1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

22. ZUGZWANG

Savelij Tartakover, poljski velemajstor

Upravo je prošlo podne kada smo Lili i ja ostavile za sobom talasave vrhove visoravni Tasilija i spustile se u ravnice Admera hiljadu stopa niže, do rubova Djaneta.

Vodu za piće nalazile smo duž puta jer je predeo vrveo od mnogobrojnih rečica koje su navodnjavale Tasili, a ja sam ponela nekoliko grana bogatih svežim dharima, sočnim urmama koje se lepe za prste. To je sve što smo jele od sinoćnje večere.

Od vodiča u Tamritu, šatorskom selu pored koga smo prošle po mraku tek pristigavši u Tasili, iznajmile smo magarce.

Mnogo je neudobnije jahati na magarcima nego na konjima. Šta mi je drugo preostalo nego da izranavljenim stopalima pridodam još nekoliko drugih telesnih nevolja: izranavljen produžetak leđa, bolnu kičmu od beskrajnih časova kaskanja gore-dole po skamenjenim dinama; izgrebane šake od veranja po steni; glaobolju, verovatno od sunčanice. Ali uprkos svemu, bila sam veoma raspoložena. Konačno smo se domogle figura - krenule smo put Alžira. Bar sam ja tako mislila.

Ostavile smo magarce kod vodičevog ujaka u Djanetu, udaljenom četiri sata. Ona nas je u kolima za seno odvezao do aerodroma.

Iako nas je Kamel upozorio da izbegavamo aerodrome, sada je to prosto bilo nemoguće. Otkrili su nam kola i stavili ih pod stražu, a u gradiću ove veličine nemoguće je bilo unajmiti kola. Kako drugačije da se vratimo - u balonima?

"Nisam baš rada da se spustim na alžirski aerodrom", reče Lili, dok smo uklanjale seno sa odeće i prolazile kroz staklena vrata djanetskog aerodroma. "Zar mi nisi sama rekla da Šarif tamo ima kancelariju?"

"Odmah posle imigracionog šaltera", potvrdih. Bilo je još prerano da brinemo o Alžiru.

"Danas više nema letova za Alžir", obavesti nas dama na šalteru za prodaju karata. "Poslednji avion otišao je pre jednog sata. Naredni polazi tek sutra ujutro." Šta smo drugo mogle i da očekujemo u gradu sa dva miliona palmi i dve ulice?

"Šta sad?" upita Lili, povukavši me u stranu. "Ne možemo prenoćiti u ovom burgu. Ako pokušamo da uzmemo sobu u hotelu, tražiće nam isprave, a ja ih nemam. Pronašli su nam kola, što znači da znaju da smo ovde. Mislim da nam je potreban novi plan."

Morale smo se izgubiti odavde - i to brzo. Morale smo odneti figure Mini pre no što se bilo šta dogodi. Vratih se do šaltera za prodaju karata; Lili me je pratila u stopu.

"Ima li koji drugi let danas popodne, nije važno u kom pravcu?" upitah prodavačicu karata.

"Jedino čarter koji se vraća za Oran", odvrati ona. "Zakupila ga je grupa japanskih studenata na putu za Maroko. Kreće za nekoliko minuta, izlaz broj četiri."

Lili je već odmicala ka izlazu broj četiri sa Kariokom pod miškom kao da je vekna hleba, a ja sam je sledila. Ako je iko razumeo jezik novca, onda su to bili Japanci, pomislih. A Lili je imala dovoljno argumenata da se sporazume na bilo kom jeziku.

Vođa grupe, žustri čovečuljak u plavom blejzeru sa prikačenom pločicom na kojoj je pisalo "Hiroši", to mu je verovatno bilo ime, već je propuštao bučne studente kroz izlaz, kada nas dve stigosmo do njega bez daha. Lili mu objasni na enleskom u kakvoj smo situaciji, a ja brzo počeh da prevodim njene reči na francuski.

"Pet stotina dolara u gotovom", ponudi Lili. "Američkih dolara pravo u tvoj džep."

"Sedam pedeset", odvrati on istog časa.

"Dogovoreno", pristade Lili, pa stade da mu odbrojava novčanice ispred nosa. Strpao ih je u džep brže od krupijea iz Las Vegasa. I tako krenusmo.

Do tog leta, uvek sam smatrala Japance kao narod neizmerne kulture i velike prefinjenosti, koji svira umirujuću muziku i drži do ceremonijalnog služenja čaja. Ali ovaj tročasovni let preko pustinje naterao me je da promenim mišljenje. Ovi studenti su sve vreme jurcali gore dole po avionu pričajući raskalašne viceve i pevali na japanskom pesme Bitlsa - prava kakofonija mjaukanja koja me podseti na skičanje slepih miševa koje smo ostavile za sobom u pečinama Tasilija.

Lili nije primećivala ništa od ovoga. U stražnjem delu aviona zanela se igrajući Go sa vođom grupe, nemilosrdno ga pobeđujući u igri koja se smatra japanskim nacionalnim sportom.

Laknulo mi je kada sam kroz prozor aviona ugledala ogromnu ružičasto omalterisanu katedralu koja se nadnosila nad planinskim gradom Oranom. Oran je imao veliki međunarodni aerodrom koji ga je povezivao ne samo sa gradovima Sredozemlja, već i sa obalom Atlantika i podsaharskom Afrikom. Kada smo se Lili i ja iskrcale iz čarter-aviona, setila sam se nečega što mi nije palo na pamet na aerodromu u Djanetu: kako da prođemo pored detektora metala ako budemo morale da menjamo avion.

Stoga sam se smesta uputila, pošto smo Lili i ja izišle iz aviona, prema agenciji za iznajmljivanje automobila. Imala sam prihvatljiv izgovor: u obližnjem gradu Arzevu nalazila se rafinerija nafte.

"Ja sam iz ministarstva za naftu", rekoh službeniku, gurnuvši mu pod nos ministarsku značku. "Potrebna su mi kola da posetim rafineriju u Arzevu. Veoma je hitno - kola iz ministarstva su se pokvarila."

"Žalim, gospođice", poče službenik odmahujući glavom, "nema slobodnih kola i neće ih biti najmanje nedelju dana."

"Nedelju dana! Nalazim se u nemogućoj situaciji! Kola moram imati danas, kako bih proverila nivo produktivnosti. Zahtevam da mi jedna ustupite. Na vašem parkiralištu napolju ima više automobila. Ko ih je rezervisao? Uostalom, ko god da je to učinio, ovo je važnije."

"Da su mi samo javili", reče on, "ali sva ta kola na parkiralištu - tek su danas vraćena. Pojedini klijenti čekaju nedeljama na njih, i svi su oni VIP-i. Kao na primer ovaj..." On izvuče iz ladice gomilu ključeva i stade da zvecka njima. "Pre samo jednog časa telefonirali su iz sovjetskog konzulata. Narednim avionom iz Alžira stiže njihov oficir za vezu po pitanju nafte."

"Ruski oficir za naftu?" frknuh ja. "Mora da se šalite. A kako bi bilo da telefonirate alžirskom ministru za naftu i objasnite mu da neću moći da proverim produktivnost u Arzevu tokom cele naredne nedelje zato što su Rusi - koji pojma nemaju o nafti - ukrali poslednja kola?"

Lili i ja se ozlojeđeno zgledasmo i stadosmo da vrtimo glavama, usled čega službenik postade još nervozniji. Već je žalio što je pokušao da na mene ostavi utisak svojom klijentelom, a naročito što je uopšte pomenuo da je u pitanju jedan Rus.

"U pravu ste!" povika on, izvlačeći potrebna dokumenta i gurajući ih prema meni. "Kako sme sovjetska ambasada da traži kola u tako kratkom roku? Evo, gospođice - potpišite ovo. Dovešću vam kola do ulaza."

Kada se službenik vratio sa ključevima, zamolila sam ga da mi dozvoli da upotrebim telefon kako bih stupila u vezu sa međunarodnim operatorom u Alžiru, uveravajući ga da mu taj razgovor neće biti stavljen na račun. Pozvao mi je Terezu i pružio slušalicu.

"Devojčice!" povika ona, nadjačavši krčanje. "Šta si učinila? Traži te pola Alžira. Ko će drugi to da zna ako ne ja - prisluškivala sam razgovore! Ministar mi je kazao da ti prenesem, ako se javiš, da ne možeš stupiti u vezu s njim. Ne smeš ni prići blizu ministarstvu dok je on odsutan."

"Gde je on?" upitah, nervozno bacivši pogled na službenika koji je pomno slušao, iako se malopre pravio da ne zna engleski.

"Na konferenciji", reče ona značajno. Sranje. Da li je to značilo da je počeo sastanak OPEK-a? "Gde se nalaziš, u slučaju da želi da stupi s tobom u vezu?"

"Na putu sam ka rafinerijama u Arzevu", rekoh glasno, i to na francuskom. "Kola su nam se pokvarila, ali zahvaljujući ljubaznosti službenika u rent-a-karu ovde na oranskom aerodromu, dobile smo drugo vozilo. Prenesite ministru da ću mu se sutra javiti."

"Šta god da uradiš, ne smeš se sada vratiti!" reče Teraza. "Onaj salud iz Persije zna gde si bila - i ko te je tamo poslao. Beži s tog aerodroma što pre možeš. Aerodrome nadziru njegovi ljudi!"

Persijsko kopile kako ga je nazvala, bio je Šarif, koji je očigledno znao da smo bile u Tasiliju. Ali kako je Tereza to saznala - a što je još neverovatnije, kako je pogodila ko me je tamo poslao? A onda se setih da sam Terezu zamolila za pomoć kada sam tragala za Mini Renselas!

"Tereza", nastavih, i dalje posmatrajući službenika i prešavši na engleski, "da li si ti kazala ministru da sam imala sastanak u Kazbahu?"

"Da", odvrati mi ona šapatom. "Vidim da si je pronašla. Neka ti je sada nebo od pomoći, devojčice!" Zatim je dodala još tišim glasom, tako da sam morala da se napregnem kako bih je čula. "Pogodili su ko si!" Linija je trenutak bila nema, a onda se oglasio signal da je veza prekinuta. Spustila sam slušalicu; srce mi je snažno lupalo, a onda sam pokupila ključeve sa pulta.

"E pa", počeh otresito, tresući službenikovu šaku, "ministar će biti veoma zadovoljan kada čuje da ćemo ipak moći da ispitamo situaciju u Arzevu! Ne znam kako da vam zahvalim na pomoći."

Kada smo izišle, Lili uskoči sa Kariokom u reno koji nas je čekao, a ja se smestih za volan. Spustih štitnik za sunce za priobalnu vožnju. Uprkos Terezinom savetu, nameravala sam da se vratim u Alžir. Šta mi je drugo preostalo? Dok smo grabile putem, mozak mi je radio milju na minut. Ako je Tereza mislila ono što mi se činilo da je mislila, onda moj život nije vredeo ni pišljiva boba. Vozila sam kao da me goni sto đavola dok nisam izbila na zavojiti autoput sa dve trake za Alžir.

Do Alžira, koji je ležao na istoku, pružalo se punih 250 milja. Pošto smo prošle pored rafinerija u Arzevu, prestala sam svaki čas da bacam pogled na retrovizor, pa sam na kraju čak i stala i prepustila volan Lili kako bih mogla da nastavim sa prevođenjem Mirelinog dnevnika.

Otvorivši meki, kožni povez, stadoh pažljivo da prevrćem krhke stranice, tražeći mesto gde smo stale. Već je bilo poslepodne i sunce purpurnog oboda u luku se spuštalo prema tamnom moru, praveći duge u peni na mestima gde je voda udarala o stene. Gajevi maslina crnih grana grlili su stene pri kosim zracima popodnevne svetlosti, dok im je lišće podrhtavalo, nalik na deliće metala koji zvone.

Kada sam odvratila pogled od predela koji je promicao, osetila sam kako se vraćam u čudni svet pisane reči. Razmišljala sam kako je to čudno što je ova knjiga postala za mene stvarnija čak i od krajnje stvarnih i neposrednih opasnosti koje su me okruživale. Francuska opatica Mirela postala mi je neka vrsta saputnice u ovoj našoj pustolovini. Njena priča se odvijala pred nama - u nama - nalik na tamni i tajanstveni svet.

Pošto je Lili vozila ćutke, nastavih da prevodim. Osećala sam se kao da slušam priču o vlastitoj potrazi sa usana nekoga ko je sedeo pored mene - žene pred kojom je bio zadatak koji sam samo ja mogla da razumem - kao da je taj šaputavi glas koji sam čula bio moj vlastiti. Negde, u toku moje pustolovine, Mirelina potraga postala je takođe moja potraga. Nastavih da čitam...

Napustila sam zatvor strepeći. U kutiji sa bojama koju sam nosila nalazilo se nastojničino pismo, kao i znatna suma novca koji je priložila da mi se nađe. U njenom pismu takođe je stajalo da će me u engleskoj banci čekati kreditno pismo koje će mi omogućiti da koristim novčane fondove moje pokojne rođake. Ali ja sam odlučila da još ne idem u Englesku - pre toga, morala sam još nešto da obavim. Dete mi se nalazilo u pustinji - Šarlot, za koga sam još tog jutra verovala da ga nikada više neću videti. Rođen je pod Boginjinim pogledom. Rođen je u Igri...

Lili uspori, a ja podigoh pogled sa teksta. Bio je sumrak i oči su me već bolele od naprezanja pri sve bleđoj svetlosti. Prošao je trenutak pre no što sam shvatila zašto je iznenada zaustavila kola pored puta i ugasila farove. Kroz nejasnu svetlost ugledala sam policijska kola i vojna vozila na putu ispred nas - kao i nekoliko putničkih vozila koja su stajala sa strane i čekala da ih pretraže.

"Gde smo?" upitah. Nisam znala da li su nas primetili.

"Otprilike pet milja od Sidi-Fredja - tvog stana i mog hotela. Četrdeset kilometara od Alžira. Za pola sata smo tamo. Šta sad?"

"Ovde ne možemo ostati", odvratih. "A ne možemo ni dalje. Gde god sakrile figure, pronaći će ih." trenutak sam razmišljala. "Nekoliko jardi ispred nas nalazi se luka. Nije unesena ni u jednu kartu, ali odlazila sam tamo da kupim ribu i rakove. To je jedino mesto gde možemo skrenuti, a da se ne vratimo nazad i izazovemo sumnju. Zove se 'La Madrague'. Mogle bismo se tamo zavući dok ne skujemo novi plan."

Krenusmo lagano uz ivicu krivudavog puta dok ne stigosmo do prašnjave staze koja se odvajala od autoputa. Mrak je već uveliko pao, ali u tom je gradu postojala samo jedna ulica koja se protezala duž ivice male luke. Zaustavile smo se ispred jedine krčme u gradiću, mornarskog svratišta gde sam znala da imaju dobre "bouillabaisse". Kroz žaluzine na prozorima primetile smo pukotine svetlosti, isto kao i kroz vrata, koja su u sparno proleće predstavljala tek paravan.

"Ovo je jedino mesto miljama unaokolo gde imaju telefon", obavestih Lili dok smo sedele napolju u kolima i gledale kroz vrata krčme. "Hranu i da ne pominjem. Čini mi se da mesecima nismo jele. Hajde da pokušamo da stupimo u vezu sa Kamelom i vidimo može li nas izvući odavde. Bez obzira na to kako ti gledaš na stvari, mislim da smo u Zugzvangu." Pokazah joj zube u mraku.

"Šta ako ne budemo mogle da ga nađemo?" upita ona. "Šta misliš koliko će odbor za doček ostati tamo? Ne možemo ovde provesti noć."

"Ako se dogovorimo da napustimo kola, možemo peške plažom. Moj stan je svega nekoliko milja udaljen odavde, ako ideš peške. Na taj način bismo zaobišle blokadu na putu, ali bismo se zaglibile u Sidi-Fredju bez kola."

I tako se odlučismo za prvi plan i uđosmo unutra. To je možda bio najgori predlog koji sam imala od početka naše potrage.

Krčma u La Madragui bila je stecište mornara, to je stajalo - ali mornari koji su upravili svoja lica ka nama kada smo ušle izgledali su kao da su stigli pravo iz filma Ostrvo sa blagom. Karioka se zavukao dublje u Lilino naručje, frkčući kao da želi da odagna gadan miris.

"Upravo sam se setila", rekoh joj, kada zastadosmo na pragu. "La Madrague je danju ribarska luka, ali noću je dom alžirske mafije."

"Nadam se da se šališ", odvrati ona, isturi bradu i nas dve krenusmo prema baru. "Ali sve mi se, ipak, čini da se ne šališ."

U tom trenutku stomak mi se zgrči kao nikada do tada. Primetila sam lice koje bih najradije izbrisala iz sećanja. Kada smo ušle u bar, osmehnuo se i dao znak šankeru. Šanker se nagnu ka Lili i meni.

"Pozvane ste za sto u uglu", prošaputa on glasom koji nimalo nije zvučao kao poziv. "Recite šta pijete, i ja ću vas tamo poslužiti."

"Same plaćamo svoja pića", poče Lili nabusito, ali je ja ščepah za ruku.

"Uprskale smo motku", prošaputah joj na uvo. "Ne osvrći se; naš domaćin Long Džon Silver daleko je od kuće." Povedoh je zatim kroz gomilu utihlih mornara, koji su nam se sklanjali s puta kao Crveno more - pravo prema stolu čoveka koji je sam sedeo na suprotnom kraju prostorije. Bio je to trgovac tepisima - El Marad.

Nisam prestajala da mislim o onome što sam nosila u tašni prebačenoj preko ramena i o tome šta bi nam ovaj momak uradio kada bi to otkrio.

"Trik sa toaletom smo već iskoristile", šapnuh Lili na uvo. "Nadam se da imaš još koji u rukavu. Momak koga ćeš uskoro upoznati je beli kralj i uverena sam da zna ko smo nas dve i gde smo bile."

El-Marad je sedeo sam za stolom sa gomilom šibica raspoređenih pred sobom. Vadio ih je iz kutije i ređao na stolu u obliku piramide; niti je ustao niti nas pogledao kada smo stigle.

"Dobro veče, dame", reče on onim užasnim, unjkavim glasom kada priđosmo stolu. "Očekivao sam vas. Za nećete da mi se pridružite u ovoj igri koja se zove nim?" Ukočih se, ali on očigledno nije imao zadnjih misli.

"To je stara engleska igra", nastavi on. "U engleskom slengu 'nim' znači 'uštinuti, zdipiti - ukrasti." Ili to niste znale?" Zatim me je pogledao onim svojim kao ahat crnim očima bez zenica. "Igra je, stvarno, jednostavna. Svaki igrač uklanja jednu ili više šibica iz bilo kog reda piramide, ali samo iz jednog reda. Gubi onaj igrač koji mora da uzme poslednju šibicu."

"Hvala vam što ste nam objasnili pravila", primetih dok sam izvlačila stolicu i zauzimala mesto, isto kao i Lili. "Vi niste odgovorni za onu blokadu na putu, zar ne?"

"Nisam, ali pošto se već našla tamo, iskoristio sam je. Jedino ste ovamo mogle da skrenete, kada se pojavite."

Razume se - kakav sam idiot ispala! S ove strane Sidi-Fredja miljama unaokolo nije bilo drugog grada.

"Niste nas ovde čekali da bismo odigrali ovu igru", primetih, prezrivo posmatrajući piramidu od šibica na stolu. "Šta želite?"

"Ali ipak sam vas čekao da bismo učestvovali u Igri", odvrati on uz zlokobni osmeh. "Ako se ne varam, ovo je unuka Mordekaja Rada, najvećeg stručnjaka svih vremena kada su u pitanju igre - naročito one koje imaju veze sa krađom!" Glas mu je postajao neugodan dok je posmatrao Lili svojim crnim očima punim mržnje.

"Ona je takođe nećaka vašeg 'poslovnog partnera' Luelina, koji nas je upoznao", primetih. "Koju ulogu on igra u ovoj partiji?"

"Jeste li uživali u susretu sa Mokhfi Mokhtar?" upita El-Marad. "Ako se ne varam ona vas je poslala da obavite zadatak sa koga se upravo vraćate?" On ispružni ruku i skloni šibicu iz prvog reda, pa klimnu glavom prema meni dajući mi na znanje da je na mene red.

"Puno vas pozdravlja", obavestih ga, uklonivši dve šibice iz narednog reda. Po umu mi se motalo hiljadu stvari, ali jednim njegovim delom pratila sam i igru - igru zvanu nim. Šibice su bile raspoređene u pet redova, u prvom se nalazila samo jedna šibica, a svaki naredni red sadržao je po jednu više. Na šta me je to podsećalo? Setih se.

"Mene?" upita El-Marad, kome je odjednom postalo nelagodno, bar mi se tako činilo. "Sigurno ste pogrešili."

"Vi ste beli kralj, je li tako?" upitah ga mirnim glasom, posmatrajući kako mu uštavljena koža bledi. "Uzela ti je meru, drugar. Iznenađena sam što ste napustili planine gde ste bili bezbedni zbog jednog ovakvog poteza - istrčali ste na tablu i sada morate da bežite, tražeći zaklon. Loš potez."

Lili je zurila u mene, a El-Marad je progutao knedlu, upiljio se u tablu, pa uklonio još jednu šibicu. Ona me iznenada stegnu ispod stola. Shvatila je šta smeram.

"I ovde ste upravo povukli pogrešan potez", obavestih ga, uprevši prst u šibice. "Ja sam stručnjak za kompjutere, a ova igra nim je, u stvari, binarni sistem. To jest, postoji formula da se dobije ili izgubi. A ja sam upavo pobedila."

"Hoćete da kažete da je sve ovo bila zamka?" sav užasnut prošaputa El-Marad. Zatim skoči, gurnu pri tom sto i rasu sve šibice. "Poslala vas je u pustinju samo da bi mene izvukla napolje? Ne! Ne verujem vam!"

"Ma dobro, samo vi meni nemojte verovati", odvratih. "Još ste kod kuće, bezbedni na svom osmom kvadratu, zaštićeni sa strane. Ne sedite ovde poput prepelice isterane iz grma..."

"Naspram nove crne kraljice", upade pobedonosno Lili. El-Marad se zabulji u nju, a onda vrati pogled na mene. Ustadoh kao da se spremam da pođem, ali on me ščepa za ruku.

"Vi!" povika on, sevajući onaokolo crnim očima. "Znači - napustila je Igru! Prevarila me je..." Ali ja sam se već udaljavala prema vratima, sa Lili koja me je sledila u stopu. El-Marad nas sustiže i ponovo me ščepa za mišicu.

"Figure su kod vas", prosikta on. "Sve ste ovo smislile samo da me zavarate. Ali one su kod vas. Nikada se vi ne biste vratile iz Tasilija bez njih."

"Svakako da su kod mene", rekoh. "Ali nalaze se tamo gde vam nikada ne bi palo na pamet da ih potražite." Morala sam se izgubiti odatle pre no što se doseti gde su. Već smo bile blizu vrata.

U tom trenutku Karioka iskoči iz Lilinog naručja, dočeka se na podu prekrivenom klizavim linoleumom, povrati ravnotežu i zaobiđe nas, razvaljujući se od lajanja dok je jurio prema vratima. Podigoh pogled i sa užasom se zagledah u upravo otvorena vrata na kojima je stajao Šarif, okružen celom brigadom rmpalija u poslovnim odelima koji su ispunili prolaz svojim širokim ramenima.

"Stojte u ime..." poče on. Ali pre no što sam uspela da se priberem, Karioka se stuštio na svoj omiljeni nožni članak. Šarif se presamitio od bola, zakoračio unazad i prošao kroz paravanska vrata krčme, povukavši za sobom i nekoliko stražara. Krenuh odmah za njim i oborih ga izgrebavši mu pri tom lice. Lili i ja pohitasmo prema kolima, a za nama pođoše El-Marad i još pola bara.

"Voda!" povikah preko ramena dok sam trčala. "Voda!" Nismo imale šanse da stignemo do kola, zaključamo se unutra i krenemo. Nisam se osvrnula - već sam nastavila da trčim pravo prema malom doku. Svuda unaokolo ljuljuškali su se ribarski čamci, ovlaš zavezani za stubiće. Okrenula sam se tek kada sam stigla do kraja.

Na keju je vladao haos. El-Marad je bio korak iza Lili. Šarif je pokušavao da otrese Karioku sa noge, koji nije hteo da ga ostavi na miru, tako da se istovremeno borio s njim i zurio u tamu ne bi li pronašao neki pokretni cilj na koji bi mogao da puca. Tri momka su tutnjeći dolazila kejom, pa sam tako bila primorana da uhvatim nos i skočim.

Poslednja stvar koju sam videla pre no što sam dotakla vodu bio je Karioka koga je Šarif zavitlao u vazduh i koji je sada leteo prema moru. A onda sam osetila kako se hladna, mračna voda Sredozemlja sklapa nada mnom. Težina figura iz Monglanske garniture vukla me je nadole, nadole prema dnu.