1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

PRIČA CRNE KRALJICE

Kestenje je cvetalo u Parizu kada sam tog proleća 1799. ostavila Šarla Morisa Taljerana i vratila se u Englesku. Teško mi je bilo da odem, jer sam ponovo bila trudna. U meni se začinjao novi život, a sa njim je samo još više ojačala želja da okončam tu Igru, jednom za svagda.

Proći će četiri godine pre no što ću ponovo videti Morisa. Četiri godine tokom kojih će svet protresti i izmeniti mnogi događaji. U Francusku će se vratiti Napoleon, zbaciti Direktorijum i biti imenovan prvim konzulom - a zatim doživotnim konzulom. U Rusiji će generali ubiti svog cara Pavla I - kao i ljubavnika-ljubimca njegove majke, Platona Zubova. Mistični i tajanstveni Aleksandar - koji je stajao pored mene nad nastojnicom dok je umirala - doći će u posed crne kraljice iz Monglanske garniture. Svet koji sam znala - Engleska i Francuska, Austrija, Prusija i Rusija - ponovo će krenuti u rat. A Taljeran, otac moje dece, konačno će dobiti papski oprost koji sam od njega tražila i moći će da se oženi Katarinom Noel Vorle Grand - Belom Krljicom.

Imala sam tkaninu, crtež table i znala sam da mi je sedamnaest figura nadohvat ruke. Ne samo onih devet zakopanih u Vermontu - tačno sam znala gde se nalaze - već i drugih osam: sedam gospođe Grand i ona jedna koja je sada bila kod Aleksandra. S tim znanjem sam pošla u Englesku - u Kembridž - gde mi je Vilijem Blejk kazao da se nalaze zaplenjeni spisi ser Isaka Njutna. Sam Blejk, koji je bio gotovo na morbidan način opčinjen takvim stvarima, obezbedio mi je dozvolu da proučim te radove.

Bosvel je umro maja 1795. - a Filidor, veliki šahista, nadživeo ga je samo za tri meseca. Stari stražari bili su mrtvi - ekipu bele kraljice desetkovala je smrt. Morala sam da povučem potez pre no što uspe da okupi novu.

Neposredno pre Šahinov i Šarlotov povratak iz Egipta zajedno sa Napoleonom - četvrtog oktobra 1799, tačno šest meseci posle mog rođendana, u Londonu sam rodila devojčicu. Krstila sam je Eliza, po Elizi crvenokosoj, toj velikoj ženi koja je osnovala Kartaginu - i po kojoj je i Napoleonova sestra dobila ime. Ali odabrala sam da je zovem Šarlota, ne samo po ocu, Šarlu Morisu i bratu, Šarlotu - već u znak sećanja na jednu drugu Šarlotu koja je žrtvovala svoj život za mene.

Tek sada, kada su mi se Šahin i Šarlot pridružili u Londonu, počeo je pravi posao. Noću smo proučavali stare Njutnove rukopise i pri svetlosti sveće iščitavali mnogobrojne zabeleške i eksperimente. Ali sve kao da je bilo uzalud. Posle mnogo meseci došla sam do zaključka da ni ovaj veliki naučnik nije otkrio tajnu. A onda mi je sinulo - možda uopšte nisam znala u čemu se ta tajna sastojala.

"Osmica", izgovorih glasno jedne noći, dok smo sedeli u odajama Kembridža koje su gledale na baštu iza kuhinje, istim onima u kojima je i Njutn radio pre gotovo jednog veka. "Šta, u stvari, predstavlja Osmica?"

"U Egiptu", poče Šahin, "veruju da je postojalo osam bogova koji su prethodili svemu ostalom. U Kini veruju u Osam Besmrtnika. U Indiji misle da je Krišna Crni - osmi sin - postao takođe Besmrtan. Oruđe čovekovog spasa. A budisti veruju u Osmostruko svijenu stazu koja vodi u Nirvanu. Postoji mnogo osmica u svetskim mitologijama..."

"Ali sve označavaju istu stvar", umeša se Šarlot, moj mali sin koji je bio prestar za svoje godine. "Alhemičari nisu samo tragali za načinom da jedan metal pretvore u drugi. Želeli su da postignu isto što i Egipćani građenjem piramida - Vavilonci žrtvovanjem dece svojim paganskim bogovima. Ti alhemičari su sav svoj rad započinjali molitvom Hermesu, koji nije samo bio glasnik što sprovodi mrtve duše u Had, već i bog isceljenja..."

"Šahin te je isuviše dobro uputio u misticizam", primetih. "Mi ovde tragamo za naučnom formulom."

"Ali, majko, u tome i jeste stvar - zar ne shvataš?" odvrati Šarlot. "Zbog toga su prizivali boga Hermesa. U prvoj fazi eksperimenta - šesnaest koraka - stvaraju crvenkastocrni prah, talog. Od njega prave kolač koji se naziva filozofski kamen. U drugoj fazi, koriste ga kao katalizator u pretvaranju metala. U trećoj i poslednjoj, mešaju taj prah sa nekom naročitom vodom, rosom sakupljenom u određeno doba godine - kada se sunce nalazi između Taurota i Beliera, Bika i Ovna. Sve slike u knjigama pokazuju upravo to - i to se dešava upravo na tvoj rođendan - kada je voda koja pada sa Meseca veoma teška. Tada počinje poslednja faza."

"Ne razumem", rekoh zbunjena. "Šta se dobija kada se ta naročita voda pomeša sa prahom filozofskog kamena?"

"To zovu al-Iksir", odgovori mi tiho Šahin. "Kada se ispije, donosi zdravlje, dug život, i isceljuje sve rane."

"Majko", oslovi me Šarlot ozbiljno, "to je tajna besmrtnosti. Eliksir života."

Bile su nam potrebne četiri godine da stignemo do toga. Ali, mada nam je sada bila poznata svrha formule, još nismo znali kako izgleda.

Bio je avgust 1803. kada sam sa Šahinom i svoje dvoje dece stigla u banju Burbon-Larkambo u središnjoj Francuskoj, varoš po kojoj su burbonski kraljevi dobili ime. Bila je to varoš u kojoj je Moris Taljeran odlazio istog meseca svakog leta radi kupanja u termalnim vodama.

Banja je bila okružena drevnim hrastovima, a dugačka šetališta oivičena rascvetalim božurima. Dok sam prvog jutra stajala na stazi u dugačkoj platnenoj halji, koja se oblačila za odlazak na kupanje, i čekala među leptirovima i cvećem - ugledala sam Morisa kako dolazi stazom.

Za ove četiri godine koliko ga nisam videla dosta se izmenio. Ja još nisam napunila trideset godina, a on će uskoro imati pedeset - zgodno lice bilo mu je prošarano sitnim borama, a uvojci nenapuderisane kose, prošarani sedinama, blistali su na jutarnjem suncu. Ugledao me je i sledio se nasred staze, ne odvajajući pogled od mog lica. A one njegove oči bile su još tako prodorne, iskričavo plave, kakve sam ih upamtila još onog jutra kada sam ga prvi put videla u Davidovom ateljeu - sa Valentinom.

Prišao mi je kao da je očekivao da će me upravo tu zateći, spustio šaku na moju kosu i bez reči nastavio da me gleda.

"Nikada ti neću oprostiti", bile su njegove prve reći, "što si me naučila šta je to ljubav, a zatim me ostavila da se sam borim s njom. Zašto nisi odgovorila ni na jedno moje pismo? Zašto nestaješ, pa se zatim, samo nakratko, pojavljuješ da bi mi ponovo slomila srce, koje te je gotovo prebolelo? Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o tebi - žaleći što sam te uopšte upoznao."

A onda, kao da inati sopstvenim rečima, on me zgrabi, privuče k sebi u strastan zagrljaj, prelazeći usnama preko mojih usta, grla, grudi. Kao i ranije, osetih kako me obuzima zaslepljujuća silina njegove ljubavi. Boreći se protiv želje koju sam i sama osećala, otrgnuh se od njega.

"Došla sam po ono što si mi obećao", izgovorih slabim glasom.

"Učinio sam sve što sam obećao - i više no što sam obećao", odvrati on s gorčinom u glasu. "Sve sam zbog tebe žrtvovao - život, slobodu, možda i svoju besmrtnu dušu. U očima Boga, još sam sveštenik. Zbog tebe sam se oženio ženom koju ne volim, koja mi nikada ne može podariti decu koju toliko želim. Dok mi ti, koja si mi ih dvoje rodila, ne dozvoljavaš ni da ih vidim."

"Ona su ovde, sa mnom", rekoh mu. Posmatrao me je, ne mogavši da poveruje. "Ali prvo, gde su figure Bele Kraljice?"

"Figure", ponovi on grubo. "Ne boj se, kod mene su. Izvukao sam ih prevarom od žene koja me voli više no što si me ti ikada volela i što ćeš me voleti. Sada držiš moju decu kao taoce da bi ih dobila od mene. Blagi Bože, zapanjen sam što te još uopšte želim." Zaćutao je na trenutak. Nije mogao da sakrije ogorčenost koju je osećao, ali ona se mešala sa mračnom strasti. "A to što ne mogu da živim bez tebe", prošaputa on, "odjednom mi se čini krajnje nemogućim."

Sav je drhtao od siline osećanja koja su ga prožimala. Prelazio mi je šakama preko lica, kose, usne su mu počivale na mojima dok smo stajali na stazi kojom je neko svakog trenutka mogao naići. Kao i uvek dotad, snaga njegove ljubavi bila je nepodnošljiva. Moje usne uzvraćale su mu poljupce, a šake prelazile preko tela na mestima gde mu se halja rastvorila.

"Ovog puta", prošaputa on, "nećemo napraviti dete - ali zato ću te naterati da me voliš, pa makar to bilo poslednje što ću učiniti."

Morisovo lice izražavalo je veću blaženost od lica najsvetijeg sveca kada je - i to po prvi put - ugledao našu decu. Našli smo se u kupatilu u ponoć; Šahin je stražario.

Šarlot je imao deset godina i već je ličio na proroka kakvim ga je opisao Šahin još pre rođenja; gusta, crvena kosa padala mu je na ramena, a očeve iskričave plave oči kao da su gledale kroz vreme i prostor. Mala Šarlota je imala četiri godine i veoma podsećala na Valentinu u tom uzrastu. Osvojila je Taljerana već pri tom prvom susretu dok smo sedeli u kupatilu Burbon-Larkamboa u mineralnoj vodi koja se pušila.

"Želim da povedem decu sa sobom", izgovori konačno Taljeran, milujući Šarlotinu svetlu kosu kao da ne može da se odvoji od nje. "Život kakav uporno nastavljaš da vodiš nije za decu. Niko ne mora da sazna u kakvim smo rodbinskim vezama. U Valenciji imam imanje. Mogu im podariti vlastite titule i zemlju. Neka njihovo poreklo ostane tajna. Samo ako pristaneš na to, daću ti figure."

Znala sam da je u pravu. Kako mogu da im budem dobra majka kada su mi sile kojima ne vladam odredile život? Morisove oči su mi govorile da ih on oboje više voli, da se od prvog trenutka jače vazao za njih od mene koja sam im podarila život. Ali to baš nije bilo izvodljivo."

"Šarlot mora ostati", odvratih. "Rođen je pred boginjom - on je taj koji će razrešiti zagonetku. Tako je predskazano." Šarlot krenu kroz toplu vodu do Taljerana i spusti šaku na očevu ruku.

"Postaćeš veliki čovek", reče mu on, "knez velikih moći. Živećeš dugo, ali sem nas, nećeš više imati dece. Moraš uzeti moju sestru Šarlotu - oženiti je nekim iz svoje porodice kako bi se njena deca ponovo vezala s nekim naše krvi. Ali ja se moram vratiti u pustinju. Tamo je moja sudbina..."

Taljeran je zaprepašćeno zurio u dečaka, ali Šarlot još nije završio.

"Moraš preseći sve veze sa Napoleonom, jer određen mu je pad. Ako to učiniš, ostaćeš moćan tokom mnogih promena u svetu. Moraš učiniti još nešto - zarad Igre. Nagovoriti Aleksandra od Rusije da ti preda crnu kraljicu. Reci mu da dolaziš od mene. Sa onih sedam koje već imaš to će biti osam."

"Aleksandar?" ponovi Taljeran, gledajući me kroz gustu paru. "Zar i on ima jednu figuru? Ali zašto bi je dao meni?"

"Zauzvrat ćeš mu izručiti Napoleona", odgovori Šarlot.

Taljeran se odista sreo sa Aleksandrom na konferenciji u Erfurtu. Kakav god pakt da su sklopili, sve što je Šarlot predvideo - obistinilo se. Napoleon je pao, vratio se, i pao zauvek. Na kraju je shvatio da ga je Taljeran izdao. "Gospodine", rekao mu je za vreme doručka jednog jutra, pred celim dvorom, "vi ste obično govno u svilenim čarapama." Ali Taljeran je tada već obezbedio figuru iz Rusije - crnu kraljicu. Zajedno s njom dao mi je još nešto veoma vredno: shemu šetnje konjem koju je izradio Amerikanac Bendžamin Frenklin, a koja je ukazivala na izgled formule.

Sa Šahinom i Šarlotom otišla sam u Grenobl, ponevši osam figura, tkaninu i nastojničin crtež table. Tu, na jugu Francuske, ne tako daleko od mesta gde je Igra prvi put započeta, pronašli smo čuvenog fizičara Žana Baptista Žozefa Furijea, koga su Šarlot i Šahin sreli u Egiptu. Iako smo imali mnogo figura, ipak nismo imali celinu. Prošlo je trideset godina pre no što smo dešifrovali formulu. Ali konačno smo ipak uspeli.

Jedne noći u tami Furijeove laboratorije, nas četvoro smo stajali i posmatrali kako filosofski kamen nastaje u retorti. Posle trideset godina i mnogih propalih pokušaja, konačno smo na pravi način prevalili svih šesnaest faza. To se zvalo venčanjem Crvenog Kralja i Bele Kraljice - bila je to tajna izgubljena pre hiljadu godina. Kalcinacija, oksidacija, kongelacija, fiksacija, solucija, digestija, destilacija, evaporacija, sublimacija, separacija, ekstrakcija, ceracija, fermentacija, putrifikacija, propagacija - i, najzad, projekcija. Posmatrali smo kako se isparljivi gasovi dižu iz kristala u čaši koja je sijala poput kakvog sazvežđa u Vaseljeni. Gasovi su, podižući se, obrazovali boje: ponoćno plavu, purpurnu, ružičastu, grimiznu, crvenu, narandžastu, žutu, zlatnu... To su zvali paunov rep - spektar vidljivih talasnih dužina. A ispod su bili talasi koji su se samo mogli čuti, ne i videti.

Kada se rep raspao i nestao, ugledali smo debeli talog crvenkasto crnog praha na dnu čaše. Zatim smo ga sastrugali i obmotali pčelinjim voskom i na kraju spustili u filozofsku vodu - tešku vodu.

Preostalo je samo još jedno pitanje: Ko će to ispiti?

Formulu smo završili 1830. godine. Iz knjiga smo saznali da ovaj napitak, ako smo negde pogrešili, može biti smrtonosan, umesto da podari večni život onome ko ga ispije. Postojao je još jedan problem. Ako je ono što smo imali predstavljalo pravi eliksir, figure smo smesta morali sakriti. Odlučila sam da se vratim u pustinju.

Ponovo sam preplovila more, sa zebnjom u srcu da bi mi to moglo biti poslednji put. I Alžiru sam sa Šahinom i Šarlotom otišla u Kazbah. Tamo je živeo neko za koga sam mislila da bi mi mogao pomoći u mom naumu. Pronašla sam ga u haremu - pred njim je stajalo veliko platno i mnogo žena, koje su pod velovima ležale po divanima oko njega. Okrenuo se prema meni i ošinuo me plavim očima; tamna kosa bila mu je razbarušena i izgledao je upravo onako kao što je izgledao David pre toliko godina kada smo mu Valentina i ja pozirale u njegovom ateljeu. Ali ovaj mladi slikar ličio je mnogo više na nekoga drugog nego na Davida - bio je slika i prilika Šarla Morisa Taljerana.

"Šalje me tvoj otac", obratih se mladiću, koji je bio svega nekoliko godina mlađi od Šarlota.

Slikar me nekako čudno pogleda. "Mora da ste medij." Osmehnuo mi se. "Moj otac, gospodin Delakroa, umro je pre mnogo godina." Vrteo je među prstima četkicu, nestrpljiv da nastavi s poslom."

"Mislim na vašeg pravog oca", rekoh, a lice mu potamne. "Govorim o knezu Taljeranu."

"Te glasine su potpuno neosnovane", odvrati on kratko.

"Koliko ja znam, nisu", rekoh. "Zovem se Mirela i dolazim iz Francuske da bih učinila nešto za šta ste mi vi potrebni. Ovo je moj sin Šarlot - vaš polubrat. A ovo je Šahin, naš vodič. Želim da pođete sa mnom u pustinju gde nameravam da rodnom tlu vratim nešto veoma vredno i moćno. Želim da vi oslikate mesto koje će služiti kao putokaz - i upozorenje svima onima koji se približe da ga štite bogovi."

Zatim sam mu ispričala celu priču.

Prošlo je mnogo nedelja pre no što smo stigli do Tasilija. Konačno smo, u skrovitoj pećini, pronašli mesto na kome smo sakrili figure. Ežen Delakroa je prvo sastrugao zid, a Šarlot ga je potom usmeravao dok je sa unutrašnje strane crtao palicu - a sa spoljašnje Belu Kraljicu u obliku labrysa koju je pridodao već postojećoj sceni lova.

Kada smo završili, Šahin je izvukao posudicu sa filozofskom vodom i lopticu praha koji smo uvili u pčelinji vosak kako bi se sporije rastopio, kao što je bilo propisano. Rastopili smo lopticu; zagledala sam se u posudu koju sam držala u ruci; Šahin i Taljeranova dva sina su me promatrali.

Setila sam se reči Paracelzusa, tog velikog alhemičara koji je jednom poverovao da je otkrio formulu: "Bićemo poput bogova", rekao je. Prinela sam posudu usnama - i ispila.

Kada sam završila sa čitanjem, tresla sam se od glave do pete. Solarin me je uhvatio za ruku; zglobovi su mu bili beli. Eliksir života - da li je formula to u sebi krila? Zar je moguće da nešto slično postoji?

Um mi je grozničavo radio. Soalrin nam je oboma sipao brendi iz kristalne flaše na obližnjem stolu. Razmišljala sam: tačno je da je genetski inženjering nedavno otkrio strukturu DNA, kamen temeljac života koji, poput Hermesove palice, oblikuje dvostruku spiralu što podseća na Osmicu. Ali nigde u drevnim spisima ne pominje se da se za tu tajnu i ranije znalo. I kako je nešto što je u stanju da pretvori jedan metal u drugi takođe moglo da izmeni život?

Usredsredih se potom na figure - i mesto na kome su bile zakopane. To me je još više zbunilo. Zar Mini nije rekla da ih je lično zakopala u Tasiliju, ispod palice, duboko u kamenom zidu? Kako je mogla tačno znati gde su, ako ih je Mirela tamo ostavila pre skoro dve stotine godina?

Onda se setih pisma, onoga koje je Solarin doneo iz Alžira i predao mi ga kod Nima - Mininog pisma. Drhtavom rukom posegnuh u džep i izvadih ga, a zatim otvorih, dok je Solarin ćutke sedeo pored mene, pijuckajući brendi. Sve vreme sam osećala njegov pogled na sebi.

Izvukla sam pismo iz koverta i pogledala ga. Pre no što sam uopšte počela da ga čitam, najednom me je podišla jeza. Rukopis iz pisma i dnevnika bio je isti! Mada je pismo bilo napisano na modernom engleskom, a dnevnik na drevnom francuskom, nemoguće je bilo oponašati ta kitnjasta slova koja su se koristila pre nekoliko stotina godina.

Podigoh pogled prema Solarinu. Zurio je u pismo s užasom i nevericom na licu. Pogledi su nam se sreli, a zatim smo se ponovo usredsredili na pismo. Spustila sam ga na krilo i počeli smo zajedno da ga čitamo:

Draga moja Katarina,

Otkrila si tajnu za koju je veoma malo ljudi ikada saznalo. Čak ni Aleksandar i Ladislaus nikada nisu ni naslutili da im ja uopšte nisam baka, jer dvanaest je pokolenja od kada sam rodila njihovog pretka Šarlota. Kamelov otac, koji se oženio mnome samo godinu dana pred smrt, potomak je mog starog prijatelja Šahina, čije kosti su se pretvorile u prah pre više od sto pedeset godina.

Razume se, možeš reći da sam ja samo luda starica. Možeš verovati šta hoćeš - ti si sada Crna Kraljica. U tvojim su rukama delovi moćne i opasne tajne. I to dovoljno delova da možeš rešiti zagonetku, kao što sam je ja rešila, pre toliko godina. Ali hoćeš li? To je odluka koju sada moraš doneti - i to sama.

Moj ti je savet da uništiš figure - istopi ih kako nikada više ne bi prouzrokovale takvu bedu i patnju kroz kakve sam ja celog života prolazila. Ono što za čovečanstvo može biti od velike koristi može takođe predstavljati užasnu kletvu, kao što nam to istorija pokazuje. Samo napred, postupi kako želiš. Budi blagoslovena.

Bogom tvoja,

Mirela

"Šta misliš o ovome?" upita tiho Mordekaj.

Hari se nagnu napred i potapša me po ruci, dok sam se ja i dalje tresla. "Šta ako je istina?" upita on.

"Onda je to najopasnija stvar koja se može zamisliti", odvratih drhteći. Iako nisam htela da priznam, verovala sam svakoj reći. "Mislim da je u pravu. Trebalo bi da uništimo te figure."

"Ali ti si sada Crna Krlajica", reče Lili. "Ne moraš da je poslušaš."

"I Slava i ja smo studirali fiziku", dodade Solarin. "Imamo tri puta više figura nego što ih je imala Mirela kada je otkrila formulu. Mada nemamo tablu, ipak mislim da bismo je mogli rešiti. Mogao bih doći do table..."

"Konačno", umeša se Nim s osmehom, držeći se za povređeno mesto. "Sada bi mi dobro došlo malo tog napitka da mi zaceli rane."

Pitala sam se kako bih se osećala kada bih znala da mogu živeti dve stotine godina, pa i više. Da znam da će, bilo šta da mi se desi, da padnem iz aviona, na primer, moje rane zaceliti, da ću uvek ozdraviti.

Ali da li sam želela da provedem trideset godina svog života pokušavajući da pronađem formulu? Mada mi možda ne bi bilo potrebno toliko vremena, na osnovu Mininog iskustva shvatila sam da to brzo prelazi u opsesiju - nešto što je uništilo ne samo njen život, već i živote svih koje je znala ili dotakla. Da li sam želela da proživim dug ili srećan život? Mini, kako sama tvrdi, živi već dve stotine godina u užasu i opasnosti, čak i pošto je pronašla formulu. Ne čudim se što je želela da napusti Igru.

Sada je trebalo ja da donesem odluku. Posmatrala sam figure na stolu. To bi bilo lako učiniti. Mini nije odabrala Mordekaja samo zato što je bio šahista - već zato što je bio i juvelir. Nema sumnje da je ovde imao svu potrebnu opremu da se figure analiziraju, da se otkrije od čega su napravljene i da se pretvore u nakit dostojan kakve kraljice. Ali dok sam ih posmatrala, znala sam da nikada ne bih mogla da donesem takvu odluku. Sijale su unutrašnjim, vlastitim sjajem. Među nama je postojale neka veza - između Monglanske garniture i mene - koju, izgleda, nisam mogla da prekinem.

Podigoh pogled prema licima punim iščekivanja, koja su me ćutke gledala. "Zakopaću figure", izgovorih lagano. "Lili, ti ćeš mi pomoći; dobar smo tim. Odnećemo ih nekuda - u pustinju ili planinu - a Solarin će se vratiti po tablu. Ova se Igra mora okončati. Sklonićemo Monglansku garnituru tako da je niko neće pronaći u narednih hiljadu godina."

"Ali na kraju će ponovo biti pronađena", dodade tiho Solarin.

Okrenuh se prema njemu i nešto snažno prostruja među nama. Znao je šta se mora dogoditi - a ja sam znala da se možda nećemo dugo videti, ako učinimo kako sam odlučila.

"Možda će za hiljadu godina", rekoh mu, "na ovoj planeti živeti bolji ljudi - koji će znati kako da iskoriste oruđe kao što je ovo za dobrobit svih, a ne kao oružje za sticanje moći. Ili će možda naučnici do tada ionako već ponovo otkriti formulu. Ako obaveštenje koje se krije u ovoj garnituri više ne bude predstavljalo tajnu, već sveopšte poznatu stvar - ove figure neće vredeti ni koliko karta za metro."

"Zašto onda ne bismo sada otkrili formulu?" upita Nim. "Da već sada postane sveopšte poznata stvar?"

Prodro je do same srži stvari. Problem se sastojao u ovome: koliko sam ljudi poznavala kojima bih poželela da podarim večni život? Nisam mislila samo na zle kao što su bili Blanša i El-Marad, već obične hulje kao one sa kojima sam radila - Džok Apem i Žan Filip Petar. Da li sam želela da ljudi poput njih večno žive? Da li sam ja želela da donesem odluku da li će oni večno živeti ili ne?

Sada sam shvatala šta je Paracelzus mislio kada je kazao: "Bićemo poput bogova." To su bile odluke koje smrtnici nikada nisu donosili, bilo da verujete da su njima upravljali bogovi, duhovi totema ili prirodna selekcija. Ako bismo mi bili ti koji poseduju moć da daju ili uskraćuju nešto slično, to bi značilo da se igramo vatrom. I bez obzira na to koliku odgovornost osećali pri korišćenju ili upravljanju, sem ukoliko je ne sačuvamo kao mračnu tajnu zauvek, kao što su to učinili drevni sveštenici, našli bismo se u istom položaju kao i naučnici koji su otkrili prvo "nuklearno sredstvo".

"Ne", odgovorih Nimu. Ustadoh i pogledah figure koje su sijale na stolu - figure zbog kojih sam toliko puta nepromišljeno rizikovala život. Dok sam tako stajala, pitala sam se da li odista mogu to da učinim, da ih spustim u zemlju i nikada ne padnem u iskušenje - nikada - da ih ponovo potražim, iskopam. Hari mi se osmehivao i, kao da mi je čitao misli, ustao je i prišao mi.

"Ako iko to može da učini, onda si to ti", reče on, snažno me zagrlivši. "Mini te je na prvom mestu zbog toga izabrala. Znaš, draga, mislila je da poseduješ snagu koja je njoj nedostajala - da se odupreš izazovu moći koja dolazi sa saznanjem..."

"Blagi Bože, predstavljaš me kao Savonarolu, koji je palio knjige", rekoh mu. "Sve što želim jeste da ih za izvesno vreme sklonim kako ne bi nanosile zlo."

Mordekaj se vratio u sobu sa punom tacnom delikatesa koji su izvrsno mirisali. Pustio je Karioku iz kuhinje gde je, sudeći po izgledu hrane na poslužavniku, "pomagao" u pripremanju jela.

Svi smo stajali, protezali se i kretali po velikoj prostoriji - živahno čavrljajući jer smo posle nepodnošljivog pritiska odjednom osetili olakšanje. Stajala sam blizu Solarina i Nima, birajući hranu, kada je Nim ispružio ruku i ponovo me zagrlio. Ovog puta to kao da Solarinu nije smetalo.

"Saša i ja smo upravo malo popričali", reče mi Nim. "Ti možda nisi zaljubljena u mog brata, ali on je zaljubljen u tebe. Pazi se ruske strasti - može te progutati." Zatim se osmehnuo Solarinu pogledom punim neizmerne ljubavi.

"Mene baš nije lako progutati", odvratih. "Pored toga, i ja prema njemu isto osećam." Solarin me iznenađeno pogleda - ne znam samo zašto. Iako je Nimova ruka još bila prebačena preko mog ramena, Solarin me zgrabio za ramena i strastveno poljubio.

"Neću ga odvesti za dugo", reče Nim, mrseći mi kosu. "Poći ću s njim u Rusiju po tablu. Dovoljno je jednom u životu izgubiti jedinog brata. Ovog puta, ako idemo - idemo zajedno."

Mordekaj je išao od jednog do drugog, dodajući nam čaše i točeći šampanjac. Kada je završio, dohvatio je Karioku i podigao čašu da nazdravi.

"Za Monglansku garnituru", reče on, osmehujući se svojim smežuranim licem. "Neka počiva u miru hiljadu godina!" Svi popismo u to ime, a Hari stade da viče: "Još, još!"

"Za Ket i Lili!" reče Hari, podigavši čašu. "Prošle su kroz mnoge opasnosti. Neka žive dugo u sreći i prijateljstvu. Čak i ako ne budu živele večno, bar neka im svaki dan bude ispunjen radošću." Gledao me je sav ozaren.

Red je došao i na mene. Podigla sam visoko čašu i prešla pogledom preko njihovih lica - Mordekajevog kao u sovice; Harijevog sa psećim očima; Lilinog preplanulog i smekšalog; Nimovog, uokvirenog proročkom crvenom kosom i neobičnim, dvobojnim očima, koje mi se osmehivalo kao da može da mi čita misli. I Solarinovog, napetog i tako živog, dok je stajao pored šahovske table.

Svi su se okupili oko mene - moji najbliži prijatelji, ljudi koje sam neizmerno volela. Ali i ljudi koji su bili smrtni, kao i ja, i koji će tokom vremena ostariti. Naši biološki časovnici će nastaviti da otkucavaju; ništa neće usporiti godine. Ono što ćemo postići, moraćemo da ostvarimo za manje od sto godina - koliko je stavljeno na raspolaganje čoveku. Nije uvek bilo tako. Na Zemlji su postojali divovi u ono vreme, kaže Biblija: ljudi velike moći koji su živeli po sedam do osam stotina godina. Gde smo pogrešili? Kada smo izgubili to umeće?... Odmahnuh glavom, podigoh šampanjac i osmehnuh se.

"Za Igru", rekoh. "Igru kraljeva... najopasniju igru: večnu igru. Igru koju smo upravo dobili - bar u ovoj rundi. I za Mini, koja se čitavog života borila da ove figure ne padnu u ruke onima koji bi ih pogrešno upotrebili, za vlastite ciljeve - za nanošenje zla ostalim ljudima i u cilju porobljavanja. Neka nastavi da živi u miru gde god se nalazila i neka je prati naš blagoslov..."

"Čin, čin", ponovo uzviknu Hari, ali ja još nisam bila završila.

"Pošto se Igra završila i pošto smo odlučili da zakopamo figure", dodadoh, "budimo jaki i ne podlegnimo iskušenju da ih opet iskopamo!"

Svi od srca zapljeskaše i stadoše da se tapšu po leđima dok su ispijali šampanjac. Kao da smo sami sebe pokušavali da uverimo u ono što smo poželeli.

Prinesoh čašu usnama i nagnuh je. Osetih mehuriće kako mi klize niz grlo - suvi, bockavi, možda pomalo gorki. Kada je i poslednja kap skliznula iz čaše na moj jezik, zapitah se - samo na trenutak - ono što možda nikada neću saznati. Kako bi izgledalo, kakvog bi ukus bilo, da ta tečnost što mi klizi niz grlo nije šampanjac. Već eliksir života.

KRAJ IGRE