1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

24. OSMI RED

'Alisa u zemlji iza ogledala', Luis Kerol

Izvukla sam se iz vode i uspuzala uz kameniti nagib plaže koju je oivičavala borova šuma, umalo ne povrativši od sve one slane vode koju sam progutala - ali bila sam živa. I to zahvaljujući Monglanskoj garnituri.

Našla sam se na dnu još pre no što sam uspela ijednom da zamahnem rukama; povukle su me teške figure u torbi, sklonivši me na taj način van dometa malih olovnih kugli koje su udarale po površini iznad mene - a koje su ispaljivali iz pištolja Šarifovi pratioci. Pošto je dubina vode na tom mestu iznosila svega deset stopa, krenula sam po peščanom dnu, vukući za sobom torbu, dok se nisam našla među čamcima gde sam mogla da promolim nos i udahnem vazduh. Koristeći i dalje gomilu ribarskih čamaca kao zaklon, a tašnu kao sidro, uputila sam se kroz plićake i vlažnu, crnu noć.

Kada sam dospela do plaže otvorila sam oči i shrvana blagim očajanjem pokušala da odredim gde se nalazim. Iako je bilo devet časova i napolju vladao gotovo potpuni mrak, ugledala sam nekoliko žmirkavih svetiljki u luci Sidi-Fredj na otprilike dve milje odatle. Ako me ne uhvate, mogla bih donde otići peške, ali gde je bila Lili?

Napipah vlažnu torbu i počeh da preturam po njoj. Sve figure bile su na broju. Ko zna šta sam izgubila vukući ovu torbu po dnu, ali znala sam da je dve stotine godina star rukopis u nepropustljivom džepu sa rajsferšlusom u kome obično držim šminku. Samo da nije voda ušla unutra.

Upravo sam razmišljala o tome šta dalje, kada iz vode na nekoliko jardi od mene ispuza neko mokro stvorenjce. Pri tamnoj purpurnoj svetlosti ličilo je na pile koje se tek izleglo, ali tiho kevtanje kojim se oglasilo dok mi se posrčući primicalo, a potom bacilo u krilo nije ostavljalo mesta sumnji - bio je to mokri Karioka. Nisam mogla da ga osušim pošto sam i sama bila mokra do gole kože. Stoga sam ga podigla, gurnula pod mišku i uputila se ka borovoj šumi - kroz koju je vodila prečica do mog stana.

U vodi sam izgubila jednu cipelu, pa sam skinula i drugu i bosa krenula preko mekog tepiha od borovih iglica, koristeći se nagonom za vraćanjem kući da bih stigla do luke. Posle nekih petnaest minuta hoda u blizini zapucketa grančica. Sledila sam se i stala da milujem Karioku koji je drhtao, moleći se da opet ne zbriše kao što je to učinio u pećini sa slepim miševima.

Ali bilo je svejedno. Nekoliko trenutaka kasnije zaslepio me je snop snažne baterijske lampe. Stajala sam žmirkajući, sva sleđena od straha. A onda se u krugu svetlosti pojavio vojnik u kaki uniformi i prišao mi. U rukama je držao veliku mašinku, a redenik zlokobnih metaka visio mu je sa strane. Puška je bila uperena u moj stomak.

"Stoj!" razdra se on nepotrebno. "Ko ste vi? identifikujte se! Šta ćete ovde?"

"Vodila sam psa na kupanje", odvratih. Kao dokaz podigla sam Karioku da ga bolje vidi. "Zovem se Katarina Velis. Pokazaću vam svoje isprave..."

Shvatila sam da su isprave koje sam htela da mu pokažeš mokre, a nisam želela da mi pretražuje tašnu. Počela sam brzo da govorim.

"Šetala sam psa po Sidi-Fredju, kada je odjednom pao sa keja. Skočila sam da ga spasem, ali nas je struja povukla i ovde izbacila..." Blagi Bože, istog časa sam se setila da u Sredozemnom moru nema struja. Žurno sam nastavila da toroćem. "Radim za OPEK, za ministra Kadera. On će jamčiti za mene. Stanujem tamo preko." Podigla sam ruku, a on mi je uperio pušku u lice.

Odlučila sam da pokušam na drugačiji način - prljavi američki.

"Kažem vam da moram pod hitno da vidim ministra Kadera!" izjavih odlučno, isprsivši se dostojanstveno, što mora da je delovalo veoma smešno, jer se sa mene sve cedilo. "Znate li vi ko sam ja?!" Vojnik baci pogled peko ramena u svog druga koji se nije video, jer je stajao u tami iza baterijske lampe koju je držao.

"Da možda ne učestvujete na konferenciji?" upita on, ponovo se okrenuvši prema meni.

Pa, naravno! Zato su ovi vojnici patrolirali šumom! Zato je put bio blokiran. Zato je Kamel uporno zahtevao da se vratim do kraja nedelje. Počela je konferencija OPEK-a!

"Razume se da učestvujem", stadoh da ga uveravam. "Ja sam jedan od ključnih delegata. Pitaće se gde sam dosad."

Vojnik ode do svog druga iza jake svetlosti i stade nešto s njim da mrmlja na arapskom. Posle nekoliko trenutaka ugasiše lampu. Stariji mi se izvinjavajući obrati.

"Gospođo, odvećemo vas do vaše grupe. Delegati se upravo okupljaju u restoranu 'Du Port'. Da li biste želeli prvo da svratite u svoj stan i presvučete se?"

Složila sam se da je to odlična ideja. Posle otprilike pola sata, moja pratnja i ja stigosmo u moj stan. Stražari ostaše pred vratima dok sam se ja na brzinu presvukla, a zatim osušila kosu i Karioku što sam bolje mogla.

Figure nisam mogla da ostavim u stanu, pa sam iz ormana iskopala platnenu vreću za odeću, u koju sam ih strpala zajedno sa Kariokom. Knjiga koju mi je Mini dala bila je vlažna, ali zahvaljući tome što se nalazila u nepropustljivoj pregradi nije bila uništena. Prešla sam jednom fenom i preko svih stranica, a zatim je gurnula u vreću i izišla iz stana ispred koga su me čekali stražari koji su me potom otpratili na drugi kraj luke.

Restoran 'Du Port' nalazio se u ogromnoj zgradi sa visokim tavanicama i mermernim podom, u kojoj sam često ručala dok sam još stanovala u El Riadu. Prošli smo kroz dugačku kolonadu lukova u obliku ključeva koja je počinjala na trgu pored luke, zatim smo se popeli uz široko stepenište koje je izlazilo iz vode i vodilo do bleštavo osvetljenih staklenih zidova restorana. Na svakih trideset koraka nailazili smo na vojnike okrenute prema luci sa rukama i puškama na leđima. Kada smo stigli do ulaza, provirih kroz stakleni zid ne bih li ugledala Kamela.

U međuvremenu su preuredili restoran tako da se sada u njemu nalazilo pet dugačkih redova stolova koji su se protezali od mesta na kome smo mi stajali do suprotnog kraja, koji je bio udaljen možda i čitavih stotinu stopa. U sredini sale nalazio se podijum u obliku slova "U" sa mesinganom ogradom okrenutom prema glavnoj sali, gde su bili smešteni najvažniji dostojanstvenici. Čak i sa ove udaljenosti raspon moći bio je krajnje upečatljiv. Ovde su se okupili ne samo ministri za naftu, nego i vladari svih nacija pripadnica OPEK-a. Bilo je tu uniformi sa zlatnim širitima, izvezenih odora sa okruglim kapicama od leopardove kože, belih halja i crnih poslovnih odela.

Osoran stražar na vratima oduzeo je mom vojniku oružje i pokazao prema mermernoj terasi uzdignutoj nekoliko stopa od gomile. Vojnik krenu ispred mene između dugačkih redova stolova prekrivenih belim stolnjacima do kratkog stepeništa u samom središtu. Još sa trideset stopa udaljenosti, dok smo se približavali njegovom stolu, uhvatila sam Kamelov užasnuti izraz lica. Kada smo stigli do njega, vojnik je lupnuo petama, a Kamel ustao.

"Gospođice Velis!" pozdravi me Kamel. Zatim se okrenu ka vojniku. "Hvala vam što ste našu cenjenu saradnicu dopratili do našeg stola, oficiru. Zar se izgubila?" Krajičkom oka gledao je u mene, stavljajući mi do znanja da ću uskoro morati da mu položim račune.

"U borovoj šumi, ministre", odvrati vojnik. "Nezgoda u koju je bio umešan pas. Koliko smo shvatili, očekivali ste da se pojavi za vašim stolom..." On okrznu pogledom sto za kojim nije bilo nijednog slobodnog mesta za mene i za kojim su sedeli sve sami muškarci.

"Ispravno ste postupili, oficiru", odvrati Kamel. "Možete se vratiti na svoje mesto. Vaša ažurnost neće biti zaboravljena." vojnik ponovo lupnu petama i udalji se.

Kamel mahnu kelneru u prolazu i zamoli ga da postavi za još jednu osobu. Ostao je da stoji dok nisu doneli i dodatnu stolicu; zatim smo seli. Kamel poče da me predstavlja prisutnima.

"Ministar Jamini", reče on pokazavši na ugojenog, rumenog ministra OPEK-a iz Saudijske Arabije sa anđeoskim licem, koji je sedeo s moje desne strane, i učtivo klimnuo, napola ustavši. "Gospođica Velis je stručnjak iz Amerike; ona je stvorila briljantni kompjuterski sistem i izvršila analize o kojima sam vam govorio na poslepodnevnom sastanku", dodade on. Ministar Jamini podignu obrvu, čime jasno pokaza da je iznenađen.

"Ministra Belaida mislim da poznajete", nastavi Kamel kada Abdel-salaam Belaid, koji je potpisao moj ugovor, ustade, namignu mi i steže ruku. Imao je ten boje oraha i glatku kožu, srebrne obrve i sjajnu ćelu što me je sve zajedno podsećalo na kakvog elegantnog kapoa mafije.

Ministar Belaid se okrenu na svoju desnu stranu da nešto kaže čoveku do sebe koji je o nečemu živo razgovarao sa narednim gostom za stolom. Obojica prekinuše razgovor i podigoše poglede prema njemu, a ja pozeleneh kada sam ih prepoznala.

"Gospođica Katarina Velis, naš stručnjak za kompjutere", predstavi me Belaid svojim šaputavim glasom. Dugačko tužno lice predsednika Alžira, Huarija Bumedijena, okrenu se tek na čas ka meni, a već je u narednom trenutku uputio upitni pogled svom glavnom ministru, kao da ga pita šta ja, do đavola, tu tražim. Belaid slegnu ramenima uz neobavezni osmeh.

"Enchanté", izgovori predsednik.

"Kralj Fejsal iz Saudijske Arabije", nastavi Belaid, pokazavši prema napetom čoveku sa likom jastreba koji je zurio u mene ispod bele ćalme. Nije mi se osmehnuo, već je samo kratko klimnuo u mom pravcu.

Podigla sam čašu s vinom koja se našla ispred mene i otpila dobar gutljaj. Kako ću samo uspeti da ispričam Kamelu šta se zbiva - i kako ću se izvući odavde da spasem Lili? Pored ovakvih gostiju za stolom neću se usuditi ni da se izvinem ako mi se bude išlo u toalet.

U tom trenutku, dole u glavnoj dvorani, nastade komešanje. Svi se okrenuše da vide šta se dešava. Donji sprat bio je pun - mora da je bilo prisutno šest stotina ljudi. Svi su sedeli osim kelnera, koji su zamenjivali prazne korpice s hlebom, tanjire sa sirovim povrćem i dosipali vodu i vino u čaše. Komešanje je nastalo kada je ušao visok, tamnoput muškarac odeven u dugačku belu odoru. Lepo lice bilo mu je pretvoreno u tamnu masku strasti dok se kretao duž dugačkog niza stolova, mašući jahaćim bičem. Kelneri su se okupili u gomilice, ni ne pokušavajući da ga zaustave. S nevericom sam posmatrala kako udara bićem levo desno po stolovima u prolazu, besno obarajući boce s vinom na pod. Svi prisutni su ćutke sedeli dok je prolazio, a oko njega prštale boce.

Bumedijen uzdahnu i ustade od stola, a zatim nešto žurno reče majordomu, koji mu je odmah pritrčao. Alžirski predsednik tužna oka tada siđe u glavnu dvoranu i stade da čeka zgodnog muškarca da svojim žurnim korakom stigne do njega.

"Ko je taj momak?" šapatom upitah Kamela.

"Moamer Gadafi. Iz Libije", tiho odvrati Kamel. "Danas je na konferenciji održao govor o tome kako sledbenici al-Islama ne bi trebalo da piju. Vidim da svoje reči namerava da proprati i delom. Potpuno je lud. Priča se da u Evropi ima najmljene ubice čiji je zadatak da ubijaju istaknute ministre OPEK-a."

"Znam", reče anđeoski Jamini, osmehnuvši se, a na obrazima mu se pojaviše jamice. "Moje ime se nalazi visoko na njegovoj listi." Izgleda da ga to nije mnogo uzbuđivalo. Poslužio se komadom celera koji je zatim stao zadovoljno da žvaće.

"Ali zašto?" upitah ponovo šapatom Kamela. "Samo zato što piju?"

"Zato što ostajemo pri tome da stvorimo ekonomski, a ne politički embargo", odvrati on. Spustivši glas, on procedi kroz stisnute zube: "Sada je prilika da mi kažeš šta se događa? Gde si bila? Šarif je okrenuo zemlju naglavačke tražeći te. Mada sumnjam da bi te ovde uhapsio, ipak si u ozbiljnoj nevolji."

"Znam", odvratih šapatom, gledajući prema glavnoj dvorani ispod nas, gde je Bumedijen tiho razgovarao sa Gadafijem; tužno lice mu je toliko bilo sagnuto da nisam mogla da mu vidim izraz. Gosti su sakupljali boce i dodavali ih, onako mokre, kelnerima, koji su ih kradomice zamenjivali novima.

"Moram s tobom nasamo razgovarati", nastavih. "Tvoj persijski prijatelj dočepao se moje drugarice. Pre pola sata plivala sam nizvodno. U vreći nosim mokrog psa - i još nešto što bi te moglo zanimati. Moram se izvući odavde..."

"Blagi Bože", tiho prozbori Kamel. "Hoćeš da kažeš da ih sada imaš kod sebe? Ovde?" On pređe pogledom po ostalima za stolom, prikrivši paniku osmehom.

"Znači, i ti si u Igri", prošaputah i sama se osmehujući.

"A šta misliš zašto sam te doveo ovamo?" odvrati Kamel šapatom. "Đavolski sam se namučio, pokušavajući da im objasnim zašto si nestala neposredno pred početak konferencije."

"O tome možemo i kasnije. Sada moram da se izvučem odavde i spasem Lili."

"Prepusti to meni - već ćemo nešto smisliti. Gde je ona?"

"La Madragua", odvratih jedva čujno.

Kamel zinu u mene, ali u tom se trenutku Huari Bumedijen vratio za sto i zauzeo svoje mesto. Svi se osmehnusmo u njegovom pravcu, a kralj Fejsal reče na engleskom.

"Naš pukovnik Gadafi nije baš onakva budala kakvom se predstavlja", reče on, uperivši svoje krupne, vodene, pronicljive oči u predsednika Alžira. "Sećate li se šta je kazao na sastanku nesvrstanih kada se neko usprotivio Kastrovom prisustvu?" Kralj se okrenu ka Jaminiju, svom ministru, koji je sedeo desno od mene. "Pukovnik Gadafi je rekao da bi, ako se ijednoj zemlji zabrani sudelovanje na sastanku nesvrstanih zemalja zbog toga što prima novac od dve supersile, onda trebalo svi da se spakujemo i pođemo kući. Završio je navođenjem imena polovine prisutnih zemalja koje su sklopile ugovore o finansiranju i nabavci oružja sa supersilama... mogu dodati da je spisak bio tačan. Ja ga ne bih otpisao kao verskog fanatika. Nipošto."

Bumedijen je sada gledao u mene. Bio je to tajanstven čovek. Niko nije znao koliko je star, kakvog je porekla, pa čak ni gde je rođen. Od kada se pročuo pre deset godina kao predvodnik revolucije i "coup de militaire-a" koji je potom usledio i postavio ga na čelo zemlje, doveo je Alžir u prvi plan OPEK-a i napravio od njega Švajcarsku nesvrstanih.

"Gospođice Velis", prvi put mi se izravno obratio, "da li ste se, za vreme rada u ministarstvu, upoznali sa pukovnikom Gadafijem?"

"Nisam", odvratih.

"Čudno", primeti Bumedijen. "Primetio vas je za našim stolom dok smo dole razgovarali i rekao nešto što me je navelo da pomislim suprotno."

Osetila sam kako se Kamel ukočio pored mene. Snažno mi je stisnuo šaku ispod stola. "Stvarno?" upita on kao uzgred. "A šta je to kazao, gospodine predsedniče?"

"Pretpostavljam da je gospođicu pomešao s nekim", smesta nastavi predsednik, uperivši svoje velike tamne oči u Kamela. "Upitao je da li je ona ta."

"Ta?" ponovi zbunjeni ministar Balaid. "Šta bi to trebalo da znači?"

"Pretpostavljam", odvrati uzgred predsednik, "da je hteo da upita je li ona ta koja je pripremila kompjuterske projekte o kojima smo toliko čuli od Kamela Kadera." Zatim se okrenuo na drugu stranu.

Obratih se Kamelu sasvim tiho, ali on samo odmahnu glavom i okrenu se ka svom šefu, Belaidu. "Katarina i ja bismo voleli da ponovo proverimo brojke pre no što ih sutra saopštimo. Da li je ikako moguće da se izvučemo odavde? Bojim se da ćemo u protivnom morati da provedemo celu noć radeći."

Belaid nije poverovao ni u jednu reč od onoga što mu je kazao, a to se jasno videlo po izrazu njegovog lica. "Prvo bih voleo s tobom nasamo da porazgovaram", reče on, ustavši i povukavši Kamela u stranu. Ustadoh i ja, poigravajući se salvetom. Jamini se nagnu prema meni.

"Veoma sam srećan što ste nas počastvovali svojim prisustvom, mada samo nakratko", uputi mi on kompliment, osmehnuvši se, tako da mu se opet pojaviše jamice.

Belaid i Kamel su stajali blizu zida. Balaid je nešto šaputao Kamelu dok su kelneri hitali pored njih, noseći činije sa hranom koja se pušila. Kada sam se našla nadomak mesta gde su stajali, on reče: "Gospođice, zahvaljujemo vam za sve što ste za nas učinili. Nemojte Kamela Kadera noćas dugo zadržati." Zatim se vratio za sto.

"Možemo li sada da zbrišemo?" prošaputah Kamelu.

"Da, i to smesta", odvrati on, uhvativši me za ruku i požurujući me niz stepenice. "Abdel-salaam je primio poruku od tajne policije u kojoj se kaže da te traže. Tvrde da si izbegla hapšenje u La Madragui. Saznao je to za vreme večere. Poverio te je meni na čuvanje, ne želeći odmah da te izruči. Nadam se da shvataš u kakvu ćeš me situaciju dovesti ako ponovo nestaneš."

"Blagi Bože", siknuh na njega dok smo se probijali između redova stolova, "dobro znaš zašto sam išla u pustinju. A znaš i kuda smo se sada zaputili! Ovde bih ja trebalo da postavljam pitanja. Zašto mi nisi kazao da i ti učestvuješ u Igri. Je li i Belaid igrač? Šta je sa Terezom? I sa onim muslimanskim krstašem iz Libije koji je izjavio da me poznaje - o čemu je tu reč?"

"I ja bih voleo to da znam", mračno odvrati Kamel. Kratko je klimnuo stražaru koji se poklonio dok smo prolazili. "U La Madraguu ćemo poći mojim kolima. Moraš mi ispričati sve što se dogodilo kako bismo bili u stanju da pomognemo tvojoj prijateljici."

Uđosmo u kola na slabo osvetljenom parkingu. Okrenuo se prema meni u tami tako da je samo sjaj njegovih žutih očiju odbijao svetlost uličnih svetiljki. Ukratko ga obavestih u kakvom se položaju našla Lili, a zatim počeh da ga ispitujem o Mini Renselas.

"Mokhfi Mokhtar poznajem još od detinjstva", reče on. "Odabrala je moga oca i poverila mu zadatak - da se udruži sa El-Maradom i prodre na teritoriju beloga, što se završilo njegovom smrću. Tereza je radila za mog oca. Iako sada radi na centralnoj pošti, ona u stvari služi Mokhfi Mokhtar, isto kao i njena deca."

"Njena deca?" upitah, pokušavši da zamislim nakinđurenu operaterku kao majku.

"Valeri i Mišel. Dečaka Mišela si srela, čini mi se. On je vahad..."

Tako znači - vahad je bio Terezino dete! Zavera je bila gusta kao čorba od graška - i kako više nisam verovala u slučajnosti, pohranila sam u dubinu uma obaveštenje da se i kućna pomoćnica Harija Rada takođe zove Valeri. Ali sada sam morala da upecam veću ribu, nisam imala vremena za pešake.

"Nešto mi nije jasno", prekidoh ga. "Ako je tvoj otac omanuo na zadatku - to znači da se beli dočepao svih onih figura po koje je on pošao, jesam li u pravu? Kada se uopšte završava ta Igra? Kada neko sakupi sve figure?"

"Ponekad mi se učini da se ta Igra nikada neće okončati", odvrati gorko Kamel, upalivši kola i krenuvši dugačkim putem koji je vodio duž visokih zidova od kaktusa, udaljujući se iz Sidi-Fredja. "Ali okončaće se život tvoje prijateljice, ako uskoro ne stignemo u La Madraguu."

"Jesi li ti dovoljno velika zverka da ušetaš unutra i zatražiš da je vrate?"

Kamel se hladno osmehnu pri odsjaju svetiljki na šoferskoj tabli. Približavali smo se blokadi na putu koju smo Lili i ja ugledale kada smo dolazile iz suprotnog smera. On proturi kroz prozor propusnicu i stražar mu mahnu da produži.

"Jedina stvar koja El-Marada više zanima od tvoje prijateljice jeste ono što tvrdiš da imaš u toj vreći. Pri tom ne mislim na psa. Smatraš li to za fer trampu?" upita on mirno.

"Da mu dam figure u zamenu za Lili?" upitah ga zaprepašćeno. A onda shvatih da je to možda jedini način na koji možemo tamo ući, a potom odande živi izići. "Zar ne bismo mogli da mu damo samo jednu figuru?" predložih.

Kamel se nasmeja, a zatim ispruži ruku i stisnu mi rame. "Ako sazna da su kod tebe, El-Marad će nas istog časa skloniti sa table."

Zašto sa sobom nismo poveli gomilu vojnika ili čak nekoliko delegata OPEK-a? U ovom trenutku mogla sam da iskoristim onog fanatika Gadafija i njegov jahači bič; da ga pustim da se stušti na svoje neprijatelje poput mongolske horde od samo jednog čoveka. Ali umesto bilo koga od njih pored mene je bio šarmantni Kamel, koji je krenuo u smrt krajnje dostojanstveno, možda upravo isto onako kao i njegov otac pre deset godina.

Umesto da zaustavi kola ispred osvetljene krčme, gde su se još nalazila naša iznajmljena kola, Kamel nastavi duž luke i prođe još jedan blok napuštenog grada. Zaustavio se na njegovom kraju odakle je počinjalo stepenište koje je vodilo uz strmu stenu što je zaklanjala malu uvalu. Na vidiku nije bilo ni žive duše, a u međuvremenu se podigao i vetar, noseći oblake preko širokog lica meseca. Iziđosmo iz kola i Kamel pokaza prema vrhu stene gde se među ledenim biljkama koje su se spuštale preko stenovite padine nalazila mala, ali ljupka kuća. Sa one strane na kojoj se nalazilo more, stena je bila kao odsečena i spuštala se stotinu stopa u dubinu do površine vode.

"El-Maradov letnjikovac", primeti tiho Kamel. U kući su bila upaljena svetla i dok smo se uspinjali škripavim drvenim stepeništem, začula sam iznutra neku gužvu, koja je odzvanjala niz stenu. Prepoznala sam Lilin vrištav glas koji je nadjačavao čak i huku talasa.

"Pipneš li me samo, ti prljavi ubico pasa", vikala je ona, "to će ti biti poslednje što ćeš uraditi u životu!"

Kamel me pogleda na mesečini i osmehnu se. "Možda joj i nije potrebna naša pomoć", primeti on.

"To je bilo upućeno Šarifu", obavestih ga. "On je hitnuo psića u more." Karioka je već počeo da se javlja iz vreće. Gurnuh šaku unutra i počeškah ga po glavi. "Došlo je tvojih pet minuta, loptice", rekoh mu dok sam ga izvlačila iz vreće.

"Mislim da bi trebalo da se vratiš dole i upališ auto", prošaputa Kamel pruživši mi ključeve od kola. "Pusti mene da obavim ostalo."

"Ne pada mi ni na kraj pameti", rekoh mu, iz trenutka u trenutak sve bešnja jer sam iz kuće čula zvuke gušanja. "Iznenadimo ih." Spustih Karioku na stepenište i on jurnu kao poludela ping-pong loptica. Kamel i ja smo ga pratili u stopu. Čvrsto sam stezala ključeve od kola.

Zid kuće okrenut prema moru bio je sav u francuskim prozorima kroz koje se takođe moglo ući u kuću. Primetila sam da se staza koja je vodila do njih protezala duž ispusta stene i da je od nje bila odvojena samo niskim kamenim zidom obraslim potočarkama. Ovo bi moglo dobro da nam dođe.

Karioka je već grebuckao šapicama po staklenim vratima kada sam zavila za ugao i zavirila unutra da ocenim situaciju. Trojica grubijana stajala su oslonjena o zid sa leve strane, u otkopčanim sakoima tako da su im se jasno videle futrole za pištolje pričvršćene oko ramena. Pod je bio od klizavih emajliranih pločica plavo-zlatne boje. Na stolici u sredini sedela je Lili, a Šarif se nadnosio nad njom. Kada je začula Kariokino kevtanje, Lili je poskočila, ali ju je Šarif ponovo gurnuo na stolicu. Učinilo mi se da je na obrazu imala modricu. U suprotnom uglu prostorije, na gomili jastuka, sedeo je El-Marad. On nezainteresovano pomeri jednu figuru na šahovskoj tabli postavljenoj na niskom bakarnom stočiću ispred njega.

Šarif se okrenu ka prozoru iza koga smo stajali osvetljeni pegavom mesečinom. Progutah knedlu i prislonih lice uz staklo kako bi me bolje video.

Njih je petorica, a nas troje i po", prošaputah Kamelu, koji je ćutke stajao pored mene dok je Šarif prilazio vratima, naredivši prethodno svojim ljudima da ne vade oružje. "Ti se pobrini za grubijane. Ja ću za El-Marada. A Karioka je, kako mi se čini, već odabrao svoju žrtvu", dodadoh, pre no što je Šarif otškrenuo vrata.

Ugledavši svog malog arhenemezisa, Šarif reče: "Vi uđite - ali to ostaje napolju."

Gurnuh Karioku u stranu kako bismo Kamel i ja mogli da uđemo.

"Spasla si ga!" povika Lili, sva sijajući od sreće. A zatim frknu u Šarifovom pravcu i dodade: "Ljudi koji ugrožavaju bespomoćne životinje samo pokušavaju da prikriju vlastitu nemoć..."

Šarif je krenuo prema njoj kao da namerava ponovo da je udari, ali se u tom trenutku ljubaznim glasom iz ugla oglasio El-Marad, pogledavajući me ispod oka i zlokobno se smejuljeći.

"Gospođice Velis, baš mi je drago što ste se vratili - i to sa pratiocem. Čovek bi pomislio da je Kamel Kader pametniji i da vas neće po drugi put dovesti k meni. Ali kada smo već svi tu..."

"Manimo se učtivosti", rekoh, krenuvši preko prostorije prema njemu. Dok sam prolazila pored Lili, gurnula sam joj ključ od kola u šaku i prošaputala: "Vrata... odmah."

"Dobro znate zbog čega smo ovde", rekoh El-Maradu, nastavivši da mu se približavam.

"A vi znate šta ja želim", odvrati mi on. "Nazovimo to trgovinom, može?"

Zaustavila sam se pored niskog stočića i bacila pogled preko ramena. Kamel se smestio blizu grubijana i upravo je od jednog od njih tražio vatre da pripali cigaretu koju je držao među prstima. Lili je bila kod francuskog prozora, a Šarif tik iza nje. Čučnula je i dugačkim crvenim noktima lupkala po staklu koje je Karioka lizao s druge strane svojim balavim jezičkom. Svako je bio na svom mestu - sad ili nikad.

"Moj prijatelj ministar čini mi se ne drži mnogo do vašeg poštenja kada su u pitanju pogodbe", rekoh trgovcu tepisima. On podiže pogled i upravo se spremao nešto da kaže, ali sam ga prekinula. "Međutim, ako su figure to što želite", rekoh, "evo vam ih!"

Strgla sam vreću sa ramena i u punom krugu je zavitlala njemu u glavu. Zakovrnuo je očima i počeo da klizi u stranu, a ja sam se okrenula ka središtu prostorije gde je vladala prava zbrka.

Lili je otvorila francuski prozor, Karioka je uleteo u sobu, a ja sam vitlajući vrećom pojurila ka onoj trojici grubijana. Prvi je već napola bio izvukao pištolj kada sam ga udarila. Drugi je stajao presamićen jer mu je Kamel zadao udarac u stomak. Svi smo se našli na podu, na gomili, kada je treći oslobodio pištolj iz futrole i uperio ga u mene.

"Ovamo, budalo!" zavrišta Šarif, terajući Karioku učestalim udarcima. Lili je već brisala prema vratima. Grubijan podiže pištolj, uperi ga u nju i pritisnu obarač - upravo u trenutku kada ga je Kamel oborio, naletevši bočno u njega, pri čemu ga je spljoštio o zid.

Šarif divlje vrisnu jer ga je metak pogodio u rame i zaneo, pa drugu ruku prinese ramenu. Karioka je sledio njegovu nogu trčkarajući u krug i pokušavajući da ga ugrize. Kamel je bio iza mene i rvao se sa jednim grubijanom za pištolj, dok je drugi upravo počeo da ustaje sa poda. Podigla sam vreću i ponovo ga udarila. Ovog puta je ostao na podu. Zatim sam Kamelovog protivnika opalila po potiljku i sredila ga na duže vreme. Dok je padao, Kamel mu je oteo pištolj.

Poletesmo k vratima; osetila sam da me je neko ščepao, ali sam uspela da se otrgnem. Bio je to Šarif, oko koga je pas i dalje obigravao, smetajući mu, ali nemoćan da ga sasvim zaustavi. Proleteo je kroz vrata neposredno za mnom, a iz rane mu je curela krv. Dvojica od njegovih momaka ponovo su bili na nogama i već kod vrata su ga sustigla; a ja sam se zaletela - ne prema stepeništu, već prema strmoj ivici stene. Kamel je već bio na pola puta niz stepenište i mahnito se osvrtao da vidi šta je sa mnom. Videla sam, zahvaljujući mesečini, da je Lili stigla do podnožja i da je hitala prema Kamelovim kolima.

Bez razmišljanja sam preskočila preko niskog zaštitnog zida i priljubila se uz tle dok su Šarif i njegovi pratioci zavijali za ugao kuće i nastavljali prema stepeništu. Jedva sam držala tešku vreću sa figurama Monglanske garniture koja je visila preko ivice provalije. Umalo je nisam ispustila. Pogled mi je dosezao stotinu stopa u dubinu, gde su talasi udarali o stenu pri sve jačim naletima vetra. Zadržala sam dah i počela lagano da izvlačim vreću, uloživši u to svu raspoloživu snagu.

"Kola!" čula sam Šarifa kako viče. "Uputili su se prema kolima!" A zatim sam začula bat koraka po škripavim stepenicama; upravo sam počela da se dižem kada do mene dopre škripa šljunka iz neposredne blizine. Pri bledoj svetlosti provirih preko vrha zidića, a tamo me dočeka Kariokin dugački jezik. Već sam htela da ustanem, ali oblaci se još jedanput razmakoše i ja ugledah trećeg grubijana, za koga sam mislila da sam ga oladila, kako se približava, trljajući glavu. Sagnuh se, ali prekasno.

Bacio se prema meni pravo preko zida visokog dve stope. Priljubila sam se uz tle i čula ga kako vrišti. Provirivši kroz prste, videh ga kako balansira na ispustu. Potom je nestao. Preskočih ponovo zid i nađoh se na tvrdom tlu, dohvatih Karioku i uputih se prema stepenicama.

Vetar je sada već bio doista jak, kao da se spremala oluja. Na svoj užas, primetila sam Kamelova kola kako kreću u oblaku prašine, dok Šarif i njegovi pratioci pomahnitalo trče za njima, nasumce gađajući u gume. A onda, na moje iznenađenje, kola se okrenuše, upališe farove i pojuriše pravo na momke koji su išli pešice. Trojica lopova zbrisaše u stranu, a kola projuriše pored njih. Lili i Kamel su se vraćali po mene!

Preskakala sam po četiri stepenika odjednom i to što sam brže mogla, čvrsto stežući jednom rukom Karioku, a drugom figure. Stigla sam do podnožja upravo u trenutku kada su se kola zaustavila u oblaku prašine; vrata su se otvorila i ja uskočih unutra. Lili je ponovo dala glas pre no što sam uspela da ih zatvorim. Kamel je bio na stražnjem sedištu i nišanio je kroz stražnji prozor. Pucnjava je bila zaglušujuća. Dok sam se mučila da zatvorim vrata, primetila sam Šarifa kako promiče peške pored nas prema kolima koja su bila parkirana na ivici luke. Nastavili smo dalje dok je Kamel punio njihova kola olovom.

Čak i kada je Lili bila posebno nadahnuta, njena vožnja bila je obeshrabrujuća, ali sada kao da je dobila dozvolu da ubija. Jurili smo s jednog na drugi kraj prašnjavog puta uz žestoku škripu guma, dok nismo stigli do glavnog puta. Svi smo sedeli u tišini, bez daha; Kamel je gledao kroz stražnji prozor dok je ona prvo ubrzala na osamdeset, a zatim na devedeset. Dok se spremala da premaši i stotku, u daljini sam ugledala OPEK-ovu blokadu.

"Pritisni to crveno dugme na šoferskoj tabli!" povika Kamel nadjačavši škripanje guma. Nagnuh se napred i pritisnuh ga, aktiviravši sirenu; dugme na tabli počelo je da trepće kao kakav mamac.

"Kakva oprema!" doviknuh preko ramena Kamelu dok smo jurili dalje, a stražari se sklanjali s puta. Lili je vozila slalom između kola iz kojih su nas gledala zapanjena lica - prošli smo.

"Pa, biti ministar ima i izvesne prednosti", skromno odvrati Kamel. "Ali na drugom kraju Sidi-Fredja čeka nas još jedna blokada."

"Punom parom napred!" povika Lili, ponovo nagazivši gas, i veliki sitroen polete kao kakvo čistokrvno grlo u ciljnoj ravnini. I kroz drugu blokadu smo prošli kao i kroz prvu, ostavivši ih da kašlju u oblaku prašine.

"Upravo mi pade na pamet", reče ona, pogledavši Kamela u retrovizoru. "Niko nas nije formalno upoznao. Ja sam Lili Rad. Rečeno mi je da poznajete mog dedu."

"Pazi na put", opomenuh je oštro kada se kola opasno zaneše prema strmoj ivici provalije. Vetar je praktično podizao kola u vazduh.

"Mordekaj i moj otac bili su bliski prijatelji", objasni Kamel. "Možda ću ga ponovo sresti jednog dana. Molim vas da mu prenesete moje najsrdačnije pozdrave kada ga ponovo budete videli."

A onda se Kamel okrenuo i pogledao kroz stražnje staklo. Neki automobil nam se brzo približavao. "Nagazi", rekoh brzo Lili. "Ukazuje vam se prilika da nas zadivite svojim vozačkim sposobnostima", promrmlja Kamel, nišaneći iz pištolja. Kola iza nas ubrzo potom uključiše sirenu i upališe svetlosni signal. Naprezao se da razabere naše progonioce kroz nalete vetra i prašine.

"Blagi bože, pajkani", reče Lili, malo smanjivši gas.

"Samo nastavite!" besno naredi Kamel preko ramena. Ona poslušno ponovo dade gas; sitroen se na trenutak zanese, a onda povrati ravnotežu. Igla na brzinometru pokazivala je 200 kilometara - a ja to brzo preračunah u milje - vozili smo se brzinom od 120 milja na sat. Ovim putevima, uostalom, niko i nije mogao brže da vozi bez obzira na to koja kola imao. A naročito ne pri snažnim naletima vetra koji su nas sada udarali sa svih strana.

"Postoji sporedni put za Kazbah", reče Kamel, i dalje motreći na progonitelje. "Naići ćemo na njega kroz desetak minuta i moraćete da presečete kroz Alžir. Ali ja bolje poznajem te sporedne ulice od našeg prijatelja Šarifa. Tim ćemo putem stići u Kazbah odozgo... znam put do Minine kuće", dodade on tiho. "Kako i ne bih... kad je to kuća moga oca."

"Mini Renselas živi u kući tvoga oca?" povikah. "A ja sam mislila da dolaziš iz planina?"

"Moj je otac držao kuću ovde u Kazbahu, za svoje žene."

"Njegove žene?" ponovih.

"Mini Renselas je moja maćeha", odvrati Kamel. "Moj je otac bio crni kralj."

Ostavili smo kola u jednoj od sporednih ulica koje su sačinjavale lavirint gornjeg Alžira. Želela sam da postavim milion pitanja, ali sam to odložila za kasnije, napregnuto pazeći da li će odnekud da se pojave Šarifova kola. Bila sam sigurna da ih se nismo otarasili, ali toliko su zaostali za nama da kada smo ugasili naš motor, njihova kola više nismo videli. Iskočili smo iz auta i zašli peške u lavirint.

Lili je upravo sustigla Kamela i stala da ga vuče za rukav, kada im se i ja pridružih. Ulice su bile tako uske i mračne da sam uskoro podbila palac i umalo nisam pala na nos trudeći se da održim korak.

"Nešto ne razumem", govorila je Lili svojim promuklim šapatom, dok sam se ja sve vreme osvrtala. "Ako je Mini bila žena danskog konzula - Renselasa - kako je mogla biti udata i za vašeg oca? Monogamija, izgleda, nije baš popularna u ovim krajevima."

"Renselas je umro za vreme revolucije", odvrati Kamel. "Njoj je bilo nužno da ostane u Alžiru - moj joj je otac ponudio svoju zaštitu. Iako su iskreno voleli jedno drugo kao prijatelji, mislim da je to bio brak iz računa. U svakom slučaju, moj je otac umro već posle godinu dana."

"Ako je on bio crni kralj", nastavi Lili da ga zasipa pitanjima, "i bio ubijen, zašto se Igra nije okončala? Zar to nije ono - šah-mat, kralj je mrtav?"

"Igra se nastavlja, isto kao i u životu", odvrati Kamel, i dalje na čelu. "Kralj je mrtav - živeo kralj."

Podigoh pogled prema nebu koje se videlo kroz usku pukotinu između zgrada koje su nas okruživale dok smo zalazili sve dublje u Kazbah. Iako sam čula vetar koji je zavijao iznad nas, nisam mogla da prodrem pogledom kroz uske prolaze kroz koje smo upravo išli. Odozgo su nas zasipali tanki slojevi prašine, a tamnocrvena koprena prelazila je preko mesečevog diska. I Kamel je načas podigao pogled.

"Jugo", reče on oprezno. "Dolazi; moramo požuriti. Nadam se da nam to neće pokvariti planove."

Pogledah put neba. Jugo je bio peščana oluja, jedna od najpoznatijih na svetu. Poželela sam da se nađem unutra pre no što nas zahvati. Kamel zastade u malom ćorsokaku i izvuče ključ iz džepa.

"Jazbina gde se puši opijum!" prošaputa Lili, prisetivši se našeg poslednjeg boravka ovde. "Ili je to možda bio hašiš?"

"Sada ćemo drugim putem", reče Kamel. "Kroz vrata od kojih jedino ja imam ključ." On u mraku otključa pomenuta vrata i propusti prvo mene, pa Lili. Čula sam kako ih zatim zaključava za nama.

Obreli smo se u dugačkom, mračnom hodniku sa prituljenim svetiljkama na krajevima. Pod nogama sam osetila debeli plišani tepih, a pod prstima na zidovima hladni damast.

Konačno stigosmo u jednu veliku prostoriju, čiji je pod bio prekriven skupocenim persijskim tepisima i koju je osvetljavao samo veliki zlatni svećnjak što se nalazio na mermernom stolu na njenom suprotnom kraju. Ali i pri tako slaboj svetlosti uspela sam da zapazim luksuzan nameštaj: niski stolovi od tamnog mermera iz Karare, otomani presvučeni žutom svilom ukrašeni zlatnim resama, sofe tamnih boja koje su podsećale na stare likere i velike skulpture razmeštene unaokolo na postoljima i stolovima - koje su čak i meni, laiku, izgledale veličanstveno. Pri toj tečnoj zlatastoj svetlosti soba je ličila na blago nađeno na dnu kakvog drevnog mora. Osećala sam se kao da prolazim kroz vazduh gušći od vode dok sam lagano koračala kroz sobu sa Lili na dva koraka iza mene, ka dve prilike na suprotnom kraju.

Tamo je, obasjana svetlošću svećnjaka, u ogrtaču od zlatnog brokata, iskićenom svetlucavim novčićima, stajala Mini Renselas. A pored nje, sa čašom osvežavajućeg pića u ruci - Aleksandar Solarin - koji podiže prema nama svoje bledozelene oči.

Solarin mi uputi svoj zbunjujući osmeh. Često sam mislila na njega od one noći kada je nestao iz šatora na plaži i to uvek ubeđena da ćemo se ponovo sresti. Prišao mi je i uhvatio me za ruku, a zatim se okrenuo ka Lili.

"Nikada se nismo formalno upoznali", obrati joj se on. Nakostrešila se kao da će mu svakog časa baciti rukavicu - ili šahovsku tablu - i izazvati ga na dvoboj na licu mesta. "Ja sam Aleksandar Solarin, a vi ste unuka jednog od najboljih živih šahista. Nadam se da ću uskoro moći da vas vratim njemu." Malo smekšavši posle ovako svečanog upoznavanja, Lili protrese Solarinovu šaku.

"Dosta", reče Mini kada nam se i Kamel pridružio. "Nemamo mnogo vremena. Pretpostavljam da imate figure?" Na obližnjem stolu sam primetila metalnu kutiju u kojoj je čuvana tkanina.

Potapšah vreću, pa priđosmo stolu, na koji je spustih i počeh da vadim jednu po jednu. Obasjavala ih je svetlost svećnjaka pri kojoj su svetlucale raznobojnim draguljima ispuštajući isti onaj neobični sjaj koji sam primetila u pećini. Na trenutak smo svi zurili ćutke u njih - veličanstvenu kamilu, konja koji se propinjao, zaslepljujućeg kralja i kraljicu. Solarin se sagnu da ih dodirne, a zatim podiže pogled prema Mini. Ona je prva progovorila.

"Konačno", izusti. "Posle toliko vremena biće sjedinjene sa ostalima. Vama treba na tome da zahvalim. Svojim delanjem, vi ćete iskupiti mnoge koji su bespotrebno umrli tokom mnogo, mnogo godina..."

"S ostalima?" upitah, pogledavši je pri slabom svetlu.

"U Americi", odvrati ona, osmehnuvši se. "Solarin će vas večeras povesti za Marselj, gde smo sve sredili za vaš povratak." Kamel zavuče ruku u džep sakoa i vrati Lili pasoš. Ona ga nesvesno uze, jer smo obe i dalje zapanjeno zurile u Mini.

"U Americi?" ponovih. "Ali kod koga su ostale figure?"

"Kod Mordekaja", odvrati ona, i dalje se osmehujući. "On ih ima još devet. Zajedno sa tkaninom", dodade ona, podigavši kutiju i predavši mi je, "imaćete više od pola formule. To će biti prvi put za dve stotine godina da se toliko figura nađe na jednom mestu."

"Šta će se desiti kada ih okupimo?" želela sam da znam.

"Vaša je dužnost da to otkrijete", reče Mini, ozbiljno me posmatrajući. Zatim ponovo vrati pogled na figure, koje su i dalje sijale na sredini stola. "Sada je na vas red..." Polako se okrenula i spustila šake na Solarinove obraze.

"Moj voljeni Saša", obrati mu se ona sa suzama u očima. "Čuvaj se, dete. Zaštiti ih..." Zatim mu je spustila usne na čelo. Na moje iznenađenje, Solarin je čvrsto zagrli i zagnjuri lice u njeno rame. Svi smo zapanjeno posmatrali kako mladi šahista i elegantna Mokhfi Mokhtar stoje ćutke zagrljeni. Potom se razdvojiše i ona se okrenu ka Kamelu, stisnuvši mu šaku.

"Odvedi ih bezbedno do luke", prošaputa ona. Ne obrativši se više nijednom reči ni Lili ni meni, ona se okrenu i udalji iz sobe. Solarin i Kamel su je ćutke ispratili pogledima.

"Morate poći", konačno progovori Kamel, okrenuvši se Solarinu. "Pobrinuću se za nju. Neka te Alah prati, prijatelju." Zatim stade da skuplja figure sa stola i vraća ih u moju vreću u koju na kraju spusti i kutiju sa tkaninom, koju mi je prethodno oduzeo. Lili je samo nemo stajala, privijajući Karioku na grudi.

"Ne shvatam", prozbori ona jedva čujnim glasom. "I to je sve? Odlazimo? Ali kako ćemo stići do Marselja?"

"Obezbedili smo brod", odvrati Kamel. "Hajdete, ne smemo gubiti vreme."

"Ali šta će biti sa Mini?" upitah. "Hoćemo li je ponovo videti?"

"Ne tako skoro", brzo odgovori Solarin, povrativši se. "Moramo poći pre no što počne oluja - moramo smesta isploviti. Čim se udaljimo iz luke, plovidba će biti prava pesma."

Kada sam se sa Lili i Solarinom ponovo našla na mračnim ulicama Kazbaha, još sam bila sva ošamućena.

Hitali smo duž utihlih prolaza u kojima su se kuće toliko stiskale jedna uz drugu da su prečile put i najmanjem tragu svetlosti. Po slanom mirisu ribe koji je počeo da mi se uvlači u nozdrve znala sam da se približavamo luci. Izbili smo na široki trg u blizini Ribarske džamije, gde smo sreli vahada pre toliko dana. Činilo mi se da su od tada prošli meseci. Preko trga je već snažno brisao pesak. Solarin me ščepa za ruku i pohita sa mnom preko trga, dok je Lili sa Kariokom u naručju trčala za nama.

Sjurili smo se niz Ribarsko stepenište do luke gde sam uspela da dođem do daha i upitam Solarina: "Mini te je nazvala svojim detetom - nije valjda ona i tvoja maćeha?"

"Nije", odvrati on tiho, terajući me da preskačem po dva stepenika. "Tako bih voleo još koji put da je vidim pre no što umrem. Ona je moja baka..."