1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

14. OSTRVO

'Grof od Monte Krista', Aleksandar Dima, opis Korzike

'Društveni ugovor', Žan-Žak Ruso, opis Korzike

PARIZ 4. SEPTEMBAR 1792.

Nešto malo posle ponoći, Mirela je napustila Taljeranovu kuću pod okriljem mraka i nestala u zagušljivoj, baršunastoj, toploj, pariskoj noći.

Kada mu je postalo jasno da je ne može sprečiti da ode, Taljeran joj je obezbedio snažnog, zdravog konja iz svoje štale i izvesnu svotu novca koju su uspeli da sakupe u taj pozni čas. Odevena u raznorazne delove livreje koje je Kurtijad za nju prikupio kako bi je što bolje prerušili, skupljene kose u rep i blago napuderisane kao u dečaka, bez problema je prošla kroz dvorište za poslugu i nastavila mračnim ulicama Pariza u pravcu barikada u Bulonjskoj šumi - na putu za Versaj.

Nije smela dozvoliti Taljeranu da je prati. Njegov aristokratski profil poznavao je celi Pariz. Štaviše, otkrili su da propusnice koje mu je Danton poslao važe tek od četrnaestog septembra - što je značilo da će moći da ih upotrebi tek za desetak dana. Svi su se složili da je jedino rešenje bilo da Mirela pođe sama, da Moris ostane u Parizu kao da se ništa nije dogodilo, a Kurtijad da krene iste noći sa sanducima knjiga i da na La Manšu sačeka dok ne bude mogao da upotrebi propusnicu i pređe u Englesku.

Dok je njen konj sam birao put kroz mračne, uske ulice, Mirela je konačno mogla da razmisli o opasnom zadatku koji ju je čekao.

Od trenutka kada se unajmljena kočija zaustavila pred kapijom zatvora l'Abe, zahvatili su je i poneli događaji koji su joj ostavili tek toliko vremena da reaguje instinktivno. Užas Valentininog pogubljenja, iznenadni strah za vlastiti život dok je jurila zapaljenim ulicama Pariza, Maraovo lice i grimase posmatrača koji su prisustvovali masakru... sve je to podsećalo na trenutno podizanje poklopca sa tanke opne civilizacije kako bi ispod te krhke pokorice na trenutak ugledala užas onog životinjskog u ljudima.

Od tog trenutka, vreme je stalo i oslobodili su se događaji koji su je progutali poput divljeg požara. Posle svakog talasa koji bi nasrnuo na nju u njoj bi se uskovitlala osećanja koja nikada do tada nije iskusila. Ta je strast još gorela u njoj nalik tamnom plamenu - plamenu koji se samo još više razbuktao tokom onih nekoliko sati koje je provela u Taljeranovom zagrljaju. Plamenu koji je u njoj zapalio želju da se dočepa figura Monglanske garniture.

Činilo joj se kao da je večnost prošla od onog trenutka kada je ugledala Valentitnin blistavi osmeh na suprotnom kraju dvorišta. A protekla su samo trideset dva časa. Trideset dva, pomisli Mirela dok se kretala pustim ulicama, sama: toliko ima i figura na šahovskoj tabli. Toliko mora da ih sakupi da bi razrešila zagonetku - i da bi osvetila Valentinu.

Prolazeći uskim sporednim ulicama Pariza na putu za Bulonjsku šumu, srela je svega nekoliko prolaznika. Čak i ovde van grada, na punoj mesečini, iako još daleko od barikada, putevi su bili gotovo prazni. Do sada je većina Parižana saznala za masakre po zatvorima, koji su još trajali, te je odlučila da ostane u reletivnoj sigurnosti svojih domova.

Iako joj je cilj bio da preko Liona, koji se nalazio jugoistočno od Pariza, stigne do marsejske luke, Mirela je imala razloga što je krenula na zapad, prema Versaju. Tamo se nalazio samostan Sen-Sir: samostanska škola koju je u prošlom veku osnovala madam de Mentenon, supruga Luja XIV, kako bi se u njoj mogle školovati ćerke plemića. Nastojnica Monglana zaustavila se u Sen-Siru na putu za Rusiju.

Možda će tamošnja proktorka pružiti Mireli utočište - pomoći joj da stupi u vezu sa Nastojnicom Monglana kako bi došla do novca koji joj je bio potreban - možda bi mogla i da joj pomogne da pobegne iz Francuske. Ugled monglanske nastojnice bio je jedina propusnica za slobodu koju je Mirela imala. Molila se da ona stvori čuda.

Barikade u Bulonjskoj šumi bile su podignute od kamenja, vreća zemlje i polomljenog nameštaja. Mirela je već nazirala Plas ispred njih, puno ljudi sa volovskim zapregama, kočijama, i životinjama, koji su čekali da pohrle napolje čim se kapije otvore. Približivši se Plasu, ona sjaha i ostade u senci konja, kako treperava svetlost baklji koje su osvetljavale mesto ne bi ugrozila njen trud da se preruši.

Kod barikade je došlo do nekog komešanja. Povevši konja za uzde, Mirela se umeša u veliku skupinu koja je ispunjavala Plas. Na suprotnoj strani mogla je pri svetlosti baklji da vidi vojnike kako se veru po barikadama i uklanjaju ih. Neko se s druge strane približavao.

U Mirelinoj blizini šetkala je unaokolo skupina mladića istežući vratove ne bi li videli šta se zbiva. Bilo ih je više od deset i svi su bili odeveni u čipku, somot i sjajne, visoke čizme izlepljene svetlucavim staklićima nalik na drago kamenje. To je bila jeunesse dorée, "pozlaćena mladež", na koju joj je Žermen de Stal tako često skretala pažnju u Operi. Mirela je čula kako se naglas žale mešovitoj gomili plemića i seljaka koji su ispunjavali Plas.

"Ova revolucija postala je nepodnošljiva!" povika jedan. "Zaista nema nikakvog razloga da se francuski građani drže u zatočeništvu sada kada su oni odvratni Prusi proterani."

"Hej, soldat!" povika drugi, mašući čipkanom maramicom vojniku na barikadama visoko iznad njih. "U Versaju nas čeka društvo! Koliko još dugo treba da budemo strpljivi?" Vojnik uperi bjonet prema maramici koja se vijorila i ona istog časa nestade s vidika.

Među ljudima dođe do komešanja i nagađanja ko će proći kroz barikade. Svi su znali da drumski razbojnici haraju putevima u svim šumskim oblastima. "Noćne posude", skupine samopostavljenih inkvizitora, putovale su drumovima u čudno oblikovanim vozilima po kojima su i dobili nadimak. Iako nisu za to bili službeno ovlašćeni, nije im nedostajalo žara kao ni novopostavljenim građanima Francuske - zaustavljali su putnike, poput skakavaca preturali po kočijama, zahtevali da vide dokumenta, a ako im se putnikovi odogovori ne bi dopali, "građanina bi uhapsili". A da bi uštedeli sami sebi trud, ponekad bi ga jednostavno obesili o najbliže drvo kao opomenu drugima.

Barikade se otvoriše i unutra uđe skupina prašnjavih fijakera i otvorenih kočija. Gomila sa trga se okupi oko njih u želji da sazna bilo šta od umornih putnika koji su upravo pristigli. Držeći uzde svoga konja, Mirela pođe prema prvoj poštanskoj kočiji čija su se vrata upravo otvarala.

Jedan mladi vojnik, odeven u uniformu skarletne i tamnoplave boje, skoči među okupljene kako bi pomogao kočijašu da skine kutije i sanduke sa krova poštanske kočije.

Mirela je bila dovoljno blizu tako da je primetila da je bio veoma mlad i neobično zgodan. Dugačka, kestenjasta kosa nije mu bila povezana i slobodno je lepršala, lupkajući ga po ramenima. Njegove krupne, tamne, plavosive oči, osenčene gustim trepavicama, samo su pojačavale bledu providnost njegove kože. Imao je šiljat rimski nos povijen naniže. Njegove predivno oblikovane usne, prezrivo se izviše kada osmotri bučnu skupinu, a potom joj okrenu leđa.

U narednom trenutku videla ga je kako pomaže nekom da iziđe iz kočije; na vratima se pojavila prelepa devojčica kojoj nije bilo više od petnaest godina i koja je bila tako bleda i krhka da se Mirela istog časa uplašila za nju. Devojčica je toliko ličila na vojnika da je Mirela bila ubeđena da su brat i sestra, a nežnost s kojom joj je pomagao da iziđe iz kočije samo je to potvrđivala. Oboje su bili nežni, ali skladno građeni. Sačinjavali su romantični par, pomisli Mirela - poput junaka i junakinje iz kakve bajke.

Svi putnici koji su izišli iz kočija izgledali su potreseni i zaplašeni dok su pokušavali da otresu svoju putničku odeću, ali niko više od mlade devojke pored Mirele, koja je bila bleda poput lista hartije i tresla se kao da će se svakog časa onesvestiti. Vojnik je pokušavao da je provede kroz obruč okupljenih ljudi kada jedan starac pored Mirele ispruži šaku i ščepa ga za mišicu.

"Kakvo je stanje na Versajskom putu, prijatelju?" upita on.

"Ne bih noćas pokušao da stignem do Versaja", odvrati učtivo vojnik, ali dovoljno glasno da su ga svi mogli ćuti. "Noćnih posuda ima posvuda i moja sestra je veoma potresena. Na putu smo proveli gotovo osam sati, jer su nas zaustavili desetak puta od kada smo napustili Sen-Sir..."

"Sen-Sir!" povika Mirela. "Dolazite iz Sen-Sira? A ja sam se upravo tamo uputila!" U tom trenutku i vojnik i njegova sestra okrenuše se ka Mireli i devojčicine oči se razrogačiše.

"Ali... pa to je dama!" povika devojčica, zureći u Mirelin kostim i napuderisanu kosu. "Dama odevena kao muškarac!"

Vojnik odmeri Mirelu. "Znači, krenuli ste za Sen-Sir?" upita on. "Nadam se da niste nameravali da ostanete u samostanu!"

"Dolazite li iz samostanske škole u Sen-Siru?" upita ona. "Moram tamo stići - i to još noćas. Veoma je važno. Morate mi reći kako stvari tamo stoje."

"Ne smemo se ovde zadržavati", odvrati vojnik. "Mojoj sestri nije dobro." I prebacivši njihovu jedinu torbu preko ramena, on stade da krči put kroz gomilu.

Mirela ih je sledila, vukući dizgine svoga konja. Kada svo troje stigoše do kraja okupljene svetine, devojčica se okrenu i pogleda Mirelu svojim tamnim očima.

"Mora da imate veoma jak razlog što želite još noćas da stignete do Sen-Sira", reče ona. "Drumovi nisu bezbedni. Hrabri ste kada ste sami, iako ste žena, krenuli na put, u ovakva vremena."

"Čak i na ovako izvrsnom konju", složi se vojnik, lupnuvši Mirelinog konja po sapima, "makar i prerušeni. Da nisam uzeo odsustvo kada su zatvorili samostansku školu kako bih Mariju-Anu otpratio kući..."

"Zatvorili su Sen-Sir?!" povika Mirela, ščepavši ga za ruku. "Znači, propala je i moja poslednja nada!" Mala Marija-Ana pokuša da uteši Mirelu, dodirnuvši joj šaku.

"Da li ste imali prijatelje u Sen-Siru?" upita je ona zabrinuto. "Nekog od porodice? Možda nekog koga sam znala..."

"Htela sam tamo da potražim utočište", poče Mirela, ne znajući koliko može da otkrije ovim strancima. Ali nije imala puno izbora. Ako je škola bila zatvorena, propao je njen jedini plan i morala je stvoriti drugi. Više nije bilo važno kome će se poveriti, jer je bila krajnje očajna.

"Mada nisam poznavala tamošnju proktorku", reče im ona, "nadala sam se da bi mi ona mogla pomoći da stupim u vezu sa nastojnicom iz mog bivšeg samostana. Njeno je ime madam de Rok."

"Madam de Rok!" povika devojčica. Iako je bila mala i krhka, uhvatila je veoma snažno Mirelu za ruku. "Nastojnica Monglana!" Na brzinu je pogledala brata, koji je spustio torbu na tle i svojim plavosivim očima zagledao se prodorno u Mirelu, a onda je upitao.

"Znači, dolazite iz opatije Monglan?" Pošto je Mirela oprezno klimnula, on brzo nastavi: "Naša majka je poznavala Nastojnicu Monglana - dugo su bile veoma bliske prijateljice. U stvari, po savetu madam de Rok moja je sestra pre osam godina poslata u Sen-Sir."

"Tako je", prošaputa devojka. "I ja poznajem nastojnicu veoma dobro. Kada je pre dve godine posetila Sen-Sir, nekoliko puta je sa mnom vodila veoma poverljive razgovore. Ali pre no što nastavim... da li ste vi, gospođice, jedna od poslednjih... preostalih iz opatije Monglan? Ako jeste, razumećete zašto vas to pitam." I ona ponovo pogleda brata.

Mirela oseti kako joj srce pomamno udara. Da li je pukom slučajnošću naletela na dvoje ljudi koji poznaju nastojnicu? Sme li se nadati da su upoznati sa nastojničinom tajnom? Ne, suviše je bilo opasno donositi naprečac takve zaključke. Ali to dete kao da je osetilo šta brine Mirelu.

"Vidim vam po licu", reče ona, "da biste više voleli o tome negde drugde da razgova­rate. I, razume se, sasvim ste u pravu. Daljni razgovor mogao bi nam obema biti od koristi. Vidite, pre no što je otišla iz Sen-Sira, vaša nastojnica mi je poverila naročiti zadatak. Možda shvatate na šta mislim. Predlažem da krenete sa nama do obližnje krčme, gde nam je moj brat obezbedio prenoćište. Tamo ćemo moći otvorenije da porazgovaramo..."

Krv je i dalje bubnjala u Mirelinim slepoočnicama dok joj je kroz um promicalo na hiljade misli. Čak i ako odluči da ovim strancima može verovati i pođe sa njima, biće zaroblje­na u Parizu, a Mara može odlučiti da prevrne grad naglavačke da bi je pronašao. S druge, pak, strane, nije bila sigurna da će uspeti da umakne iz Pariza bez ičije pomoći. A kome bi se mogla obratiti za utočište, ako je samostan zatvoren?"

"Moja sestra je u pravu", reče vojnik, i dalje promatrajući Mirelu. "Ne možemo ostati ovde. Gospođice, nudim vam našu zaštitu."

Mirela ponovo pomisli kako je neverovatno zgodan, s tom svojom neobuzdanom, kestenjastom kosom i krupnim, tužnim očima. Iako je bio vitak i ništa viši od nje, odavao je utisak velike snage i samouverenosti. Mirela konačno odluči da mu može verovati.

"Dobro", reče ona uz osmeh. "Poći ću s vama do te vaše krčme gde možemo porazgo­varati."

Čuvši to, devojčica se veselo osmehnu i stisnu bratovljevu ruku. Zatim se zagledaše jedno drugom u oči s puno ljubavi. Vojnik potom podiže njihovu torbu i dohvati uzde, a njegova sestra uhvati Mirelu za ruku.

"Nećete zažaliti, gospođice", reče devojčica. "Dozvolite da vam se predstavim. Zovem se Marija-Ana, ali svi me u porodici zovu Eliza. A ovo je moj brat Napoleon... Napoleon Bonaparta."

U krčmi se troje mladih smestilo za sto od otcepljenog drveta na tvrdim drvenim stolicama. Na stolu je gorela samo jedna sveća, a pored nje se nalazila vekna tvrdog, crnog hleba i krigla piva - njihov mršavi obrok.

"Potičemo sa Korzike", poče da priča Napoleon Mireli, "sa ostrva koje lako ne prihvata jaram tiranije. Kao što je Livije rekao pre gotovo dve hiljade godina, mi Korzikanci smo divlji gotovo kao i naša zemlja i ne damo se ukrotiti kao ni divlje zveri. Pre manje od četrdeset godina, naš vođa Paskvale di Paoli oterao je Đenovljane sa naših obala, oslobodio Korziku i unajmio čuvenog filozofa Žan-Žaka Rusoa da nam sastavi ustav. Međutim, ta sloboda je bila kratkog veka. Godine 1768. Francuska je od Đenove otkupila ostrvo Korziku i već narednog proleća iskrcala trideset hiljada vojnika na tu stenu i ugušila našu slobodu u moru krvi. Sve vam ovo pričam, jer su nas ti istorijski događaji - i uloga naše porodice u njima - doveli u vezu sa Nastojnicom Monglana."

Mirela, koja se upravo spremala da upita zašto joj priča ovu istorijsku sagu, sada načulji uši i ostade mirno da sedi. Odlomi komad tvrdog crnog hleba i stade da ga žvaće dok je slušala.

"Naši roditelji su se hrabro borili rame uz rame sa Paolijem protiv Francuza", nastavi Napoleon. "Moja majka je bila proslavljena junakinja revolucije. Jahala je bez sedla noću po divljim korzikanskim brdima, dok su joj francuski meci zviždali oko ušiju, da bi donela municiju i namirnice ocu i vojnicima koji su se borili kod Il Korta - Orlovog gnezda. Bila je u sedmom mesecu trudnoće sa mnom u to vreme! Kao što je oduvek govorila, rođen sam da postanem vojnik. Ali kada sam došao na svet, moja zemlja je već polako umirala."

"Vaša majka je odista bila hrabra žena", primeti Mirela, pokušavši da zamisli tu divlju revolucionarku koja je jahala bez sedla kao intimnu prijateljicu nastojnice.

"Podsećate me na nju", osmehnu se Napoleon. "Ali zanemario sam svoju priču. Kada je revolucija propala i Paoli bio proteran u Englesku, staro korzikansko plemstvo izabralo je mog oca da zastupa naše ostrvo u Versaju. To je bilo 1782. godine... i upravo je tamo iste te godine naša majka Leticija srela nastojnicu Monglana. Nikada neću zaboraviti kako nam je majka bila elegantna, kako su svi momci primećivali njenu lepotu, kada nas je posetila u Otinu, vraćajući se iz Versaja..."

"Otin!" povika Mirela, umalo ne prevrnuvši vrč sa pivom. "Da li ste boravili u Otinu dok je gospodin Taljeran bio tamo? Dok je bio tamošnji biskup?"

"Ne, to je bilo mnogo kasnije, jer ja sam ubrzo otišao u vojnu školu u Brijenu", odvrati on. "Ali on je veliki državnik koga bih jednog dana voleo da sretnem. Mnogo puta sam pročitao rad koji je pripremio sa Tomasom Pejnom: Deklaracija o pravima čoveka - to je jedan od najboljih dokumenata Francuske revolucije..."

"Nastavi s pričom", promrmlja Eliza, munuvši brata u rebra, "gospođica i ja ne želimo celu noć da raspravljamo o politici."

"Pokušavam", reče Napoleon, pogledavši sestru. "Ne znamo tačno kako su se Leticija i nastojnica upoznale, već samo da se to dogodilo u Sen-Siru. Ali poznato nam je da je taj susret morao ostaviti dubok utisak na nastojnicu - jer od tog vremena nikada nije izneverila našu porodicu."

"Mi smo siromašni, gospođice", objasni Eliza. "Čak i za života moga oca, novac nam je isticao kroz prste poput vode. Nastojnica Monglana svih osam godina plaćala je moje školovanje, od mog dolaska u Sen-Sir."

"Nastojnica mora da je bila veoma vezana za vašu majku", primeti Mirela.

"I više nego vezana", složi se Eliza, "jer od kada je napustila Francusku, nijedna nedelja nije prošla a da ne bi s njom stupila u vezu. Postaće vam jasno zašto, kada vam ispričam o zadatku koji mi je nastojnica poverila."

Prošlo je deset godina, pomisli Mirela. Deset godina od kada su se te dve žene srele, žene toliko različite po poreklu i izgledu. Jedna odrasla na divljem i primitivnom ostrvu, borila se uz muža u planinama, rodila mu osmoro dece - druga posvećena Bogu, visokog porekla i veoma obrazovana. Šta ih je to povezivalo što je nagnalo nastojnicu da poveri tajnu detetu koje je sada sedelo pred Mirelom - detetu koje, kada ge je nastojnica poslednji put videla, nije moglo imati više od dvanaest ili trinaest godina?

Ali Eliza je već počela da objašnjava...

"Poruka koju mi je nastojnica dala za majku bila je tako tajanstvena da nije želela da joj je saopšti napismeno. Trebalo je da joj je ja prenesem u četiri oka kada se naredni put sretnemo. U to vreme, ni nastojnica ni ja nismo pomišljale da bi do tada mogle proteći dve duge godine - da će Revolucija tako poremetiti naše živote i onemogućiti svako putovanje. Strah me je da se nešto loše ne dogodi, jer nisam ranije predala poruku - možda je bila hitna. Nastojnica mi je, naime, poverila da postoje ljudi koji su se urotili protiv nje u želji da joj otmu neko tajno blago, blago za koje malo njih zna... a koje je bilo skriveno u Monglanu!"

Elizin glas pretvorio se u šapat, iako su njih troje bili potpuno sami u prostoriji. Mirela je pokušala da ostane potpuno mirna, ali srce joj je tako snažno lupalo, da je bila ubeđena kako i njih dvoje čuju njegove otkucaje.

"Došla je u Sen-Sir, koji je tako blizu Parizu", nastavi Eliza, "da bi saznala ko su ti koji pokušavaju da joj ukradu blago. Da bi spasla blago, kazala mi je, morala je da ga poveri opaticama iz samostana."

"O kakvom je blagu reč?" upita Mirela slabim glasom. "Da li vam je nastojnica to rekla?"

"Nije", odvrati Napoleon umesto sestre, pomno posmatrajući Mirelu. Njegovo dugoljasto, ovalno lice bilo je bledo na nejasnoj svetlosti, koja mu se presijavala na tamnoj, kestenjastoj kosi. "Ali sigurno ste čuli za legende koje kruže o tim manastirima u baskijskim planinama. Oduvek se podozrevalo da je u njima skrivena neka sveta relikvija. Prema Kretjenu de Troju, sveti gral sklonjen je u Monsalvat, takođe u Pirinejima..."

"Gospođice", umeša se Eliza, "upravo zbog toga sam želela da porazgovaram sa vama. Kada ste nam kazali da dolazite iz Monglana, pomislila sam da biste možda vi mogli da bacite malo svetlosti na ovu tajnu."

"Kako je glasila poruka koju vam je poverila nastojnica?"

"Poslednjeg dana njenog boravka u Sen-Siru", odvrati Eliza, nagnuvši se preko stola tako da je zlatasta svetlost obasjavala obrise njenog lica, "nastojnica me je pozvala u jednu privatnu odaju. Rekla je: 'Eliza, poveravam ti tajni zadatak, jer mi je poznato da si ti osmo dete Karla Bonaparte i Leticije Ramolino. Četvoro tvojih braće i sestara umrlo je još dok su bili sasvim mali; ti si prva devojčica koja je preživela. Zato si mi veoma važna. Dobila si ime po velikoj vladarki, Elizi, koju su neki zvali "Crvenokosa". Ona je osnovala veliki grad po imenu K'ar koji je kasnije stekao svetsku slavu. Moraš poći k svojoj majci i reći joj da nastojnica Monglana poručuje: 'Eliza Crvenokosa je ustala... Osmica se vraća.' To je sve što imam da joj poručim; Leticija Ramolino će znati šta to znači... i šta mora da učini!"

Eliza zastade i pogleda Mirelu. Napoleon je takođe pokušavao da odgonetne njenu reakciju - ali Mirela nije mogla da dokuči smisao poruke. O kakvoj tajni je ovde bila reč, a koja je imala veze sa čuvenom šahovskom garniturom? Nešto je na trenutak zasvetlucalo u njenom umu, ali nije izbilo na površinu. Napoleon pruži ruku da joj dopuni vrč sa pivom, mada ona uopšte nije bila svesna da je i gutljaj popila.

"Ko je bila Eliza od K'ara?" zbunjeno upita ona. "Nije mi poznato ni ime ni grad koji je osnovala."

"Meni jeste", primeti Napoleon. Zavalivši se na stolici, s licem u senci, on izvuče iz džepa neku izlizanu knjigu. "Omiljeni savet naše majke oduvek je bio: 'Prelistaj Plutarha i Livija'", reče on uz osmeh. "Uradio sam i više od toga, pronašao sam našu Elizu u Vergilijevoj Eneidi - mada su Rimljani i Grci više voleli da je zovu Didona. Poticala je iz grada Tira u drevnoj Feniciji. Ali pobegla je iz grada kada joj je brat, kralj Tira, ubio muža. Pristavši na obale Severne Afrike, osnovala je grad K'ar, nazvavši ga po velikoj boginji Kar koja ju je zaštitila. Danas taj grad znamo kao Kartaginu."

"Kartagina!" povika Mirela. Um joj je mahnito radio, sklapajući u celinu deliće slagalice. Grad Kartaginu danas zovemo Tunis, a on se nalazi na manje od pet stotina milja od Alžira! Svim zemljama poznatim kao Varvarske države - Tripoliju, Tunisu, Alžiru i Maroku - jedna stvar bila je zajednička. Njima su pet hiljada godina vladali Berberi, drevni preci Mavara. Nastojničina poruka nije se slučajno odnosila upravo na zemlju za koju je bila vezana.

"Vidim da vam to nešto znači", primeti Napoleon, prekinuvši njene misli. "Možda biste nam mogli reći šta."

Mirela se ugrize za usnu i zagleda u plamen sveće. Oni su joj se poverili, a ona im do sada baš ništa nije otkrila. Ipak, da bi pobedila u igri u koju se upustila, bili su joj potrebni saveznici. Da bi se približila istini neće škoditi da im otkrije bar deo onoga što je znala?

"U Monglanu je zaista postojalo blago", konačno progovori Mirela. "Znam to, jer sam vlastitim rukama pomogla da se skloni." Dvoje Bonaparta izmenjaše poglede, a onda se ponovo zagledaše u Mirelu.

"To blago bilo je od neprocenjive vrednosti, ali i veoma opasno", nastavi ona. "Doneseno je u Monglan pre gotovo hiljadu godina - donelo ga je osam Mavara koji su poticali sa istih obala Severne Afrike koje ste vi opisali. I ja nameravam tamo da odem, kako bih otkrila kakvu tajnu krije to blago..."

"Onda morate krenuti sa nama na Korziku!" povika Eliza, uzbuđeno se nagnuvši napred. "Naše ostrvo se nalazi na pola puta do vašeg odredišta! Nudimo vam da vas moj brat štiti za vreme puta i krov nad glavom kada stignemo."

Govorila je iskreno, pomisli Mirela - a trebalo je još nešto uzeti u obzir. Iako će se na Korzici tehnički još nalaziti u Francuskoj, biće daleko od Maraovih kandži, koje možda već sada tragaju za njom ulicama Pariza.

Međutim, postojalo je još nešto. Dok je posmatrala sveću kako cvrći u rastopljenom vosku, osetila je da je mračni plamen ponovo oživeo u njenom umu. I začula je reči koje je Taljeran šapatom izgovorio dok su sedeli među izgužvanim čaršavima - držeći figuru pastuva koji se propinjao: 'A onda se pojavi još jedan konj crveni... podarena mu je moć da ukloni sa zemlje mir i da nagna ljude da se međusobno poubijaju... i beše mu dat veliki mač..."

"A ime mača je Osveta", reče Mirela naglas.

"Mač?" ponovi Napoleon. "O kakvom je maču reč?"

"Crvenom maču odmazde", odvrati ona.

Dok je prostorija lagano tonula u mrak, Mirela ponovo ugleda slova koja je iz dana u dan viđala celog detinjstva - slova uklesana iznad portala opatije Monglan:

Proklet neka je onaj ko ove zidine sravni sa zemljom.

Samo ruka Božja može zauzdati Kralja.

"Možda smo iz zidina opatije Monglan oslobodili i nešto više od drevnog blaga", reče ona tiho. Uprkos vreloj noći, osetila je kako joj se hladnoća uvlači u srce, kao da ga dodiruju ledeni prsti. "Možda smo", nastavi ona, "probudili i drevnu kletvu."