1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

25. TIŠINA PRED OLUJU

'Preludijum', Vilijem Vordsvort

VERMONT, MAJ 1796.

Taljeran je šepao kroz lisnatu šumu, u kojoj su se pruge sunčeve svetlosti, pune zlatastih čestica, probijale kroz katedralu prolećnih krošnji. Svetlozeleni kolibri proletali su tamo-amo, lebdeći nad veličanstvenim cvetovima nalik na trube boje vina, što su poput velova visili sa starog hrasta, skupljajući iz njih nektar. Tlo pod nogama još je bilo vlažno, a sa drveća se cedila voda od nedavnog pljuska, hvatajući odsjaj svetlosti poput dijamanata razbacanih po raznobojnom lišću.

Već je više od dve godine bio u Americi. Ispunila je njegova iščekivanja - ali ne i nadanja. Francuski ambasador u Americi, osrednji birokrata, odlično je shvatio kakve su Taljeranove političke ambicije, a takođe je bio upoznat sa činjenicom da je optužen za veleizdaju. Onemogućio mu je da stigne do predsednika Vašingtona, što je za posledicu imalo to da mu i u Filadelfiji, kao i u Londonu, glatko zalupe sva vrata pred nosom. Prijatelj i saveznik mu je ostao jedino Aleksandar Hamilton; međutim, on mu nije mogao obezbediti nikakav posao. Taljeran je na kraju ostao bez sredstava za život, pa je bio primoran da proda imanje u Vermontu novopristiglim francuskim emigrantima. To mu je bar omogućilo da preživi.

I dok se sada tako vukao, potpomažući se štapom, preko neravnog terena, premeravajući parcele koje će sutra prodati, uzdahnuo je i počeo da razmišlja o svom promašenom životu. Šta je on to, u stvari, spasavao? U četrdeset drugoj godini nije imao za šta da se uhvati i kaže ovo sam postigao zahvaljujući dugotrajnom obrazovanju i dobrom vaspitanju. Osim nekolicine, Amerikanci su bili divljaci i kriminalci koje su proterale civilizovane zemlje Evrope. Čak ni gornja klasa u Filadelfiji nije mogla da se pohvali boljim obrazovanjem od varvara kakvi su bili Mara, koji je završio za lekara, ili Danton, koji je studirao prava.

Ali večina te gospode koji su prvo pokrenuli, a zatim potkopali Revoluciju, bila je mrtva. Mara ubijen; Kamij Demulan i Žorž Danton istim su taljigama odvezeni na giljotinu; Eber, Šomet, Kuton, Sen-Žist; Leba, koji je radije prosuo sebi mozak nego da dopusti da ga uhapse; i braća Robespjer, Maksimilijan i Ogistin, čija su pogubljenja označila kraj Terora. Da je ostao u Francuskoj, i njega bi zadesila ista sudbina. Ali sada je kucnuo čas da pokupi preostale komadiće. On potapša pismo u džepu i nasmeja se u sebi. Njegovo je mesto bilo u Francuskoj, u sjajnom salonu Žermen de Stal, u kome je pleo veličanstvene političke spletke. A ne ovo mrcvarenje po divljini na koju je i Bog zaboravio.

Odjednom je shvatio da već dugo nije čuo ništa osim zujanja pčela. Sagnuo se da pobode kočić u tle, a zatim se zagledao u lišće i povikao: "Kurtijade, gde si?"

Odgovora nije bilo. Pozvao ga je ponovo, ovog puta glasnije. Iz gustiša dopre tužni glas njegovog sobara.

"Da, monsenjeru - na nesreću da, tu sam."

Kurtijad razmaknu granje i iziđe na malu čistinu. Preko grudiju mu je visila velika kožna torba.

Taljeran prebaci ruku preko sobarevog ramena i oni krenuše nazad kroz gustiš do kamenog traga na kome su ostavili konja i kola.

"Dvadeset parcela zemlje", promrmlja on. "Hajdemo, Kurtijade - ako ovo sutra prodamo, vratićemo se u Filadelfiju s dovoljno novca da platimo put za Francusku."

"Znači da vam je gospođa de Stal javila kako možete da se vratite?" upita Kurtijad i njegovo inače trezveno, ravnodušno lice, razvuče se u nešto što je ličilo na osmeh.

Taljeran zavuče šaku u džep i izvuče pismo od koga se nije razdvajao ovih nekoliko poslednjih nedelja. Kurtijad se zagleda u rukopis i cvetne marke na kojima je bilo ispisano ime Francuske Republike.

"Kao i obično", reče Taljeran, kuckajući po pismu, "Žermen je odmah uskočila u borbu. Istog časa čim se i sama vratila u Francusku, našla je posao svom novom ljubavniku - nekom Švajcarcu po imenu Benžamen Konstant - u samoj švedskoj ambasadi, pred nosem vlastitog muža. Podigla je toliko prašine svojim političkim akivnostima, da su je u samom Konventu optužili za pokušaj monarhističke zavere dok je ona nabijala mužu rogove. Naredili su joj da ne prilazi na više od dvadeset milja Parizu - ali čak i odatle uspela je da postigne nemoguće. To je žena izuzetne snage i šarma, koju ću uvek ubrajati među prijatelje..." Zatim klimnu Kurtijadu da otvori pismo. Sobar ga je čitao dok su se vraćali prema zaprezi.

Kucnuo je tvoj čas, mon cher ami. Vrati se što pre budeš mogao, da požanješ plodove svoga strpljenja. Još imam nekolicinu prijatelja čiji su vratovi u jednom komadu i koji će se setiti tvoga imena i usluga koje si u prošlosti učinio Francuskoj. Voli te tvoja Žermen.

Kurtijad podiže pogled sa pisma, ne skrivajući radost. Stigli su do kola, u koja je bila upregnuta stara, umorna kobila koja je žvakala sočnu travu. Taljeran je potapša po vratu i okrenu se Kurtijadu.

"Doneo si figure?" upita on tiho.

"Ovde su", odvrati sobar, lupnuvši po kožnoj torbi koja mu je visila sa ramena. "Kao i shemu šetnje konja gospodina Bendžamina Frenklina, koju je sekretar Hamilton precrtao za vas."

"To ćemo zadržati, jer ni za koga ništa ne znači osim za nas. Ali figure bi bilo suviše opasno vratiti u Francusku. Zato sam hteo da ih donesemo ovamo, u ovu divljinu gde nikome neće pasti na pamet da ih traži. Vermont - francusko ime, je l' da? Zelene planine." On pokaza štapom prema visokom lancu talasastih zelenih brda koja su se nadnosila nad njima. "Tamo gore, na samom vrhu tih smaragdno zelenih vrhova, koji su veoma blizu Bogu. Tako će on moći da motri na njih umesto mene."

Kada je pogledao Kurtijada, oči mu zablistaše. Ali sobar je bio smrknut.

"Šta je sad?" upita Taljeran. "Ne sviđa ti se ideja?"

"Toliko ste rizikovali zbog tih figura, sire", poče učtivo da objašnjava sobar. "Zbog njih je nastradalo mnogo ljudi. Čini mi se da bi, ostaviti ih ovde, značilo..." Tražio je pogodne reči da se izrazi.

"Da je sve bilo uzalud", dopuni ga Taljeran s gorčinom u glasu.

"Ako mi dopustite da budem toliko slobodan, monsenjeru... da je gospođica Mirela živa, vi biste pokrenuli i nebo i zemlju samo da te figure ostanu kod vas, jer ih je ona vama poverila na čuvanje - i ne biste ih ostavili na milost i nemilost ovoj divljini." Zatim podiže pogled koji je govorio da je veoma zabrinut zbog onoga što nameravaju da učine. Zagledao se u Taljerana.

"Prošle su skoro četiri godine, ni reči, ni znaka", izgovori Taljeran slomljenim glasom. "Iako nisam imao ništa za šta sam mogao da se uhvatim, nikada nisam prestao da se nadam - sve do sada. Ali Žermen se vratila u Francusku i njeni obaveštajci sigurno bi nešto saznali o njoj da postoji makar i najmanji trag. Pošto ona o tome ćuti, počeo sam da sumnjam u najgore. Možda će moja nada ponovo uhvatiti korena ako ove figure pohranim u zemlju."

Tri časa kasnije, pošto su dvojica muškaraca postavili i poslednji kamen na zemljanu humku duboko u srcu Zelenih planina, Taljeran podiže glavu i zagleda se u Kurtijada.

"Možda ćemo sada moći", poče on, spustivši ponovo pogled na humku, "da odahnemo, sigurni da neće ugledati svetlost dana narednih hiljadu godina."

Kurtijad je dovukao nešto lijana i šiblja i prekrio mesto na kome su ih zakopali. Zatim je odvratio ozbiljnim glasom: "Ali na kraju će ga ipak ugledati."

PETROGRAD, RUSIJA, NOVEMBAR 1796.

Šest meseci kasnije, u predvorju carske palate u Petrogradu, Valerijan Zubov i njegov zgodni brat, Platon, ljubavnik carice Katarine Velike, stajali su i nešto šaputali, dok su se dvorani, već odeveni u crninu, skupljali kod otvorenih vrata koja su vodila u carske odaje.

"Preživeti nećemo", prošaputa Valerijan, koji je, kao i njegov brat, na sebi imao crno somotsko odelo ukrašeno državničkim trakama. "Moramo smesta nešto preduzeti - ili će sve biti uzalud!"

"Ne mogu otići pre no što umre", prošaputa Platon besno, kada je prošla poslednja skupina. "Na šta bi to ličilo? Mogla bi se neočekivano oporaviti i onda bi sve zaista bilo uzalud!"

"Neće se oporaviti!" odvrati Valerijan, pokušavajući da ne zvuči razdražljivo. "Dobila je haémorragie des cervelles. Doktor mi je kazao da se niko nikada nije izvukao posle izliva krvi u mozak. A kada ona umre, Pavle će postati car."

"Bio je kod mene da mi ponudi primirje", reče Platon nesigurno. "Još jutros mi je ponudio titulu i imanje. Ne veličajno kao što je Palata Taurida, razume se. Nešto na selu."

"I ti mu veruješ?"

"Ne", priznade Platon. "Ali šta mogu? Čak i da se odlučim na bekstvo, ne bih uspeo da stignem do granice..."

Nastojnica je sedela pored kreveta velike carice cele Rusije. Katarinino lice bilo je belo. Nije bila pri svesti. Nastojnica je držala Katarininu šaku u svojoj i posmatrala njenu samrtnički belu kožu koju je s vremena na vreme oblivalo rumenilo dok se borila za vazduh u samrtničkom ropcu.

Kako je samo bilo strašno gledati je kako leži, tu njenu prijateljicu koja je bila tako puna života. Sva moć sveta nije je spasla od ove užasne smrti; telo joj je ličilo na bledu, prljavu vreću tečnosti, trulu voćku koja je kasno otpala sa drveta. Bio je to kraj koji je Bog svima namenio - velikanima i niščima, svecima i grešnicima. Te absolvum, pomisli nastojnica, ako ti moj oproštaj greha može pomoći. Ali prvo se moraš osvestiti, prijateljice moja. Jer još mi je tvoja pomoć potrebna. Ima još nešto što moraš učiniti pre no što umreš, moraš mi reći gde si sakrila šahovsku figuru koju sam ti donela. Reci mi gde je crna kraljica!

Ali Katarina se nije oporavila. Nastojnica je sedela u svojim hladnim odajama, zureći u prazan kamin koji nije imala snage da upali, i razmišljala o narednom potezu.

Svi dvorani žalili su iza zatvorenih vrata, koliko preminulu caricu toliko i sami sebe. Umirali su od straha zbog onoga što bi moglo da ih snađe sada kada bolesni princ Pavle bude krunisan za cara.

Pričalo se da je Pavle istog časa pošto je Katarina izdahnula otrčao u njene odaje, kako bi ispraznio sadržaj njenog stola, pa je, ne otvorivši i ne pročitavši ono što je pronašao, sve zajedno bacio u vatru. Plašio se da među tim hartijama neko ne nađe kakvu naredbu kojom ga je majka lišila krune u korist njegovog sina Aleksandra - što je odavno tvrdila da će učiniti.

Sama palata pretvorena je u tvrđavu. Vojnici iz Pavlove lične garde, u uniformama sa sjajnim dugmetima, koje su ličile na pruske, danonoćno su marširali po hodnicima, izvikujući naređenja koja su nadjačavala bat čizama. Slobodni zidari i ostali liberali protiv kojih se Katarina borila pušteni su iz zatvora. Sve što je Katarina uradila za života, Pavle je rešio da sruši. Bilo je samo pitanje vremena, razmišljala je nastojnica, kada će svoju pažnju pokloniti njenim prijateljima.

Čula je kako se otvaraju vrata njenih odaja. Podigavši prema ulazu pogled u kome se nije naziralo nimalo nade, ugledala je Pavla kako bulji u nju s drugog kraja prostorije. Idiotski se zakikotao, protrljavši šake - ali da li je time hteo da izrazi zadovoljstvo ili mu je bilo hladno u nezagrejanoj prostoriji, nije umela da kaže.

"Očekivala sam vas Pavle Petroviču", izgovori nastojnica, osmehnuvši se.

"Oslovljavaćete me sa Vaše veličanstvo - i ustaćete kada uđem u vaše odaje!" samo što nije počeo da urla. Pošto je nastojnica lagano ustala, malo se smirio, prešao preko sobe i zagledao se u nju s mržnjom. "Zar ne držite da su se naši položaji dosta izmenili od mog poslednjeg ulaska u ovu sobu, Madam de Rok?" upita on izazivački.

"Pa, jesu", odvrati mirno nastojnica. "Ako me pamćenje dobro služi, vaša majka mi je tada objašnjavala zašto je vi nećete naslediti na prestolu - ali izgleda da su događaji krenuli drugačijim tokom."

"Njenom prestolu?!" zaurla Pavle, lomeći prste od besa. "To je bio moj presto - koji mi je ona ukrala kada sam imao samo osam godina! Bila je despot!" nastavio je da viče lica crvenog od besa. "Znam ja kakvu ste vas dve zaveru kovale! Znam i šta imate! Zahtevam da mi kažete gde su ostale skrivene!" Rekavši to, on posegnu u džep i izvuče crnu kraljicu. Nastojnica se u strahu povuče unazad, ali brzo se povrati.

"To je moje", izjavi ona, smireno ispruživši ruku.

"Ne, ne!" pobedonosno se razdra Pavle. "Želim ih sve - jer znam šta predstavljaju. Sve će biti moje! Sve do jedne!"

"Bojim se da neće", odvrati nastojnica, i dalje držeći ispruženu šaku.

"Možda će vas boravak u zatvoru naterati da promenite mišljenje", odvrati Pavle, okrenuvši se od nje i vrativši tešku šahovsku figuru u džep.

"Sigurna sam da to niste mislili ozbiljno", reče nastojnica.

"Pobrinuću se za to odmah posle pogreba", zakikota se Pavle, zastavši na vratima. "Bilo bi mi žao da propustite taj spektatkl. Naredio sam da se kosti moga ubijenog oca, Petra Trećeg, ekskumiraju iz manastira Aleksandra Nevskog i prenesu u Zimski Dvorac kako bi se našle uz ženu koja je naručila da ga ubiju. Preko kovčega mojih roditelja u kojima će oni dostojanstveno ležati biće prebačena traka na kojoj će pisati: 'Razdvojeni u životu, sjedinjeni u smrti'. Njihove kovčege proneće snegom pokrivenim ulicama grada bivši ljubavnici moje majke. Sredio sam da očev kovčeg nose oni koji su ga ubili!" Histerično se smejao, dok ga je nastojnica užasnuta posmatrala.

"Ali Potemkin je mrtav", primeti ona tiho.

"Da - za Serenisimusa je prekasno." Ponovo se nasmejao. "Njegove kosti će biti uklonjene iz mauzoleja u Kersonu i razbacane unaokolo kako bi ih psi mogli pojesti!" Rekavši to, Pavle otvori vrata i okrenu se prema nastojnici da je još jednom pogleda. "A Platon Zubov, majčin poslednji miljenik, dobiće na dar novo imanje. Dočekaću ga tamo šampanjcem i večerom na zlatnom tanjiru. Ali uživaće na njemu samo jedan dan!"

"Hoće li mi on praviti društvo u zatvoru?" upita nastojnica u želji da što više dozna o planovima ovog ludaka.

"S takvom budalom se ne treba gnjaviti. Čim se smesti, uručiću mu poziv za put. Uživaću u izrazu njegovog lica kada sazna da se mora u jednom danu odreći svega što je tolike godine s teškom mukom zarađivao u njenom krevetu!"

Čim je draperija zaklonila Pavla, nastojnica je pohitala prema pisaćem stolu. Mirela je bila živa, znala je to. Kreditno pismo koje je poslala po Šarloti Kordej korišćeno je ne jedanput već mnogo puta - u banci u Londonu. Ako je Platon Zubov trebalo da ode u izgnanstvo, možda će on biti jedina osoba koja će preko banke moći da stupi u vezu sa Mirelom. Samo da se Pavle ne predomisli. Iako ima jednu figuru Monglanske garniture, nema ih sve. Tkanina je još bila kod nje - i jedino je ona znala gde je tabla skrivena.

Dok je pisala pismo, pažljivo birajući reči u slučaju da padne u pogrešne ruke, molila se da ga Mirela dobije pre no što bude suviše kasno. Kada ga je završila, gurnula ga je u odoru u nameri da ga preda Zubovu za vreme sahrane. Zatim je sela da ušije tkaninu Monglanske garniture u svoju opatičku halju. Možda joj se kasnije više neće ukazati prilika za to.

PARIZ, DECEMBAR 1797.

Kočija Žermen de Stal prošla je između niza veličanstvenih dorskih stubova koji su obeležavali ulaz u hotel Galif u Ri de Bak. Njenih šest belih konja, kojima je već pena izbila na usta, kopitama su odbacivali šljunak na sve strane dok su se zaustavljali pred ulazom. Lakej skoči sa kočije i izvuče stepenice kako bi njegova iznervirana gospodarica lakše sišla. Samo za jednu godinu izvukla je Taljerana iz potpunog mraka izgnanstva i smestila ga u ovu veličanstvenu palatu - a evo kako joj je vraćao!

Dvorište je već bilo ispunjeno dekorativnim drvećem i grmljem u saksijama. Kurtijad je išao tamo-amo po snegu, izdajući uputstva gde da ih postave na spoljašnjim travnjacima naspram prostranog parka pod snegom. Videla je na stotine rascvetalih stabala, što je bilo dovoljno da se travnjaci preobrate u prolećnu zemlju iz bajki i to usred zime. Sobar nelagodno podiže pogled prema gospođi de Stal i pohita da je pozdravi.

"Ne pokušavaj da mi se ulaguješ, Kurtijade!" povika Žermen još pre no što je i stigao do nje. "Došla sam da zavrnem šiju tom tvom nezahvalnom gospodaru!" I pre no što je Kurtijad mogao da je zaustavi, ona krenu uz stepenice i uđe u kuću kroz bočni francuski prozor.

Pronašla je Taljerana na spratu kako pregledava recepte u sunčanoj radnoj sobi okrenutoj prema dvorištu. Uletela je u sobu kao vihor, a on ju je dočekao sa osmehom.

"Žermen - baš si me prijatno iznenadila!" reče on, ustavši da je pozdravi.

"Kako se usuđuješ da prirediš soare za tog korzikanskog skorojevića i da mene ne pozoveš?" zaurla ona. "Zar si zaboravio ko ti je omogućio da se vratiš iz Amerike? Ko je isposlovao da se povuku tužbe protiv tebe? Ko je ubedio Baraa da ćeš biti bolji ministar za relations extérieures od Delakroa? Tako mi zahvaljuješ što sam ti pomogla svojim znatnim uticajem? To će mi biti nauk za budućnost - zapamtiću kako Francuzi brzo zaboravljaju prijatelje!"

"Draga moja Žermen", poče Taljeran da prede, dok ju je milovao po ruci, "sam gospodin Delakroa je ubedio Baraa da bih ja bio bolji na tom poslu."

"Bolji u nekim poslovima", povika Žermen besno i s prezirom. "Ceo Pariz zna da njegova žena nosi tvoje dete! Verovatno si ih oboje pozvao - svog prethodnika i ljubavnicu s kojom si mu nabio rogove!"

"Pozvao sam sve svoje ljubavnice." Nasmeja se on. "Uključujući i tebe. A kad smo već kod nabijanja rogova, da sam na tvom mestu ne bih potezao tu temu, draga moja."

"Nisam primila nikakvu pozivnicu", primeti Žermen, prešavši preko ostalih njegovih primedbi.

"Svakako da nisi", reče on, poslušno je posmatrajući svojim veličanstvenim plavim očima. "Zašto da trošim pozivnicu na najbolju prijateljicu? Zar si mislila da mogu da priredim ovakav jedan prijem - za pet stotina zvanica - bez tvoje pomoći? Već danima čekam da se pojaviš!"

Žermen je trenutak bila nesigurna. "Ali pripreme su već počele", primeti ona.

"Nekoliko hiljada stabala i grmova", frknu Taljeran. "To nije ništa u poređenju s onim što imam na umu." Uhvativši je pod ruku, povede je duž francuskih prozora, pokazujući prema dvorištu.

"Šta misliš o ovome - desetine svilenih šatora ukrašenih trakama i stegovima, duž travnjaka i po celom dvorištu. Među šatorima vojnici u francuskim uniformama u stavu mirno..." Zatim je povede nazad do vrata radne sobe, gde je mermerna galerija okruživala visoki ulazni hodnik koji je vodio do stepeništa od bogatog italijanskog mermera. Radnici su klečeći postavljali debele crvene tepihe.

"Dok gosti budu ulazili, muzičari će svirati vojničke melodije i koračati po galeriji, peti se i silaziti stepeništem u ritmu 'Marseljeze'!"

"Veličanstveno!" povika Žermen, tapšući. "Svo cveće mora biti crveno, belo i plavo... ukrašeno trakama od krepa istih boja prebačenim preko ograde..."

"Vidiš?" nasmeši se Taljeran, zagrlivši je. "Šta bih ja bez tebe?"

Kao naročito iznenađenje, Taljeran je trpezariju sredio tako da je mesta za stolom bilo samo za dame. Gospoda su stajala iza daminih stolica, služeći ih ukusnim zalogajima sa tacni koje su bez prestanka donosile i odnosile livrejisane sluge. Ovakav raspored laskao je ženama, a muškarcima pružao mogućnost da razgovaraju.

Napoleon je bio oduševljen kada ga je na ulazu dočekala kopija njegovog italijanskog vojnog logora. Odeven u jednostavnu odeću bez ijednog odlikovanja, po Taljeranovom savetu, potpuno je zasenio članove vlade, koji su došli u raskošnim kostimima sa perjem, izrađenim po Davidovoj zamisli.

Samom Davidu zapalo je da na suprotnom kraju prostorije bude na usluzi plavokosoj lepotici koju je Napoleon žarko želeo da sretne.

"Jesam li je već negde video?" upita on šapatom Taljerana, gledajući niz redove stolova.

"Možda", odvrati hladno Taljeran. "Za vreme Terora bila je u Londonu i upravo se vratila u Francusku. Zove se Katarina Grand."

Kada su gosti ustali od stolova i razišli se po raznim dvoranama za ples i slušanje muzike, Taljeran je doveo ljupku ženu. Generala je već saterala u ugao gospođa de Stal, koja se poigravala njime, postavljajući mu razna pitanja.

"Recite mi, generale Bonaparta", poče ona otresito, "kojoj se vrsti žena najviše divite?"

"Onoj koja izrodi najviše dece", odvrati on krakto. Ugledavši Katarinu Grand koja im se približavala, držeći pod ruku Taljerana, on se osmehnu.

"A gde ste se vi krili, lepotice?" upita je on kada su ih upoznali. "Imate francusko držanje, a englesko ime. Jeste li po rođenju Engleskinja?"

"Je suis d'Inde", odvrati Katarina Grand ljupko se osmehnuvši. Žermen ostade bez daha, a Napoleon pogleda prema Taljeranu, podigavši obrvu. Jer isto bi bilo da je rekla: "Ja sam potpuna neznalica", tako su njene reči zazvučale.

"Gospođa Grand nije baš takva glupača kakvom želi da se predstavi", objasni Taljeran, iskrivivši lice u grimasu i pogledavši prema Žermen. "U stvari, smatram je jednom od najpametnijih žena u Evropi!"

"Lepa žena ne mora uvek biti i pametna", složi se Napoleon, "ali pametna žena je uvek lepa."

"Postideli ste me pred gospođom de Stal", izjavi Katarina Grand. "Svi znaju da je ona najslavnija žena u Evropi. Čak je i knjigu napisala!"

"Ona piše knjige", primeti Napoleon, uhvativši Katrinu pod ruku, "a o vama će knjige biti pisane!"

U tom trenutku pridruži im se i David, sve toplo pozdravivši sem gospođe Grand.

"Sličnost je neverovatna, zar ne?" upita Taljeran, prozrevši slikareve misli. "Zato sam ti i namenio mesto pored gospođe Grand za večerom. Reci mi, šta se dogodilo sa Sabinjankama? Voleo bih da kupim tu sliku, radi uspomene - ako je uopšte ugledala svetlost dana."

"Završio sam je u zatvoru", reče David, nervozno se nasmejavši. "Uskoro potom bila je izložena u Akademiji. Poznato vam je da sam mesece proveo u zatvoru po padu braće Robespjer."

"I mene su strpali u zatvor u Marselju", nasmeja se Napoleon. "Iz istog razloga. Robespjerov brat Ogostin bio je moj veliki pristalica... ali o kakvoj to slici govorite? Ako je gospođa Grand za nju pozirala, i mene bi zanimalo da je vidim."

"Nije ona", odvrati David drhtavim glasom, "već neko na koga mnogo liči. Na moju štićenicu koja je... stradala za vreme Terora. Imao sam dve štićenice..."

"Valentinu i Mirelu", umeša se gospođa de Stal. "Divne devojke... svuda su išle sa nama. Jedna je umrla - ali šta je bilo sa onom drugom, crvenokosom?"

"Mislim da je i ona mrtva", odvrati Taljeran. "Ili bar gospođa Grand tako tvrdi. Bile ste vrlo bliske prijateljice, zar ne, draga moja?"

Katarina Grand je prebledela, ali je ipak uspela da se nasmeši dok se oporavljala od šoka. David je ošinu pogledom i htede nešto da kaže, ali ga Napoleon preduhitri.

"Mirela? Ona je bila crvenokosa?"

"Da", odvrati Taljeran. "Obe su bile opatice u Monglanu."

"Monglanu!" prošaputa Napoleon, upiljivši se u Taljerana. Zatim skrenu pogled ponovo ka Davidu. "Kažete da su bile vaše štićenice?"

"Do svoje smrti", ponovi Taljeran, pomno posmatrajući gospođu Grand kako se grči. Zatim ponovo pogleda Davida. "Izgleda da te nešto mući", primeti on, uhvativši slikara pod ruku.

"Meni nešto ne da mira", reče Napoleon, pažljivo birajući reči. "Gospodo, predlažem da otpratimo dame do plesne dvorane, pa da se onda povučemo na nekoliko minuta u radnu sobu. Želeo bih ovo da raspravimo do kraja."

"Zašto, generale Bonaparta?" upita Taljeran. "Znate li nešto o te dve žene koje smo pomenuli?"

"Znam. Bar o jednoj od njih", odvrati on iskreno. "Ako je to žena za koju verujem da jeste, ona se nedavno porodila u mom domu na Korzici!"

"Živa je - i ima dete", reče Taljeran pošto je povezao Napoleonovu i Davidovu priču. Moje dete, pomisli on, koračajući po radnoj sobi, dok su druga dvojica pijuckala odličnu Maderu sedeći pored vatre u udobnim naslonjačama presvučenim zlatnim damastom. "Ali gde bi sada mogla da bude? Bila je na Korzici i Magrebu - zatim se vratila u Francusku, gde je počinila taj zločin o kome si mi ispričao." On pogleda u Davida koji je drhtao, jer je sada po prvi put nekome ispričao celu priču.

"Ali Robespjer je mrtav. U Francuskoj nema više nikog ko za to zna osim tebe", reče on Davidu. Gde bi ona mogla biti? Zašto se ne vrati?"

"Možda će stupiti u vezu sa mojom majkom", napomenu Napoleon. "Kao što sam vam rekao, ona je znala nastojnicu koja je pokrenula celu ovu igru. Mislim da se zove Madam de Rok."

"Ali... ona je bila u Rusiji", reče Taljeran, odjednom se okrenuvši prema ostalima, kada je shvatio šta to znači. "Katarina Velika je umrla prošle zime - gotovo pre godinu dana! Šta li se dogodilo sa nastojnicom kada je Pavle došao na presto?"

"I sa figurama za koje je samo ona znala gde se nalaze?" dodade Napoleon.

"Ja znam gde su neke od njih", izjavi David, progovorivši po prvi put od kada je završio svoju užasnu priču. Pogledao je Taljerana u oči - i ovome bi neprijatno. Da li je David naslutio gde je Mirela provela poslednju noć u Parizu? Da li je Napoleon pogodio čijeg je veličanstvenog konja jahala kada se srela s njim i njegovom sestrom kod barikada? Ako jesu, možda su naslutili i kome je predala zlatno-srebrne figure Monglanske garniture pre no što je napustila Francusku.

Pomno se zagledao u Davida, sa krajnje ravnodušnim izrazom lica, a David je nastavio.

"Pre no što je umro, Robespjer mi je ispričao o Igri koja traje, a čiji je cilj da se prikupe te figure. Iza svega stajala je jedna žena - Bela Kraljica, njegova i Maraova pokroviteljica. Ona je bila ta koja je ubila one opatice koje su došle da traže Mirelu - i domogla se njihovih figura. Sam Bog zna koliko ih se do sada dočepala i da li je Mirela svesna opasnosti koja joj od nje preti. Ali vi bi trebalo da znate, gospodo. Mada je vreme Terora provela u Londonu, on ju je nazvao 'Ženom iz Indije'."