dostojanstvena, sedokosa žena spiralno krenula ka vodećem igraču, izvukavši iz nabora haljine nekoliko novča­nica i zatakavši ih diskretno između konopaca njegovog opasača, sasvim blizu prepona. Zarad publike on značajno zakoluta očima prema tavanici i široko se osmehnu.

Prisutni poskakaše na noge, pomamno udarajući šakama u taktu muzike, koja je posta­jala sve neobuzdanija, dok se žena, igrajući, približavala ivici pozornice, praveći kružne korake. Na samoj ivici, dok joj je svetlost udarla u leđa, sa visoko podignutim rukama kojima je pljeskala u ritmu pozdravnog flamenga, okrenula se prema nama...i ja sam se sledila.

Brzo pogledah Solarina, koji me je pažljivo posmatrao. U istom trenutku kada je žena, ta tamna silueta naspram srebrne svetlosti, sišla sa pozornice, progutala ju je tama puna ljudi, nojevog perja i palminog lišća. Palme su se njihale u svetlucavom odblesku svetlosti iz sićušnih ogledala.

Solarinov stisak bio je kao od čelika. Stajao je sasvim priljubljen uz mene.

"Pusti me", prosiktah kroz stisnute zube, jer nas je nekoliko ljudi za obližnjim stolovima nehotično pogledalo. "Rekoh ti da me pustiš! Znaš li ti ko je to bio?"

"A ti?" prosikta on u moje uvo. "Prestani da privlačiš pažnju!" Kada je video da ne nameravam da prestanem da se otimam, zagrlio me je snažno kao da će me ugušiti, što je trebalo da liči na vatreni zagrljaj.

"Navući ćeš nam neku nevolju na vrat", šaputao mi je usana priljubljenih uz uvo tako da sam mogla da osetim njegov dah: mešavinu nane i badema. "Kao što si to učinila kada si se pojavila na šahovskom turniru... kao kada si me pratila do Ujedinjenih Nacija. Nemaš pojma koliko je rizikovala da dođe ovamo da te vidi. Niti kako se bezdušno poigravaš tuđim životima."

"Ne, to nije tačno!" gotovo da sam povikala, jer me je sve bolelo od njegovog zagrljaja. Plesači su se i dalje uvijali na pozornici u taktu divlje muzike, koja nas je zapljuskivala u ritmičnim talasima. "Ali to je bila gatara i ja nameravam da je pronađem!"

"Gatara?" ponovi zbunjeno Solarin, ali ne popusti stisak. Njegove oči zagledane u moje bile su zelene poput dubokog, dubokog mora. Svako ko nas je posmatrao pomislio bi da smo ljubavnici.

"Ne znam da li se bavi gatanjem", reče on, "ali siguran sam da poznaje budućnost. Ona me je pozvala u Njujork. Ona me je poslala za tobom u Alžir. Ona je ta koja te je izabrala..."

"Izabrala!" ponovih. "Za šta me je to izabrala? Ja čak ni ne poznajem tu ženu!"

Solarin popusti stisak. Muzika se uvijala oko nas poput pulsirajuće, ozvučene izmaglice; ovog puta me ščepa za zglavak. Okrenuvši mi dlan nagore, on pritisnu usne na početku dlana tamo gde krv pulsira najbliže površini kože. Na trenutak osetih kako mi se krv uzburkava i juri mojim venama. On zatim podiže glavu i zagleda mi se u oči. Kada sam mu uzvratila pogled, osetila sam slabost u nogama.

"Pogledaj", prošaputa on i ja shvatih da prstom prati neki crtež u osnovi moga dlana. Lagano spustih pogled, ne želeći da u tom trenutku sklonim pogled s njega.

"Pogledaj", prošaputa on ponovo, dok sam zurila u zglob. U mesto gde je velika plava arterija pulsirala od pristigle krvi i gde su dve izukrštane linije kao dve zagrljene zmije obrazovale broj osam.

"Izabrana si da otkriješ formulu", reče on tiho, jedva pokrečući usne.

Formulu! Zadržah dah, dok me je on posmatrao prodornim pogledom. "Kakvu formulu?" začuh samu sebe kako šapućem.

"Formulu Osmice..." poče on, ali u istom trenutku se ukoči, a lice mu se ponovo pretvori u masku; na brzinu je pogledao preko mog ramena, usredsredivši se na nešto iza mojih leđa. Pustio mi je zglavak i zakoračio unazad, dok sam se ja okretala.

Muzika je i dalje odzvanjala u prvobitnom ritmu, a plesači su se uvijali u pomamnom plesu. Na drugom kraju pozornice, naspram svetlucavog sjaja reflektora, posmatrala nas je neka prilika iz senke. Dok je reflektor sledio zakrivljenost pozornice, prateći igrače, obasjao je na trenutak i tu mračnu spodobu. Bio je to Šarif!

Klimnuo mi je učtivo, pre no što je svetlost nastavila dalje. Brzo sam vratila pogled na Solarina. Na mestu gde je stajao pre samo jednog trenutka, lagano se njihao palmin list.