1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

26. OLUJA

'Amerika: Proročanstvo', Vilijam Blejk

Stigli smo do dokova na suprotnom kraju luke gde su bili usidreni privatni brodovi. Jedva sam nazirala njihove tamne obrise koji su se trzali na vetru, obavijeni peskom. Lili i ja nasumce zakoračismo na palubu našeg brodića za Solarinom, odmah se uputivši pod palubu da smestimo Karioku, sakrijemo figure i da se oslobodimo peska koji nas je već peckao po koži i od koga su nam pluća gorela. Na trenutak, dok sam zatvarala vrata male kabine, ugledala sam Solarina kako odvezuje brodić, a onda sam pošla za Lili niz stepenice.

Krenuli smo; motor je proradio i stao meko da brekće. Pipala sam unaokolo, dok moji prsti nisu naišli na nešto što je imalo oblik lampe i mirisalo na kerozin. Upalila sam je kako bismo mogli da se snađemo u maloj, ali bogato opremljenoj kabini. Sve je bilo obloženo tamnim drvetom i debelim tepisima, stolice presvučene kožom, uza zid se nalazio krevet na sprat, a u uglu je bila obešena ribarska mreža. Naspram kreveta nalazila se brodska kuhinja sa sudoperom i peći. Ali ni u jednom ormaniću nisam pronašla ni mrvicu hrane... već samo dobro snabdeven bar u jednom od njih. Otvorila sam konjak, dohvatila dve čaše za vodu, sa tačkastim šarama i obema nam dobrano nasula.

"Nadam se da Solarin ume da upravlja ovom stvarčicom", primeti Lili, pošteno otpivši.

"Ne budi smešna", rekoh joj, shvativši posle prvog ošamućujućeg gutljaja koliko je vremena prošlo od kada ništa nisam jela. "Jedrilice nemaju motore. Zar ne čuješ buku?"

"Ako se radi o običnom motornom čamcu", nastavi Lili, "šta će mu onda svi ti jarboli pobodeni po sredini? Da bi lepše izgledao?"

Pošto ih je pomenula, i meni se učinilo da sam ih videla. Nećemo valjda isploviti na otvoreno more po ovakvom vremenu u jedrilici . Čak ni Solarin nije mogao biti toliko samouveren. Za svaki slučaj, odlučih da proverim.

Popeh se uz uske stepenice koje su vodile do male kapetanske kabine uz čije zidove se protezala tapacirana klupa. Već smo se izvukli iz luke i imali smo malu prednost pred naletima crvenog peska koji su se obrušili na Alžir. Vetar je bio jak, mesec pun, a pri njegovoj hladnoj svetlosti prvi put sam dobro pogledala brod koji je trebalo da nas prebaci u sigurnost.

Bio je veći no što sam mislila, sa predivnom palubom od ručno obrađene tikovine. Svuda unaokolo protezala se uglačana mesingana ograda, a mala kapetanska kabina u kojoj sam stajala bila je pretrpana najmodernijom nautičkom opremom. Ne jedan već dva velika jarbola uzdizala su se prema sve mračnijem nebu. Solarin je, držeći jednom rukom kormilo, drugom izvlačio urolano platno kroz rupu na podu.

"Jedrilica?" upitah, posmatrjaući ga kako radi.

"Keč", promrmlja on, i dalje izvlačeći tkaninu. "To je najbolje što sam uspeo da ukradem za tako kratko vreme, ali svejedno je to dobar brod - trideset sedam stopa i jar." Šta god da to značilo.

"Divno. Ukradeni jedrenjak", primetih. "Ni ja ni Lili nemamo pojma o jedrenju. Nadam se da ti imaš."

"Svakako da imam", šmrknu on. "Odrastao sam na Crnom moru."

"Pa šta? Ja stanujem na Menhetnu - ostrvu okruženom čamcima. To ne znači da znam kako se njima upravlja po oluji."

"Možda bismo i uspeli da pobedimo ovu oluju ako prestaneš da se žališ i pomogneš mi da podignem ova jedra. Reći ću ti šta treba da radiš - mogu sam s njima da iziđem na kraj jednom kada budu postavljena. Ako brzo isplovimo, mogli bismo već da prođemo i Minorku pre no što ovo udari."

I tako se latih posla, sledeći njegova uputstva. Konopci, takozvane škote i podizači jedara upredeni od konoplje, sekli su mi prste dok sam ih vukla. Jedra - jardi jedara od ručno sašivenog egipatskog pamuka - zvali su se "flok" ili "krmeno jedro". Pričvrstili smo dva za prednji jarbol i jedan za "krmeni", kako ga je Solarin zvao. Vukla sam svom snagom dok mi je on dovikivao uputstva - a zatim sam privezala neke konopce za metalne alke pričvršćene za palubu, nadajući se da nisam pogrešila. Kada smo podigli sva tri jedra, brod je odjednom postao neverovatno lep i zapanjujuće brzo je jurnuo napred.

"Bila si dobra", reče Solarin, kada mu se pridružih u kapetanskoj kabini. "Ovo je dobar brod..." Zaćutao je i zagledao se u mene. "Zašto ne pođeš dole da se malo odmoriš? Vidi se da ti je potrebno. Igra još nije gotova."

To je bilo tačno. Ni sama ne znam od kada nisam spavala, ako ne računam ono malo sna što sam uhvatila u avionu iz Orana pre dvanaest časova, mada mi se činilo da su od tada prošli dani. Takođe se nisam ni okupala, već se samo smočila u moru.

Ali pre no što me svladaju umor i glad, morala sam da saznam neke stvari.

"Rekao si da idemo za Marselj", počeh. "Zar nas Šarif neće prvo tamo potražiti sa onim svojim delijama, kada shvati da više nismo u Alžiru?"

"Doplovićemo blizu La Kamarga", reče Solarin, gurnuvši me na sedište, a u narednom trenutku preko naših glava prelete ogromni talas. "Kamelov privatni avion nas čeka na obližnjem potezu tla. Ali neće čekati večno - teško mu je bilo da i ovo sredi - zato je važno da imamo dobar vetar."

"Zašto mi ne kažeš šta se, u stvari, dešava?" upitah. "Zašto nikada nisi pomenuo da ti je Mini baka i da poznaješ Kamela? Kao prvo, kako si se našao u igri? Mislile smo da te je Mordekaj vrbovao."

"I jeste", odvrati mi on, ne odvraćajući pogled od sve tamnijeg mora. "Pre no što sam došao u Njujork, baku sam sreo samo jedanput, još kao dete. U to vreme nisam imao više od šest godina, ali to nikada neću zaboraviti..." Zastao je i za trenutak je izgledalo da se izgubio u sećanjima. Nisam želela da mu prekinem tok misli, već sam sačekala da sam nastavi.

"Dedu nikada nisam upoznao", reče on lagano. "Umro je pre no što sam se rodio. Kasnije se udala za Renselasa - a po njegovoj smrti za Kamelovog oca. Kamela sam prvi put sreo po svom dolasku u Alžir. Mordekaj je došao u Rusiju da me uvede u Igru. Ne znam kako ga je Mini upoznala, ali on je sigurno najnemilosrdniji igrač od Aljehina, premda mnogo šarmantniji. Od njega sam naučio dosta o tehnici i to za ono kratko vreme koje smo proveli igrajući."

"Ali on nije došao u Rusiju da sa tobom igra šah", upadoh mu u reč.

"I nije", nasmeja se Solarin. "Došao je da potraži tablu i mislio je da bih mu ja mogao pomoći da je se dokopa."

"I jesi li?"

"Ne", odvrati Solarin, uperivši u mene svoje zelene oči čije dubine nisam mogla da dokučim. "Pomogao sam im da dođu do tebe. Zar to nije bilo dovoljno?"

Želela sam da mu postavim još nekoliko pitanja, ali od njegovog pogleda bilo mi je neprijatno - ne znam zašto. Vetar je postao još jači i donosio je sa sobom bockavi pesak. Odjednom sam osetila veliki umor. Počela sam da se dižem, ali me Solarin ponovo gurnu nazad.

"Pazi na debljenjak", opomenu me on. "Ponovo menjamo pravac." Okrenuvši jedro na drugu stranu, dade mi znak da siđem dole. "Pozvaću te ako mi budeš potrebna", reče.

Kada sam sišla niz strme stepenice, zatekla sam Lili na donjem ležaju kako hrani Karioku keksima umočenim u vodu. Pored nje na krevetu nalazila se otvorena posuda sa maslacem od kikirikija koju je negde uspela da pronađe, kao i nekoliko pakovanja keksa i tosta. Primetila sam da Lili više nije onako debela, već da izgleda prilično vitko, da joj je nos, izgoreo na suncu, počeo da tamni, kao i da joj prljava mikroskopska haljina prianja uz obline, a ne više uz salo.

"Pojedi nešto", reče ona. "Od ovog ljuljana sve mi je više muka - nisam mogla da uzmem ni zalogaj."

Ovde u kabini mnogo se jače osećalo udaranje talasa o čamac. Lakomo progutah nešto keksa debelo premazanog maslacem od kikirikija, zalih ih ostacima konjaka i uspuzah se na gornji ležaj.

"Trebalo bi malo da odspavamo", rekoh joj. "Čeka nas duga noć - a sutra još duži dan."

"Već je sutra", primeti Lili, ustavši da pogleda na sat. Zatim je ugasila lampu. Čula sam kako škripe federi na donjem ležaju dok su se ona i Karioka nameštali za spavanje. To je poslednji zvuk koga se sećam pre no što sam odlutala u zemlju snova.

Ne bih umela da kažem kada sam čula prvi udar. Sanjala sam da se nalazim na dnu mora, da puzim kroz meki pesak dok se voda svuda oko mene talasa. U mom su snu figure Monglanske garniture oživele i pokušavale da iziđu iz moje torbe. Upirala sam se da ih vratim unutra i krenem prema obali, ali stopala su mi stalno tonula iznova u glib. Morala sam da udahnem vazduh. Upravo sam pokušavala da se dočepam površine kada je naišao veliki talas i ponovo me gurnuo na dno.

Otvorila sam oči, ali u prvi mah nisam znala gde sam. Pogledala sam kroz okrugli prozor koji je bio pod vodom. A onda se brodić nagnuo na drugu stranu i ja sam izletela iz kreveta, udarivši o elemente brodske kuhinje na suprotnoj strani. Ustala sam s poda sva mokra. Voda u kabini dopirala mi je do kolena i pljuskala je svuda unaokolo. Talasi su povremeno dopirali do Lilinog donjeg ležaja; ona je i dalje spavala, a Karioka se popeo na nju kako ne bi pokvasio sićušne šape. Nešto nije bilo u redu.

"Probudi se!" povikah, a moj glas nadjačaše udari vode i škripa spona. Pokušavala sam da održim ravnotežu, dok sam je gurala prema visećoj mreži. Gde su se nalazile pumpe? Zar ne bi trebalo same da se uključe kada se nakupi toliko vode?

"Oh, Bože", zastenja Lili, pokušavši da se uspravi. "Povraća mi se."

"Ne sada!" Nekako je odvukoh do mreže. Pridržavajući jednom rukom nju, drugom sam izvukla pojaseve za spasavanje. Ubacila sam je u mrežu koja se ljuljala, zatim sam dohvatila Karioku i ubacila ga takođe u mrežu upravo u trenutku kada je Lilin stomak počeo da se ozbiljno buni. Dohvatila sam plastičnu kesu što je plivala u blizini i prinela je Lilinom licu. Povratila je sve kekse, a zatim podigla pogled prema meni kolutajući očima.

"Gde je Solarin?" upita ona, nadglasavši zavijanje vetra i vode.

"Ne znam", rekoh, dobacivši joj jedan pojas za spasavanje, dok sam drugi sama navukla, probijajući se kroz sve dublju vodu. "Navuci to - idem gore da vidim gde je."

Voda se u naletima slivala niz stepenice. Vrata iznad mene udarala su o zid. Zgrabila sam ih, povukla za sobom i jedva zatvorila pod jakim naletom vode. Zatim sam se osvrnula unaokolo - i zažalila što sam to učinila.

Brod je bio jako nagnut na desnu stranu, klizio je dijagonalno unazad niz jedan veliki talas. Voda se prelivala preko palube i punila kapetansku kabinu. Debljenjak se oslobodio i visio je, ljuljajući se preko boka. Jedno od prednjih jedara, mokro i teško, otkačilo se i jednim delom se vuklo kroz vodu. Na nekih šest stopa od mene Solarin je ležao s nogama u kapetanskoj kabini a gornjim delom tela na palubi; kada je naišao novi snažni talas i poklopio ga, on kao da je zamlatarao rukama po daskama. Voda ga je zatim podigla i povukla za sobom!

Zgrabila sam kormilo i skočila da ga zadržim, uhvativši ga za boso stopalo i nogavicu od pantalona dok je voda neumoljivo povlačila njegovo beživotno telo... ali voda se nije predavala. U narednom trenutku mi se otrgao. Poleteo je preko uskog dela palube i udario o ogradu, a zatim je talas počeo da ga diže i nosi prema ivici ograde!

Bacila sam se naglavačke preko klizave palube, koristeći se svime što sam imala - palčevima, šakama - hvatala sam se za alke na palubi, pokušavajući da puzeći dospem preko nagnute palube do mesta gde se on nalazio. Uleteli smo u središte talasa, a sa druge strane te vododerine obrušavao se novi vodeni zid visine jedne četvorospratnice.

Naletela sam na Solarina, zgrabila ga za košulju i počela da ga vučem uz nagnutu palubu, boreći se s vodom i ulažući u to svu svoju snagu. Sam Bog zna kako sam ga dovukla do kapetanske kabine i ubacila ga naglavačke unutra. Zatim sam mu izvukla glavu iz vode, gurnula ga na klupu i opalila mu nekoliko dobrih šamara. Rana na glavi mu je krvarila, krv mu se slivala preko uveta. Stala sam da vičem, nadjačavajuć vetar i vodu dok je brodić sve brže i brže klizio niz zid talasa.

On konačno otvori oči i mutnim pogledom se zagleda u mene, a zatim ih ponovo čvrsto zatvori kako bi se zaštitio od pene.

"Vrtimo se!" povikah. "Šta ćemo sad?"

Solarin se uspravi na klupi, uhvativši se za zid kapetanske kabine, i hitro pređe pogledom unaokolo.

"Smesta spusti jedra..." Zatim me ščepa za šake i spusti ih na kormilo. "Okreći nadesmo!" povika on, dok se mučio da ustane.

"Nadesno?" ponovih sva u panici.

"Na ovu stranu!" razdra se on i sruči se nazad na klupu pored mene; rana na glavi mu je strašno krvarila. Ja sam grčevito stezala kormilo, a voda nas je prala sa svih strana.

Vrtela sam kormilo što sam snažnije mogla, a brodić se i dalje obrušavao. Okretala sam ga i okretala dok se nismo nagnuli sasvim na bok. Bila sam ubeđena da ćemo se prevrnuti - sama nas je sila teže vukla nadole dok se vodeni zid nadnosio nad nama, zatamnjujući blatnjavo smeđu svetlost jutarnjeg neba.

"Podigači!" zaurla Solarin, zgrabivši me. Trenutak sam ga posmatrala, a zatim sam ga gurnula prema kormilu koje je zgrabio svom svojom snagom.

U ustima sam već osećala ukus straha. Solarin je i dalje usmeravao brodić prema osnovi talasa koji se približavao; zatim je zgrabio sekiru i tutnuo mi je u šake. Ispuzah iz kapetanske kabine i uputih se pravo prema prednjem jarbolu. Talas iznad nas postajao je sve viši, dok pena na vrhu nije počela da se uvija prema unutra. Ništa nisam videla jer je voda, tako reći, progutala brod. Tutnjava hiljada tona vode bila je zaglušujuća. Prestavši da mislim na bilo šta, napola sam se klizala, a napola puzala prema jarbolu.

Grčevito sam se uhvatila za njega. Udarala sam po podupiraču dok se uže nije otkačilo i spiralno poletelo poput raspetljanog klupka zvečarki. Konopac se oslobodio, a ja sam se ispružila po palubi upravo u trenutku kada se na nas obrušio novi snažni nalet vode poput brzog voza. Svuda unaokolo bila su razbacana jedra, a do mojih ušiju dopro je i zastrašujući zvuk pucanja drveta. Vodeni zid sručio se na nas. Lice mi zasuše kamenčići i pesak; niz grlo mi se slivala voda dok sam se borila da ne zakašljem i pokušavala da dođem do vazduha. Snaga vode me je otrgla od jarbola i odbacila unazad tako da više nisam znala šta je gore, a šta dole. U šta god da sam udarila, pokušala sam da se zadržim, upirući se iz sve snage, dok je voda bez prestanka nadolazila.

Prednji deo brodića propeo se u vazduh, a zatim opet zaronio. Prljava, siva pena zasipala je brod dok smo se pomamno ljuljali na talasima - ali još smo bili na površini. Cela paluba bila je prekrivena jedrima; neka su se čak vukla i po moru, a neka mi svojom težinom pritiskala noge dok sam pokušavala da se izvučem. Krenula sam zatim prema stražnjem jedru, zgrabivši sekiru zatrpanu gomilom jedara na neke tri stope od mene. Ta su jedra mogla isto tako pasti i meni na glavu, pomislih dok sam trčala okolo, držeći se za ogradu.

Solarin je u kapetanskoj kabini sklanjao jedra i čvrsto držao kormilo. Krv mu je ulepila vlažnu, plavu kosu poput kakvog grimiznog bedža sa koga je kapala na kragnu.

"Spusti to jedro!" urlao je za mnom. "Upotrebi šta god nađeš - samo ga spusti pre no što nas ponovo zakači." Snažno je povlačio prednja jedra, stojeći u kapetanskoj kabini. Ležala su razvučena posvuda poput kože kakve utopljene životinje.

Odvojila sam pomoću sekire stražnji podupirač od kuke, ali vetar je bio tako snažan da sam se dobrano namučila pre no što sam uspela da spustim jedro. Kada mi je to konačno pošlo za rukom i kada sam ga koliko sam mogla svezala, potračala sam pogrbljena preko palube, šljapkajući bosim nogama po vodi i zabijajući prste poput klinova u zidove palube. Bila sam mokra do gole kože, ali sam uspela da izvučem prednji flok, potežući svom snagom dok je on lupkao po moru; zatim sam ga izvukla iz vode koja se slivala sa palube. Solarin je uvlačio glavni debljenjak, koji je lepetao unaokolo poput slomljene ruke.

Uskočila sam u kapetansku kabinu u kojoj se Solarin rvao sa kormilom. Brodić je i dalje poskakivao unaokolo poput orahove ljuske po tamnoj, blatnjavoj pustoši. Iako je more i dalje bilo nemirno i divlje, zasipalo nas penom i bacalo tamo-amo, nije više bilo talasa poput onog koji nas je malopre poklopio. Sve mi je to ličilo na pojavu nekog čudnog duha koji se oslobodio iz boce na dnu mora, izvesno kraće vreme besneo, a potom nestao. Bar sam se nadala da je tako.

Bila sam iscrpljena - i prosto nisam verovala da sam još živa. Sedela sam, tresući se od hladnoće i straha i posmatrajući Solarinov profil dok je on motrio na talase. Bio je napet kao da sedi za šahovskom tablom, kao da je i to bilo pitanje života ili smrti. "Ja sam majstor u ovoj igri", setila sam se da je jednom kazao. "Ko pobeđuje?" upitala sam ga, a on je odgovorio: "Ja, ja uvek pobeđujem."

Solarin se ćutke borio s kormilom, a meni se činilo da prolaze sati dok sam samo sedela sva ukočena i smrznuta, ne misleći ni na šta. Vetar je slabio, ali talasi su i dalje bili visoki zbog čega smo plovili kao de se krećemo po cirkuskom toboganu. Viđala sam već te oluje koje su na Sredozemlju dolazile i prolazile, čiji su se talasi peli stepenicama luke Sidi Fredj i do deset stopa u visinu, da bi zatim nestale kao da su usisane u vakuum. Molila sam se da i ova bude takva.

Kada sam primetila da se mračno nebo nad nama povlači pred blatnjavo-smeđim u daljini, konačno sam progovorila.

"Ako misliš da će izvesno vreme vladati zatišje", obratih se Solarinu, "pošla bih dole da vidim je li Lili još živa."

"Samo čas i onda možeš poći." Okrenuo je prema meni onu stranu lica koja mu je bila umrljana krvlju i vodom, dok mu je voda kapala sa zamršene kose, slivajući mu se niz nos i bradu. "Prvo bih želeo da ti se zahvalim što si mi spasla život."

"Čini mi se da si ti spasao moj", rekoh mu s osmehom, mada sam se i dalje tresla od hladnoće i straha. "Sama ne bih znala odakle da krenem..."

Solarin me je netremice gledao, i dalje držeći kormilo. Pre no što sam uspela bilo šta da preduzmem, nagnuo se prema meni - usne su mu bile tople, a sa mokre kose voda stade da mu se cedi na moje lice kada novi nalet pene prelete preko pregiba, ponovo nas skvasivši svojim bockavim prstima koji su udarali poput biča. Solarin se oslonio o kormilo i privukao me k sebi; toplim prstima dodirivao me je tamo gde mi se mokra košulja pripila uz kožu. Kada me je ponovo poljubio, ovog puta duže, kao da me je pogodila struja. Talasi su se valjali. To je, nema sumnje, bio razlog što sam u dubini stomaka osetila nešto čudno. Nisam mogla ni da se pokrenem dok me je sve dublje i dublje prožimala toplota koju je prenosio na mene. Konačno se odvojio od mene i zagledao mi se u oči s osmehom na usnama.

"Ako ovako nastavim, sigurno ćemo se udaviti", reče on. Usne su mu i dalje bile na svega nekoliko inča od mojih. Nevoljno je ponovo dohvatio kormilo. Namrštenih veđa, opet se usredsredio na more. "Biće bolje da siđeš", reče on lagano, kao da o nečemu razmišlja. Više me nije pogledao.

"Pokušaću da nađem nešto da ti previjem glavu", rekoh mu, besna na samu sebe što mi je glas bio tako slab. More je i dalje besnelo, a tamni zidovi vode kretali su se svuda oko nas. Ali to nije moglo da objasni osećanja koja su me prožimala dok sam posmatrala njegovu mokru kosu koja se cedila i mesta na kojima mu je mokra, pocepana košulja prianjala uz vitko, mišićavo telo.

Nikako nisam mogla da se povratim dok sam se spuštala niz stepenice. Pomislih, Solarin me je, nema sumnje, zagrlio iz zahvalnosti - i to je bilo sve. Zašto mi je onda stomak razdiralo to čudno osećanje? Zašto sam još pred sobom videla njegove prozračne, zelene oči, tako prodorne u trenutku pre no što me je poljubio?

Probijala sam se kroz kabinu pri nejasnoj svetlosti što je dopirala kroz okrugli prozor. Mreža se otkačila sa zida. Lili je sedela u uglu, držeći ukaljanog Karioku u krilu. On joj se nožicama oslonio o grudi i pokušavao da je lizne po licu. Živnuo je kada me je čuo kako se probijam kroz slanu vodu nesigurnim korakom, udarajući čas u kuhinjske elemente čas o krevete. U prolazu sam vadila predmete iz vode i ubacivala ih u sudoperu.

"Kako si?" upitah Lili. Cela kabina smrdela je na povraćanje. Nisam imala naročitu želju da zagledam vodu kroz koju sam gazila.

"Umrećemo", mrmljala je ona. "Blagi Bože, posle svega što smo preživele, ipak ćemo umreti. I to sve zbog tih prokletih figura."

"Gde su?" upitah upaničeno, pomislivši da je moj san možda predstavljao opomenu.

"Ovde su u torbi", reče ona, izvukavši vreću iz vode u kojoj je sedela. "Kada se brodić onako strašno strmoglavio, poletele su preko prostorije i udarile me - a mreža se otkačila. Sva sam u modricama..." Lice joj je bilo svo umrljano od suza i prljave vode.

"Skloniću ih", rekoh joj. Zgrabivši vreću, gurnuh je u ormanić ispod sudopere i zatvorih vrata. "Mislim da ćemo uspeti da se izvučemo. Oluja se smiruje. Ali Solarin je zadobio gadan udarac po glavi. Moram naći nešto čime bih mu očistila posekotinu."

"Videla sam u kupatilu neke lekarije", obavesti me ona slabim glasom, pokušavši da ustane. "Oh, Bože, baš mi je muka."

"Pokušaj da se vratiš u krevet", predložih joj. "Možda je gornji ležaj najsuvlje mesto što ćeš ga naći u ovoj prostoriji. Vratiću se gore da mu pomognem."

Kada sam izišla iz malog kupatila sa natopljenom kutijom za prvu pomoć koju sam otkrila među otpacima, našla sam Lili na gornjem ležaju kako leži na boku i ječi. Karioka je pokušavao da se zavuče pod nju tražeći neko toplije mesto. Oboje sam ih pomilovala po mokrim glavama, a zatim se s naporom ponovo popela uz škripave stepenice, dok se brodić ljuljao i propinjao poda mnom.

Nebo je sada već bilo svetlije - boje čokoladnog mleka - a daleko ispred nas primetila sam nešto što je ličilo na mrlju sunčeve svetlosti na površini vode. Da li je moguće da je ono najgore prošlo? Osetila sam olakšanje i spustila se na klupu pored Solarina.

"Nigde ni parčeta suvog zavoja", rekoh mu, otvarajući metalnu kutiju za prvu pomoć iz koje je curela voda. Zatim sam počela da preturam po njoj. "Ali ima joda, a tu su i makaze..." Solarin baci pogled na kutiju, izvadi punu tubu neke klizave masti i dodade mi je, ne podigavši pogled.

"Možeš me ovim namazati, ako hoćeš", izgovori on, usmerivši pogled ponovo na vodu i otkopčavajući jednom rukom košulju. "Dezinfekovaće ranu i delimično zaustaviti krvarenje. Mogla bi zatim da isečeš moju košulju u trake za povijanje..."

Pomogla sam mu da skine vlažnu košulju sa ramena i izvuče ruku, ne skidajući pogled sa mora. Osećala sam toplinu njegove kože na samo nekoliko inča od sebe. Pokušala sam da ne mislim na to kada je ponovo progovorio.

"Oluja jenjava", reče on kao da razgovara sam sa sobom. "Ali čekaju nas mnogi problemi. Debljenjak se polomio, a flok se raspao. Ne možemo stići do Marselja. Pored toga, dosta smo skrenuli sa kursa - moraću da odredim gde se nalazimo. Čim mi zaviješ ranu, preuzećeš kormilo, a ja ću malo pogledati karte."

Lice mu je bilo poput maske dok je zurio u more, a ja pokušavala da ne gledam u njegovo telo, na samo nekoliko inča o moga, dok je nag do pojasa sedeo na klupi. Šta se to dešavalo sa mnom? Razmišljala sam. Mora da sam skrenula usled svih nedavnih užasa koji su me snašli, ali sve o čemu sam mogla da razmišljam dok se brodić kretao preko talasa, bile su njegove tople usne i boja njegovih očiju zagledanih u moje...

"Ako ne stignemo do Marselja", primetih, nateravši sebe da se priberem, "avion će poleteti bez nas?"

"Da", odvrati Solarin, čudno se osmehujući i ne skidajući pogled s mora. "Kakva grozota - možda ćemo biti primorani da se iskrcamo na nekom udaljenom mestu. Mogu meseci proći pre nego što nađemo neki prevoz." Dok je on govorio, ja sam klekla i stala da mu razmazujem mast po glavi. "Užas... šta bi uradila da zaglaviš na nekom pustom ostrvu sa ludim Rusom koji može da te zabavi samo šahom?"

"Pretpostavljam da bih naučila da ga igram", odvratih, zavijajući mu glavu. On se odjednom trgnu.

"Zavoji mogu da pričekaju", reče on, zgrabivši me za zglavke šaka u kojima sam držala gomilu lekarija i traka napravljenih od njegove košulje. Nagnao me je da ustanem i dok sam tako stajala na klupi, on me rukama obujmi oko nogu, prebaci me preko ramena poput vreće krompira i preko sedišta iziđe iz kapetanske kabine na palubu, dok se brodić i dalje kotrljao preko talasa.

"Šta to radiš?" nasmejah se, lica priljubljenog uz njegova leđa dok mi se krv slivala u glavu.

On me pusti da skliznem uz njegovo telo i dodirnem stopalima palubu. Voda se prelivala preko naših bosih stopala dok smo tako stajali jedno naspram drugoga, održavajući ravnotežu.

"Pokazaću ti šta još ruski šahovski velemajstor ume", reče on, posmatrajući me. Sivozelene oči mu se nisu smešile. Privukao me je k sebi i naše usne i tela se sretoše. Osećala sam toplinu njegovog nagog tela kroz mokru košulju. Slana voda kapala mi je s njegovog lica u otvorena usta dok mi je ljubio oči, lice. Šake su mu bile zapletene u moju mokru kosu. Kroz hladnu, mokru tkaninu koja se lepila za mene osećala sam kako me i samu obliva toplina, topeći me iznutra kao što sunce leti topi led. Uhvatila sam ga za ramena i zarila lice u njegovu čvrstu kožu na golim prsima. Solarin mi je nežno šaputao na uvo dok se brod propinjao i spuštao, a mi se pomerali zajedno s njim...

"Poželeo sam te još onog dana u šahovskom klubu." Povukao mi je lice unazad kako bi mi se zagledao u oči. "Poželeo sam da te uzmem tamo na podu - bez obzira na sve one radnike. One noći kada sam otišao u tvoj stan da ostavim poruku, umalo nisam ostao, nadajući se da ćeš nekim slučajem ranije stići kući i tamo me zateći..."

"Da bi mi poželeo dobrodošlicu u Igru?" nasmeših se.

"Do đavola i s tom Igrom", izgovori on ogorčeno, posmatrajući me tim svojim očima nalik na dva tamno zelena bazena strasti. "Rekli su mi da ti ne prilazim... da se ne upuštam s tobom ni u kakvu vezu. Svake noći razmišljao sam o tome, želeo te. Blagi Bože, trebalo je to da uradim još pre nekoliko meseci..." Počeo je da mi otkopčava košulju. Prstima je prelazio preko moje kože i ja osetih kako nas povezuje neka užasna sila, koja iz mene izvlači sve osim jedne misli.

On me podiže i položi na mokra i zgužvana jedra. Pena nas je prskala sa svakim naletom talasa. Jarboli iznad nas su škripali, nebo je bilo bledožućkasto. Solarin me je posmatrao, glave nadnete nada mnom, prelazeći usnama preko moje kože poput vode i dodirujući mi mokro telo na mestima gde mi je uklonio odeću. Njegovo se telo spajalo sa mojim toplinom i žestinom katalizatora. Uhvatila sam se za njegova ramena osetivši da me njegova strast razara.

Tela su nam se kretala s takvom žestinom i primarnom snagom poput mora koje se valjalo pod nama. Osetila sam kako propadam - propadam, a onda sam začula Solarinovo tiho ječanje. Osetila sam kako mi zariva zube u telo, kako njegovo telo uranja u moje.

Solarin je ležao preko mog tela na jedrima, jedne šake zapletene u moju kosu, dok mu se sa plave glave voda cedila po mojim grudima, a zatim oticala do pupka. Kako je to bilo čudno, pomislih dok sam spuštala šaku na njegovu glavu; čini mi se kao da ga poznajem celog života, a sreli smo se svega tri puta - ovo je bio četvrti. O Solarinu nisam znala ništa osim onoga što sam čula od Lili i Hermanolda u klubu i onoga čega se Nim prisetio iz svojih časopisa o šahu. Nisam imala pojma gde Solarin živi, kako provodi vreme, ko su mu prijatlji, da li jede jaja za doručak, spava li u pidžami. Nikada ga nisam pitala kako je umakao svojim čuvarima iz KGB-ea i zašto su oni uopšte bili uz njega. Niti sam znala kako to da je rođenu baku sreo samo jednom ranije.

Odjednom mi je sinulo zašto sam naslikala njegov portret još pre no što sam ga i upoznala. Verovatno sam ga primetila dok se motao oko mog stana na biciklu, a da to nisam svesno upamtila. Ali čak ni to nije bilo važno.

Bilo je stvari koje odista nisam morala da znam - natprirodne odnose i događaje koji predstavljaju stožere u životima većine drugih ljudi. Ali ne i u mom. Kada je Solarin bio u pitanju, uspela sam da zavirim ispod tajne, maske hladne spoljašnosti - i da sagledam ono što se nalazilo u samom jezgru. A tamo sam videla strast, neutaživu žeđ za životom - strast za otkrivanjem istine koja se nahodi iza vela. Ta mi je strast bila bliska, jer je bila slična mojoj.

To je bilo ono što je Mini videla u meni i zbog čega me je želela - zbog te strasti, koju je ona onda usmerila ka potrazi za figurama. Zato je upozorila unuka da me zaštiti, ali da mi ne smeta, da se ne upušta sa mnom. Kada se Solarin okrenuo i pritisnuo usne na moj stomak, osetila sam prijatnu jezu kako mi se penje uz kičmu. Dodirnuh mu kosu. Nije bila u pravu, pomislih. Postojao je sastojak koji je previdela u alehmijskom napitku što ga je spravila da bi zauvek pobedila zlo. Sastojak na koji je zaboravila bila je ljubav.

More se smirilo i sada smo se ljuljuškali na blatnjavo smeđim talasima. Posle dužeg vremena smo se pomerili. Nebo je postalo sjajno i potpuno belo, sjalo je bez sunca. Potražismo našu hladnu, vlažnu odeću i uvukosmo se u nju. Bez ijedne reči Solarin dohvati nekoliko traka svoje bivše košulje i njima obrisa svoju krv sa mog tela. Zatim me pogleda očima zelenim kao more i osmehnu se.

"Imam za tebe neke loše vesti", reče, obgrlivši me jednom rukom, a drugom pokaza preko blagih, tamnih talasa. Tamo u daljini, svetlucajući naspram odsjaja vode, uzdizalo se nešto što je ličilo na fatamorganu. "Zemlja", prošaputao mi je u uvo. "Pre dva sata, ne znam šta bih dao za takav prizor. Ali sada, radije bih se pretvarao da taj prizor nije stvaran..."

Ostrvo se zvalo Formentera i nalazilo se na južnom zavoju balearskog arhipelaga, nedaleko od istočne obale Španije. To je značilo, brzo sam sračunala, da nas je oluja odvukla 150 milja na istok od našeg prvobitnog kursa, tako da smo sada bili podjednako udaljeni od Gibraltara i Marselja. Bilo je gotovo nemoguće stići u predviđeno vreme na avion koji će nas čekati na tom potezu tla blizu Kamarga, čak i pod uslovom da smo imali ispravan brodić. Ali sa polomljenim debljenjakom, pocepanim jedrima i opštim haosom na palubi - morali smo pristati da utvrdimo štetu i izvršimo brojne popravke. Kada nas je Solarin dovezao pomoću pouzdanog malog motora do usamljenog zaliva na južnom delu ostrva, sišla sam dole da pozovem Lili kako bismo zajedno napravili alternativni plan.

"Nikada nisam ni sanjala da ću osetiti olakšanje što sam provela noć ljuljajući se u sanduku punom vode", zabezeknuto primeti Lili kada vide na šta liči paluba. "Ovde kao da je vođen rat. Hvala Bogu što mi je bilo muka i što nisam prisustvovala ovoj katastrofi." Iako je još u licu izgledala dosta izbečeno, činilo se da joj se vratila pređašnja snaga. Stala je da korača po palubi prekrivenoj otpacima i natopljenim platnom, udišući svež vazduh.

"Imamo problem", rekoh joj čim sve troje sedosmo da porazgovaramo. "Ne možemo stići na avion. Moramo smisliti kako da se dokopamo Menhetna, a da pri tom nigde ne moramo da prođemo s ovim figurama kroz carinu, to jest da zaobiđemo pasošku kontrolu."

"Mi sovjetski građani", stade da joj objašnjava Solarin jer ga je začuđeno pogledala, "nemamo baš 'carte blanche' da putujemo gde nam je volja. Pored toga, Šarif će paziti na sve aerodrome uključujući, ubeđen sam, i one na Ibici i Majorki. Pošto sam obećao Mini da ću vas obe žive i zdrave vratiti - zajedno sa figurama - izložiću vam svoj plan."

"Samo napred - trenutno sam za, bilo šta da predložiš", reče Lili, razmršujući Kariokino mokru i slepljenu dlaku dok se on otimao da joj pobegne iz krila.

"Formentera je malo ribarsko ostrvo. Meštani su navikli da ovamo svraćaju preko dana povremeni posetioci sa Ibice. Ova draga je dosta zaklonjena - niko nas neće primetiti. Predlažem da odemo do lokalnog mesta, kupimo novu odeću i zalihe i raspitamo se da li bismo mogli da nabavimo novo jedro i alat. To će verovatno dosta da košta, ali za otprilike nedelju dana moći ćemo ponovo da zaplovimo i jednostavno ćemo otići tiho kao što smo i došli.

"Zvuči sjajno", složi se Lili. "Još imam dosta vlažnog novca. Nova odeća bi mi svakako dobro došla, kao i nekoliko dana odmora od ove histerije. A kada svi budemo ponovo u top-formi, gde predlažeš da krenemo?"

"U Njujork", odvrati Solarin, "preko Bahamskih ostrva, a zatim preko okeana."

"Šta?!!" povikasmo Lili i ja u glas.

"Do Njujorka mora da ima četiri hiljade milja", dodadoh užasnuta, "i ti misliš da ih pređemo brodom koji je jedva preživeo tri stotine po oluji."

"U stvari, čeka nas gotovo pet hiljada putem koji imam na umu", primeti Solarin uz osmeh. "Ako je Kolumbo uspeo, zašto ne bismo i mi? Ovo je možda najgore doba godine za plovidbu po Sredozemlju, ali je zato najpogodnije za prelazak preko Atlantika. Uz pristojan povetarac, stići ćemo za manje od mesec dana - a vas dve ćete za to vreme postati odlični mornari."

Lili i ja smo bile suviše iscrpljene, prljave i gladne da bismo se upustile u prepirku. Pored toga, moje sećanje na oluju izbledelo je pred onim što se dogodilo između Solarina i mene neposredno posle nje. Ideja da čitav mesec provedemo na sličan način nije mi se više činila baš toliko neprihvatljiva. Tako smo nas dve krenule u potragu za gradom na tom sićušnom ostrvu, a Solarin je ostao da počisti palubu.

Dani provedeni u napornom radu po divnom, zlatastom vremenu učinili su da se malo opustimo. Kuće na Formenteri bile su belo okrečene, a ulice pune peska; unaokolo su se nalazili maslinjaci i tihi izvori, starice su bile odevene u crno, a ribari u košulje na pruge. Sve to, sa pozadinom od beskrajnog azurnog mora, predstavljalo je melem za oči i dušu. Jeli smo svežu morsku ribu, zrelo voće sa drveća, pili jako mediteransko vino, udisali okrepljujući slani vazduh i već posle tri dana na nama su počele da se primećuju promene. Koža nam je postala zategnuta - pa je čak i Lili počela da dobija normalne obline i mišiće jer je ravnopravno s nama učestvovala u sređivanju broda.

Lili je svake večeri igrala šah sa Solarinom. Iako joj nikada nije dopuštao da ga pobedi, posle svake igre joj je objašnjavao gde je pogrešila i to krajnje podrobno. Posle izvesnog vremena, ne samo da je počela te poraze dobro da podnosi, već i da postavlja Solarinu pitanja kada bi je zbunio nekim potezom. Ponovo ju je šah potpuno zaokupio, tako da uopšte nije primetila da sam - još od prve večeri na ostrvu - izabrala da spavam na palubi sa Solarinom, a ne u kabini u kojoj se ona smestila.

"Stvarno ima ono nešto", rekao mi je jedne noći Solarin, dok smo sami sedeli na palubi, zagledani u more ćutljivih zvezda. "Sve što je njen deda imao - pa i više od toga. Biće odličan šahista, ako uspe da zaboravi da je žena."

"Kave veze ima s tim činjenica da je žena?" upitah.

Solarin se nasmeši i povuče me za kosu. "Devojčice se razlikuju od dečaka", reče on. "Hoćeš da ti dokažem?"

Nasmejala sam se i zagledala u njega pri bledoj mesečini. "Bio si sasvim jasan", odvratih.

"Različito razmišljamo", dodade on, skliznuvši na palubu kako bi mi spustio glavu u krilo. Podigao je pogled prema meni i ja shvatih da to ozbiljno misli. "Na primer, da bi otkrila formulu koja se krije u Monglanskoj garnituri, ti bi verovatno tom zadatku prišla na sasvim drugačiji način od mene."

"Dobro", odvratih smejući se. "Kako bi ti prišao tom zadatku?"

"Pokušao bih da napravim spisak svega što znam", reče, posegnuvši za mojim brendijem. "Zatim bih pokušao da kombinovanjem raspoloživih pojedinosti dođem do rešenja. Priznajem, međutim, da sam u maloj prednosti nad tobom. Na primer, ja sam možda jedina osoba koja je u proteklih hiljadu godina videla tkaninu, figure i takođe bacila pogled na tablu." On podiže pogled kada oseti da sam se iznenađeno pomerila.

"Kada je tabla pronađena, u Rusili su se ubrzo našli oni koji su na sebe preuzeli zadatak da pronašu i ostale figure. Razume se, svi su oni pripadali timu beloga. Verujem da je Brodski - KGB-eovac koji me je dopratio u Njujork - jedan od njih. Stao sam da se ulagujem visokim vladinim funkcionerima, stavljajući im do znanja, a sledeći Mordekajeva uputstva, da znam gde se nalaze figure i da ih mogu dobaviti."

Lagano se vratio na svoju prvobitnu misao. Zagledavši se u mene pri srebrnastoj svetlosti, on reče: "Video sam toliko simbola u toj garnituri, što me navodi na pomisao da možda postoji više formula. Konačno - kao što si već pogodila - ti simboli ne predstavljaju samo planete i znake zodijaka, već i elemente iz periodnog sistema. Meni se čini da bi nam bila potrebna drugačija formula ako bismo želeli svaki elemenat da pretvorimo u neki drugi. Ali otkud znamo koje simbole treba kombinovati i kojim redom? Otkud znamo da je bilo koja od tih formula ispravna?"

"Pomoću tvoje teorije to nikada ne bismo saznali", odvratih, otpivši gutljaj brendija dok je mozak počinjao da mi radi. "U njoj ima suviše nasumičnih varijabila - suviše permutacija. Možda ne znam mnogo o alhemiji, ali formule su mi veoma bliske. Sve što smo do sada saznali ukazuje na to da postoji samo jedna formula. Ali možda ne onakva kakvu mi tražimo..."

"Kako to misliš?" upita Solarin, pogledavši me.

Od našeg prispeća na ovo ostrvo, niko od nas nije pomenuo figure u vreći sklonjenoj u ormanić pod sudoperom. Kao po nekom neizgovorenom sporazumu - nijedno od nas nije želelo da naruši ovu kratku idilu pominjući potragu koja nam je u toj meri ugrozila živote. Ali pošto me je Solarin već bocnuo, pomenuvši formulu, ponovo sam počela da razmišljam o nečemu što mi se, poput zubobolje, motalo po glavi svih ovih nedelja i meseci.

"Hoću da kažem kako mislim da postoji samo jedna formula, sa krajnje jednostavnim rešenjem. Kakvog bi imalo smisla obaviti je takvim velom tajne da je niko ne može odgonetnuti? To ti je kao sa piramidama - hiljadama godina ljudi nagvaždaju o tome kako su se Egipćani namučili dok nisu dovukli sve te granitne i krečnjačke blokove teške i po dve hiljade tona koristeći svoja primitivna oruđa. A piramide su ipak tu gde jesu. Ali šta ako oni te blokove nisu dovlačili na taj način? Egipćani su bili alhemičari, zar ne? Onda su verovatno znali da se to kamenje može rastopiti u kiselinu, kiselina sipati u kablić, i onda na licu mesta ponovo od nje sklepati kamenje kao što se pravi cement."

"Nastavi", reče Solarin, posmatrajući me na mesečini s čudnim osmehom na licu. Iako sam ga gledala odozgo, pomislila sam kako je zgodan.

"Figure Monglanske garniture sijaju u mraku", primetih, grabeći napred. "Znaš li šta se dobija raspadanjem žive? Dva radioaktivna izotopa - jedan nestaje u toku nekoliko časova ili dana i pretvara se u talijum, a drugi u radioaktivno zlato."

Solarin se prevrnu na stomak, osloni na lakat i pomno se zagleda u mene. "Ako mi dopustiš da na trenutak izigravam đavoljeg advokata", reče, "istakao bih da ti u svojim razmišljanjima ideš od posledice ka uzroku. Kažeš, ako postoje figure koje su transmutovane, onda mora postojati formula pomoću koje je to učinjeno. Čak i da je tako - zašto bi to bila ova formula? I zašto misliš da postoji samo jedna, a ne njih pedeset ili sto?"

"Zato što su u nauci, kao i u prirodi, najčešća ona rešenja koja su najednostavnija - ona koja su očigledna - ta su i najbolja", odvratih. "Mini je mislila da postoji samo jedna formula. Rekla je da se sastoji iz tri dela: table, figura i tkanine." Sledila sam se, jer mi je nešto palo na pamet. "Kao lilihip, makaze, hartija", rekoh. Kada me Solarin zbunjeno pogleda, dodadoh: "To je dečja igra."

"I ti me podsećaš na dete." Nasmejao se i ponovo otpio malo mog brendija. "A deca su u srcu bili i svi veliki naučnici. Nastavi."

"Figure prekrivaju tablu - tkanina prekriva figure", počeh da razrađujem ovu misao. "Znači, prvi deo formule mogao bi da opisuje šta, drugi da kazuje kako, a treći... da objašnjava kada."

"Hoćeš da kažeš da simboli na tabli opisuju koje su sirovine - elementi - upotrebljeni", poče Solarin, trljajući povijenu posekotinu na glavi, "figure govore u kojim odnosima ih treba kombinovati, a tkanina govori kojim redom?"

"Otprilike", rekoh, trepereći od uzbuđenja. "Kao što si kazao, ti simboli opisuju elemente iz periodnog sistema. Ali prevideli smo prvu stvar koju smo primetili. Oni takođe predstavljaju planete i znake zodijaka! Treći deo nam kazuje kada tačno - u koje vreme, kog meseca ili godine - treba obaviti pojedine delove tog procesa!" Ali čim sam to izgovorila, znala sam da to nema veze. "Zašto bi bio važan dan ili mesec kada počneš ili završiš neki eksperiment?"

Solarin je trenutak ćutao, a zatim je lagano izgovorio, onim svojim suviše naglašenim, formalnim engleskim kojim se koristio kada je bio veoma napet.

"Znala bi da je to i te kako važno", reče mi on, "da razumeš šta je Pitagora podrazumevao pod frazom 'muzika sfera'. Mislim da si na dobrom putu. Hajdemo po figure."

Lili i Karioka su hrkali svako na svom ležaju kada sam sišla dole. Solarin je ostao da upali lampu na palubi i postavi portabl šahovsku garnituru koju su Lili i on koristili svake večeri.

"Šta se dešava?" upita Lili, dok sam preturala po mraku tražeći vreću koju sam ostavila pod sudoperom.

"Rešavamo zagonetku", rekoh veselo. "Hoćeš da se pridružiš?"

"Svakako",odvrati ona. Čula sam dušek kako škripi dok je silazila sa ležaja. "Baš sam se pitala kada ćete me vas dvoje pozvati na svoje noćne dogovore. Šta se zapravo događa između vas dvoje, ili možda to ne bi trebalo da pitam?" Bilo mi je drago što je u kabini vladao mrak - osetila sam da sam pocrvenela. "Zaboravi", nastavi Lili. "Taj je đavo veoma zgodan, ali nije moj tip. Jednog od ovih dana srediću ga u šahu."

Popesmo se uz stepenice; Lili je preko spavaćice navukla džemper i mi posedasmo na tapaciranu klupu u kapetanskoj kabini, smestivši Solarina u sredinu. Lili je nasula sebi piće, a ja sam iz vreće izvukla figure i tkaninu koju sam raširila po podu, a zatim figure poređala po njoj tako da je svetlost lampe sve dobro obasjavala.

Pošto sam ukratko obavestila Lili o čemu smo razgovarali, zavalila sam se unazad i pod prepustila Solarinu. Brodić se ljuljuškao, a talasi nežno udarali o njegove bokove. Topli povetarac nas je milovao dok smo tako sedeli ispod Vaseljene zvezda. Lili je dodirivala tkaninu i posmatrala Solarina s čudnim izrazom na licu.

"Šta je tačno Pitagora podrazumevao pod 'muzikom sfera'?" upita ga ona.

"Smatrao je da je Vaseljena sazdana od brojeva", odvrati Solarin, posmatrajući figure iz Monglanske garniture. "Da, baš kao što note muzičke lestvice ponavljaju oktavu za oktavom, tako i sve stvari u prirodi obrazuju slično ustrojstvo. On je začetnik jedne oblasti u matematici u kojoj su najveća dostignuća napravljena, bar mi tako mislimo, tek u skorašnje vreme. Ta se oblast naziva harmonijska analiza i predstavlja osnovu oblasti kojom se bavim, akustičke fizike, a takođe je ključni činilac u kvantnoj fizici."

Solarin je ustao i počeo da korača. Setih se da je jednom kazao kako mora da se kreće da bi mogao da razmišlja.

"Osnovna ideja", nastavi on, dok ga je Lili pomno posmatrala, "jeste da se može izmeriti svaka pojava koja se periodično ponavlja. To jest, svaki talas - bilo zvuka, toplote ili svetlosti - čak i morska plima. Kepler je koristio ovu teoriju u otkrivanju zakona po kojima se kreću planete. Njutn - da bi objasnio zakon opšte gravitacije i precesije ravnodnevice. Leonard Ojler ju je koristio da bi dokazao da svetlost ima oblik talasa i da njena boja zavisi od talasne dužine. Ali tek je Furije, veliki matematičar iz osamnaestog veka, otkrio metod kojim se mogu meriti svi talasni oblici - uključujući i atomske." Okrenuo se ka nama i pogledao nas očima koje su sijale u polumraku.

"Znači, Pitagora je bio u pravu", primetih. "Vaseljena je odista sazdana od brojeva koji se ponavljaju matematičkom preciznošću i mogu se izmeriti. Da li smatraš da je to tajna koju krije u sebi Monglanska garnitura - harmonijska analiza molekularne strukture? Merenje talasa da bi se analizirala struktura elemenata?"

"Ono što se može izmeriti može se i shvatiti", odvrati lagano Solarin. "A ono što se može shvatiti može se i izmeniti. Pitagora je izučavao stvari sa najvećim alhemičarem toga vremena - Hermesom Trismegistusom, koga su Egipćani smatrali otelovljenjem velikog boga Tota. Upravo on je definisao prvo načelo alhemije: 'Kakvo gore, takvo dole'. Talasi vaseljene ponašaju se isto kao i talasi najsićušnijeg atoma - a može se pokazati da jedni sa drugima stupaju u međudejstva." Zastao je i okrenuo se da pogleda u mene.

"Dve hiljade godina kasnije, Furije je pokazao kako to stupaju u međudejstva. Maksvel i Plank otkrili su da se sama energija može opisati terminima tih talasnih oblika. Poslednji korak učinio je Ajnštajn koji je dokazao da ono što je Furije predložio kao analitičko oruđe ima puni korelat u stvarnosti - da materija i energija imaju oblik talasa koji se mogu transformisati jedni u druge."

Nešto se kuvalo u mom umu. Zurila sam u tkaninu po kojoj su klizili Lilini prsti, prateći zlatna tela isprepletenih zmija koje su obrazovale broj osam. Negde duboko u mom umu stvarala se veza između te tkanine - labrysa/lavirinta koji je Lili opisala - i onoga što je Solarin upravo ispričao o talasima. Kakvo je gore takvo je i dole. Makrokosmos, mikrokosmos. Materija, energija. Šta je sve to značilo?

"Osmica", izgovorila sam na glas, iako sam još bila izgubljena u mislima. "Sve vodi nazad ka Osmici. Labrys ima oblik osmice. Isto kao i spirala koju dobijamo precesijom ravnodnevice što nam ju je Njutn pokazao. Pa onaj mistični obilazak opisan u našem dnevniku - onaj u kome je Ruso učestvovao u Veneciji - imao je takođe oblik osmice. Zatim znak za beskonačno..."

"O kakvom to dnevniku govoriš?" upita Solarin, iznenada se trgnuvši. S nevericom se zagledah u njega. Zar je moguće da je Mini pokazala nama nešto za šta njen unuk uopšte nije znao?

"Knjiga koju nam je dala Mini", odgovorih mu. "Dnevnik francuske opatice koja je živela pre dve stotine godina. Prisustvovala je iskopavanju garniture u opatiji Monglan. Nismo imale vremena da ga pročitamo do kraja. Evo ga ovde..." Čim sam počela da ga izvlačim iz torbe, Solarin je poskočio.

"Blagi Bože", povika on, "znači na to je mislila kada mi je kazala da je konačni ključ kod tebe. Zašto mi ga ranije nisi pomenula?" Prstima je dodirivao meku kožu poveza knjige koju sam držala u ruci.

"Mnogo toga mi se motalo po glavi", odvratih. Otvorila sam knjigu na mestu gde se opisivao Dugi Marš - ceremonija koja se održava u Veneciji. Sve troje se nagnusmo nad knjigu pri svetlosti sveće i nekoliko trenutaka smo ćutke čitali. Lili lagano razvuče usta u osmeh i okrenu se ka Solarinu, upravivši u njega svoje krupne, sive oči.

"Ovo su šahovski potezi, je li tako?" upita ona.

On klimnu. "Svaki potez na liku osmice u ovom dijagramu", reče on, "odgovara simbolu na istom mestu na ovoj tkanini - verovatno simbolu koji su videli i u obredu. Ako ne grešim, on nam kazuje o kojoj je figuri reč i gde ona po logici stvari treba da stoji na tabli. Šesnaest koraka, a svaki se sastoji od tri zasebna obaveštenja. Verovatno ona tri koja si malopre pomenula: šta, kako i kada..."

"Kao kod trigrama I-Činga", primetih. "Svaka skupina sadrži veliki deo obaveštenja."

Solarin je zurio u mene. Zatim se nasmejao. "Upravo tako", reče, stegnuvši mi rame. "Hajdemo, šahisti. Otkrili smo strukturu Igre. Hajde da sad sve to lepo uklopimo i otkrijemo prolaz koji vodi u beskonačnost."

Celu noć probdeli smo nad tom zagonetkom. Sada mi je jasno zašto matematičari osete kako ih prožima neki transcendentalni talas energije kada otkriju novu formulu ili ugledaju kakvo novo ustrojstvo u nečemu u šta su prethodno pogledali hiljadu puta. Samo je u matematici postojao smisao kretanja kroz drugu dimenziju, onu koja ne postoji u vremenu i prostoru - osećanje da upadate u zagonetku i propadate kroz nju i da vas ona okružuje u fizičkom smislu.

Nisam bila neki naročiti matematičar, ali shvatala sam Pitagoru kada je kazao da su matematika i muzika jedno. Dok su se Lili i Solarin mučili nad šahovskom tablom, a ja pokušavala da to ustrojstvo zabeležim, prožimao me je osećaj kao da čujem kako mi formula Monglanske garniture peva. Kao da mi je neki eliksir potekao venama, zanoseći me svojim prelepim skladom dok smo se ukopavali u tle pokušavajući da pronađemo ustrojstvo u figurama.

A to nije bilo nimalo lako. Kao što je Solarin nagovestio, kada imaš posla sa formulom koja obuhvata šezdeset četiri polja, trideset dve figure i šesnaest mesta na tkanini, broj mogućih kombinacija bio je mnogo veći od ukupnog broja zvezda u poznatoj Vaseljeni. Na osnovu našeg crteža moglo se zaključiti da je pojedine poteze vukao konj, a neke opet top i lovac, ali nismo mogli biti sigurni u to. Celo ustrojstvo moralo se uklopiti u šezdeset četiri polja na tabli Monglanske garniture.

Ovo je otežavala činjenica što nismo znali sa kog polja su pešak i konj krenuli kada je Igra započela, iako smo znali koji pešak i konj su se pomerili na koje polje.

Bez obzira na sve, bila sam ubeđena da postoji ključ čak i za te stvari, pa smo krenuli napred, zadovoljivši se obaveštenjima koja smo trenutno imali. Prvi potez uvek povlači beli - i to obično pešakom. Iako je Lili prigovarala da to nije istorijski de rigueur, naša karta je išla tome u prilog - jer pešak je bio jedina figura koja je na samom početku igre mogla da krene pravo napred.

Da li je kretanje na crtežu podražavalo naizmenično povlačenje belih i crnih figura, ili je trebalo da pretpostavimo - kao u šetnji konjem - da su ti potezi vučeni jednom jedinom figurom koja nasumice skače po tabli? Odlučili smo se za prvu mogućnost, jer je sužavala broj alternativa. Takođe smo odlučili, pošto je u pitanju bila formula, a ne prava partija, da svaka figura može da napravi samo jedan potez i da svako polje može samo jedanput biti zauzeto. Solarin je smatrao da takvo ustrojstvo igre ne bi moglo da se iskoristi u nekoj stvarnoj partiji, ali da je ličilo na ono sa tkanine i naše karte. Samo, što je bilo čudno, bilo je obrnuto - to jest, kao slika u ogledalu obreda koji se održavao u Veneciji.

Kada je svanulo, dobili smo sliku koja je podsećala na Lilinu sliku labrysa. A ako bi ostavili figure koje još nisu bile pomerene na tabli, one su obrazovale još jednu osmicu po vertikali. Znali smo da smo na pragu rešenja:

Zamućenih očiju odvojismo poglede od naših proračuna; ispunjavalo nas je osećanje drugarstva koje je nadilazilo naše pojedinačne takmičarske crte. Lili je počela da se smeje i kotrlja po podu sa Kariokom koji joj je skakutao po stomaku. Solarin je poleteo prema meni poput kakvog ludaka, podigao me i stao da vrti u krug. Sunce je upravo izlazilo, bojeći more crvenom bojom krvi, a nebo biserno ružičastim prelivima.

"Sada moramo samo da se dočepamo table i ostalih figura", rekoh mu, iskriviši lice u grimasu osmeha. "Ubeđena sam da će to za nas biti mačji kašalj."

"Znamo da se još devet figura nalazi u Njujorku", istaknu on, osmehujući mi se pogledom koji je govorio da mu je na pameti još nešto pored šaha. "Mislim da bi trebalo da pođemo i pogledamo ih, a vi?"

"Slažem se, skiperu", javi se Lili. "Podignimo jedra i izvucimo sidro. Glasam za polazak."

"Znači, idemo preko Bare", reče sav srećan Solarin.

"Neka nam se velika boginja Kar smiluje na sva naša nautička preduzetništva", dodadoh.

"Podići ću sidro u to ime", reče Lili. I stvarno je to učinila.