1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

21. IZGUBLJENI KONTINENT

Ljudi Peščanog pojasa, 'Istorija' (454. pre n. e.), Herodot

Dok se Lilin veliki korniš spuštao niz Erge na putu ka oazi kod Gardaje, ugledala sam beskrajne milje tamnocrvenog peska koji se odatle prostirao u svim pravcima.

Geografija Alžira na karti izgleda krajnje jednostavna: Alžir podseća na pehar postavljen naopako. Kroz grlić na dnu, na granici sa Marokom kao da je isticala voda u obližnje zemlje zapadne Sahare i Mauritaniju. Drška se sastojala iz dva dela: pedeset milja širok potez navodnjavanog tla duž severne obale i planinske trake dugačke tri stotine milja nešto južnije od prvog poteza. Ostatak zemlje - gotovo milion kvadratnih milja - sačinjavala je pustinja.

Lili je vozila. Putovale smo već pet časova i prešle trista šezdeset milja oštrih planinskih zavoja na putu ka pustinji; Karioka se zbog ovog našeg junaštva zavukao pod sedište i cvileo. Zavoje uopšte nisam primećivala. Bila sam suviše zaokupljena prevodeći naglas dnevnik koji nam je Mini dala - priče o mračnoj tajni, nastanku Terora u Francuskoj, a ispod svega toga dvestogodišnja potraga francuske opatice Mirele za tajnom Monglanske garniture. Ista potraga u koju smo se i nas dve upustile.

Sada je bilo jasno kako je Mini saznala istoriju garniture - njenu tajanstvenu moć, kako je otkrila da se u njoj krije formula i da figurama predstoji smrtonosna igra. Igra koja se nastavljala iz pokolenja u pokolenje vrbujući igrače isto onako kao što smo Lili i ja, Solarin i Nim - a možda i sama Mini - bili uvučeni u nju. Ta se igra odvijala upravo na ovom terenu kojim smo se sada kretali.

"Sahara", rekoh, podigavši pogled sa knjige kada smo počele da se spuštamo u Gardaju. "Znaš li ti da ovo nije uvek bila najveća pustinja na svetu. Pre mnogo miliona godina, Sahara je bila najveće svetsko more na kopnu. Tako su nastali sva ta sirova nafta i tečan prirodni gas - sićušne morske životinje i biljke su se raspale i pretvorile u gasove. Alhemija prirode."

"Ma nemoj?" suvo prokomentarisa Lili. "E pa, moj pokazivač goriva kazuje da moramo negde stati i sipati malo tih morskih oblika života. Mislim da će biti najbolje da to uradimo u Gardaji. Na Mininoj karti nisam primetila baš puno gradova duž našeg puta."

"Nisam je videla", primetih, misleći na kartu koju je Mini nacrtala i odmah potom uništila. "Nadam se da imaš dobro pamćenje."

"Ja sam šahistkinja", odvrati Lili kao da to sve objašnjava.

"Ovaj grad, Gardaja, nekada se zvao Kardaja", primetih, vrativši se dnevniku. "Naša prijateljica Mirela izgleda da se ovde zaustavila 1793. godine." Nastavih da čitam:

I stigosmo u mesto Kardaju, koje je dobilo ime po berberskoj boginji Kar - Mesec - koju su Arapi zvali "Libija" - mokra od kiše. Vladala je kopnenim morem koje se protezalo od Nila do Atlantskog okeana; njen sin Feniks osnovao je Fenićansko carstvo; priča se da joj je otac bio sam Posejdon. U svakoj zemlji ima drugačije ime: Ištar, Astarte, Kali, Sibela. Iz nje izvire sav život kao iz mora. U ovoj zemlji zovu je Bela Kraljica.

"Blagi Bože", reče Lili, pogledavši me kada je usporila da bi skrenula za Gardaju. "Hoćeš da kažeš da je ovo mesto dobilo ime po arhenemezis? Možda ćemo se spustiti na belo polje!"

Toliko smo se zadubile u prelistavanje dnevnika, tražeći nove podatke da nisam ni primetila tamnosivi reno iza nas, dok mu kočnice nisu zaškripale da bi sa glavnog puta skrenuo za nama ka Gardaji.

"Zar ta ista kola nismo već negde videli?" upitah Lili.

Ona potvrdno klimnu, ne skidajući pogled s puta. "U Alžiru", odvrati ona mirno. "Bila su parkirana tri mesta od nas na ministarskom parkiralištu. Unutra su bila ista ova dva momka; prestigli su nas u planinama pre možda jednog sata, tako da sam ih dobro pogledala. Od tada se ne odvajaju od nas. Misliš li da naš prijatelj Šarif ima neke veze s ovim?"

"Ne", odvratih, posmatrajući ih u bočnom ogledalu. "To su ministarska kola." Znala sam i ko ih je poslao.

Bila sam uznemirena još od kada smo napustili Alžir. Posle razgovora sa Mini u Kazbahu nazvala sam Kamela iz javne telefonske govornice na trgu kako bih ga obavestila da ću nekoliko dana biti odsutna. Pobesneo je.

"Jesi li poludela?" stao je da se dere; veza je bila ionako slaba. "Dobro znaš da je stanje trgovačkog modela u ovom času za mene kritično! Najkasnije do kraja nedelje moram imati te brojke! Taj tvoj projekat mora biti što je pre moguće završen."

"Brzo se vraćam", rekoh. "Uostalom, sve sam uradila. Sakupila sam podatke iz svih zemalja iz kojih si želeo i većinu sam unela u kompjutere u Sonatraku. Mogu ti ostaviti listu sa uputstvima za programe - svi su gotovi."

"Gde se trenutno nalaziš?" prekide me Kamel; imala sam osećaj da će kroz liniju skočiti na mene. "Prošlo je jedan. Trebalo je odavno da si na poslu. Na svom mestu na parkiralištu zatekao sam onaj smešni auto i poruku. A upravo u ovom trenutku Šarif je pred mojim vratima i traži tebe. Kaže da se baviš krijumčarenjem automobila, da skrivaš ilegalne imigrante - i još nešto o nekom opakom psu! Da li bi, molim te, bila ljubazna da mi objasniš šta se događa?"

Divno. Ako naletim na Šarifa pre no što obavim ovaj zadatak, naći ću se u sosu. Morala sam Kamela da uputim u stvari - bar delimično. Ponestajalo mi je saveznika.

"U redu", pristadoh. "Jedna moja prijateljica je u nevolji. Došla je da me poseti, ali joj na vizu nije udaren pečat."

"Njen se pasoš nalazi na mom stolu", kipteo je Kamel od besa. "Šarif ga je doneo. Ona čak ni nema vizu!"

"To je stvar tehničke prirode", brzo rekoh. "Ona ima dvojno državljanstvo - još jedan pasoš. Možeš tako srediti stvari da ispadne kao da je u zemlju ušla legalnim putem. Napravićeš od Šarifa budalu..."

Kamelov glas je postajao sve slabiji. "Nije mi cilj, gospođice, da od šefa tajne policije pravim budalu!" A onda kao da je malo smekšao. "Iako se to protivi mom zdravom razumu, pokušaću da pomognem. Slučajno znam ko je mlada dama. Poznavao sam njenog dedu. Bio je blizak prijatelj moga oca. U Engleskoj su zajedno igrali šah."

Vidi, vidi - ovo postaje sve zamršenije! Mahnuh Lili, koja pokuša da se ugura u telefonsku kabinu i prisloni uvo uz slušalicu.

"Tvoj otac je igrao šah sa Mordekajem?" ponovih. "Da li je bio ozbiljan igrač?"

"Zar mi svi to nismo?" odvrati zagonetno Kamel. Trenutak je ćutao; kao da je razmišljao. Kada je ponovo progovorio, Lili se pored mene ukočila, a ja sam osetila buru u stomaku. "Znam šta planirate. Posetile ste je, je li tako?"

"Koga to?" pokušah krajnje naivno da upitam.

"Ne pravi se blesava. Ja sam ti prijatelj. Znam šta ti je El-Marad kazao - znam za čim tragaš. Draga moja devojčice, igraš opasnu igru. Ti ljudi su ubice, svi odreda. Nije teško pogoditi kuda si se uputila - čuo sam glasine o tome šta je tamo skriveno. Zar ti nije palo na pamet da će te Šarif tamo takođe potražiti kada otkrije da te nema?"

Lili i ja smo zurile jedna u drugu preko slušalice. Da li je ovo trebalo da znači da je i Kamel igrač?

"Pokušaću da vas pokrijem", nastavi on, "ali očekujem da se vratiš do kraja nedelje. Šta god radila, nemoj se ranije ni pojavljivati u blizini svoje ili moje kancelarije - i ne pokušavaj ništa preko aerodroma. Ako se ukaže potreba da me obavestiš o nečemu što je u vezi sa tvojim... projektom... biće najbolje da to učiniš preko centralne pošte."

Po boji njegovog glasa pogodila sam šta je pod time mislio: svu korespodenciju treba da obavljam preko Tereze. Mogla sam kod nje da ostavim Lilin pasoš i uputstva za OPEK pre no što krenemo.

Pre no što smo završili razgovor Kamel mi je poželeo sreću i dodao: "Probaću da pazim na tebe što je moguće bolje. Ali ako se uvališ u neku pravu nevolju, moraćeš sama da se snalaziš."

"Zar to svi ne činimo", odvratih, nasmejavši se. Zatim sam citirala El-Marada: "El-safar Zafar!" Putovati znači pobeđivati. Nadala sam se da će se ta stara arapska poslovica pokazati tačnom, ali nisam bila baš ubeđena u to. Kada sam spustila slušalicu, osećala sam se kao da sam prekinula i poslednju vezu sa stvarnošću.

Bila sam sigurna da je Kamel poslao ova ministarska kola koja su lagano ušla za nama u Gardaju. Verovatno su to bili stražari koje je poslao da nas štite. Ali nismo mogli da ih vučemo za sobom u pustinju. Morala sam nešto da smislim.

Nisam poznavala ovaj deo Alžira, ali sam znala da je grad Gardaja, kome smo se približavale, predstavljao jedan od pet poznatih Pentapolisa, ili "Pet gradova M'zaba." Dok je Lili kružila unaokolo tražeći benzinsku pumpu, posmatrala sam raspored grada naspram purpurnih, ružičastih i crvenih stena koje su nas okružavale, nalik na kakvu formaciju kristalnih stena koja se izdigla iz mora. To su bili gradovi koje su pominjali u svakoj knjizi o pustinji. Kurbizije je kazao da se oni drže "prirodnog ritma života". Frenk Lojd Rajt ih je nazivao najlepšim gradovima na svetu, a boju njihovih struktura od crvenog peska "bojom krvi - bojom stvaranja." Ali francuska opatica Mirela imala je u svom dnevniku o njima da kaže još nešto mnogo zanimljivije:

Te gradove su pre hiljadu godina osnovali Ibaditi - "Oni koje je zaposeo Bog" - koji su verovali da je njima ovladao duh čudne Boginje Meseca, te su ih i nazvali po njoj: Blistava, Melika - Kraljica...

"Sranje", reče Lili, zaustavivši se kod benzinske pumpe. Kola koja su nas pratila nastaviše dalje, napraviše zaokret u obliku slova "U" i vratiše se po gorivo. "Nalazimo se usred nedođije sa dve budale na vratu, ispred nas je milion milja peska, pojma nemamo šta tražimo, a to nećemo znati ni kada ga pronađemo."

Morala sam da se složim sa ovim njenim sumornim zaključkom. Ali stvari će se uskoro još više pogoršati.

"Biće najbolje da uzmem nešto više benzina", reče Lili, iskočivši iz auta. Izvadila je snop novčanica i kupila dve kante od po pet galona benzina i još dve sa vodom, dok je momak na pumpi punio rols do ivice.

"Šta će ti to", upitah je, pošto je smestila rezerve u prtljažnik. "Put za Tasili prolazi kroz naftno polje Hasi-Mesaoud. Celim putem protežu se tornjevi i plinske cevi."

"Ali ne i putem kojim mi idemo", obavesti me ona, upalivši motor. "Trebalo je da bar baciš pogled na onu kartu." Odjednom osetih mučninu u dnu želuca.

Odavde su samo dva puta vodila za Tasili. Jedan se prostirao na istok kroz naftna polja do Ourgla, zatim se spuštao na jug i izbijao na vrh te oblasti. Čak je i taj put gotovo sve vreme zahtevao pogon na četiti točka. A onaj drugi, možda čak dvostruko duži, prolazio je kroz ogoljenu, jalovu ravnicu Tidikelt - jedan od najsuvljih, najopasnijih delova pustinje, gde je put bio označen trideset stopa visokim motkama kako bi ga mogli otkopati kada nestane, što se često dešavalo. Korniš je možda izgledao kao tenk, ali nije imao gusenice potrebne za prelazak preko dina.

"Ne misliš to valjda ozbiljno", stadoh da uveravam Lili dok se ona izvlačila sa benzinske pumpe; naši pratioci krenuli su odmah za nama. "Zaustavi kod najbližeg restorana. Moramo da porazgovaramo."

"I da napravimo strateški plan", složi se ona, bacivši pogled prema retrovizoru. "Uhvatila me je nervoza zbog ovih momaka."

Na kraju Gardaje pronađosmo jedan mali restoran. Pošto smo se parkirale, prošle smo kroz hladni pab i ušle u unutrašnje dvorište, u kome su suncobrani pored stolova i žilave palme urmi bacale senke pri večernjem crvenom sjaju. Svi stolovi bili su slobodni - bilo je tek šest časova popodne - ali ipak sam uspela da pronađem kelnera i da naručim sirovo povrće i tadjine, jako začinjen jagnjeći ragu sa kuskusom.

Lili je već bockala sirovo povrće u ulju kada su stigli naši pratioci i diskretno se smestili malo podalje od nas.

"Imaš li kakav predlog kako da se otarasimo ovih tikvana?" upita Lili, ubacivši komad jagnjetine "a la tadjine" u Kariokina usta; kučence joj se baškarilo u krilu.

"Porazgovarajmo prvo o putu!" rekoh. "Pretpostavljam da odavde do Tasilija ima nekih četiri stotine milja. Ali ako krenemo južnim putem, biće osam stotina; ako pođemo tim putem imaćemo problema i sa hranom i gorivom pošto u tom delu ima malo gradova i daleko su jedan od drugoga - dok u izobilju ima samo peska."

"Osam stotina milja je sitnica", odvrati Lili. "Sve je ravno. S mojom vožnjom stići ćemo pre jutra." Zatim je puknula prstima kelneru i naručila šest velikih boca "Ben Harouna", kisele vode sa juga. "Uostalom, jedino tim putem možemo stići tamo gde smo naumile. Ne zaboravi da sam ja ta koja je upamtila kartu."

Pre no što sam stigla da prigovorim, bacila sam pogled prema baštenskom ulazu i prigušeno kriknula. "Ne osvrći se", promrmljah, "stigli su novi gosti."

Dva kršna momka upravo su prošla kroz zavesu od nanizanih perli i uputila se preko dvorišta sa palmama u nameri da sednu što bliže nama. Ovlaš su nas okrznuli pogledom, ali zato Kamelovi poslanici s naše druge strane nisu skidali pogled s njih. Prvo su dobro osmotrili pridošlice, a zatim se zgledali i meni je bilo jasno zašto. Jednog od ovih delija videla sam poslednji put na aerodromu kako miluje pištolj, a drugi me je povezao iz bistroa one noći kada sam stigla u Alžir - poklon tajne policije.

"Šarif ipak nije zaboravio na nas", obavestih Lili, uzimajući novi zalogaj. "Lica nikada ne zaboravljam, a možda ih je upravo i odabrao zbog toga. Obojica su me ranije već videla."

"Ali nisu mogli da nas slede na onom praznom putu", ostade ona uporna. "Primetila bih ih isto kao i one druge."

"Praćenje s nosom nabijenim u zemlju izišlo je iz mode zajedno sa Šerlokom Holmsom", primetih.

"Hoćeš da kažeš da su nam nešto prikačili za kola - nešto kao radar!" prošaputa ona svojim promuklim glasom. "Kako bi mogli da nas slede, a mi da ih ne vidimo!"

"Bingo, dragi moj Votsone", rekoh tihim glasom. "Zabavi ih dvadesetak minuta, a ja ću pronaći bubicu i oduvati je. Elektronski uređaji su mi slabost."

"Znam i ja neke tehnike", šapnu mi Lili i namignu. "Izvini me načas, idem da napuderišem nos." Ustala je i razvukla usta u osmeh, a zatim mi ubacila Karioku u krilo. Grmalj koji je upravo ustao da krene za njom zastade kada ona glasno upita kelnera, koji se nalazio na drugom kraju sale, gde se nalaze "les toilettes". Grmalj se vrati na mesto.

Sve vreme sam se rvala sa Kariokom kome se izgleda tadjine veoma dopao. Kada se Lili konačno vratila, zgrabila ga je i gurnula u moju torbu, zatim smo podelile teške boce sa vodom i uputile se ka vratima.

"Šta se dešava?" prošaputah. Svi koji su nam pravili društvo za večerom žurno su stali da plaćaju račune dok smo mi odmicale.

"Dečja posla", izgovori ona kada se uputismo ka kolima. "Čelična turpija za nokte i kamen. Probušila sam creva za dovod goriva i gume - napravila sam male rupe, tako da im benzin i vazduh lagano isteknu. Provozaćemo ih malo po pustinji da se izduvaju, a onda će poljubiti put."

"Jednim udarcem dve muve", primetih radosno, dok smo ulazile u korniš. "Odlično si to obavila!" Ali dok smo izlazile na ulicu primetila sam da je oko nas bilo parkirano još desetak automobila, koji su verovatno pripadali osoblju ovog restorana ili obližnjih kafea. "Kako si znala koji od ovih pripada tajnoj policiji?"

"Nisam." Lili mi uputi šeretski osmeh i krenu niz ulicu. "Da se obezbedim, sve sam ih izbušila."

Pogrešila sam kada sam pretpostavila da je pred nama, ako krenemo južnim putem, osam stotina milja. Na preciznom znaku na izlazu iz Gardaje, na kome su se mogle naći razdaljine svih mesta južno od grada (nije ih bilo baš mnogo), pisalo je da do Djaneta na južnoj kapiji Tasilija ima 1637 kilometara - što je preko hiljadu milja. Iako je Lili nameravala brzo da vozi, pitala sam se šta će biti kada siđemo sa autoputa?

Kao što je Lili predvidela, Kamelovi telohranitelji ostali su bez prevoza posle otprilike jednog časa, prateći nas kroz sve veći mrak M'zaba. A kao što sam ja predvidela, Šarifovi momci ostali su toliko iza nas da nam se nije ukazala čast da prisustvujemo sceni kada izneveravaju svoga šefa, zaustavivši se pored puta. Kada smo se oslobodile pratilaca, zaustavile smo se u sumraku i ja sam se zavukla pod veliki korniš. Bilo mi je potrebno pet minuta da uz pomoć baterijske lampe pronađem mali odašiljač iza stražnje osovine točka. Smrskala sam ga železnom polugom koju mi je Lili dodala.

Duboko udišući hladni noćni vazduh iznad groblja Gardaje, nekoliko puta poskočismo, čestitajući jedna drugoj na oštroumnosti, i stadosmo da se tapšemo po ramenima dok je Karioka pocupkivao oko nas, razvaljujući se od lajanja. Potom ponovo uskočismo u kola i odjurismo.

Uskoro sam promenila mišljenje o putu koji je Mini izabrala. Mada je autoput koji je vodio na sever bio možda jednostavniji, tako smo zbunile naše progonitelje da sada više nisu znali kojim smo putem krenule. Nijedan Arapin pri zdravoj pameti ne bi ni u snu pomislio da bi dve same žene mogle izabrati ovaj put - i meni samoj bilo je teško da to sebi predstavim. Puno vremena smo protraćile na one momke da je već prošlo devet časova kada smo krenule iz M'zaba i već se dobrano smračilo. Bilo je suviše mračno tako da nisam mogla ni da čitam knjigu koja mi je ležala u krilu ni da posmatram goli predeo pred sobom. Malo sam odremala dok je Lili jurila niz dugačak, pravi put, kako bih mogla da je zamenim.

Trebalo nam je deset časova da pređemo Hamadu i presečemo na jug kroz dine Touata; već je svanjivalo. Srećom, putovanje je prolazilo sasvim mirno - možda suviše mirno. Imala sam neprijatno osećanje da nas sreća polako napušta. Počela sam da razmišljam o pustinji.

U planinama kroz koje smo prolazili juče u podne bilo je samo pet-šest stepeni. U Gardaji je u sumrak bilo možda za koji stepen toplije, a dine su u ponoć, iako je bio pozni jun, ipak bile hladne i mokre od rose. Ali sada je bila zora i nalazile smo se u ravnici Tidikelt, obodu prave pustinje - u kojoj pesak i vetar zamenjuju palme, biljke i vodu - a još nas je čekalo četiri stotine pedeset milja. Jedina odeća koju smo ponele bila je ona na nama, a od hrane smo imale samo nekoliko boca gazirane vode. Ali to nije bilo ono najgore. Lili me prenu iz misli.

"Ispred nas je nekakva rampa", reče ona napetim glasom, zagledavši se kroz vetrobran poprskan insektima i zaslepljen jarkom svetlošču izlazećeg sunca. "Liči mi na granični prelaz... ne znam šta je to. Da pokušamo?"

Nema sumnje, ispred nas se nalazila kućica sa motkom ofarbanom na pruge koju čovek uvek povezuje sa graničnom stražarnicom - i to usred pustinje. Izgledala je neobično i neprimereno mestu usred ove nepregledne i prazne divljine.

"Izgleda da nam ništa drugo ne preostaje", odvratih. Poslednje skretanje ostalo je preko stotinu milja iza nas. Šta je, tu je - ovo je bio jedini put u blizini.

"Zašto su baš ovde postavili rampu?" upita Lili napetim glasom, nastavivši napred.

"Možda je sanitarna inspekcija", primetih, pokušavši da se našalim. "Nema mnogo onih koji su dovoljno ludi da nastave dalje. Ti znaš šta se tamo nalazi, zar ne?"

"Ništa?" stade ona da nagađa. Smeh nas malo opusti. Obe smo se zabrinule zbog iste stvari: kakvi su bili zatvori u ovom delu pustinje. Jer upravo tamo ćemo se naći ako otkriju ko smo - i šta smo učinile sa prevoznim sredstvima koja su pripadala ministru OPEK-a i šefu tajne policije.

"Samo bez panike", rekoh, dok smo usporavale ispred prepreke. Iz kućice iziđe stražar, jedan niski momak sa brkovima, koji je izgledao kao da ga je zaboravila Legija Stranaca kada se pokupila i otišla. Posle podužeg razgovora na mom osrednjem francuskom shvatila sam da je tražio neku vrstu dozvole za prolazak.

"Dozvole?" zavrišta Lili i umalo ga ne pljunu. "Potrebna nam je dozvola da uđemo u ovu i od Boga i od ljudi zaboravljenu rupu na zemlji?"

A ja učtivo izgovorih na francuskom: "A kakva je, gospodine, svrha te dozvole koja nam je potrebna?"

"To je dozvola za El-Tanzerouft - Pustinju Žeđi", stade on da me uverava. "Vlada mora da vam pregleda kola i da vam izda potvrdu da ste zdrave."

"Plaši se da kola neće izdržati", obavestih Lili. "Napunimo mu šake srebrom i pustimo ga da sam obavi pregled. Pa da krenemo dalje."

Kada je stražar ugledao boju našeg novca i pošto je Lili prolila nekoliko suza, zaključio je da je i on dovoljno važna ličnost i da nam može izdati vladinu dozvolu. Zagledao je naše kante sa benzinom i vodom, zatim stao da se divi velikom srebrnom ukrasu na haubi koji je predstavljao neku krilatu i prsatu lutku i zadivljeno se zacerekao kada je primetio nalepnice na kojima je pisalo "Švajcarska" i "F" za Francusku. Sve je išlo kako treba dok nam nije kazao da možemo podići pokretni krov i proći.

Lili se nelagodno zagledala u mene. Nisam shvatala u čemu je problem. "Da li to na francuskom znači ono što mislim da znači?" upita ona.

"Rekao je da možemo da brišemo", stadoh da je uveravam, krenuvši nazad ka kolima.

"Mislim na onaj deo o krovu. Zar stvarno moram da ga podignem?"

"Pa, razume se. Ovo je pustinja. Za nekoliko časova biće sto stepeni u hladu - samo što tamo nema hlada. A da i ne pominjem šta pesak napravi od frizure..."

"Ne mogu!" siknu ona na mene. "Nema krova!"

"Prevalili smo preko osam stotina milja od Alžira u kolima koja ne mogu da savladaju pustinju?!" Glas mi je postajao sve piskutaviji. Stražar je već bio u kućici i spremao se da podigne rampu, ali je zastao.

"Razume se da će je savladati", reče ona ljutito, skliznuvši na vozačevo sedište. "Ovo je najbolji automobil koji je ikada napravljen. Ali nema krova. Slomio se i Hari je rekao da će ga popraviti, ali nikada to nije učinio. Međutim, mislim da je naš trenutni problem..."

"Naš trenutni problem je to što", stadoh da se derem na nju, "nameravaš da kreneš u najveću pustinju na svetu bez krova nad glavom! Zar hoćeš da nas ubiješ?"

Naš mali stražar možda nije razumeo engleski, ali shvatio je da se nešto dešava. Tada se iza nas zaustavio veliki kamion hladnjača i stao da trubi. Lili mu mahnu, upali motor i pomeri korniš u stranu kako bi veliki kamion mogao da prođe. Stražar ponovo iziđe da pregleda vozačeve isprave.

"Uopšte ne shvatam zašto se uzbuđuješ", reče Lili. "Kola imaju klimatizaciju."

"Klimatizaciju!" ponovo zavrištah. "Klimatizaciju? To će nam baš mnogo pomoći kada sunce pripeče i kada se digne peščana oluja!..." Upravo sam počela da se zagrevam kada se stražar vrati u kućicu da podigne rampu i propusti kamion čiji je vozač, bez sumnje, bio dovoljno razuman i odveo svoje vozilo na pregled pre no što se uputio u sedmi krug pakla.

Pre no što sam shvatila šta se dešava, Lili je pritisla gas. Podigavši oblak peska, vratila se na put i prošla kroz rampu odmah iza kamiona. Sagla sam glavu kada se čelična šipka obrušila i, zamalo me promašivši, lupila o stražnji deo korniša. Začuo se mučni zvuk trenja metala o metal dok je šipka parala glatke, stražnje branike. Stražar je istrčao iz kućice i stao da vrišti nešto na arapskom - ali moj glas zaglušio je njegove reči.

"Umalo me nisi skratila za glavu!" stadoh da urlam. Kola se opasno zaneše ka ivici puta. Udarila sam o vrata sa svoje strane; a onda videh, na svoj užas, da slećemo s puta i ulećemo u duboki pesak.

Obuze me užas - ništa nisam videla. Oči, nos, grlo, sve mi je bilo puno peska. Nalazile smo se u crvenoj izmaglici. Jedini zvuk koji sam čula bilo je Kariokino isprekidano kašljucanje ispod sedišta i zvuk sirene džinovskog kamiona koji mi se učini opasno blizu.

Kada isplivasmo na svetlost dana, to jest kada se pesak slio sa velikih bokova Korniša, videh da su nam točkovi ponovo na čvrstom asfaltu i da se kola nalaze - nekim čudom - trideset jardi ispred hladnjače, kao i da se dalje kotrljaju putem. Bila sam besna na Lili, ali i bez reči od iznenađenja.

"Kako smo dospele ovamo?" upitah, provlačeći prste kroz kosu kako bih istresla škripavi pesak.

"Nije mi jasno zašto se Hari uopšte mučio da mi nađe šofera", primeti Lili radosno, kao da se ništa nije dogodilo. Kola, lice i haljina bili su joj potpuno prekriveni tankim, puderastim slojem peska. "Oduvek sam volela da vozim. Baš je ovde lepo. Kladim se da sam upravo postala najbrži vozač na suvom među šahistima..."

"Zar ti nije palo na pamet", prekinuh je, "da čak i ako preživimo, taj momak tamo pozadi možda ima telefon? Šta ako nas prijavi? Šta ako javi onima napred?"

"Kojima napred?" frknu prezrivo Lili. "Ne bih rekla da se ovuda često muvaju patrole."

Bila je, razume se, u pravu. Niko se neće uzbuditi oko nas i krenuti ovamo, u ovu nedođiju, samo zato što smo zaobišle inspekciju za kola.

Vratih se dnevniku francuske opatice Mirele, i nastavih da čitam tamo gde sam prethodnog dana stala:

I tako sam iz Kardaje krenula na istok preko suve Čebkhe i kamenitih ravnica Hamade, u pravcu Tasili n'Ajjera koji leži na obodu Libanske pustinje. Kada sam kretala, sunce je izgrejalo iznad crvenih dina da me povede ka onome što sam tražila...

Istok - bio je to pravac iz koga je svakog jutra sunce izgrevalo, dižući se iznad libanske granice i obasjavajući kanjon Tasilija u koji smo se i mi uputile. Ali ako je sunce izlazilo na istoku, zašto nisam odmah primetila da se upravo rađa, crveno i okruglo, na mestu gde je trebalo da se nalazi sever, dok smo se kotrljale putem, udaljujući se od rampe kod Ain Salaha - u pravcu beskonačnosti?

Lili je satima vozila po beskrajnoj traci dvosmernog puta koji je poput dugačke, dugačke zmije krivudao između dina. Postala sam dremljiva od vrućine, a Lili - koja je za volanom provela već blizu dvadeset časova, a nije spavala dvadeset četiri - dobila je zeleni podvaljak, a vrh nosa bio joj je crven od velike sparine.

Poslednja četiri časa temperatura je neprestano rasla - tačnije od trenutka kada smo prošle rampu na putu. Sada je bilo deset časova i na ugrađenim mernim instrumentima u kolima stajalo je da je temperatura vazduha neverovatnih 120 stepeni Farenhajta, kao i da se nalazimo na nadmorskoj visini od pet stotina stopa. To nije bilo moguće. Protrljala sam oči pune peska i pogledala ponovo.

"Nešto nije u redu", obavestih Lili. "Ravnice kojima smo se kretali mora da su bile gotovo na nivou mora, a Ain Salah smo ostavile za sobom pre četiri časa. Do sada je trebalo da se nalazimo na nekoliko hiljada stopa nadmorske visine i da idemo ka središtu pustinje. Takođe je mnogo toplije nego što bi trebalo da bude u ovo doba dana."

"I to nije sve", složi se Lili glasom promuklim od vrućine. "Još pre pola sata trebalo je da naiđemo na skretanje, prema Mininim uputstvima. Ali nismo..." U tom trenutku sam uočila pravac kretanja sunca.

"Zašto je onaj momak kazao da nam je potrebna dozvola za kola?" upitah, pomalo histerično. "Zar nije rekao da je to zbog El-Tanzesroufta - Pustinje Žeđi? Blagi Bože..." Iako su svi znaci bili ispisani na arapskom, a ja se nisam prethodno potrudila da proučim karte Sahare, počeo je da me nagriza užasan crv sumnje.

"U čemu je stvar?" povika Lili, nervozno me pogledavši.

"Rampa kroz koju si protutnjala nije bila Ain Salah", iznenada shvatih. "Mislim da smo noćas negde pogrešno skrenule. Uputile smo se na jug u slanu pustinju! Idemo prema Maliju!"

Lili je zaustavila kola nasred autoputa. Lice, koje joj se već gadno ljuštilo, poprimi očajan izraz. Oslonila je čelo o volan, a ja joj spustih šaku na rame. Obe smo znale da sam u pravu. "Šta ćemo sada?"

Izgleda da smo se prerano našalile na račun toga da iza one rampe nema više ničega. Čula sam razne priče o Pustinji Žeđi. Na celoj Zemlji nije bilo užasnijeg mesta. Čak se i čuvena Prazna Četvrt u Arabiji mogla preći na kamili, ali ovo je bio kraj sveta - pustinja u kojoj ništa živo nije moglo da opstane. Pored nje su visoravni koje smo slučajno promašili ličile na izgubljeni raj. Kažu da su ovde temperature, kada se čovek spusti na nadmorsku visinu nižu od morske, tako visoke da se na pesku može ispeći jaje i da se voda istog časa pretvara u paru.

"Mislim da bi trebalo da krenemo nazad", rekoh Lili koja je i dalje sedela pognuta. "Pređi na moje mesto, pusti mene da vozim. Uključićemo klimatizaciju - izgledaš bolesno."

"Ako je uključimo, motor će se samo još više zagrejati", odvrati ona dubokim glasom, podigavši glavu. "Nemam pojma kako je moglo da mi se desi da promašim put. Zamenićemo mesta, ali samo da znaš da nas neće dočekati podignuta rampa ako se vratimo."

Bila je u pravu, ali šta nam je drugo preostalo? Pogledala sam je i primetila da su joj usne popucale od vrućine. Izišla sam iz kola i otišla do prtljažnika. Pozadi su se nalazila dva zimska prekrivača. Jedan sam obmotala sebi oko glave i ramena, a drugi ponela da zamotam Lili. Izvukla sam Karioku ispod sedišta; jezičak mu je bio gotovo potpuno suv i mlitavo mu je visio iz usta. Podigla sam mu glavu i usula mu malo vode u grlo. Zatim sam otišla da zavirim pod haubu.

Nekoliko puta sam odlazila od prednjeg do zadnjeg dela kola da bih sipala benzin i vodu. Nisam htela da povećavam Lilinu potištenost, ali greška koju je noćas počinila mogla bi da nas dođe glave. Sudeći po tome kako je rezervoar proždrao prvu kantu vode, činilo se da ovim kolima nećemo stići do cilja, čak iako se vratimo nazad. Pošto su stvari tako stajale, slobodno smo mogle i da nastavimo napred.

"Onaj kamion je i dalje iza nas?" upitah, smestivši se na vozačevo sedište i pokrenuvši auto. "Ako nastavimo napred, pa čak i ako motor proključa, moraće na kraju ipak da se pojavi. Poslednjih dve stotine milja nismo primetili nijedan izlazak s autoputa osim ukrštanja sa nekim prašnjavih puteljcima."

"Ako si ti za to i ja sam", izgovori ona slabim glasom. Zatim me pogleda, osmehnuvši se, a usne joj još malo popucaše. "Kada bi samo Hari sada mogao da nas vidi."

"Konačno smo se sprijateljile - oduvek je to želeo." Uzvratih joj uz lažni pobedonosni osmeh.

"Aha", složi se Lili. "Pravi način da se umre."

"Još nismo mrtve", odvratih. Ali dok sam promatrala zaslepljujuće sunce kako se i dalje uzdiže na sprženom, belom nebu, upitala sam se koliko će još to dugo potrajati...

Znači, ovako je izgledalo hiljadu milja peska, razmišljala sam dok sam pažljivo upravljala velikim kornišom, ne prelazeći četrdeset milja na sat, kako voda ne bi proključala. Podsećala je na veliki crveni okean. Zašto nije bila žuta, bela ili prljavo siva poput drugih pustinja? Stene pretvorene u prah svetlucale su poput kristala, obasjane sunčevim toplim sjajem, blistavije od peščanika, tamnije od cimeta. Dok sam slušala kako mašina lagano isparava vodu i posmatrala termostat kako pokazuje sve veće vrednosti, pustinja nas je nemo čekala dokle je oko dopiralo - čekala poput tamnocrvene večnosti.

Morala sam s vremena na vreme da zaustavljam kola kako bi se motor bar malo rashladio, ali onda je živa u spoljašnjem termostatu prelazila sto trideseti podeok Farenhajtove lestvice, a to je bila temperatura koju nisam ni mogla da zamislim van pećnice. Kada sam stala da podignem haubu, primetila sam da boja na prednjem delu korniša počinje da se ljušti. Cipele su mi bile potpuno mokre od znoja, ali kada sam se sagnula da ih skinem nisam naišla na znoj. Koža na naduvenim stopalima popucala mi je od vrućine - cipele su bile pune krvi. Osetila sam gađenje. Ponovo sam obula cipele, vratila se u kola i nastavila da vozim.

Još pre mnogo milja skinula sam košulju i obmotala je oko volana na mestima na kojima je koža popucala i stala da se ljušti. Krv u mozgu mi je ključala; osećala sam kako mi zagušujuća toplota prži pluća. Kada bismo samo uspele da izdržimo do zalaska sunca, mogle bismo preživeti još jedan dan. Možda će neko naići i spasiti nas - možda će naići onaj kamion koji smo ostavile za sobom. Ali čak se i taj džinovski kamion lagano pretvarao u stvar iz mašte, na fatamorganu sećanja.

Bilo je dva sata posle podne - igla na termostatu približila se 140. podeoku - kada sam prvi put nešto primetila. U početku sam mislila da mi je mozak proključao i da haluciniram, da odista vidim fatamorganu. Učinilo mi se da pesak počinje da se pokreće.

Nije bilo ni daška vetra, pa kako je onda pesak mogao da se pokreće? Ali pokretao se. Malo sam usporila, a zatim i stala. Lili je spavala na stražnjem sedištu; i ona i Karioka bili su prekriveni zimskim prekivačem.

Omirisala sam vazduh i stala da osluškujem. Okruživao me je miran, težak vazduh koji uvek najavljuje oluju - ona glatka tišina, užasavajući vakuum zvuka koji se javlja samo pred najužasnije vrste oluja: tornada... uragane. Nema sumnje da se nešto spremalo, ali šta?

Iskočila sam, skinula sa sebe ćebe i prostrla ga preko pregrejane haube kako bih mogla da s popnem na nju i osmotrim okolinu. Uspravivši se na haubi, stadoh da osmatram obzorje. Na nebu se nije videlo baš ništa, ali dokle god mi je pogled dosezao, preko pustinje se kretao pesak - lagano je puzio poput kakve žive stvari. Stresla sam se uprkos tutnjavoj, bolnoj toploti.

Skočila sam nazad na tle i otišla da probudim Lili; povukla sam prekrivač koji ju je natkriljavao. Ona se mlitavo uspravila - lice joj je već bilo puno prišteva.

"Nestalo nam je benzina!" reče ona uplašeno. Glas joj je bio promukao, usne i jezik otečeni.

"Sa kolima je još sve u redu", obavestih je. "Ali nešto se približava. Ne znam šta."

Karioka je ispuzao ispod ćebeta i stao da cvili dok je podozrivo zurio u pesak koji se kretao oko nas. Lili ga pogleda, a zatim podiže uplašeni pogled ka meni.

"Oluja?" upita ona.

Klimnuh. "Mislim da jeste. Mislim da ovde ne možemo da se nadamo kiši - sigurno je posredi peščana oluja. Moglo bi biti veoma gadno."

Nisam htela da je gnjavim činjenicom da zahvaljujući njoj nemamo nikakav zaklon. Možda nam ne bi pomoglo ni da ga imamo. Na mestu kao što je ovo, gde putevi mogu biti zatrpani nanosima visine do trideset stopa, i nas bi mogla da zadesi ista sudbina. Ne bismo imali nikakvih izgleda čak ni kada bi ova prokleta kola imala krov - čak nam ne bi pomoglo ni da puzimo ispod nanosa.

"Mislim da bi trebalo da pokušamo da je preteknemo", izjavih odlučnim glasom, kao da sam znala o čemu govorim.

"Odakle dolazi?" upita Lili.

Slegnuh ramenima. "Ne mogu da je vidim, ne mogu da je namirišem, niti da je osetim", obavestih je. "Ne pitaj me kako, ali znam da je tamo." To je znao i Karioka, koji se tresao od straha. Nemoguće da smo oboje grešili.

Ponovo pokrenuh kola i pritisnuh gas do daske. Dok smo šibale kroz groznu jaru, osetila sam kako me obuzima pravi strah. Poput Ičaboda Krejna koji je bežao pred užasnim bezglavim duhom Uspavane Šupljine, trkala sam se sa olujom koju nisam ni videla ni čula. Vazduh je postajao sve teži i teži i obavijao nam je lica poput vrelog vatrenog ćebeta. Lili i Karioka nalazili su se na prednjem sedištu pored mene i zurili ispred sebe kroz vetrobran prekriven tankim slojem peska dok su se kola kotrljala prema nemilosrdnom crvenom sjaju. A onda sam začula zvuk.

U početku sam mislila da mi se samo pričinjava, da mi u ušima zuji usled peska koji je bez prestanka grebao po metalu kola. Na haubi i ukrasnoj masci više nije bilo ni traga od boje - pesak ju je izjeo do golog metala. A zvuk je postajao sve glasniji i glasniji i podsećao je na lagano zujanje kakvo ispušta električna testera ili muva. Nastavila sam da se krećem, ali sa strahom. I Lili ga je čula, pa se okrenula ka meni; nisam želela da se zaustavim kako bih otkrila šta je posredi. Plašila sam se da već znam uzrok.

Zvuk je postajao sve glasniji i činilo se da zaglušuje sve oko nas. Pesak pored puta već je počeo da se podiže u oblačićima, i poigrava po asfaltu, a zvuk je i dalje bivao sve snažniji, dok nije postao gotovo zaglušujući. Iznenada sam skinula nogu sa papučice za gas, a Lili je ščepala šofersku tablu noktima crvenim kao krv. Zvuk je divlje protutnjao iznad naših glava, te umalo nisam sletela s puta pre no što sam pronašla kočnicu.

"Avion!" vrisnu Lili - a ja joj se istog časa pridružih. Zagrlismo se dok su nam suze štipale oči. Avion je preleteo tačno iznad nas i počeo naočigled nama da se spušta na udaljenosti manjoj od stotinu jardi na pistu u pustinji!

"Dame", oslovi ih fonctionnaire provizornog aerodroma Debnane, "imale ste sreću da me zateknete ovde. Samo jednom dnevno sleće avion iz Alžira. Kada nema privatnih letova, ovaj aerodrom je zatvoren. Do naredne benzinske pumpe ima preko stotinu kilometara, a dotle sigurno ne biste stigle."

Popunjavao je naše zalihe benzina i vode sa pumpi pored autoputa. Ogromni transportni avion koji je prozujao iznad naših kola dokoličio je na asfaltnoj pisti, ispuštajući u vazduh toplotu iz zagrejanih motora sa propelerima, koja je sve pred sobom topila. Lili je stajala sa Kariokom u naručju, posmatrajući našeg zdepastog, malog spasioca kao da je arhanđeo Gavrilo. U stvari, nikog drugog sem njega i nije bilo unaokolo. Pilot aviona je ušao u montažnu baraku od valovitog lima da malo dremne po ovoj groznoj vručini. Prašina je brisala preko autoputa; vetar je postajao sve jači. Grlo mi je bilo toliko suvo da me je bolelo; ipak, osećala sam veliko olakšanje što smo se spasle. Odlučila sam da postanem vernik.

"Čemu služi ova pista ovde, usred nedođije?" upita me Lili. Prevedoh njeno pitanje fonctionnaireu.

"Isporuka pošte", odvrati on, "i zaliha za neke ekipe koje rade na pronalaženju prirodnog gasa, a stanuju u prikolicama zapadno odavde. Ovde se samo zaustave na putu za Hogar, a zatim se vraćaju u Alžir." Lili je razumela.

"Hogar su", počeh da joj objašnjavam, "vulkanske planine na jugu. Mislim da su blizu Tasilija."

"Pitaj ga kada će taj sanduk podići sa zemlje", reče Lili, uputivši se prema baraci, sa Kariokom za petama, koji je odvažno hodao na vrhovima šapa po vrelom asfaltu.

"Uskoro", odvrati čovek na moje pitanje postavljeno na francuskom. Zatim pokaza prema pustinji. "Moramo ga podići pre no što peščani đavoli nagrnu. Neće dugo potrajati." Znači, bila sam u pravu - približavala se oluja.

"Kuda si krenula?" doviknuh za Lili.

"Da pitam koliko traži za prevoz auta", odvrati mi ona preko ramena.

Bilo je četiri popodne kada su naša kola spustili iz aviona niz rampu na asfaltnu pistu u Tamanrasetu. Palme urmi njihale su se na blagom povetarcu, a plavocrne planine izvijale su se oko nas put neba.

"Neverovatno je šta se sve novcem može kupiti", rekoh Lili kada je isplatila razdraganom pilotu njegov deo, a nas dve se ponovo ukrcale u korniš.

"Upamti to", uzvrati ona, provlačeći se kroz čeličnu žičanu kapiju. "Momak mi je čak dao terensku kartu! Tamo u pustinji bila bih spremna da pljunem za to čitavu hiljadarku. Sada ćemo bar znati gde se nalazimo kada se ponovo izgubimo."

Nisam mogla da odredim ko je izgledao gore. Lili ili korniš. Bleda koža joj se od sunca ogulila, a prednja polovina kola sada je bila metalno siva jer su plavu boju potpuno zgulili pesak i sunce. Ali motor je i dalje preo kao mačka. Bila sam zadivljena.

"Ovamo smo se uputile." Lili pokaza na jednu tačku na karti koju je raširila preko šoferske table. "Sračunaj mi tu razdaljinu i pretvori je u milje. Onda ćemo odabrati najbrži put."

Postojao je samo jedan put - dugačak 450 milja - i to kroz planine. Zaustavile smo se na skretanju za Djanet kod jednog drumskog moulina i ušle na prvi obrok za skoro dvadeset četiri sata. Umirala sam od gladi i gotovo sam proždrala dva tanjira krem pileće ćorbe sa povrćem u koju sam nadrobila komadiće suvog bageta. Staklenka vina i velika porcija lososa i krompira uspele su da mi smire agoniju u stomaku. Kupila sam i četvrt galona guste, crne kafe za put.

"Trebalo je, znaš, prvo da pročitamo ovaj dnevnik", rekoh Lili kada se vratismo na dvosmerni put pun krivina koji je vodio na istok prema Djanetu. "Ova opatica Mirela izgleda da je logorovala svuda po ovoj tratini - zna sve o njoj. Znaš li da su Grci nazvali ove planine 'Atlas' mnogo pre no što su one na severu tako krštene? A narod koji je ovde živeo, prema istoričaru Herodotu, zvao se Atlantinjani? Upravo se vozimo kroz kraljevstvo izgubljene Atlantide!"

"Mislila sam da je potonula", primeti Lili. "Nigde ne pominje gde su figure skrivene, je li tako?"

"Ne. Mislim da zna šta se dogodilo s njima, ali ona je otišla dalje, tragajući za tajnom koju su one krile - za formulom."

"Nastavi da čitaš, draga moja. Samo nastavi. Ali ovog puta mi kaži gde treba da skrenem."

Vozili smo celo popodne i veče. U ponoć smo stigle u Djanet; istrošila sam baterije u baterijskoj lampi, čitajući. Ali sada smo tačno znale kuda smo se uputile. I zašto.

"Blagi Bože", izgovori Lili, kada sam sklopila knjigu. Zaustavila je auto pored puta i isključila motor. Ostale smo da sedimo zagledane u zvezdano nebo i mesečinu koja je kapala poput mleka po visokim visoravnima Tasilija s naše leve strane. "Teško mi je da poverujem u tu priču! Prešla je pustinju na kamili, preživela peščanu oluju, peške se popela na te visoravni i rodila klinca usred planina u podnožju Bele Kraljice? Kakva je to ženska?"

"Pa ni naš put baš nije bio posut ružama", rekoh, smejući se. "Možda bi trebalo da odspavamo nekoliko časova dok se ne razdani."

"Pun je mesec. U prtljažniku imam rezervne baterije za tu baterijsku lampu. Krenimo kolima do prvog useka, a onda ih sakrijmo. Potpuno sam se rasanila od sve te kafe koju sam popila. Za svaki slučaj možemo poneti ćebad. Krenimo dok nikog nema u blizini."

Nekoliko desetina milja posle Djaneta stigosmo do raskrsnice gde se dugačak prašnjavi put račvao prema kanjonima. Na putokazu sa strelicom pisalo je "Tamrit", a ispod natpisa bilo je iscrtano pet kamila koje su označavale "Piste Chameliere". Kamilji Put. Krenusmo njime.

"Koliko daleko u unutrašnjosti se nalazi to mesto?" upitah Lili. "Ti si upamtila put."

"Prvo dolazi bivak. Mislim da je to Tamrit, selo šatora. Touristas odatle idu peške do praistorijskih crteža - rekla je da su udaljeni nekih dvadeset kilometara. Otprilike trinaest milja."

"Četiri sata pešačenja", obavestih je. "Ali ne u ovim cipelama." Ne bi se moglo reći da smo se pripremile za tumaranje po ovoj divljini, pomislih sa žaljenjem. Ali sada više nismo mogle da prelistavanjem lokalnog vodiča saznamo gde je najbliži Saks iz Pete Avenije.

Zaustavile smo se na prašnjavom skretanju za Tamrit i ostavile korniš pored puta skriven u žbunju. Lili je zamenila baterije i dohvatila ćebad. Gurnula sam Karioku ponovo u torbu i nas dve krenusmo stazom. Na svakih pedeset stopa nalazili su se mali putokazi ispisani čipkastim arapskim pismom, ispod koga se nalazio francuski prevod.

"Ovo mesto bolje je obeleženo od autoputeva", prošaputa Lili. Mada već miljama nismo čule nikakav drugi zvuk do glasanja cvrčaka i suve škripe drobljenja šljunka pod našim nogama, obe smo hodale na prstima i šaputale kao da nameravamo da provalimo u banku. To je, doduše, bilo veoma slično onome što smo se spremale da učinimo.

Nebo je bilo sasvim vedro, a mesečina jaka, tako da nam baterijska lampa i nije bila potrebna za čitanje oznaka pored puta. Ravna staza postepeno se uzdizala dok smo napredovale ka jugoistoku. Prolazile smo kroz uski kanjon duž jednog žuboravog potoka kada sam primetila skupinu znakova od kojih je svaki upućivao u drugom pravcu: Sefar, Aouanrhet, In Itinen...

"A kuda sad?" upitah, pustivši Karioku da se malo istrči. On smesta požuri do najbližeg drveta i posveti ga.

"To je!" uzviknu Lili i poče da skače. "Eno ih!" Drveće na koje je pokazivala, a koje je Karioka i dalje njuškao, raslo je iz samog rečnog korita - bila je to skupina džinovskih čempresa, bar šesnaest stopa u prečniku, koji su se uzdizali tako visoko da su zamračivali noćno nebo. "Prvo džinovsko drveće", reče Lili, "zatim bi trebalo malo dalje da naiđemo na neka jezera koja odbijaju svetlost."

I zaista, na manje od hiljadu pet stotina stopa ispred nas ugledale smo mala jezera, čije su providne površine odražavale sjajni mesec. Karioka se stuštio ispred nas ka jednom od njih da utoli žeđ. Svojim halapljivim jezikom razbio je površinu vode u milion svetlosnih talasića.

"Ona nam pokazuju pravac", reče Lili. "Treba da nastavimo ovim kanjonom pored nečega što se zove Kamena Šuma..." Žurno smo odmicale niz ravno korito potoka kada sam ugledala novi znak, koji je pokazivao naviše ka jednom uskom prolazu: "La Forêt de Pierre".

"Ovuda", rekoh, ščepavši Lili za ruku i krenuvši uz brdo. U strmom prolazu bilo je dosta šljake koja nam se odronjavala pod nogama dok smo se pele. Čula sam Lili kako na svakih nekoliko jardi šaputavo izgovara "Auh!" kada bi nagazila na kakav kamen u svojim tankim patikama. A svaki put kada bi se kakav komad šljake odronio, Karioka bi počeo da se kotrlja unazad - dok ga konačno nisam ponovo podigla i ponela do vrha.

Bilo nam je potrebno preko pola sata da savladamo taj dugački, strmi put. Kanjon se na vrhu širio u jednu visoku, ravnu visoravan - dolinu na vrhu planine. Preko cele te ogromne čistine, obasjane mesečinom, jasno smo videle spiralne stenovite igle koje su se izdizale sa platoa nalik na dugački, izuvijani skelet dinosaurusa ispružen preko doline.

"Kamena Šuma!" prošaputa Lili. "Upravo tamo gde i treba da se nalazi." Teško je disala, kao uostalom i ja, posle ovog penjanja preko šljunka, pa ipak mi se sve činilo suviše lako.

Možda sam to prerano pomislila.

Koračale smo kroz Kamenu Šumu, čije je predivno izuvijano stenje poprimalo halucinantne boje na mesečini. Na suprotnom kraju ove visoravni nalazila se još jedna skupina znakova upravljenih u različitim pravcima.

"A sada?" upitah Lili.

"Treba da potražimo znak", odvrati mi ona tajanstveno.

"Evo ih - ima ih bar pola tuceta." Pokazah prema malim srelicama sa ispisanim nazivima.

"Ne takav znak", obavesti me ona. "Znak koji će nam reći gde se nalaze figure."

"Kako treba da izgleda?"

"Nisam sigurna", odvrati ona, osvrćući se unokolo na mesečini. "Nalazi se odmah iza Kamene Šume..."

"Nisi sigurna?" ponovih, potiskujući želju da je zadavim. Imale smo veoma težak dan. "Rekla si da si sve upamtila kao kakvu partiju šaha koju si igrala naslepo... zamišljeni predeo, kako si ga opisala. Mislila sam da bi mogla sebi da predstaviš svaki ugao i pukotinu na ovom terenu?"

"I mogu", odvrati ljutito Lili. "Dovela sam nas dovde, nisam li? Zašto ne zavežeš i pomogneš mi da rešim ovaj problem?"

"Znači, priznaješ da si se izgubila", primetih.

"Nisam se izgubila!" povika Lili i glas stade da joj se odbija o svetlucavu šumu monolitnog kamenja koje nas je okruživalo. "Tražim nešto - nešto određeno. Znak. Rekla je da ćemo odmah iza ovog mesta naići na znak koji će nešto značiti."

"Kome će nešto značiti?" upitah polako. Lili se blesavo zagleda u mene na mesečini. Videla sam kako joj se ljušti koža na prćastom nosu. "Hoću da kažem, da li je to znak kao što je na primer duga? Munja? Natpis na zidu - Mene, mene, tekel..."

Lili i ja smo zurile jedna u drugu. Obe smo u istom trenutku shvatile. Upalila je baterijsku lampu i usmerila je prema steni pred nama na kraju dugačkog platoa - i zaista, bio je tamo.

Ceo zid ispunjavala je jedna džinovska slika. Divlja antilopa trčala je preko ravnica; slika je bila urađena u predivnim bojama koje su plenile čak i pri ovoj neprirodnoj svetlosti. A usred tih boja, punom brzinom su jurile kočije sa lovcem - ženom odevenom od glave do pete u belo.

Dosta vremena provele smo posmatrajući tu sliku i prelazeći baterijskom lampom preko veličanstvenog prizora kako nam ne bi promaklo nijedno tanano izrađeno obličje. Zid je bio širok i visok, izdubljen u obliku jednog dela polomljenog luka. A u središtu tog divljeg stampeda preko drevnih ravnica nalazila se nebeska kočija, u obliku polumeseca, na dva točka sa po osam paoka, koju su vukla tri živahna konja čiji su bokovi bili poprskani bojom: crvenom, belom i crnom. U prednjem delu klečao je crni čovek sa glavom ibisa, držeći čvrsto uzde dok su konji poskakivali preko tundre. Pozadi su se vijorile dve zmijolike trake, uvijajući se na vetru u obliku broja osam. U središtu, nadnoseći se nad prilikama muškarca i životinja poput velike bele osvete, nalazila se boginja. Stajala je potpuno nepomično dok se oko nje sve divlje komešalo - leđima okrenuta prema nama, kose koja joj je vijorila na povetarcu, tela ukočenog kao u statue. Ruke je držala podignute kao da se sprema da udari na nešto. Dugačko, dugačko koplje koje je držala podignuto nije bilo usmereno u antilopu koja je kao luda trčala unaokolo, već je stajalo upereno uvis, u zvezdano nebo. Samo njeno telo bilo je iscrtano u obliku oštrog trouglastog broja osam koji je izgledao kao isklesan od kamena.

"To je", reče Lili kao bez daha, zureći u crtež. "Sigurno ti je poznato značenje tog oblika, je li tako? Mislim na dvostruki trougao nalik na peščani sat?" Zatim baterijskom lampom stade po zidu da prati oblik o kome je govorila.

"Od kada mi je Mini pokazala onu tkaninu, pokušavam da se setim na šta me podseća", nastavi ona. "Sada znam. To je drevna dvoglava sekira koju su zvali labrys i koja ima oblik broja osam. Koristili su je drevni Minoanci na Kritu."

"Kakve to veze ima s onim zbog čega smo mi ovde?"

"Videla sam taj znak na knjizi o šahu koju mi je Mordekaj pokazao. Najdrevnija šahovska garnitura koja je ikada pronađena otkrivena je u palati kralja Minosa na Kritu - gde je sagrađen i čuveni lavirint, koji je dobio ime prema ovoj svetoj sekiri. Ta šahovska garnitura datira iz 2000. godine pre nove ere. Napravljena je od zlata, srebra i dragog kamenja, isto kao i Monglanska garnitura. A u središtu je bio izrezbaren labrys."

"Isto kao i na Mininoj tkanini", umešah se. Lili je klimala glavom i uzbuđeno mahala unaokolo baterijskom lampom. "Ali ja sam mislila da šah nije čak bio ni izmišljen pre šestog ili sedmog veka naše ere", dodadoh. "Uvek se govori kako potiče iz Persije ili Indije. Kako onda ta minoska šahovska garnitura može biti toliko stara?"

"Mordekaj je i sam mnogo toga napisao o istorijatu šaha", reče Lili, ponovo uperivši svetlost prema ženi u belom, koja je stajala u kočijama u obliku meseca, držeći koplje upereno ka nebesima. "On smatra da je tu šahovsku garnituru sa Krita napravio isti onaj momak koji je sagradio i lavirint - kipar Dedal..."

Stvari su polako počele da se uklapaju. Uzela sam joj baterijsku lampu iz ruku i stala da prelazim njenim snopom po steni. "Boginja meseca", prošaputah. "Obred lavirinta... 'Postoji zemlja po imenu Krit usred tamnog mora boje vina, veoma bogata zemlja opasana morem...'" Ostrvo, polako sam se prisećala, poput ostalih u Sredozemlju - koje su naselili Fenićani. To jest, kao i fenićanska, bila je to lavirintska kultura okružena vodom - koja je štovala mesec. Zagledah se u oblike na zidu.

"Zašto li je ta sekira urezana u šahovsku tablu?" upitah Lili, naslutivši odgovor još pre no što je ona progovorila. "Mordekaj je kazao da je u pitanju veza?" Ali iako sam bila spremna, njene reči izazvale su istu onu jezu koju je u meni izazivalo i to belo obličje što se nadnosilo nada mnom na zidu.

"U tome i jeste cela stvar", progovori ona tiho. "Treba ubiti kralja."

Sveta sekira koristila se za ubijanje kralja. Obred se nije promenio još od početka vremena. Šah je predstavljao njegovo puko ponovno otelovljenje. Zašto se toga ranije nisam setila?

Kamel me je uputio da čitam Koran. A Šarif je odmah po mom dolasku u Alžir istakao da je datum mog rođenja veoma značajan u islamskom kalendaru, koji je, kao i većina drevnih kalendara, bio lunarni, to jest zasnovan na mesečevim ciklusima. Ali ja to nisam povezala.

Taj je obred bio isti u svim civilizacijama čiji je opstanak zavisio od mora - te stoga i od boginje meseca koja je upravljala plimom i osekom, koja je uslovljavala porast i pad vodostaja u rekama. Boginje koja je tražila žrtve u krvi. Birali su joj živog muškarca koji je postajao njen kralj, ali dužina njegove vladavine bila je određena strogim propisima obreda. Vladao je jednu "Veliku godinu", ili osam godina - koliko je potrebno da se lunarni i solarni kalendar ponovo poklope, stotinu lunarnih meseci iznosi osam solarnih godina. Kada bi prošlo to razdoblje kralja bi žrtvovali kako bi umilostivili boginju, a početkom novog meseca birao se novi kralj.

Obred umiranja i ponovnog rađanja uvek se slavio u proleće, kada se sunce nalazilo između dva znaka zodijaka: Ovna i Bika - to jest, prema modernom načinu računanja vremena, četvrtog aprila. Toga dana su ubijali kralja!

To je bio obred trostruke boginje Kar, čijem imenu je plaćan drevni danak od Karčemiša do Karkasona, od Kartagine do Kartuma. Njeno ime i danas odzvanja dolmenima Karnaka, u pećinama Karlsbada i Karelija, kroz Karpate.

Reči koje su u sebi sadržale i njeno ime preplaviše mi um dok sam baterijsku lampu držala uperenu naviše i posmatrala njeno monolitno obličje koje se nadnosilo nada mnom sa zida. Zašto nikada ranije nisam povezala ove imenice? Pojavljivala se u rečima karmin, kardinal i kardijak (srčani), u reči karnal (čulni, telesan), karnivor (mesožder) i Karma - bio je to beskrajan ciklus otelotvorenja, preobražaja i zaborava. Ona je bila otelotvorena reč, treptaj sudbine spiralno zavijene kao kundalini u srcu samog života - karakol, ili spiralna sila, koja je stvorila i samu Vaseljenu. Sila koju je Monglanska garnitura oslobodila bila je njena sila.

Okrenula sam se ka Lili, dok mi je baterija podrhtavala u ruci, i nas dve se zagrlismo kako bismo se malo zagrejale, dok nas je hladna mesečina obasjavala poput ledene kupke.

"Znam u šta pokazuje to koplje", prozbori ona slabim glasom, pokazujući prema crtežu na zidu. "Nije ga uperila u mesec - nije on znak. Znak je nešto na šta pada mesečev zrak, na vrhu te stene." Shvatila sam da se plaši, uostalom isto kao i ja, da pokuša da se popne gore usred noći. Stena mora da se uzdizala pravo uvis nekih četiri stotine stopa.

"Možda", odvratih. "Ali u mom poslu koristi se ovakva izreka: 'Ne radi mnogo; radi mudro.' Shvatili smo poruku - znamo da se figure nalaze negde ovde. Ali to nije cela poruka, a znam da si i ti shvatila o čemu je reč u njenom drugom delu."

"Stvarno?" upita ona, posmatrajući me svojim širom otvorenim, sivim očima. "O čemu je reč?"

"Pogledaj damu na zidu", rekoh joj. "Vozi se u mesečevoj kočiji preko mora antilopa. Ni ne primećuje ih - okrenuta nam je leđima, a koplje je uperila put neba. Ali ona ne gleda u nebo..."

"Pogled joj je uperen pravo u planinu!" povika Lili. "Nalaze se unutar te stene!" Uzbuđenje joj je malo splaslo kada je ponovo pogledala liticu. "Ali šta treba da uradimo, da raznesemo stenu? Zaboravila sam da ponesem nitroglicerin."

"Uozbilji se", opomenuh je. "Nalazimo se u Kamenoj Šumi. Šta misliš, kako je ovo čipkasto, spiralno kamenje postalo upravo takvo, kako to da toliko liči na drveće? Pesak ne obrađuje kamen na taj način, bez obzira na to koliko ga jako nosio vetar. On ga glača, ravna. Jedino voda može tako da obradi kamen. Celu ovu visoravan oblikovale su podzemne reke ili okeani. Ništa drugo nije moglo da mu da ovakav izgled. Voda dubi rupe u steni... Shvataš li na šta ciljam?"

"Lavirint!" povika Lili. "Hoćeš da kažeš da unutar te stene postoji lavirint! Zato su boginju meseca predstavili na pročelju litice kao labrys! To je poruka, slična znaku pored puta. Ali koplje je upereno uvis. Voda mora da je dospela unutra odozgo."

"Možda", prihvatih, mada i dalje nisam bila ubeđena u to. "Pogledaj kako je izdubljen ovaj zid. Zaobljen je prema unutra, liči na činiju. Tako samo more dubi stenu. Na taj način nastale su sve morske pećine. Možeš ih naći duž svake stenovite morske obale od Karmela do Kaprija. Mislim da se ulaz nalazi ovde dole. Bar bi trebalo da to proverimo pre no što nastradamo penjući se uz tu stenu."

Lili uze bateriju i čitavih narednih pola sata provedosmo idući gore-dole duž stene. Našle smo nekoliko pukotina, ali nijedna nije bila dovoljno široka da bismo se kroz nju mogle provući. Počela sam da sumnjam u ispravnost svoje ideje kada sam ugledala mesto na kome se glatka površina stene blago naginjala prema unutra. Srećom, zavukla sam šake u prorez. Umesto da se strane stene u tom prorezu ponovo uskoro sretnu, kao što se na prvi pogled činilo, prednji deo stene nastavio je da se proteže prema unutra. Krenuh duž njega, a on nastavi da zavija sve dalje kao da će se sresti sa drugom stenom - ali to se nije dogodilo.

"Mislim da sam pronašla", doviknuh Lili, nestajući u tami raskoljene stene. Ona krenu snopom iz baterijske lampe za mojim glasom. Kada je stigla, dohvatih lampu i pređoh snopom po površini stene. Raskol u steni protezao se u obliku spiralne krivine prema unutrašnjosti, sve dublje i dublje.

Dva dela stene kao da su zavijala jedan oko drugoga nalik na spirale nautilusa i mi smo se slepo njih držale. Postalo je toliko mračno da je slabi snop baterijske lampe jedva osvetljavao nekoliko stopa ispred nas.

Iznenada se prolomi neki glasan zvuk i ja umalo ne poskočih. Zatim shvatih da je to zalajao Karioka koji se nalazio u mojoj torbi. Odjeknulo je kao lavlja rika.

"Izgleda da je ova pećina veća no što izgleda", obavestih Lili, preturajući po tašni da dohvatim Karioku i pustim ga napolje. "Odjek se nadaleko čuo."

"Nemoj ga spustiti - možda ovde ima paukova. Ili zmija."

"Ako misliš da ću mu dozvoliti da se popiški u mojoj tašni, ljuto se varaš", rekoh joj. "Konačno, kada je reč o zmijama, bolje on nego ja." Lili se zagleda u mene pri slaboj svetlosti. Spustih Karioku na pod pećine, gde on istog časa obavi nuždu. Uzvratih joj pogled, podigavši obrvu, a zatim krenuh dalje da istražujem pećinu.

Lagano smo kružile po pećini; u promeru nije imala više od deset jardi. Ali ne naiđosmo ni na kakav trag. Posle izvesnog vremena, Lili spusti ćebad koju je nosila i sede na pod.

"Moraju biti ovde negde", reče ona. "Suviše lako smo pronašle ovo mesto, mada nije baš lavirint na kakav sam mislila." Iznenada se trgnula i uspravila. "Gde je Karioka?" upita ona.

Osvrnuh se unaokolo, ali njega nigde nije bilo. "Blagi Bože", izgovorih, pokušavši da ostanem mirna. "Postoji smo jedan izlaz - onaj kroz koji smo ušle. Pozovi ga!" Poslušala me je. Posle jednog dugačkog, mučnog trenutka začusmo njegovo kevtanje. Odahnusmo kada shvatismo da dopire iz pravca zavojitog ulaza.

"Idem po njega", rekoh joj.

Ali Lili istog časa skoči na noge. "Ne šali se životom", odvrati mi ona glasom koji je odzvanjao kroz tamu. "Nećeš me osaviti ovde u mraku." Istog časa je krenula za mnom, što verovatno objašnjava kako se, pošto smo iznenada skliznule u neku rupu, obrela na meni. Učinilo nam se da je prošlo dosta vremena pre no što smo se našle na dnu.

Blizu samog kraja spiralnog ulaza u pećinu, zaklonjena od pogleda tako da je nismo videle kada smo ušle uz zavojiti zid, nalazila se strma, stenovita kosina koja se protezala trideset stopa u dubinu. Kada sam izvukla svoje telo svo u modricama ispod masivne Lili, uperila sam snop naviše. Svetlost se svuda unaokolo odbijala o kristalizirane zidove i tavanice najveće pećine koju sam do tada videla. Sedele smo i posmatrale bleštavilo boja dok je Karioka veselo skakutao oko nas, nimalo uznemiren zbog pada.

"Odlično si to obavio!" povikah, tapšući ga po glavi. "Ponekad je prava sreća što si takav trapavko, moj krznati prijatelju!" Ustadoh i počeh da se čistim dok je Lili podizala ćebad i skupljala sitnice koje su mi poispadale iz tašne. Nalazile smo se u ogromnoj pećini. U bilo kom pravcu da smo uperile snop svetlosti, on se nije odbijao ni o kakav zid.

"Mislim da smo u sosu." Lilin glas dopro je iz tame iza mene. "Upravo mi je palo na pamet da je ova kosina niz koju smo skliznule suviše strma da bismo se uz nju mogle popeti bez dizalice. Takođe mi je palo na pamet da bismo se mogle smesta izgubiti ako za sobom ne budemo posipale mrvice hleba."

Bila je u pravu, ali moj mozak je sada radio prekovremeno.

"Sedi i razmisli", rekoh umorno Lili. "Pokušaj da se setiš traga, a ja ću pokušati da smislim kako da se izvučemo odavde." U tom trenutku začuh neki zvuk - neko nejasno šaputanje, kao kada vetar nosi suvo lišće kroz kakav prazan prostor.

Počeh da šaram svetiljkom unaokolo, ali Karioka odjednom stade da skače, histerično kevčući u pravcu tavanice pećine; istog časa me zagluši vrisak sličan vrištanju hiljadu harpija.

"Ćebad!" zaurlah kako bi me Lili čula. "Daj ovamo tu vražiju ćebad!" Zgrabih Karioku koji je i dalje skakutao po podu i gurnuh ga pod mišku, te jurnuh ka Lili i istrgnuh joj ćebad iz ruku upravo kada je počela da vrišti. Prebacih joj jedno ćebe preko glave te pokušah da pokrijem sebe, čučnuvši na pod upravo u trenutku kada su slepi miševi nagrnuli.

Bilo ih je na hiljade, bar sudeći prema zvuku koji su ispuštali. Lili i ja polegosmo po podu dok su oni udarali o ćebad nalik na sićušne kamikaze - tup, tup, tup. Lilino vrištanje nadjačavalo je čak i lepet njihovih krila. Hvatala ju je histerija, a Karioka se migoljio u mom naručju. Kao da je želeo da se sam obračuna sa svim slepim miševima u Sahari; njegovo kreštavo kevtanje i Lilino vrištanje odbijali su se o visoke zidove.

"Mrzim slepe miševe!" histerično je vikala Lili, čvrsto me držeći za ruku dok sam s njom jurila kroz pećinu, provirujući ispod ćebeta kako bi osmotrila teren po kome smo se kretale. "Mrzim ih! Mrzim!"

"Izgleda da ni oni tebe baš ne ljube", pokušah da nadglasam buku. Znala sam da slepi miševi ne mogu da povrede čoveka osim ako mu se zapletu u kosu ili su zaraženi besnilom.

Stadosmo da pogrbljene trčimo prema jednoj od arterija velike pećine kada se Karioka izmigoljio iz mog naručja, skočio na tle i otrčao. Slepi miševi su i dalje bili svuda unaokolo.

"Blagi Bože!" povikah. "Karioka, vrati se!" Držeći ćebe nad glavom, pustih Lili i posrčući krenuh za njim, mašući baterijskom lampom u nadi da ću zbuniti slepe miševe.

"Ne ostavljaj me!" začuh Lilin povik, kao i njene korake po izlomljenim kamenčićima na tlu. Tračala sam sve brže i brže, ali Karioka je već zavio za ugao i nestao.

Slepi miševi su otišli. Pred nama se protezala dugačka pećina nalik na hodnik, a slepih miševa više nije bilo nigde na vidiku. Okrenuh se ka Lili koja se ščućurila iza mene, drhteći, sa ćebetom preko glave.

"Mrtav je", cvilela je, tražeći pogledom Karioku. "Ispustila si ga i oni su ga ubili. Šta da radimo?" Glas joj je podrhtavao od straha. "Ti uvek znaš šta treba preduzeti. Hari kaže..."

"Baš me briga šta Hari kaže", odbrusih. I mene je hvatala sve veća panika koju sam pokušavala da savladam dubokim disanjem. Ničemu ne bi služilo da me sada živci izdaju. Haklberi Fin se izvukao iz jedne ovakve pećine, zar ne? Ili je to bio Tom Sojer? Počeh da se smejem.

"Šta ti je smešno?" živčano me upita Lili. "Šta ćemo sada?"

"Kao prvo, ugasićemo baterijsku lampu", odvratih i ugasih je. "Da ne bismo ostale bez baterija u ovoj i od Boga zaboravljenoj..." A onda sam ugledala.

Sa suprotnog kraja prolaza u kome smo se nalazile dopirala je slaba svetlost. Bila je veoma slaba, ali je u ovom mraku podsećala na svetionik čiji reflektor obasjava mrazno more.

"Šta je to?" upita Lili bez daha. Naša nada za izbavljenje, pomislih, ščepavši je za ruku i krenuvši prema svetlosti. Zar je postojao još jedan ulaz?

Nisam sigurna koliko smo hodale. U tami čovek gubi svaki osećaj za vreme i prostor. Ali tu nejasnu svetlost sledile smo bez baterijske lampe, krećući se veoma dugo kroz utihlu pečinu. Konačno smo stigle do prostorije veličanstvenih razmera - tavanica je bila visoka možda čitavih pedeset stopa, a zidovi obloženi čudnim svetlucavim oblicima. Kroz otvorenu rupu na tavanici slivala se predivna bujica mesečine. Lili poče da plače.

"Nisam nikada pomislila da ću biti strašno srećna samo zato što vidim nebo", jecala je ona.

Mislila sam isto što i ona. Osećanje olakšanja razlilo se mojim telom poput droge. Dok sam razmišljala kako da se domognemo te rupe u krovu na visini od pedeset stopa, začula sam neko njuškanje koje nije bilo teško prepoznati. Ponovo upalih baterijsku lampu. U uglu ugledasmo Karioku kako kopa po tlu kao da traži kost.

Lili se upravo spremala da jurne ka njemu, ali je ja uhvatih za ruku. Šta je on to radio? Obe se zagledasmo u njega pri jezivoj svetlosti.

Divlje je kopao po gomili kamenja i šljunka na podu. Međutim, ta hrpa je izgledala nekako čudno. Ugasila sam lampu, tako da je prostoriju sada osvetljavao samo nejasan snop mesečine. A onda sam shvatila šta mi je to smetalo. Sama hrpa kamenja je svetlucala - odnosno, svetluclo je nešto ispod nje. A neposredno iznad nje, uklesana u zidu, nalazila sa džinovska palica sa brojem osam koji kao da je lebdeo na bledoj mesečini.

Lili i ja padosmo na kolena i zajedno sa Kariokom prionusmo na uklanjanje kamenja i šljunka. Bilo nam je potrebno svega nekoliko minuta da otkopamo prvu figuru. Izvukoh je i zadržah u šakama - savršeno izrađena figura konja, propetog na zadnjim nogama. Bio je otprilike pet inča visok i mnogo teži no što je izgledao. Ponovo upalih lampu, a figuru dodadoh Lili da je pomnije razgledamo. Pojedinosti su bile izrađene sa neverovatnom preciznošću. Sve je bilo urađeno u najčistijem srebru. Od raširenih nozdrva do tanano izlivenih kopita - to je očigledno bio rad vrhunskog majstora. Rese na bogato ukrašenoj konjskoj ormi bile su izvučene nit po nit. Samo sedlo, postolje figure - pa čak i oči konja - bili su od nebrušenog kamenja koje se presijavalo u raznim bojama na slabom snopu svetlosti.

"Neverovatno", prošaputa Lili u tišini koju je narušavalo samo Kariokino uporno kopanje. "Hajde da izvadimo i ostale."

Nastavismo da rujemo po gomili kamenja dok ih sve ne izvadismo. Osam figura Monglanske garniture ležalo je oko nas između kamenja, sijajući prigušenim sjajem na mesečini. Srebrni konj i četiri mala pešaka, od kojih je svaki bio visok otprilike tri inča. Bili su odeveni u neke čudne toge sa štitom ispred sebe i nosili su koplja sa iskrivljenim vrhovima. Zatim zlatna kamila sa kulom na leđima.

Najneverovatnije su ipak bile dve poslednje figure. Jedna je predstavljala muškarca na leđima slona sa podignutom surlom. Cela figura bila je izrađena u zlatu i veoma je podsećala na sliku figure od slonovače koju mi je Luelin pokazao pre toliko meseci - ali u podnožju nije bilo vojnika-pešaka. Činilo se da je izliven na osnovu živog uzora, da mu lice nije stilizovano kao što je to običaj kod šahovskih figura. Njegovo je lice bilo široko, plemenito, sa rimskim nosem, ali taj nos je ujedno bio i neobičan - podsećao je na noseve crnačkih glava pronađenih u Ifeji, u Nigeriji. Dugačka kosa spuštala mu se niz leđa; pojedine kovrdže bile su ukrašene i svetlucale su sićušnim dragim kamenjem. Kralj.

Poslednja figura bila je gotovo isto toliko visoka kao i kralj - otprilike šest inča. Imala je oblik prekrivene nosiljke sa razmaknutim draperijama. U njoj je, u položaju lotosa, sedela jedna prilika, lica okrenutog napolje. U smaragdnim, bademastim očima nazirao se izraz nadmenosti - gotovo krvoločnosti. Razmišljala sam o toj figuri u srednjem rodu pošto je imala bradu, ali i ženske grudi.

"Kraljica", reče tiho Lili. "U Egiptu i Persiji nosila je bradu, stavljajući time do znanja da ima moć da vlada. U stara vremena, ova figura nije imala toliku moć kao danas. Ali njena je snaga, u međuvremenu, narasla."

Zagledasmo se pri bledoj mesečini, preko svetlucavih figura Monglanske garniture. I nasmešismo se.

"Uspele smo", reče Lili. "Sada treba samo još da smislimo kako da se izvučemo odavde."

Pređoh snopom iz baterijske lampe preko zidova. Videla sam da će biti teško, ali ne i nemoguće.

"Mislim da se mogu uzverati uz onu stenu", rekoh joj. "Ako ćebad isečemo u trake, možemo napraviti konopac. Kada se popnem, spustiću ga. Privezaćeš za njega moju tašnu i tako ću izvući Karioku i figure."

"Odlično", primeti Lili. "A šta će biti sa mnom?"

"Tebe ne mogu da izvučem", odvratih. "Moraćeš sama da se popneš."

Dok je Lili cepala ćebad, koristeći se mojim makazicama za nokte, ja skinuh cipele. Kada smo završile sa sečenjem debele vunene ćebadi, nebo iznad nas već je počelo da bledi.

Zidovi su bili dovoljno neravni, tako da sam mogla u njima da pronađem oslonce za prste, dok su raspukline svelosti počele da se šire po svim uglovima pećine. Utrošila sam skoro pola sata da se popnem, noseći konopac. Kada sam se, dahćući, izvukla na svetlost dana, našla sam se na vrhu stene kroz čiju osnovu smo prošle noći ušle. Lili je privezala torbu, pa sam prvo izvukla Karioku, a zatim i figure do ispusta. Došao je red i na Lili da se popne. Masirala sam povređena stopala, na kojima su mi se ponovo otvorili plikovi.

"Plašim se", doviknu mi ona. "Šta ako padnem i slomim nogu?"

"Moraću da te upucam", odvrtih. "Samo kreni - i ne gledaj naniže."

Ona krenu uz strmu stenu, tražeći golim prstima čvrste oslonce u kamenu. Negde na pola puta se ukočila.

"Hajde, nastavi", rekoh joj. "Ne smeš sada da se ukočiš." No, i dalje je samo stajala, držeći se za stenu poput kakvog užasnutog pauka. Niti je govorila niti se micala. Počela je da me hvata panika.

"Slušaj", počeh da joj govorim, "zamisli da je ovo partija šaha! Priklještena si sa svih strana i ne vidiš izlaz. Ali mora postojati neki izlaz, jer u protivnom gubiš! Ne znam kako to zovete kada su sve figure priklještene tako da ne mogu nigde da krenu... ali ti si upravo u takvom položaju, osim u slučaju ako pronađeš novi oslonac na koji ćeš pomeriti stopalo."

Primetila sam da je malo pomerila šaku. Zatim ju je odvojila od stene i pokrenula se. Lagano je počela ponovo da se kreće. Odahnuh sa olakšanjem, ali ništa ne rekoh kako je ne bih uznemirila u penjanju. Posle nezamislivo dugo vremena, a činilo mi se da sam ga mogla meriti eonima, njena šaka se pojavi na ivici ispusta. Zgrabih konopac koji je privezala oko struka i stadoh da ga povlačim dok je ne izvukoh napolje.

Lili je ostala da leži, dahćući. Oči su joj bile zatvorene. Dugo nije prozborila ni reči. Konačno je podigla kapke i prvo se zagledala u zoru, a onda u mene.

"Zove se Zugzvang", izgovori ona, stenjući. "Blagi bože - uspele smo."

Ali još sve nije bilo gotovo.

Navukosmo cipele i krenusmo preko ispusta, a onda nastavismo da se spuštamo ka dnu. Vratile smo se kroz Kamenu Šumu. Bilo nam je potrebno samo dva sata nizbrdo da stignemo do uzvišice sa koje su se videla naša kola.

Obe smo bile krajnje iscrpljene i upravo sam pričala Lili kako bi mi prijala kajgana za doručak - što je predstavljalo nezamislivi delikates u jednoj ovakvoj zemlji - kada osetih da me je zgrabila za ruku.

"Ne mogu da poverujem", reče ona, pokazujući prema putu gde smo ostavile kola u žbunju. Sa svake strane stajala su parkirana po jedna policijska kola - a treća su mi se učinila poznata. Kada sam ugledala dva Šarifova grmalja kako prertražuju korniš, znala sam da sam u pravu.

"Otkud oni ovde?" upita ona. "Otarasili smo ih se pre mnogo stotina milja."

"Šta misliš, koliko plavih korniša ima u Alžiru?" upitah je. "I koliko puteva za Tasili kojima smo mogle da krenemo?"

Ostadosmo tako nekoliko minuta da stojimo iza grmlja i posmatramo put.

"Nisi proćerdala sav Harijev džeparac, zar ne?" upitah je. Ona proveri ostatak i odmahnu glavom.

"Predlažem onda da otpešačimo do Tamrita, šatorskog sela, pored koga smo prošle. Možda ćemo tamo uspeti da kupimo dva magarca da nas vrate u Djanet."

"I da ostavim moja kola u rukama ovih zlikovaca?" prosikta ona.

"Trebalo je da te ostavim da visiš na onoj steni", primetih. "U Zugzvangu."