1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

11. NAPREDOVANJE PEŠAKOM

'Priče iz hiljadu i jedne noći'

PARIZ, 3. SEPTEMBAR 1792.

U malom mesinganom svećnjaku u predvorju Dantonove kuće gorela je samo jedna sveća. Tačno u ponoć neko u dugačkoj crnoj pelerini povukao je gajtan za zvonce kod ulaznih vrata. Nastojnik se dogegao kroz predvorje i provirio kroz prorez. Čovek na stepeništu natukao je na oči izgužvani šešir sa spuštenim obodom tako da mu nije mogao videti lice.

"Blagi Bože, Luj", izusti čovek, "otvori ta vrata. To sam ja, Kamij." Začu se pomeranje reze i nastojnik otvori vrata.

"Malo opreza nije na odmet, gospodine", stade da se izvinjava stariji muškarac.

"Razumem", odvrati Kamij Demulan ozbiljno dok je prelazio preko praga, skidajući šešir širokog oboda i prolazeći prstima kroz gustu, kovrčavu kosu. "Upravo dolazim iz zatvora La Fors. Znaš li šta se dogodilo..." Demulan zastade usred rečenice jer je primetio neko kratanje među tamnim senkama u predvorju. "Ko je to tamo?" upita on uplašeno.

Iz mraka se podiže naka visoka, bleda prilika, elegantno odevena uprkos velikoj vrućini. Zatim zakorači na svetlost i pruži Demulanu ruku.

"Dragi moj Kamij", oslovi ga Taljeran. "Nadam se da te nisam uznemirio. Čekam Dantona da se vrati iz komiteta."

"Morise!" uzviknu Demulan prihvativši njegovu ispruženu ruku dok se nastojnik udaljavao. "Šta te dovodi u naš dom tako kasno?" Pošto je bio Dantonov sekretar, Demulan je godinama živeo sa porodicom svog poslodavca.

"Danton je ljubazno pristao da mi obezbedi propusnicu kako bih napustio Francusku", staloženo objasni Taljeran. "Želim da se vratim u Englesku i nastavim da vodim pregovore. Kao što ti je poznato, Britanci su odbili da priznaju našu novu vladu."

"Da sam na tvom mestu, ne bih ga noćas čekao da se vrati", primeti Kamij. "Čuo si šta se danas dogodilo u Parizu?"

Taljeran lagano odmahnu glavom i reče: "Čuo sam da su Prusi odbijeni i da se povlače. Koliko sam shvatio, vraćaju se kući jer su svi ovamo došli sa dizenterijom." On se nasmeja. "Nema te vojske koja bi mogla da maršira tri dana pijući uz put vina iz Šampanje!"

"To je tačno, poslali smo Pruse kući", složi se Demulan, ali se ne nasmeja. "Međutim, ja sam mislio na masakr." Videvši Taljeranov izraz lica, shvatio je da ovaj još nije čuo najnovije vesti. "Počelo je po podne, u zatvoru l'Abe. Sada su na red došli La Fors i La Konsjerž. Koliko smo mogli da izračunamo, pobijeno je već preko pet stotina ljudi. Došlo je do masovnog pokolja, čak i kanibalizma, a Skupština nije u stanju sve to da prekine..."

"Ništa nisam o tome čuo!" uzviknu Taljeran. "Šta je preduzeto?"

"Danton je još u La Forsu. Komitet je improvizovao suđenja u svim zatvorima, u nadi da će obuzdati bujicu. Složili su se da plaćaju sudijama i izvršiocima presuda šest franaka dnevno plus hranu. Jedino su na taj način mogli da zauzdaju stvari. Morise, Parizom vlada anarhija. Narod je naziva Terorom."

"Nemoguće!" povika Taljeran. "Kada ove vesti procure, možemo se slobodno odreći svake nade da ćemo ponovo uspeti da se zbližimo sa Engleskom. Bićemo srećni ako se ne pridruže Prusima, pa nam i oni objave rat. To je razlog više da smesta krenem."

"Ne možeš bez propusnice", podseti ga Demulan, uhvativši ga pod ruku. "Danas po podne uhapšena je gospođa de Stal kada je pokušala da ode iz zemlje, koristeći se diplomatskim imunitetom. Imala je sreće što sam se našao u blizini i spasao je giljotine. Odveli su je u parisku komunu." Na Taljeranovom licu videlo se da shvata ozbiljnost situacije. Demulan nastavi.

"Ne plaši se za nju, vraćena je noćas u ambasadu i sada je na sigurnom. A i ti bi trebalo da si kod kuće. Noćas nijedan pripadnik plemstva ili sveštenstva ne bi trebalo da se vrzma unaokolo. Ti si, prijatelju, u dvostrukoj opasnosti."

"Jasno mi je", tiho primeti Taljeran. "Da, sve mi je jasno."

Bilo je već skoro jedan sat po ponoći kada se Taljeran pešice vratio kući, izbegavajući da se mračnim kvartovima Pariza vozi u kočiji kako ne bi privukao ničiju pažnju. Dok se umoran kretao slabo osvetljenim ulicama, nailazio je na skupine koje su se vraćale iz pozorišta i iz kockarnica. Njihov smeh ga je zapahnjivao dok su pored njega promicali u otvorenim kočijama koje su krivudale odnoseći u noć pijance i njihov šampanjac.

Plesali su na ivici provalije, pomisli Moris. U pitanju je bilo samo vreme. Već sada je mogao da nasluti mračni haos u koji je njegova zemlja srljala. Morao je otići - i to što pre.

Uznemirio se kada je, približivši se kapiji svoga vrta, video da svetlost obasjava unutrašnje dvorište. Izričito je naredio da sve žaluzine budu zatvorene i zastori spušteni, kako svetlost ne bi prodirala napolje, otkrivajući da se on nalazi kod kuće. Ovih je dana bilo opasno boraviti kod kuće. A kada se spremao da uvuče ključ u ključaonicu, masivna željezna vrata se uz škripu otvoriše. Na njima se pojavi Kurtijad, sobar, a svetlost koju je video poticala je od kratke sveće u njegovoj ruci.

"Pobogu, Kurtijade", prošaputa Taljeran. "Rekoh ti da neću da vidim nikakvu svetlost. Na smrt si me prepao."

"Izvinite, monsenjeru", odvrati Kurtijad koji se svom gospodaru uvek obraćao njegovom crkvenom titulom, "nadam se da nisam prekoračio svoja ovlašćenja, prekršivši još jedno vaše naređenje."

"Šta si učinio?" upita Taljeran, dok je promicao kroz kapiju, a sobar je za njim zaključavao.

"Neko vas čeka, monsenjeru. Na svoju odgovornost sam toj osobi dozvolio da vas unutra sačeka."

"Ali to je neozbiljno." Taljeran zastade i uhvati sobara za ruku. "Rulja je jutros zaustavila gospođu de Stal i odvela je u parisku komunu. Umalo nije nastradala! Niko ne sme saznati da nameravam da napustim Pariz. Moraš mi reći koga si to pustio unutra."

"Gospođicu Mirelu, monsinjeru", odvrati sobar. "Došla je sama, malopre."

"Mirela? Sama u ovo doba noći?" Taljeran pohita preko dvorišta sa Kurtijadom.

"Gospodine, stigla je sa putnim kovčegom. Haljina joj je sva iscepana. Jedva je reč uspela da izgovori. Čak mi se čini da joj je haljina poprskana krvlju. I to dosta."

"Bože", promrmlja Taljeran, hramajući što je brže mogao kroz baštu, a zatim kroz mračno, široko predvorje. Kurtijad pokaza prema radnoj sobi, a Taljeran pohita niz hodnik i prođe kroz široka vrata. Svuda unaokolo nalazili su se napola spakovani kovčezi za knjige; pripreme za skorašnji odlazak bile su u punom jeku. Mirela je ležala nasred sobe na sofi presvučenoj satenom boje breskve, a bledo lice nejasno joj je osvetljavala sveća koju je Kurtijad ostavio pored nje.

Taljeran se uz nešto teškoće spusti na kolena i uze njenu mlitavu šaku među svoje, te stade odlučno da joj trlja prste.

"Da donesem mirišljavu so, sire?" upita Kurtijad zabrinuta lica. "Sve sluge su otpuštene jer je trebalo ujutro da krenemo..."

"Znam, znam", prekinu ga gospodar, ne skidajući pogled sa Mirele. Srce mu se steglo od straha. "Prvo se Danton nije pojavio sa propusnicama. A sada još i ovo..."

On podiže pogled prema Kurtijadu koji je i dalje držao sveću iznad njegove glave. "Pa, pođi već jednom po tu so, Kurtijade. Kada je osvestimo, otići ćeš do Davida. Moramo što pre saznati šta se dogodilo."

Taljeran je ćutke sedeo pored sofe, posmatrajući Mirelu, dok mu je kroz um promicalo na stotine užasnih misli. Dohvativši sveću sa stola, on je prinese bliže nepomičnom telu. Njena kosa boje jagode bila je ulepljena krvlju, a lice umazano blatom i krvlju. Nežno joj je sklonio kosu sa lica i nagnuo se da je poljubi u čelo. Dok ju je posmatrao, nešto se u njemu uzburkalo. Čudno, pomisli. Uvek je bila ozbiljna, trezvena.

Kurtijad se vratio sa solju. Pružio je gospodaru malu kristalnu posudu. Podigavši pažljivo Mirelinu glavu, Taljeran stade da joj maše nezačepljenom bočicom ispred nosa, dok nije počela da kašlje.

Otvorila je oči i sa užasom se zagledala u dvojicu muškaraca. Iznenada se uspravila i sela kao da je shvatila gde se nalazi. Divlje je ščepala Taljeranov rukav, sva u panici. "Koliko dugo sam bila u nesvesti?" povika ona. "Nikom niste rekli da sam ovde?" Lice joj je bilo sasvim belo, a držala ga je za ruku kao da u sebi poseduje snagu desetorice.

"Nisam, mila, nisam", odvrati Taljeran umirujućim glasom. "Nisi dugo bila ovde. Čim se budeš makar malo bolje osećala, Kurtijad će ti doneti zagrejanu rakiju da se smiriš, a zatim ćemo poslati po tvog ujaka."

"Nipošto!" Mirela samo što nije vrisnula. "Niko ne sme znati da sam ovde! Ne smete nikom reći, a ponajmanje mom ujaku! Prvo će me tamo potražiti. Život mi je u strašnoj opasnosti. Zakunite se da nikome nećete reći!" Pokušala je da skoči na noge, ali je Taljeran i Kurtijad sprečiše.

"Gde je moj kovčeg?" zavika ona.

"Evo ga ovde", odvrati Taljeran, lupnuvši po kožnoj torbi. "Pored kauča. Draga moja, moraš se smiriti i leći. Molim te odmori se dok ne budeš u stanju da govoriš. Veoma je kasno. Zar ne bi volela da bar pošaljemo po Valentinu, da je obavestimo da si na sigurnom?"

Pri pomenu Valentininog imena, Mirelininim licem razliše se takav užas i tuga da se Taljeran uplašen trgnu od nje.

"Ne", izusti on jedva čujno. "To ne može biti. Ne Valentina. Reci mi da se ništa nije dogodilo Valentini. Reci mi!"

Zgrabio je Mirelu za ramena i počeo da je trese. Ona lagano usredsredi pogled na njegovo lice. Ono što je pročitao u dubini njenih očiju silno ga je potreslo. On je snažno steže za ramena i poče da govori promuklim glasom:

"Molim te, molim te, kaži da joj se ništa nije dogodilo. Moraš mi reći da joj se ništa nije dogodilo!" Mireline oči bile su potpuno suve dok ju je Taljeran i dalje tresao. Kao da više nije znao šta čini. Kurtijad lagano ispruži ruku i nežno je spusti na gospodarevo rame.

"Sire", reče on nežno. "Sire..." Ali Taljeran je i dalje zurio u Mirelu kao da je sišao s uma.

"To ne može biti istina", prošaputa on, izgovarajući reč po reč kao da iz usta želi da odagna gorak ukus. Zatim njegov stisak sasvim polako popusti. Ruke mu klonuše, ali pogled i dalje nije skidao s njenih očiju. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno. Otupeo je od bola u koji nikako nije mogao da poveruje.

Odmaknuvši se od nje, on ustade i uputi se ka kaminu, okrenuvši im leđa. Otvorio je prednji zid svog skupocenog, pozlaćenog sata koji je stajao na kaminu i uvukao zlatni ključić. Lagano i s puno pažnje stao je da ga navija. Mirela ga je čula kako otkucava u tami.

Sunce još nije izišlo, ali prva bleda svetlost provukla se kroz svilene draperije Taljeranovog budoara.

Probdeo je pola noći, ove užasne noći. Nikako nije mogao sebi da prizna da je Valentina mrtva. Osećao se kao da mu je neko iščupao srce i nije znao kako da iziđe nakraj s takvim jednim osećanjem. Bio je čovek bez porodice, čovek koji nikada ranije nije osetio potrebu za drugim ljudskim bićem. Možda je tako i bilo bolje, pomisli on s gorčinom. Ako nikada ne iskusite ljubav, onda vas ni gubitak ne može dirnuti.

Video je Valentininu svetloplavu kosu kako se presijava na svetlosti vatre dok se naginjala da mu poljubi stopalo, dok mu je milovala lice svojim tankim prstima. Razmišljao je o smešnim stvarima koje je govorila, o tome kako je volela da ga šokira svojim bezobrazlucima. Zar je moguće da je mrtva? Kako je to moguće?

Mirela uopšte nije bila u stanju da ispriča kako je njena rođaka nastradala. Kurtijad joj je spremio toplu kupku i naterao je da popije zagrejanu jaku rakiju u koju je stavio malo laudanuma, kako bi lakše zaspala. Taljeran ju je smestio u ogroman krevet u svom budoaru, čiji je lučni baldahin bio presvučen bledoplavom svilom. Iste boje bile su i Valentinine oči.

On je probdeo pola noći. Samo bi povremeno prilegao na obližnjem otomanu presvučenom vodeno plavom svilom. Mirela je bezbroj puta padala u san, da bi se već u narednom trenutku naglo budila, praznog pogleda, izvikujući Valentinino ime. On bi je u takvim prilikama tešio, a kada bi ponovo pala u san, on bi se vraćao u svoj improvizovani krevet, zavlačeći se pod ćebad koju mu je Kurtijad doneo.

Međutim, njega nije imao ko da teši i kada se zora zarudela kroz francuske prozore koji su gledali na baštu, Taljeran se i dalje prevrtao na sofi, raspuštenih plavih kovrdža i zamagljenog pogleda od neispavanosti.

Mirela je u toku noći jednom uzviknula: "Poći ću s tobom u L'Abe, rođako. Neću te pustiti samu u Kordelje." Kada je čuo te reči, hladni žmarci mu prođoše duž kičme. Blagi Bože, zar je moguće da je stradala u L'Abeu? Ostalo čak nije mogao ni da zamisli. Odlučio je da iz Mirele izvuče istinu kada se odmori - bez obzira na bol koji će im oboma to pričiniti.

Dok je ležao na kanabetu, začuo je neki zvuk, lagane korake.

"Mirela?" prošaputa on, ali ne dobi odogovor. Ispruživši ruku, razmakao je krevetske zastore. Nije je bilo.

Umotavši se u svileni kućni ogrtač, Taljeran krenu hramajući prema garderobi. Ali dok je prolazio pored francuskih prozora, ugledao je kroz guste svilene zavese neku priliku koja se ocrtavala na jutarnjoj svetlosti. On malo razmaknu draperije iza kojih se nalazila terasa. I sledi se.

Tamo je stajala Mirela, okrenuta leđima, i posmatrala vrtove i mali voćnjak s druge strane kamenog zida. Bila je potpuno naga, a njena mlečna put svetlucala je svilenim sjajem na jutarnjoj svetlosti. Takve je se sećao od onog prvog jutra kada ih je video na skelama u Davidovom ateljeu. Valentina i Mirela.

Ovo sećanje izazvalo je u njemu takav trenutni šok kao da ga je neko proboo kopljem. Ali bilo je tu još nečeg. Nešto se lagano probijalo na površinu kroz mračni, pulsirajući, crveni bol njegove svesti. A kada se probilo, učinilo mu se mnogo strašnijim od bilo čega što je uopšte mogao zamisliti. U tom je trenutku osetio požudu. Strast. Poželeo je da ščepa Mirelu tamo na terasi, u ovim prvim trenucima vlažne zore, da uroni svoje telo u njeno, da je obori na tle, da joj grize usne i gnječi telo, da izruči svoj bol u tamni bezdani bunar njenog bića. Dok je postajao svestan svojih najskrivenijih želja, Mirela se, osetivši njegovo prisustvo, okrenula. Istog časa strašno je pocrvenela. A on se osetio silno ponižen i pokušao je nekako da prikrije posramljenost.

"Draga moja", reče on, užurbano skinuvši ogrtač i zakoračivši napolje da je ogrne, "prehladićeš se. U ovo doba godine ima puno rose." Osećao se glupo. I gore od toga. Kada je prstima ovlaš dodirnuo njena ramena dok ju je ogrtao svojom svilenom kućnom haljinom, sav se stresao, kao nikada ranije. Jedva se uzdržao da ne odskoči od nje, a Mirela ga je i dalje nemo posmatrala onim svojim bezdanim, zelenim očima. Žurno je odvratio pogled. Ona nije smela saznati o čemu je malopre razmišljao. Osećao se kao poslednji bednik. Stao je da misli o tome kako da se oslobodi osećanja koje ga je tako iznenada obuzelo. I to sa takvom žestinom.

"Morise", izusti ona, podigavši vitke prste kako bi mu sklonila jednu neposlušnu plavu kovrču, "želim sada da ti pričam o Valentini. Mogu li da govorim o Valentini?" Njena kosa boje jagode dodirivala mu je prsa na blagom jutarnjem povetarcu. Osećao je kako plamti kroz tanko tkanje noćne košulje. Bio je tako blizu da je osećao slatki miris njene kože. Sklopio je oči, u želji da se savlada, nesposoban da je pogleda u oči, plašeći se onoga što je mogao u njima da ugleda. Bol koji ga je prožimao postajao je sve jači. Kako može biti takvo čudovište?

Primorao je sebe da otvori oči i da je pogleda. Nagnao je potom sebe da se osmehne, mada je osetio kako mu se usne u stvari samo čudno krive.

"Nazvala si me Moris", i dalje se usiljeno osmehivao. "A ne 'ujače Moris.'" Bila je tako neverovatno lepa, sa napola rastvorenim usnama nalik na tamne, zgnječene ružine latice... On odagna slične misli. Valentina. Želela je da mu priča o Valentini. Nežno, ali ipak odlučno, on spusti šake na njena ramena. Kroz tanku svilenu odoru osećao je toplotu njene kože. Primetio je plavu venu kako joj pulsira na dugačkom, belom grlu. A malo niže, primećivao je senku između njenih mladih grudi...

"Valentina te je mnogo volela", počela je da priča Mirela, često zastajkujući. "Otkrivala mi je svoje misli, osećanja. Znam da je želela da sa tobom radi one stvari koje muškarci rade sa ženama. Znaš na šta mislim?" Ponovo se zagledala u njega; usne su joj bile tako blizu njegovima, telo tako... Nije znao da li ju je dobro čuo.

"Ja... nisam siguran... hoću da kažem, svakako da znam", promuca on, zureći u nju. "Ali nisam ni pomislio..." Proklinjao je sebe što je ispao budala. O čemu je ona to, pobogu, govorila?

"Mirela", poče on odlučno. Želeo je da se ponaša blagonaklono, pokroviteljski. Konačno, ova devojka pred njim mogla je da mu bude kćer, bila je još dete, o tome nije bilo zbora. "Mirela", ponovi on, trudeći se da razgovor skrene na sigurnije tle.

Ali ona je podigla šake do njegovog lica i zavukla mu prste u kosu. Privukla je njegove usne ka svojima. Bože, pomisli on, mora da sam poludeo. Ovo nije zbilja.

"Mirela", ponovi on po treći put, dodirujući svojim usnama njene, "ne mogu... mi ne možemo..." Osetio je kako se sve brane ruše kada je svoje usne pritisnuo o njene, a prepone stala da mu prožima sve veća toplota. Ne. Nije mogao to da učini. Ne to. Ne sada.

"Nemoj zaboraviti", šaputala je Mirela na njegovim grudima, dok ga je dodirivala kroz tanko tkanje njegove halje, "i ja sam je volela." On zastenja i svuče joj ogrtač s ramena, a zatim zagnjuri glavu u njeno toplo telo.

Davio se, davio. Tonuo je u jezero mračne strasti, prelazeći prstima poput hladne, duboke vode preko Mirelinih svilenkastih, dugačkih udova. Ležali su u razbarušenom krevetu, u koji ju je odneo sa terase, i on je osećao kako pada, pada. Kada su im se usne srele, osetio je kao da njegova krv poput bujice uvire u njeno telo; krv im se mešala. Jedva je podnosio žestinu strasti koju je osećao. Pokušao je da se seti šta radi i zašto to ne bi trebalo da radi, ali žudeo je samo za zaboravom. Mirela mu je prišla, osećajući još mračniju, žešću strast od njegove. Nikada još nije iskusio ništa slično. Nije želeo da se ikada okonča.

Mirela ga pogleda očima nalik na dva tamnozelena jezera i on je znao da oseća isto što i on. Svaki put kada bi je dodirnuo, pomilovao, kao da je tonula dublje i dublje u njegovo telo, kao da je i sama želela da se nađe u njemu, u svakoj kosti, nervu, mišiću. Kao da je želela da ga povuče do dna mračnog jezera, gde bi se oboje udavili opijeni međusobnom strašću. Leta, jezero zaborava. I dok je plivao u jezerima njenih dubokih, zelenih očiju, osećao je kako ga razdire strast nalik na mračnu oluju i čuo je pesmu ondina kako ga poziva, poziva sa dna dubina.

Moris Taljeran je vodio ljubav sa mnogo žena, toliko žena da im više ni broja nije znao, ali dok je sada ležao na mekim, izgužvanim čaršavima u svom krevetu isprepletenih nogu sa Mirelinim, nije mogao da se seti nijedne od njih. Bio je svestan da nikada ponovo neće iskusiti ovo što je upravo doživeo. Bila je to potpuna ekstaza, kakvu malo ljudskih bića ikada iskusi. Ali u ovom trenutku osećao je strašan bol. I krivicu.

Krivicu. Zbog toga što ju je, dok su se zagrljeni skladno kretali, ležeći na zgužvanom prekrivaću, obuzeti strašću jačom od svake koju je do tada iskusio, dahčući, oslovio sa "Valentina". Valentina. I to u trenutku ispunjenja svoje strasti. A Mirela je prošaptala: "Da."

Pogledao ju je. Njena mlečna koža i zamršena kosa delovali su tako lepo naspram hladnih platnenih čaršava. Uzvratila mu je pogled onim svojim tamnozelenim očima. A onda se osmehnula.

"Nisam znala kako će to izgledati", reče ona.

"Da li ti se dopalo?" upita je on, nežno joj mrseći kosu.

"Da. Dopalo mi se", odvrati ona i dalje se osmehujući. Primetila je da ga nešto muči.

"Izvini", reče on nežno. "Nisam hteo. Ali toliko si lepa. I toliko sam te želeo." Poljubio joj je prvo kosu, a zatim i usne.

"Ne želim da se kaješ", kaza Mirela, uspravivši se u krevetu i ozbiljno se zagledavši u njega. "Bar na trenutak sam osećala kao da je još živa. Kao da je sve ono bio samo grozan san. Da je Valentina živa, ona bi vodila ljubav s tobom. I zato ne treba da ti je žao što si me nazvao njenim imenom." Čitala mu je misli. Pogledao ju je i nasmešio se.

Zavalio se u krevetu i povukao Mirelu preko sebe. Njeno dugačko, graciozno telo hladilo mu je kožu. Crvena kosa rasula mu se preko ramena. Upijao je njen miris. Poželeo je ponovo da vodi ljubav s njom. Teško mu je bilo da obuzda želju koja se ponovo javljala u preponama. Postojalo je nešto što je želeo više od toga. Prvo to.

"Mirela, želim nešto da učiniš", reče on, prigušenim glasom koji se gubio u njenoj kosi. Podigla je glavu i pogledala ga. "Znam da će ti to biti bolno, ali želim da mi pričaš o Valentini. Želim da mi sve ispričaš. Moramo stupiti u vezu s tvojim ujakom. U snu si noćas pominjala zatvor l'Abe..."

"Ne smeš reći mome ujaku gde sam", prekide ga Mirela, naglo se uspravivši u krevetu.

"U krajnjem slučaju moramo Valentinu bar pristojno sahraniti", usprotivi se on.

"Nisam čak sigurna ni da možemo pronaći njeno telo", odvrati Mirela, grcajući. "Kada bi se samo zakleo da ćeš mi pomoći, ispričala bih ti kako je Valentina stradala. I zašto."

Taljeran je čudno pogleda. "Kako to misliš, zašto je umrla?" upita on. "Pretpostavljao sam da vas je zahvatila stihija u zatvoru l'Abe. Svakako..."

"Umrla je", lagano izgovori Mirela, "zbog ovoga."

Ona ustade sa kreveta i ode do putnog kovčega koga je Kurtijad spustio pored vrata što su vodila u garderobu. S mukom ga je podigla i prenela do kreveta, a zatim ga podigla na postelju. Otvorila ga je i dala znak Taljeranu da pogleda unutra. A unutra se nalazilo osam figura iz Monglanske garniture. Bile su prljave od zemlje i iščupane trave.

Taljeran zavuče ruku u oštećenu kožnu torbu i izvuče jednu figuru, zatim je prihvati obema šakama i sede pored Mirele na smotane prekrivače. Bio je to veliki zlatni slon, visok gotovo kao njegov dlan. Sedlo mu je bilo ukrašeno debelim slojem izbrušenih rubina i crnih safira. Surla i zlatne kljove bili su podignuti u borbenom stavu.

"Ofan", prošaputa on. "Ovu figuru sada zovemo 'biskup' (lovac), savetnik Kralja i Kraljice."

Izvadio je iz torbe, jednu po jednu, sve figure i poređao ih po krevetu. Srebrnu i zlatnu kamilu. Još jednog zlatnog arapskog slona, koji je široko razmaknutim nogama parao vazduh, i tri pešaka sa različitim oružjem, veličine njegovog prsta; svi su bili ukrašeni ametistima, citrinima, turmalinima, smaragdima i jaspisima.

Taljeran lagano podiže pastuva i okrenu ga. Očistivši osnovu od blata, ugleda simbol utisnut u tamno zlato. Pomno se zagledao u njega. Zatim ga pokaza Mireli. Simbol je predstavljao krug sa strelicom urezanom u jednu stranu.

"Mars, crvena planeta", izusti on. "Bog rata i uništenja. 'A onda se pojavi još jedan konj - crveni: podarena mu je moć da ukloni sa zemlje mir i da nagna ljude da se međusobno poubijaju: i beše mu dat veliki mač."

Mirela kao da ga nije čula. Sedela je i zurila u simbol u osnovi pastuva koga je Taljeran držao na dlanovima. Nije govorila, kao da je bila u transu. Na kraju je ipak primetio da joj se usne pomiču, pa se sagnuo da čuje šta kaže.

"A ime mača bilo je Sar", prošaputa ona. Zatim sklopi oči.

Taljeran je sedeo ćutke više od sata, ovlaš umotan u kućnu haljinu, dok je Mirela sedela naga među gomilom čaršava i pričala.

Prepričala mu je nastojničinu priču, trudeći se da je što tačnije prenese, zatim mu je otkrila šta su sve opatice učinile da bi izvadile garnituru iz zidova opatije. Ispričala mu je kako su razaslale figure po Evropi i kako je trebalo da kod nje i Valentine opatice koje se nađu u nevolji ostave figure. Zatim mu je rekla za sestru Klod i kako je Valentina pohitala da se nađe s njom u allée ispred zatvora.

Kada je Mirela stigla do onog mesta u svojoj priči koje se odnosilo na izricanje presude Valentini, kada se David skvrčio na tlu, Taljeran je prekide. Suze su se slivale niz Mirelino lice, oči su joj bile naduvene, a glas joj je podrhtavao.

"Hoćeš da kažeš da Valentinu nije ubila rulja?" povika on.

"Osuđena je! Taj užasni čovek", jecala je Mirela. "Nikada neću zaboraviti njegovo lice. Tu odvratnu grimasu! Kako je samo uživao što poseduje moć da odlučuje o životu i smrti. Da Bog da istrulio u tim ranama koje ga pokrivaju..."

"Šta si rekla?" Taljeran je ščepa za ruku i prodrma. "Kako se zvao taj čovek? Moraš se setiti!"

"Pitala sam ga kako se zove", odvrati Mirela, gledajući ga kroz suze, "ali nije hteo da mi kaže. Samo je rekao: 'Ja sam gnev naroda!"

"Mara!" povika Taljeran. "Trebalo je da pretpostavim. Ali ne mogu da poverujem..."

"Mara!" ponovi Mirela. "To ime nikada neću zaboraviti. Obećao je da će me progoniti ako ne pronađe figure tamo gde sam mu kazala da se nalaze. Ali umesto da on progoni mene, progoniću ja njega."

"Najdraža moja devojčice", prozbori Taljeran, "uzela si figure iz skrovišta. Mara će sada preokrenuti i nebo i zemlju da te pronađe. Ali kako si uspela da umakneš iz zatvorskog dvorišta?"

"Ujak Žak-Luj", nastavi Mirela. "Bio je blizu tog zlog čoveka kada je ovaj izdao naređenje i bacio se na njega u strašnom gnevu. Ja sam se bacila preko Valentine, ali su me odvukli kao... kao..." Mirela je jedva uspela da nastavi. "A onda sam čula ujaka kako izvikuje moje ime i govori mi da bežim. Naslepo sam potrčala iz zatvora. Ne znam kako sam uspela da prođem kroz kapiju. Sve mi sada liči na užasan san, ali ponovo sam se našla u allée i spasavajući život potrčala prema Davidovoj bašti."

"Veoma si hrabra, mala moja. Pitam se da li bih imao snage da učinim tako nešto."

"Valentina je umrla zbog ovih figura", jecala je Mirela, pokušavajući da se smiri. "Nisam mogla da dozvolim da ih se dočepa! Imala sam ih pre no što je mogao i da napusti zatvor. Uzela sam nešto odeće iz moje sobe kod Davida i ovu kožnu torbu, a zatim sam pobegla..."

"Ali iz Davidove kuće mora da si otišla najkasnije oko šest. Gde si bila u međuvremenu do svog dolaska ovamo, posle ponoći?"

"U Davidovoj bašti bile su zakopane samo dve figure", odvrati Mirela. "One koje smo Valentina i ja donele iz Monglana: zlatni slon i srebrna kamila. Ostalih šest donela je sestra Klod iz druge opatije. Koliko mi je poznato, sestra Klod je stigla u Pariz tek juče ujutro. Nije imala puno vremena da ih sakrije, a bilo je suviše opasno doneti ih na sastanak sa nama. Sestra Klod je pre no što je umrla samo Valentini rekla gde se nalaze."

"Ali sada su kod tebe!" Taljeran pokaza rukom na figure ukrašene dragim kamenjem koje su još ležale među posteljinom. Učinilo mu se da oseća toplotu koju su zračile. "Rekla si mi da je zatvor vrveo od vojnika, članova suda i ljudi. Kako si uspela od Valentine da doznaš gde se nalaze?"

"Njene poslednje reči bile su 'Seti se duha'. A onda je nekoliko puta izgovorila svoje prezime."

"Duh?" upita zbunjeni Taljeran.

"Odmah sam shvatila na šta misli. Podsećala me je na tvoju priču o duhu kardinala Rišeljea."

"Jesi li sigurna? Sigurno da jesi, jer figure su tu. Ali nije mi jasno kako si uspela da ih pronađeš na osnovu tako škrtog obaveštenja."

"Pričao si nam da si bio sveštenik u St. Remiju, iz koga si došao na Sorbonu, gde si video duha kardinala Rišeljea u kapeli. Valentinino porodično ime, kao što ti je poznato, je de Remi. Odmah sam se setila da je Valentinin pradeda, Žeriko de Remi, sahranjen u sorbonskoj kapeli, nedaleko od kardinala Rišeljea! To je pokušavala da mi poruči. Figure su tamo bile sakrivene.

Kroz mračne četvrti grada vratila sam se do kapele, gde sam na grobu Valentininog pretka pronašla zapaljenu zavetnu sveću. Pri svetlosti te jedne jedine sveće, stala sam da pretražujem kapelu. Prošli su sati pre no što sam uspela da pronađem olabavljenu podnu pločicu, delimično skrivenu iza krstionice. Podigla sam je i izvukla figure iz zemljanog poda. A onda sam, što sam brže mogla, pobegla ovamo u Ri de Bon." Mirela zaćuta, ostavši bez daha.

"Morise", nastavi ona, spustivši mu glavu na prsa tako da je mogao da čuje otkucaje njenog pulsa, "mislim da je Valentina još zbog nečeg pomenula duha. Pokušala je da mi kaže da se tebi obratim za pomoć, da ti verujem."

"Ali kako bih ja mogao da ti pomognem, draga?" upita Taljeran. "I sam sam zatvorenik ovde u Francuskoj dok ne obezbedim propusnice. To što su figure kod nas natovariće nam još veće nevolje na vrat, siguran sam da ti je to jasno."

"Neće, ako saznamo tajnu, tajnu njihove moći. Kada bismo to znali, onda bismo mi diktirali pravila igre. Nije li tako?"

Gledala ga je s toliko hrabrosti i ozbiljnosti, da je Taljeran morao da se osmehne. Nagnuo se i spustio usne na njeno nago rame. I protiv svoje volje osetio je kako u njemu ponovo raste želja. Ali u tom trenutku na vratima spavaće sobe začu se lagano kucanje.

"Monsenjeru", reče Kurtijad kroz zatvorena vrata, "ne bih da smetam, ali u dvorištu vas neko čeka."

"Nisam kod kuće, Kurtijad", odvrati Taljeran. "Kao što znaš."

"Ali monsenjeru", produži sobar, "to je glasnik gospodina Dantona. Doneo je propusnicu."

U devet uveče, Kurtijad je klečao na podu radne sobe. Uštogljeni sako prebacio je preko naslona stolice, a rukave uštirkane košulje zavrnuo. Zakucavao je poslednje lažno dno u sanduke za knjige razbacane po sobi. Knjiga je bilo posvuda. Mirela i Taljeran su sedeli među njima, pijuckajući rakiju.

"Kurtijade", reče Taljeran, "sutra ćeš krenuti za London sa ovim sanducima sa knjigama. Kada tamo stigneš, raspitaj se gde možeš naći mešetare koji su iznajmili stan gospođi de Stal; oni će sve srediti da dobiješ ključeve i odvešće te u stan koji smo zakupili. Šta god radio, nikom drugom ne daj da dodirne ove sanduke. Ne ispuštaj ih iz vida i nemoj ih raspakivati dok gospođica Mirela i ja ne stignemo."

"Već sam ti rekla", ostade odlučna Mirela, "ne mogu poći s tobom u London. Želim samo da figure iz garniture otpremim iz Francuske."

"Najdraža moja devojčice", poče Taljeran, milujući joj kosu, "već smo o tome raspravljali. Zahtevam da iskoristiš moju propusnicu. Za kratko vreme nabaviću drugu. Ti jednostavno ne možeš više ostati u Parizu."

"Moj je zadatak prvenstveno bio da sprečim onog užasnog čoveka da se dočepa Monglanske garniture, kao i sve druge koji bi je zloupotrebili", reče Mirela. "Valentina bi učinila isto. I druge sestre mogu doći u Pariz u potrazi za pribežištem. Moram ostati ovde da im pomognem."

"Veoma si hrabra", priznade on. "Ipak ti neću dozvoliti da sama ostaneš u Parizu, a ni kod ujaka ne možeš da se vratiš. Moramo zajedno odlučiti šta da učinimo sa ovim figurama kada stignemo u London..."

"Nismo se razumeli", primeti hladno Mirela, ustavši sa stolice. "Nisam rekla da nameravam da ostanem u Parizu." Izvadivši jednu figuru Monglanske garniture iz kožne torbe pored stolice, ona ode do Kurtijada i predade mu je. Bio je to Konj, zlatni pastuv koji se propinjao; još jutros ga je pomno zagledala. Kurtijad pažljivo prihvati figuru. Osetila je kako neka vatra ističe iz njene ruke u njegovu dok mu ga je dodavala. On je pažljivo uglavi u lažni odeljak i zatušnu slamom.

"Gospođice", reče ozbiljno Kurtijad, namignuvši, "savršeno se uklopila. Garantujem vam svojim životom da će vaše knjige bezbedno stići u London."

Mirela ispruži ruku, a Kurtijad je toplo stegnu. Ona se zatim vrati Taljeranu.

"Ništa ne razumem", reče on razdražljivo. "Prvo odbijaš da pođeš u London tvrdeći da moraš ostati u Parizu. Zatim izjavljuješ kako ne nameravaš ovde da ostaneš. Molim te budi jasnija."

"Ti ćeš poći u London s ovim figurama", obavesti ga ona iznenadjujuće autoritativnim glasom. "Mene čeka drugi zadatak. Pisaću nastojnici i izložiću joj svoje planove. Imam nešto svog novca, a Valentina i ja smo siročići. Po zakonu, njeno imanje i titula moraju pripasti meni. Zatim ću zatražiti da u Pariz pošalje neku drugu opaticu dok ja ne obavim ono što mi predstoji."

"Ali kuda ćeš poći? Šta ćeš raditi?" stade da se raspituje Taljeran. "Ti si mlada, sama devojka, bez porodice..."

"Mnogo sam o tome od juče razmišljala", reče Mirela. "Moram obaviti neke poslove pre no što budem mogla da se vratim u Francusku. Preti mi opasnost... i pretiće mi sve dok ne budem odgonetnula tajnu ovih figura. Postoji samo jedan način da je odgonetnem. A to znači da moram poći tamo gde su nastale."

"Blagi Bože", zapenuša Taljeran. "Rekla si mi da ih je Karlo Veliki dobio od mavarskog guvernera Barselone. Ali to se dogodilo pre skoro hiljadu godina. Mislim da se trag do sada već malo ohladio. A Barselona teško da se nalazi u predgrađu Pariza! Neću dozvoliti da sama jurcaš po Evropi!"

"Ne nameravam da posetim nijednu evropsku zemlju", osmehnu se Mirela. "Mavari ne potiču iz Evrope, došli su iz Mauritanije, sa samog kraja Saharske pustinje. Uvek moraš poći od izvora da bi dokučio smisao..." Pogledala je Taljerana svojim bezdanim, zelenim očima; zaprepašćeno je zurio u nju.

"Poći ću u Alžir", izjavi ona. "Jer tamo počinje Sahara."