1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

18. TOP

'Alisa u svetu iza ogledala', Luis Kerol

U ponedeljak ujutro posle našeg puta u Kabil na glavu mi se sručila gomila nevolja. Počelo je prethodne večeri kada me je Kamel dovezao do hotela - i na rastanku mi, onako uzgred, saopštio da će, kako izgleda, uskoro da se održi konferencija OPEK-a, na kojoj je nameravao da predstavi "rezultate" do kojih sam došla radeći na modelu kompjutera - modelu koji još nije bio izgrađen. Tereza je sakupila više od trideset traka sa podacima o mesečnoj prodaji barela u pojedinim zemljama. Morala sam te podatke da formatizujem, a one koje sam sama sakupila ručno da unesem kako bih dobila grafikone trendova proizvodnje, potrošnje i distribucije. Zatim je trebalo da napišem programe koji će ih analizirati - i to sve pre početka konferencije.

S druge, pak, strane, kod OPEK-a se nikad nije znalo šta se pod tim "uskoro" podrazumeva. Mesto i vreme održavanja svake konferencije držano je u najstrožoj tajnosti do poslednjeg časa - pod pretpostavkom da je takvo traljavo planiranje manje odgovaralo teroristima nego ministrima OPEK-a. U pojedinim krugovima bila je otvorena sezona lova na OPEK-ovce, tako da je poslednjih nekoliko meseci veći broj ministara smaknut. To je samo potvrđivalo važnost mog modela koji je Kamel čak nagovestio za predstojeći sastanak. Živa ili mrtva, morala sam da im isporučim podatke.

Da zlo ne dolazi nikada samo, uverila sam se kada sam stigla u kompjuterski centar Sonatrak, smešten visoko u središnjem brdu grada Alžira; na konzoli za kojom sam radila čekala me je poruka u službenoj koverti. Poruka je bila iz ministarstva stanovanja - konačno su mi pronašli pravi stan. Mogla sam da se uselim odmah te večeri; u stvari, morala sam da se uselim iste večeri, ili ću ga izgubiti. U Alžiru je bilo teško naći prazan stan - na ovaj sam čekala već dva meseca. Morala sam da požurim u hotel, spakujem se i poletim na prvi zvižduk. Imajući u vidu šta sam sve morala da obavim, kada sam mogla da se pozabavim vlastitim ciljem da pronađem Mokhfi Mokhtar iz Kazbaha?

Iako je radno vreme u Alžiru od sedam ujutro do sedam uveče, sve je zatvoreno tokom tri sata predviđenih za ručak i sijestu. Odlučila sam da ta tri sata iskoristim za traganje.

U svim arapskim gradovima Kazbah je najstarija četvrt koja je nekada bila utvrđenje. Alžirski Kazbah predstavljao je lavirint-slagalicu sastavljenu od uskih ulica popločanih kaldrmom i drevnih kamenih kuća koje su se onako trošne i klimave strmoglavljivale niz najstrmije brdo. Iako je prekrivao svega dve i po hiljade kvadratnih jardi padine brda, bio je zatrpan desetinama džamija, mnogobrojnim grobljima, turskim kupatilima i vrtoglavim kamenim stepeništima koja su se granala poput arterija na svakom uglu. Od milion stanovnika grada Alžira, u ovom malom kvartu živelo je gotovo dvadeset procenata: zabrađene prilike tiho su ulazile i izlazile kroz vrata skrivena debelim senkama. Čovek je u Kazbahu mogao nestati bez traga. Bilo je to savršeno prebivalište za ženu koja je sebe nazivala "onom koja je tajno odabrana".

Na nesreću, to je takođe bilo savršeno mesto da se čovek izgubi. Iako mi je od kance­la­rije do "Palais de la Casbah" kod gornje kapije bilo potrebno svega dvadeset minuta, naredni sat provela sam poput miša u lavirintu. Koliko god krivih ulica da sam prošla, idući stalno napred, uvek bih se ponovo našla kod Groblja princeza. Bila je to klasična kružna petlja. Koga god da sam upitala za lokalne hareme, svi su mi umesto odgovora upućivali isprazne poglede - očigledno drogirane - proprativši ih po kojom nepristojnom uvredom ili gestom. Pri pomenu imena Mokhfi Mokhtar, ljudi su se smejali.

Pošto se sijesta završila, iscrpljena i praznih šaka, prošla sam pored centralne pošte da posetim Terezu. Malo je bilo verovatno da se adresa mog plena nalazila u telefonskom imeniku - u Kazbahu čak nisam ni primetila telefonske linije - ali zato je Teraza znala sve u Alžiru. Sve osim one koju sam ja tražila.

"Šta će bilo kome jedno tako smešno ime?" upita me ona, pustivši prekidače na tabli da zvone dok me je nudila raznobojnim bonbonama. "Baš mi je drago što si danas svratila, devojčice! Imam za tebe teleks..." Stala je da pretura po gomili hartije na polici iznad razvodne table. "Ti Arapi", mrmljala je. "Kod njih je sve b'ad ghedoua - 'ima vremena'! Da sam pokušala ovo da ti pošaljem u El Riad, bila bi srećna ako bi ga dobila sledećeg meseca." Pronašla je teleks i dodala mi ga, pocrvenevši. Šapatom je dodala: "Iako je poruka iz samostana - podozrevam da je šifrirana!"

Razume se, poruka je bila od sestre Meri Magdalene, iz samostana Sv. Ladislausa u Njujorku. Dosta dugo joj je trebalo da mi se javi. Pređoh pogledom kroz teleks, ozlojeđena Nimovim postupkom:

MOLIM TE POMOZI SA UKRŠTENIM REČIMA IZ NJJ TAJMSA STOP SVE REŠENO OSIM ONOG ŠTO SLEDI STOP HAMLETOV SAVET DEVOJCI STOP KO JE U PAPINIM CIPELAMA STOP GRANICA TAMERLANOVOG CARSTVA STOP ŠTA RADI ELITA KADA OGLADNI STOP SREDNJEVEKOVNI NEMAČKI PEVAČ STOP OGOLJENO JEZGRO REAKTORA STOP DELO ČAJKOVSKOG STOP DUŽINA REČI 4-9-10-4-4-8-9

TRAŽI SE ODGOVOR SESTRA MERI MAGDALENA SAMOSTAN SV LADISLAUSA NJJ NJJ

Divno - ukrštene reči. Mrzela sam ih, i Nim je to savršeno dobro znao. Ovo mi je poslao da bi me mučio. Samo mi je još to trebalo, novi besmisleni zadatak od kralja trivijalnosti.

Zahvalila sam Terezi na njenoj marljivosti i ostavila je za tablom sa mnogobrojnim pipcima. Izgleda da je moj koeficijent dešifrovanja porastao za poslednjih nekoliko meseci, jer sam još u centralnoj pošti uspela da dođem do nekih odgovora. Na primer, Hamlet je Ofeliji savetovao da: "Idi u manastir". A elita kada ogladni "nađe se da jede". Rešenja sam morala da skraćujem kako bi ih saobrazila dužini reči koju mi je zadao, ali stvar je očigledno bila skrojena po meri jednog jednostavnog uma kao što je bio moj.

Ali kada sam se te večeri u osam vratila u hotel čekalo me je još jedno iznenađenje. Ispred hotelskog ulaza stajao je u sumraku parkiran Lilin prašnjavo-plavi Rojs Korniš - okružen nosačima, kelnerima i potrčcima koji su ga zaljubljeno gledali, milujući hromirane delove i dodirijući šofersku tablu presvučenu mekanom kožom.

Pohitala sam pored njih, pokušavajući da zamislim kako nisam videla ono što sam upravo videla. Poslala sam Mordekaju bar deset telegrama u poslednja dva meseca, preklinjući ga da ne šalje Lili u Alžir. Ali ova kola nisu se ovamo sama dovezla.

Kada sam stigla do recepcije da uzmem ključ i obavestim ih da odlazim, doživela sam novi šok. O mermerni pult stajao je oslonjen privlačan, ali zlokoban Šarif, šef tajne policije, i razgovarao sa recepcionerom. Primetio me je pre no što sam uspela da uteknem.

"Gospođice Velis!" povika on, razvukavši usta u svoj filmski osmeh. "Stigli ste u pravi čas da nam pomognete u maloj istrazi. Verovatno ste primetili kola nekog vašeg zemljaka ispred ulaza?"

"Čudno - pomislila sam da su engleska", primetih nehajno dok mi je recepcioner pružao ključ.

"Tablice su njujorške", primeti Šarif, izvivši obrvu.

"Njujork je veliki grad..." rekoh i krenuh prema svojoj sobi, ali Šarif nije imao nameru da odustane.

"Kada je auto danas po podne prošao kroz carinu, neko ga je upisao na vaše ime i dao ovu adresu. Možda nam vi to možete objasniti?"

Sranje. Nameravala sam da ubijem Lili kada je pronađem. Verovatno je već nekoga podmitila da je pusti u moju sobu.

"Pa to je divno", odvratih. "Poklon od nepoznatog prijatelja iz Njujorka. Kola su mi zaista bila potrebna - a ovde ih je teško iznajmiti." Uputila sam se prema vrtu, ali Šarif me je i dalje pratio u stopu.

"Interpol upravo proverava tablice", obavesti me on, ubrzavši korak kako mu ne bih umakla. "Ne mogu da verujem da bi vlasnik platio carinu u gotovom - a ona iznosi stopostotnu cenu kola - da bi ih zatim isporučio nekome koga čak ni ne poznaje. Pojavio se samo unajmljeni šofer koji ih je pokupio i dovezao ovamo. Konačno, u ovom hotelu vi ste jedina prijavljena Amerikanka."

"Uskoro više neće biti nijednog Amerikanca", primetih, zakoračivši napolje i uputivši se kroz vrt po škripavom šljunku. "Za pola sata ću se odjaviti i preseliti u Sidi-Fredj, o čemu su vas vaši jawasis sigurno obavestili." Jawasis su bili špijuni - ili mamci - u žargonu tajne policije. Ovo nije prošlo nezapaženo. Šarif je začkiljio i ščepao me za ruku, prisilivši me da stanem. Prezrivo spustih pogled na njegovu šaku kojom me je držao za lakat i pažljivo je sklonih.

"Moji agenti", naglasi on pošto je bio pristalica semantičkih pravila, "već su pretražili vaše odaje - a isto tako su pregledali i ovonedeljne ulazne liste za Alžir i Oran. Čekamo na liste iz ostalih luka. Kao što znate, graničimo se sa sedam zemalja, a tu je i obalna zona. Bilo bi mnogo jednostavnije da nam kažete čija su to kola."

"U čemu je problem?" upitah krenuvši dalje. "Ako je carina plaćena i svi papiri su u redu, zašto bih onda poklonjenom konju zagledala u zube? Konačno, šta se vas tiče čija su to kola? U zemljama koje uopšte ne proizvode kola ne postoji kvota za uvezena vozila - je li tako?"

Na to nije imao šta da odgovori. Teško da je mogao priznati da me njegovi jawasis svuda prate i prijavljuju svaki put kada kinem. U stvari, samo sam pokušavala da mu što više otežam stvari dok sama ne pronađem Lili - ali stvarno je bilo čudno. Ako se nije nalazila u mojoj sobi i nije se prijavila u hotelu, gde je bila? U tom sam trenutku dobila odgovor na svoje pitanje.

Sa suprotne strane fontane nalazio se ukrasni minaret od cigala koji je razdvajao vrt od plaže. Začula sam sumnjivo poznati zvuk - šuškanje koje je pravio mali pas grebući šapicama po drvenim vratima i slinavo režanje koje čovek teško zaboravlja kada ga jednom čuje.

U polumraku s druge strane fontane videla sam kako se vrata jedva primetno otvaraju - i kroz otvor izleće krznena lopta pretećeg izgleda. Zaobišavši oko fontane u punoj brzini stuštio se prema nama. Čak i pri najjaćoj svetlosti, bilo bi teško na prvi pogled tačno utvrditi kojoj vrsti životinja je pripadao Karioka - i primetila sam da Šarif zapanjeno zuri u njega. Dopustio je životinjici da se zaleti na njega i da mu zarije oštre zubiće kroz svilene čarape u nožni zglavak. Šarif ispusti krik pun užasa i stade da skakuće unaokolo na zdravoj nozi, pokušavajući da otrese Karioku. Jednim pokretom sam dohvatila životinjicu i otrgla je, a zatim je, okrenuvši je, prinela na grudi. Odmah je stao da se meškolji i da mi liže bradu.

"Za ime Boga, šta je to?" povika Šarif, zureći u angorsko čudovište koje se vrpoljilo.

"On je vlasnik kola", odvratih, uzdahnuvši i shvativši da je došao kraj. "Želite li da upoznate njegovu bolju polovinu?"

Šarif krenu za mnom, šepajući, a zatim čak povuče nogavicu naviše da bi video koliko mu je noga povređena. "To stvorenje bi moglo biti besno", stade on da se žali kada stigosmo do minareta. "Takve životinje često napadaju ljude."

"Nije besan - samo je oštar kritičar", odvratih.

Gurnusmo vrata koja su bila otškrinuta i stadosmo da se penjemo tamnim stepeništem minareta na drugi sprat. Prostorija je bila velika; celom dužinom prozora protezala se klupa prekrivena jastucima. Lili se poput kakvog paše ugnezdila između jastuka, podigavši noge i zatakavši vatu između prstiju, pažljivo je lakirala nokte krvavo-crvenim lakom. Na sebi je imala mikroskopsku haljinu sa svetlucavim, ružičastim šljokicama; kada me je ugledala prostrelila me je ledenim pogledom, dok joj je kovrdžava plava kosa upadala u oči. Karioka zakevta, tražeći da ga spustim, ali ja mu samo dadoh znak da se smiri.

"Pa, i bilo je vreme", poče ona ogorčeno. "Nećeš verovati kakve su me sve nevolje snašle na putu ovamo!" Zatim se zagleda u Šarifa koji je stajao iza mene.

"Zar tebe da snađu nevolje?" upitah. "Dozvoli da ti predstavim svog pratioca - Šarif, šef tajne policije."

Lili teško uzdahnu.

"Koliko puta treba još da ti ponovim - policija nam nije potrebna. Ovo možemo same da sredimo..." reče ona.

"Nije on policajac", prekinuh je. "Rekla sam da je iz tajne policije."

"Šta sad pa to treba da znači - da niko ne sme znati da je policajac? Oh, do đavola. Zabrljala sam nokat", odbrusi Lili, mičući stopalom. Spustih joj Karioku u krilo, a ona me ponovo besno pogleda.

"Pretpostavljam da poznajete ovu ženu", obrati mi se Šarif. Stajao je pored nas i, rekavši to, ispružio šaku. "Mogu li, molim vas, da pogledam vaše isprave? Nigde nije zabeleženo da ste ušli u ovu zemlju, prijavili ste skupoceni auto pod lažnim imenom i vlasnik ste psa koji je očigledno opasan po okolinu."

"Oh, uzmite sredstvo za čišćenje", odvrati mu Lili, odgurnuvši Karioku i spustivši stopala na pod u nameri da ustane i suoči se s njim. "Krvavo sam platila da unesem ta kola u ovu zemlju! Uostalom, otkud znate da sam ovde ilegalno? Čak ni ne znate ko sam!" Krenula je preko sobe na petama kako joj vata između prstiju ne bi pokvarila lak. Iz gomile skupocenih kožnih torbi izvukla je neka dokumenta i stala njima da maše Šarifu ispred nosa. On joj ih istrgnu iz ruke, a Karioka zalaja.

"Zaustavila sam se u vašoj zemlji na putu za Tunis", obavesti ga ona. "Ja sam slučajno šahovski velemajstor i tamo ću igrati na važnom turniru."

"U Tunisu se do septembra neće održati nikakav šahovski meč", primeti Šarif, pregle­da­va­jući joj pasoš. Zatim sumnjičavo podiže pogled ka njoj. "Prezivate se Rad - da niste kojim slučajem u srodstvu sa..."

"Jesam", odbrusi mu ona. Setih se da je Šarif lud za šahom. Nema sumnje da je čuo za Mordekaja, a možda je čak i čitao njegove knjige.

"Viza vam nije overena na ulasku u Alžir", naglasi on. "Poneću vaš pasoš dok sve ovo ne razjasnim. Gospođice, ne smete napustiti hotel."

Sačekala sam da se vrata za njim zatvore.

"Očigledno, brzo stičeš prijatelje u nepoznatim zemljama", primetih, kada se Lili vratila na svoje mesto kod prozora. "Šta ćeš sada kada ti je uzeo pasoš?"

"Imam još jedan", reče ona zlovoljno vadeći vatu između prstiju. "Rođena sam u Londonu od majke Engleskinje. Kao što znaš, britanski građani mogu zadržati dvojno državljanstvo." Nisam to znala, ali na pameti su mi bila važnija pitanja.

"Zašto si ta tvoja prokleta kola poslala meni? I kako si dospela ovamo, ako nisi prošla kroz pasošku kontrolu?"

"U Palmi sam se ukrcala u hidroavion", reče ona. "Ostavili su me blizu obale. Morala sam uputiti kola nekome ko ovde boravi, pošto sam ih poslala pre no što sam sama krenula. Mordekaj mi je kazao da ovamo stignem što je neprimetnije moguće."

"Pa, to ti je bez sumnje uspelo", rekoh kiselo. "Sumnjam da iko u ovoj zemlji naslućuje da si ovde, osim pasoške kontrole na svakoj granici, tajne policije i verovatno predsednika! Šta, do đavola, ti tražiš ovde - ili je možda Mordekaj zaboravio da ti kaže?"

"Naložio mi je da dođem da te spasem - i rekao mi je da će Solarin ovog meseca igrati u Tunisu, prokleti lažov! Umirem od gladi. Možda bi mogla da mi nađeš kakav čizburger ili nešto drugo, samo da je konkretno. Ovde ne možeš poručiti jelo u sobu - nema čak ni telefon."

"Videću šta mogu da učinim", odvratih. "Ali ja napuštam ovaj hotel. Našla sam stan na Sidi-Fredju, na oko pola sata hoda duž plaže. Uzeću kola da prebacim stvari i za jedan sat tamo će te čekati jelo. Možeš se izvući odavde kada padne mrak i stići do stana preko plaže. Pešačenje će ti prijati."

Lili gunđajući pristade i ja odoh da pokupim svoje stvari sa ključevima Rojsa u džepu. Bila sam sigurna da Kamel može srediti stvari oko njenog ilegalnog ulaska u zemlju; moraću da se bakćem s njom, ali bar ću imati kola. Palo mi je na pamet da od Mordekaja nisam dobila nikakvu poruku od one u kojoj pominje gataru i igru. Moraću da izvučem iz Lili sve što je eventualno saznala od njega u mom odsustvu.

Ministarski apartman u Sidi-Fredju bio je predivan - sastojao se od dve sobe sa zasvođenim tavanicama i mermernim podovima, bio je kompletno namešten - čak sam pronašla i posteljinu, a takođe je imao balkon koji je gledao na luku i Sredozemlje iza nje. Podmitila sam osoblje u restoranu pod vedrim nebom ispod moje terase da mi donesu gore hranu i vino, pa sam se smestila napolju, na terasi, u nameri da rešim Nimovu ukrštenicu, dok čekam na Lili da stigne plažom iz pravca hotela. Poruka je glasila ovako:

Hamletov savet devojci (4)

Ko je u papinim cipelama (9)

Granica Tamerlanovog casrtva (10)

Šta elita radi kada ogladni (4)

Srednjevekovni nemački pevač (4)

Ogoljeno jezgro reaktora (8)

Delo Čajkovskog (9)

Nisam imala nameru da na ovo utrošim onoliko vremena koliko sam utrošila odgonetavajući smisao gatarinih reči sa salvete, a ovde mi je išlo u prilog i to što sam poznavala muziku. Postojale su samo dve vrste nemačkih trubadura: majstersingeri i minesingeri. Takođe sam znala i sva dela koja je Čajkovski napisao - nije ih bilo tako mnogo sa devet slova.

U prvom pokušaju dobila sam: "Pođi, ribarski, Kaspijski, nađu, Mini, otopljeno, Jovanka Orleanka." Već sam iz ovoga mogla naslutiti smisao. Tamerlanovo carstvo se s druge strane graničilo ruskim stepama. A nuklearni reaktor čije se jezgro topi postaje "kritičan" - osam slova. I tako sam dobila poruku koja je glasila: "Pođi do Ribarskog stepeništa; nađi Mini; Kritično!" Iako nisam znala kakve veze sa svim tim ima Jovanka Orleanka, u gradu Alžiru postojalo je mesto koje se zvalo "Escaliers de la Pêcherie" - Ribarsko stepenište. A kada sam na brzinu pregledala svoj adresar, utvrdila sam da je Nimova prijateljica Mini Renselas, žena danskog konzula - čiju adresu mi je dao u slučaju da mi nešto zatreba - stanovala u broju jedan tog istog Ribarskog stepeništa. Iako mi pomoć, koliko sam ja znala, nije bila potrebna, izgleda da je njemu bilo kritično da se vidim s njom. Pokušah da se prisetim zapleta Jovanke Orleanke od Čajkovskog, ali u sećanju mi je ostalo samo njeno spaljivanje na lomači. Nadala sam se da mi Nim nije namenio istu sudbinu.

Znala sam gde se nalazi Ribarsko stepenište - beskrajne kamene stepenice koje su se protezale između Bulevara Anatola Fransa i ulice po imenu Bab el Oued ili Rečna kapija. Ribarska džamija nalazila se na vrhu, blizu ulaza u Kazbah - ali tamo nije bilo ničeg što bi podsećalo na danski konzulat. Au contraire, ambasade su se nalazile na drugom kraju grada u stambenoj oblasti. Ušla sam unutra, podigla telefonsku slušalicu i pozvala Terezu koja je još bila na radnom mestu, iako je bilo devet sati uveče.

"Razume se da poznajem gospođu Renselas!" zaurla ona svojim hrapavim glasom. Bile smo udaljene jedna od druge jedva trideset milja, nalazile smo se na kopnu, ali preko telefona su nam glasovi zvučali kao da se nalazimo na dnu mora. "Nema toga u Alžiru ko je ne poznaje - veoma šarmantna dama. Donosila mi je danske čokoladne bonbone i one male slatkiše iz Holandije sa cvetom u sredini. Bila je žena holandskog konzula."

"Kako to mislite, bila?" povikah i ja.

"Oh, to je bilo pre revolucije, devojčice. Muž joj je mrtav već deset, a možda i celih petnaest godina. Ali ona je još ovde - bar tako kažu. Međutim, telefon nema, jer bih ja to inače znala."

"Kako da dođem do nje?" zaurlah, jer se na liniji čuo sve glasniji šum vode. Ovde prisluškivači nisu bili potrebni - naš se razgovor mogao čuti na drugom kraju luke. "Imam samo adresu - Ribarsko stepenište broj jedan. Ali u blizini džamije nema kuća."

"Ne", razdra se Tereza, "tamo ne postoji broj jedan. Jesi li sigurna da imaš tačnu adresu?"

"Pročitaću vam je", rekoh. "Glasi vahad, Escaliers de la Pêcherie."

"Vahad!" Teraza se nasmeja. "Tako se kaže i broj jedan - ali ovde nije reč o broju kuće - već o osobi. On je tamošnji vodič, možeš ga naći blizu Kazbaha. Znaš onu tezgu sa cvećem blizu džamije? Upitaj prodavaca cveća za njega - za pedeset dinara će te povesti u obilazak. Jesi li shvatila - reč vahad isto se izgovara kao i 'broj jedan'?"

Teraza je spustila slušalicu pre no što sam uspela da je pitam zašto mi je bio potreban vodič da pronađem Mini. Ali izgleda da su se u Alžiru stvari obavljale na drugačiji način.

Upravo sam planirala da krenem tamo u vreme sutrašnjeg ručka kada sam začula grebanje psećih šapa po mermernom podu spoljašnjeg hodnika. Usledilo je nervozno kucanje, a onda je Lili nahrupila unutra. I ona i Karioka uputili su se pravo u kuhinju iz koje se širio miris podgrejane večere: pečeni rouget, ostrige spremljene na pari i kuskus.

"Moram nešto da bacim u kljun", doviknu mi Lili preko ramena. Kada sam je stigla već je podizala poklopce na loncima i čeprkala po hrani. "Tanjiri nam nisu potrebni", obavesti me ona, bacajući Karioki komadiće koje je on halapljivo gutao.

Uzdahnuh i nastavih da posmatram Lili kako se kljuka, od čega sam uvek gubila apetit.

"Zašto te je Mordekaj poslao ovamo? Pisala sam mu da te drži što dalje odavde."

Lili se okrenu i zagleda u mene širom otvorenih sivih očiju. Između prstiju joj je visio komad jagnjetine iz kuskusa. "Trebalo bi da si dirnuta", obavesti me ona. "U tvom smo odsustvu razrešili celu tajnu."

"Prosvetli me, molim te", rekoh joj nimalo impresionirana. Zatim odoh da otvorim bocu odličnog alžirskog crvenog vina i napunih nam čaše, dok je ona pričala.

"Mordekaj je pokušavao da kupi te retke i vredne šahovske figure u ime jednog muzeja - ali za to je saznao Luelin i svim silama se trudio da minira njihov dogovor. Mordekaj podozreva da je Luelin podmitio Sola da sazna nešto više o figurama. Kada mu je Sol zapretio da će otkriti njegovu dvoličnost, Luelina je uhvatila panika pa je unajmio nekoga da ga ucmeka!" Bila je veoma zadovoljna svojim objašnjenjem.

"Mordekaj ili nije dobro obavešten ili te je naveo na pogrešan trag", rekoh joj. "Luelin nema nikakve veze sa Solovom smrću. Ubio ga je Solarin. Sam mi je to priznao. Solarin je ovde u Alžiru."

Lili je upravo prinosila ustima ostrigu, ali ju je ispustila u lonac sa kuskusom. Posegnula je za čašom sa vinom i otpila dobar gutljaj. "Ponovi to još jednom, molim te", izusti ona.

Ponovila sam. Celu priču, onako kako sam je ja povezala, ništa ne skrivajući od nje. Ispričala sam joj kako me je Luelin zamolio da mu pribavim figure - kako je gatara u svom proročanstvu sakrila poruku - kako se Solarin stvorio u Alžiru i rekao mi da je Sol ubio Fiskea i pokušao da ubije njega. I to sve zbog figura. Ispričala sam joj da sam došla do zaključka da postoji formula, što je i ona ispravno pretpostavila. I da je ona skrivena u šahovskoj garnituri za kojom svi tragaju. Priču sam završila mojom posetom Luelinovom drugaru, trgovcu tepisima - i njegovom pričom o tajanstvenoj Mokhfi Mokhtar iz Kazbaha.

Kada sam završila, Lili je ostala da stoji otvorenih usta - ni zalogaj nije uzela sve vreme dok sam pričala. "Zašto mi ništa od svega ovoga nisi ranije ispričala?" zanimalo ju je.

Karioka je ležao na leđima sa šapicama podignutim uvis, glumeći da je bolestan. Pokupih ga sa poda i spustih u lavabo, pustivši vodu da polako teče kako bi mogao da pije.

"Večinu stvari nisam znala dok nisam stigla ovamo", rekoh Lili. "Jedini razlog zbog koga sam ti sada sve ovo ispričala jeste taj što mi moraš u nečemu pomoći, što ne mogu sama da obavim. Sve mi se čini da se upravo igra partija šaha i da drugi vuku poteze. Nemam pojma o šahu, ali ti si za to stručnjak. Da bih pronašla figure, moram saznati kako se ova partija igra."

"Šališ se", reče Lili. "Misliš na pravu partiju šaha? U kojoj su figure ljudi? Kada nekog ubiju - to mu dođe kao da skloniš figuru sa table?"

Ona ode do sudopere i stade da trlja šake, okupavši pri tom Karioku. Gurnuvši ga onako mokrog pod mišku, uputi se u dnevnu sobu, a ja krenuh za njom, ponevši vino i čaše. Kao da je potpuno zaboravila na hranu.

"Znaš", primeti ona, i dalje koračajući po sobi, "kada bismo uspele da saznamo ko su figure, mogle bismo to da rešimo. Dovoljno mi je da pogledam u tablu, makar usred igre, pa da rekonstruišem pređašnje poteze. Na primer, mislim da sa sigurnošću možemo tvrditi da su Sol i Fiske bili pešaci..."

"Isto kao ti i ja", složih se. Liline oči blistale su kao u lovačkog psa koji je namirisao lisicu. Retko sam je videla ovako uzbuđenu.

"Figure bi mogli biti i Luelin i Mordekaj..."

"I Hermanold", dodadoh brzo. "On je pucao na naša kola!"

"Ne smemo zaboraviti ni Solarina", reče ona. "Nema sumnje da je i on igrač. Kada bismo se malo više posvetili ovome i pažljivo rekonstruisali događaje, mislim da bih mogla sve poteze da predstavim na tabli i dođem do nekog zaključka."

"Možda bi bilo dobro da noćas ostaneš ovde", predložih. "Šarif bi mogao da pošalje svoje momke da te uhapse kada prikupi dokaze da si u zemlju stvarno ušla ilegalno. Sutra ću pokušati da te prokrijumčarim u grad. Moj klijent Kamel možda može da povuče nekoliko končića koji će te spasti zatvora. U međuvremenu, ne bi bilo loše da se posvetimo ovoj slagalici."

Probdele smo pola noći rekonstruišući događaje, pomerajući šahovske figure na Lilinoj portabl tabli - koristeći šibicu umesto nedostajuće bele kraljice. Ali Lili je bila očajna.

"Kada bismo imale samo malo više podataka", žalila se ona dok smo posmatrale kako nebo postaje ljubičastoplavo.

"Mislim da znam kako da dođemo do novih podataka", priznadoh. "Imam jednog veoma bliskog prijatelja koji mi je pomagao da razrešim ovu zagonetku - kada bih samo mogla da dođem do njega. On je čarobnjak za kompjutere koji mnogo igra šah. U Alžiru ima prijateljicu sa jakim vezama - ženu pokojnog danskog konzula. Nadam se da ću se sutra videti s njom. Možeš poći sa mnom, ako sredimo sve oko tvoje vize.

Tada smo se složile da bi blo najpametnije da se zavučemo u krevete i uhvatimo bar malo sna. Nisam ni pretpostavljala da će se za nekoliko časova desiti nešto što će me preoobraziti iz nevoljnog učesnika u glavnog igrača u pomenutoj partiji šaha.

La Darse je bio kej na severozapadnom kraju alžirske luke, gde su stajali ukotvljeni ribarski čamci. Bio je to dugačak, kameniti mol koji je spajao glavno kopno sa malim ostrvom koje su Alžirci zvali - Al Djezair.

Tamo se nalazilo ministarsko parkiralište, ali Kamelovih kola nije bilo, tako da sam na njegovo mesto parkirala veliki plavi korniš, ostavivši mu poruku na tabli. Nije mi baš bilo drago što moram ostaviti taj pastelni otvoreni auto među tolikim sjajnim crnim limuzinama, ali i to je bilo bolje nego da smo ga parkirale negde na ulici.

Lili i ja se uputismo duž obale ka Bulevaru Anatola Fransa, zatim pređosmo Aveniju Ernesta Če Gevare na putu ka Stepeništu koje je vodilo ka Ribarskoj džamiji. Lili je već na trećini stepeništa sela na hladan, gladak kamen; sa nje se cedio znoj, mada je još bilo prohladno jutro.

"Pokušavaš da me ubiješ", obavesti me ona dahćući. "Kakvo je ovo mesto? Ove ulice idu pravo naviše. Trebalo bi da buldožerima sravne celo mesto i krenu iz početka."

"Meni se baš dopada", rekoh, vukući je za ruku da ustane. Karioka je ležao sav blatnjav pored nje na stepeniku, sa isplaženim jezikom. "U blizini Kazbaha nema parkirališta. Polazi."

Posle nebrojeno pritužbi i zastajkivanja, stigosmo do vrha gde je kriva ulica Bab el Oued odvajala Ribarsku džamiju od Kazbaha. S naše leve strane nalazio se "Place des Martyrs", jedan široki trg pun staraca koji su sedeli na klupama; tamo se nalazila i tezga sa cvećem. Lili se skljokala na prvu praznu klupu.

"Tražim vahada, vodića", obratih se osornom prodavcu cveća. Odmerio me je od glave do pete, pa mahnuo rukom. Smesta mu pritrča jedan dečak odeven kao ulični deran kome je između bezbojnih usana visila cigareta iz koje se širio miris hašiša.

"Vahade, traži te mušterija", reče prodavac dečaku. Ja ga dobro osmotrih.

"Ti si vodič?" upitah. Smrdljivo malo stvorenje nije moglo imati više od deset godina, ali već je bio sav smežuran i oronuo. Vaške da ne pominjem. On se počeša, liznu prste da ugasi cigaretu, pa je zataknu za uvo.

"Minimum pedeset dinara za Kazbah", obavesti me on. "Za stotinu ću vam pokazati grad."

"Ne želim da obilazim grad", rekoh, uhvativši ga oprezno za rukav iscepane košulje i povukoh u stranu. "Tražim gospođu Renselas - Mini Renselas, ženu preminulog danskog konzula. Prijatelj mi je kazao..."

"Poznajem je", reče on, začkiljivši na jedno oko kako bi me bolje odmerio.

"Platiću ti da me odvedeš do nje - reče li pedeset dinara?" Stadoh da preturam po tašni tražeći novac.

"Niko ne može do te dame, ako ona to ne želi. Imate li poziv ili bilo šta drugo?"

Poziv? Osećala sam se kao budala, ali ipak sam izvadila Nimov teleks i pokazala mu ga, misleći da bi trik mogao da upali. Dugo ga je razgledao, prevrčući u rukama. Konačno reče:

"Ne umem da čitam. Šta piše?" I tako sam morala da objasnim tom odvratnom deranu da mi ga je jedan prijatelj poslao šifriranog. Rekla sam mu i šta sam mislila da piše u njemu: pođi do Ribarskog stepeništa. Nađi Mini. Kritično.

"I to je sve?" upita on, kao da je ovakve razgovore vodio svakog dana. "Ništa više? Možda neka tajna reč?"

"Jovanka Orleanka", rekoh. "Pisalo je Jovanka Orleanka."

"To nije prava reč", obavesti me on, dohvativši ponovo cigaretu i pripalivši je. Bacih pogled preko trga ka Lili koja je i dalje sedela na klupi. Uzvratila mi je pogledom koji je govorio da sam luda. Napela sam mozak, pokušavši da se setim još nekog dela Čajkovskog od devet slova - u tome je bilo rešenje - ali nije išlo. Vahad je i dalje buljio u parče hartije u ruci.

"Brojeve znam", obavesti me on na kraju. "Ovo ovde je telefonski broj." Spustih pogled i videh da je Nim ispisao sedam brojeva. Bila sam veoma uzbuđena.

"Je li to njen broj telefona?" upitah. "Mogli bismo je pozvati i pitati..."

"Nije", odvrati vahad, tajanstveno me posmatrajući, "to nije njen broj telefona - već moj."

"Tvoj!" povikah. Sada se i Lili i prodavac cveća zagledaše u nas, a Lili ustade i krenu ka nama. "Ali zar to ne dokazuje..."

"To dokazuje da neko zna da ja znam gde je ta dama", reče mi on. "Ali neću vas odvesti do nje, ako ne znate pravu reč."

Tvrdoglavi mali vašljivko. Proklinjala sam Nima što je toliko tajanstven, kada mi odjednom sinu. Setih se još jedne opere Čajkovskog koja je imala devet slova - bar, na francuskom. Lili je upravo stigla do nas kada sam zgrabila vahada za kragnu.

"Dame Pique!" povikah. "Pikova dama!"

Vahad mi se osmehnu, otkrivši pokvarene zube.

"Tako je, gospoja", reče on. "Crna kraljica". Zgazivši cigaretu, dade nam znak da pođemo za njim preko Bab el Oueda i sledimo ga u Kazbah.

Vahad nas je vodao gore-dole strmim ulicama Kazbaha koje sama nikada ne bih pronašla. Lili je dahtala i kukala iza nas, a ja sam na kraju ipak podigla Karioku i gurnula ga u tašnu samo da prestane da cvili. Posle pola sata mučnog zaobilaženja, konačno stigosmo u ćorsokak sa visokim zidom od cigala koji je potpuno zaklanjao svetlost što je odozgo dopirala. Vahad je zastao da pričeka Lili, a ja sam iznenada osetila jezu duž kičme. Obuzeo me je osećaj kao da sam ovde već bila. A onda sam shvatila da sam upravo ovo mesto sanjala one noći kod Nima kada sam se probudila oblivena hladnim znojem. Užasnula sam se. Okrenula sam se prema vahadu i ščepala ga za rame.

"Kuda nas to vodiš?" povikah.

"Sledite me", reče on i otvori teška, drvena vrata duboko usađena u zid od cigala. Pogledah Lili i slegnuh ramenima; uđosmo. Ispred nas se nalazilo mračno stepenište koje kao da je vodilo u neku tamnicu.

"Jesi li siguran da znaš šta radiš?" doviknuh za vahadom, koji je već nestao u tami.

"Jesi li sigurna da nas neće kidnapovati?" prošaputa Lili iza mene kada krenusmo niz stepenice. Spustila mi je šaku na rame, a Karioka je tiho cvileo iz moje tašne. "Čula sam da plavuše imaju dobru prođu na tržištu belih robova..."

Za nju bi dobili duplo, ako se vrednost određuje po obimu, pomislih. Ali naglas rekoh: "Zaveži i prestani da se guraš." Međutim, bilo me je strah. Znala sam da sama nikada ne bih pronašla put nazad.

Vahad nas je čekao u podnožju, gde sam se u mraku sudarila sa njim. Lili se i dalje držala za mene kada smo začule vahada kako otvara neka vrata. Vrata se odškrinuše i propustiše malo prigušene svetlosti.

Uvukao me je u neki veliki, mračni podrum gde je desetak, a možda i više mušakaraca sedelo na jastucima na podu i bacalo kockice. Nekoliko ih je podiglo zamućene poglede dok smo prolazili kroz odaju punu dima. Ali nijedan nije pokušao da nas zaustavi.

"Kakav je to grozan miris?" upita tiho Lili. "Kao da se negde raspada neko telo."

"Hašiš", odvratih isto šapatom, pogledavši prema velikim bongovima ispunjenim vodom i razmeštenim po odaji, a zatim prema muškarcima koji su uvlačili dimove na cevi i bacali kockice od slonovače.

Blagi Bože, kuda nas je to vahad vodio? Išle smo za njim kroz prostoriju dok nismo stigle do vrata na suprotnom kraju, a zatim se uputile kroz neki mračni prolaz što se peo naviše do stražnjeg dela jedne male prodavnice. Radnja je bila puna ptica - posvuda unaokolo lepršale su po kavezima sa granama ptice iz džungle.

Spoljašnja svetlost prodirala je unutra kroz samo jedan veliki prozor prekriven vinovom lozom. Stakleni luster bacao je zlatne, zelene i plave prizme na zidove i preko zabrađenih lica i kosa šest žena koje su se kretale po toj prostoriji. Isto kao oni muškarci dole, ove žene takođe nisu obraćale pažnju na nas kao da smo tapete na zidovima.

Vahad me povuče kroz lavirint drveća i postolja do malog lučnog prolaza na drugom kraju radnje koji je vodio u uski hodnik. Drugog ulaza sem ovog kojim smo mi došli nije bilo, a visoki zidovi od cigle prekriveni mahovinom okruživali su mali trg, kaldrmu i teška vrata u zidu nasuprot nama.

Vahad pređe preko zatvorenog dvorišta i povuče konopac koji je visio pored vrata. Prošlo je dosta vremena pre no što se bilo šta dogodilo. Bacih pogled prema Lili koja se i dalje čvrsto držala za mene. Zadržavala je dah, lice joj je bilo samrtnički bledo, a bila sam ubeđena da i ja slično izgledam. Prvobitna nelagodnost koju sam osećala prerasla je u užas.

Na rešeci u vratima pojavi se lice nekog muškarca. Bez reči se zagledao u vahada. Zatim mu je pogled skrenuo na Lili i mene, kao i ka mestu na kome smo stajale. Čak je i Karioka ćutao. Vahad nešto promrmlja i mada smo bile udaljene od njega dvadeset stopa, mogla sam da čuje šta je kazao.

"Mokhfi Mokhtar", prošaputa on. "Doveo sam joj onu ženu."

Prošli smo kroz masivna drvena vrata i našli se u malom vrtu okruženom zidom od cigala. Pod je bio ukrašen emajliranim pločicama koje su obrazovale razne šare. Nigde nisam uočila dve iste. Vodoskoci su blago grgoljili između šarenog lišća. Ptice su gukale i ćurlikale u pegavoj polutami. U stražnjem delu dvorišta nalazio se niz francuskih prozora prekriven vinovom lozom. Kroz te prozore ugledala sam sobu bogato ukrašenu marokanskim tepisima, kineskim vaznama, predmetima od štavljene kože i teškim duborezima.

Vahad skliznu kroz kapiju iza nas. Lili se okrete i povika: "Ne daj tom malom ljigavcu da zbriše - nikada se odavde nećemo izvući!"

Ali on je već bio nestao. Izgubio se i čovek koji nas je pustio unutra - i tako smo nas dve ostale same u dvorištu, u kome je vazduh bio mračan i hladan i u kome je preovladavao miris kolonjske vode i trave. Osetila sam laku vrtoglavicu slušajući skladan zvuk vodoskoka koji se odbijao o zidove prekrivene mahovinom.

Primetila sam neku priliku kako promiče iza francuskih prozora. Na trenutak se pojavila iza gustog pokrova od jasmina i visterije. Lili me ščepa za šaku. Stajale smo pored vodoskoka i posmatrale srebrnasto obličje kako kroz lučni prolaz izlazi u vrt, lebdeći kroz poluzelenu svetlost - bila je to jedna vitka, prelepa žena čija providna odeća kao da je šaputala dok se kretala. Meka kosa vijorila joj se oko napola zabrađenog lica, podsećajući na srebrna krila ptica. Kada nam se obratila, njen me je umilni i tihi glas podsetio na žubor hladne vode preko glatkog kamenja.

"Ja sam Mini Renselas", reče ona, iskrsnuvši pred nama slična priviđenju na treperavoj svetlosti. Ali čak i pre no što je smakla neproziran srebrni veo koji joj je zaklanjao lice, pogodila sam ko je. Bila je to gatara.