1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

28. KRAJ IGRE

'Šah', Horhe Luis Borhes

(Prevod: Radivoje Konstantinović)

NJUJORK, SEPTEMBAR 1973.

Približavali smo se još jednom ostrvu usred mora boje crnog vina. Zemljanoj prevlaci dugačkoj sto dvadeset milja nedaleko od atlantske obale, poznatoj kao Long Ajlend. Na karti liči na ogromnog šarana koji samo što nije zinuo zalivom Jamajka i progutao ostrvo Stejten, a njegova repna peraja zapljuskuju Nju Heven, kao da razbacuju unaokolo mala ostrva poput kapljica vode.

Ali dok je naš keč klizio prema obali, sa razapetim jedrima na svetlucavom morskom povetarcu - ta dugačka, bela peščana obala ispresecana malim uvalama ličila mi je na raj. Čak su i imena mesta kojih sam se sećala zvučala egzotično: Kjug, Pečogi, Pikonik i Masapeka - Džeriho, Vavilon i Kismet. Srebna igla Vatrenog ostrva zabadala se u nazubljenu obalu. A tamo negde iza okuke, tako da ga još nismo mogli videti, Kip Slobode uzdizao je svoju bakrenu lampu tri stotine stopa iznad njujorške luke, mameći putnike koje je oluja kao i nas bacila prema zlatnim vratima kapitalizma i institucionalne trgovine.

Lili i ja smo stajale zagrljene na palubi sa suzama u očima. Pitala sam se šta je Solarin mislio o ovoj zemlji sunca, bogatstva i slobode - toliko različitoj od tame i straha koji su, kako sam ja to zamišljala, vladali u svakom kutku Rusije. Bilo nam je potrebno nešto više od mesec dana da pređemo Atlantik i stignemo do druge obale i sve to vreme utrošili smo na čitanje Mirelinog dnevnika i dešifrovanje formule, a mnoge noći proveli smo ispitujući jedno drugome misli i osećanja. Ali Solarin nijednom za to vreme nije pomenuo svoju prošlost u Rusiji niti planove za budućnost. Svaki trenutak prveden s njim ličio mi je na zaleđenu zlatnu kap vremena, nalik na dragulje razbacane po tamnoj tkanini - isto su tako bili živi i dragoceni. Ali kroz tamu koja je ležala ispod bilo je nemoguće prodreti.

Dok je sada spuštao jedra i naš brodić se približavao ostrvu, pitala sam se šta će biti s nama kada se ova Igra jednom okonča. Znam da je Mini stalno ponavljala kako se ona nikada neće završiti. Ali u dubini srca znala sam da hoće - bar za nas - i to uskoro.

Posvuda su poskakivali brodići nalik na iskričave mehurove. Što smo se više približavali ostrvu, to je vodeni saobraćaj postajao gušći - raznobojne zastave i jedra koja su lepetala na vetru sekla su penušavu vodu, mešajući se sa tihim jahtama, tamnim i uglačanim, i malim motornim čamcima koji su zujali između njih poput vilinskih konjica. Tu i tamo videli smo pokoji sivi čamac Obalne straže koji je mirno plovio, kao i razbacane velike brodove usidrene u blizini rta. Bilo je toliko brodova da sam se pitala šta se dešava. Lili je odgovorila na moje pitanje.

"Ne znam da li je ovo za nas dobro ili ne", reče ona, kada se Solarin vratio da preuzme kormilo, "ali ovaj odbor za doček nije zbog nas. Znate li koji je danas dan? Praznik rada, prvi ponedeljak u septembru!"

Bila je u pravu. I, ako se nisam varala, tog dana se završavala sezona jedrenja, što je objašnjavalo ludu zbrku oko nas.

Kada smo stigli do uvale Šinekok, našli smo se u takvoj gužvi da smo se jedva probijali između brodova. Na ulazak u zaliv čekalo je četrdeset brodova. Nastavili smo još nekih deset milja do uvale Morišes, gde je Obalna straža bila toliko zaposlena vučom čamaca i izvlačenjem pripitih ljudi iz mora, da se teško od njih moglo očekivati da primete jedan mali brod kakav je bio naš koji se prikradao kopnu pun ilegalnih imigranata i zabranjene krijumčarene robe, u nameri da im se provuče ispred nosa.

Red se ovde, kako se činilo, brže smanjivao; Lili i ja stadosmo da spuštamo jedra, a Solarin brzo upali motor i po bokovima broda razape plovke kako nas neko u ovoj gužvi ne bi zakačio. Jedan brod se kretao u suprotnom smeru i prošao nam je veoma blizu. Putnik odeven u svečanu odeću za jedrenje nagnu se ka nama, dodade Lili plastičnu čašu sa šampanjcem i trakom-pozivnicom prikačenom za dršku. Bili smo pozvani u šest časova na martini u Sautemptonski jediriličarski klub.

Činilo nam se da satima milimo u toj sporoj procesiji, a napetost zbog situacije u kojoj smo se nalazili cedila je iz nas svu postojeću snagu, dok je na ostalim brodićima vladalo pravo prazničko raspoloženje. Kao i u ratu, pomislih - poslednji sukob odlučuje o svemu. Često se dešava da vojnika sa dokumentima o otpuštanju iz vojske pogodi snajperista na ulasku u avion koji je trebalo da ga ponese kući. Mada je trebalo da se suočimo samo sa carinskom kaznom u visini od 50.000 dolara i dvadeset godina zatvora zbog bespravnog uvođenja u zemlju ruskog špijuna, nikako nisam mogla da zaboravim da Igra još nije gotova.

Konačno smo ušli u uvalu i uputili se ka Vesthemptonskoj plaži. Na vidiku nije bilo nikakvog sidrišta, pa je Solarin iskrcao Lili i mene na molu zajedno sa Kariokom, vrećom sa figurama i nekoliko putnih torbi sa našim oskudnim prtljagom. Zatim je bacio sidro u zalivu, skinuo se u kupaće gaćice i preplivao onih nekoliko jardi do plaže. Otišli smo do lokalnog paba da se on presvuče i da smislimo šta ćemo dalje. Kao opijeni čekali smo da Lili pozove Mordekaja i saopšti mu novosti.

"Nema ga", reče kada se vratila za sto. Kelner nam je već doneo tri koktela Bladi Meri koje sam naručila, kao i štapiće celera. Morali smo naći Mordekaja i odneti mu ove figure. Ili se bar izgubiti odavde dok ga ne nađemo.

"Moj prijatelj Nim ima kuću blizu rta Montauk; to je na otprilike sat vremena odavde", obavestih ih. "Tamo staju i vozovi Long Ajlend železnice. Možemo se ukrcati malo niže kod Kjuga. Mislim da bi trebalo da mu ostavimo poruku da dolazimo i da krenemo prema rtu. Suviše je opasno lutati po Menhetnu." Nisam prestajala da razmišljam o gradu sa njegovim lavirintom jednosmernih ulica - u kojima bismo lako mogli upasti u klopku. Posle svih naših napora, bilo bi grozno naći se u ćorsokaku kao kakav pešak.

"Imam ideju", javi se Lili. "Zašto ne bih ja pošla po Mordekaja. On se nikada ne udaljava mnogo od dijamantske oblasti, a ona se sastoji samo od jednog bloka. Sigurno je ili u knjižari gde si ga ti upoznala, ili u kom obližnjem restoranu. Mogu svratiti do mene po kola, a zatim ga dovesti ovamo na ostrvo. Ponećemo te figure za koje Mini tvrdi da su kod njega i javiću ti se sa rta Montauk kada stignemo."

"Nim nema telefon", rekoh joj, "osim onog koji je povezan sa njegovim kompjuterom. Nadam se da uzima redovno poruke; inače ćemo se i sami tamo nasukati."

"Dogovorimo se onda o vremenu", predloži Lili. "Može li u devet večeras? Imaću vremena da ga nađem i obavestim o našim dogodovštinama, kao i o onome što sam naučila o šahu... hoću da kažem, on mi je deda. Nisam ga videla mesecima."

Složismo se da je plan prihvatljiv; nazvala sam Nimov kompjuter i najavila naš dolazak vozom kroz jedan čas. Iskapili smo piće i peške krenuli prema stanici - Lili će nastaviti ka Menhetnu i Mordekaju, a Solarin i ja u drugom smeru.

Lilin voz je stigao prvi na ravnu, otvorenu platformu u Kjugu - negde oko dva sata. Dok se pela sa Kariokom pod miškom, ona reče: "Ako ne budem mogla da stignem oko devet, ostaviću poruku na tom kompjuterskom broju koji si mi dala."

Solarinu i meni ništa ne bi pomoglo i da smo proučavali redove vožnje. Long Ajlendska železnica znamenita je po tome što se ne drži nikakvih redova vožnje. Sela sam na zelenu klupu i stala da posmatram putnike koji su mileli oko mene. Solarin je spustio torbe i seo pored mene.

Razočaran je uzdahnuo kada je po ko zna koji put pogledao niz prazan kolosek. "Da čovek pomisli da se nalazi u Sibiru. Mislio sam da su ljudi na Zapadu tačni, da vozovi uvek stižu na vreme." Skočio je i stao da korača gore-dole poput kakve životinje na kaišu između mnoštva putnika na platformi. Nisam mogla više da ga gledam, pa sam i sama ustala, prebacivši vreću sa figurama preko ramena. U tom su trenutku najzad najavili dolazak našeg voza.

Iako ima svega nekih četrdeset pet milja od Kjuga do rta Montak, putovali smo više od sata. Kada se tome pridoda pešačenje do Kjuga i čekanje na platformi, prošla su skoro dva sata od kada sam, iz bara, ostavila poruku na Nimovom kompjuteru. Ipak, nisam očekivala da ga vidim na stanici - jer koliko sam ga poznavala, verovatno je skupljao poruke jednom mesečno.

Zato sam se veoma iznenadila kada sam, silazeći s voza, ugledala Nimovu visoku, vitku priliku kako ide po šinama u mom pravcu, dok mu se bakarna kosa lelujala na povetarcu, a dugački beli šal poskakivao pri svakom njegovom koraku. Kada me je primetio, iscerio se poput kakvog ludaka i mahnuo mi, a zatim potrčao, obilazeći putnike koji su mu se nervozno sklanjali s puta izbegavajući da se s njim sudare. Kada je stigao do mene, ščepao me je sa obe ruke, zagrlio i zagnjurio lice u moju kosu - privivši me tako snažno da sam mislila da ću se ugušiti. Zatim me je podigao i stao da me okreće, tako da mi se zavrtelo u glavi; konačno me je spustio i malo odgurnuo od sebe kako bi me bolje pogledao. U očima su mu blistale suze.

"Blagi Bože, blagi Bože", šaputao je slomljenim glasom, odmahujući glavom. "Bio sam ubeđen da si mrtva. Nisam oka sklopio od trenutka kada sam saznao kako ste napustili Alžir. Ta oluja - a onda smo vam izgubili trag!" Nije mogao da odvoji pogled od mene. "Stvarno sam mislio da sam te ubio poslavši te samo tako..."

"Pa, zdravlje mi se nije baš poboljšalo od kada si mi ti mentor", složih se.

I dalje je sav sijao i gledao me, a onda me ponovo privukao - kada odjednom osetih da mu se telo ukočilo. Lagano me je pustio, a ja podigoh pogled prema njegovom licu. Zurio je preko mog ramena, a na licu su mu se mešali iznenađenje i neverica. Ili je to možda bio strah - nisam bila sigurna.

Brzo bacivši pogled preko ramena, ugledah Solarina kako silazi iz voza, noseći naše putne torbe. Posmatrao nas je, a na licu mu je bila ista ona maska hladnoće koja mi se urezala u sećanje još pri našem prvom susretu u klubu. Zurio je u Nima, svojim neizmerno zelenim očima koje su sijale na kasnom popodnevnom suncu. Okrenula sam se prema Nimu i počela da mu objašnjavam, ali njegove usne su se same pomerale dok je i dalje zurio u Solarina kao da je neko čudovište ili duh. Morala sam da se napregnem da bih ga čula.

"Saša?" prošaputa on, gušeći se. "Saša..."

Onda se okrenuh prema Solarinu, koji je još stajao na stepenicama, a nestrpljivi putnici se gurali iza njega. Oči su mu bile pune suza... suze su mu se kotrljale niz obraze, a lice grčilo.

"Slava!" povika on hrapavim glasom. Ispustivši naše torbe na tle, on skoči sa stepenika na kome je stajao, prolete pored mene, i baci se u Nimov zagrljaj; činilo se da će jedan drugoga zdrobiti i pretvoriti u prah. Pohitah po vreću sa figurama. Kada sam je podigla i okrenula se, oni su još plakali. Nimove ruke bile su obmotane oko Solarinove glave i on ga je divljački stiskao. Načas ga je odvojio od sebe, zagledao se u njega, a zatim su se ponovo zagrlili, dok sam ja samo zapanjeno stajala. Putnici su proticali pored nas poput vode koja zaobilazi kamen, potpuno nezainteresovani, kako to samo Njujorčani mogu biti.

"Saša", nije prestajao da mrmlja Nim, ne puštajući ga iz zagrljaja. Solarin je zagnjurio lice u Nimovu kragnu, zatvorio oči, dok su mu suze tekle niz obraze. Jednom šakom se tako čvrsto držao za Nimovo rame kao da će svakog trenutka pasti. Nisam mogla da poverujem svojim očima.

Kada se udaljilo i ono nekoliko zaostalih putnika, otišla sam da pokupim naše razbacane torbe koje je Solarin ispustio.

"Daj mi te torbe", doviknu mi Nim, duvajući nos. Kada sam podigla pogled, videla sam ga kako mi prilazi s jednom rukom prebačenom preko Solarinovih ramena i stežući ga s vremena na vreme kao da želi da se, očiju crvenih od plača, uveri da je on tu.

"Izgleda da ste se vas dvojica već ranije sreli", rekoh razdražljivo, pitajući se zašto meni to niko nikada nije pomenuo.

"Nismo se videli dvadeset godina", odvrati Nim i dalje se osmehujući Solarinu, dok su se saginjali da pokupe torbe. Zatim svoje čudne, dvobojne oči uperi u mene. "Ne mogu da poverujem, draga moja, u sreću koju si mi donela. Saša je moj brat."

Nimov mali morgan bio je pretesan za nas troje, a da ne pominjem torbe. Solarin je seo na vreću sa figurama, ja njemu u krilo, dok smo torbe ugurali u uglove i pukotine. Udaljavajući se sa stanice, Nim je svakog časa pogledavao u Solarina s izrazom neverice i sreće.

Čudno je bilo videti kako su se ta dvojica muškaraca, inače tako hladni i uzdržljivi, odjednom prepustili snažnim osećanjima. Mogla sam osetiti silinu tih osećanja svuda oko sebe dok su kola jurila, a vetar čangrljao kroz drvene podne daske. Činilo se da su duboka i mračna kao i njihove ruske duše i da pripadaju samo njima. Dosta dugo niko nije izustio nijednu reč. A onda je Nim ispružio ruku i stisnuo mi koleno koje sam pokušavala da držim podalje od menjača.

"Pretpostavljam da bi trebalo da ti ispričam sve iz početka", reče mi on.

"To bi, nema sumnje, bilo lepo od tebe", složih se.

On mi se osmehnu. "Nisam to učinio ranije samo radi tvoje vlastite, a i naše, sigurnosti", objasni on. "Aleksandar i ja se nismo videli od detinjstva. Njemu je bilo šest, a meni deset godina kada smo se rastali..." U očima su mu još blistale suze dok je po ko zna koji put ispružio ruku da dodirne Solarinovu kosu kao da nije mogao da se obuzda.

"Dopusti meni da joj ispričam", reče Solarin, smešeći se kroz suze.

"Zajedno ćemo", dodade Nim. I dok smo se vozili duž obale u otvorenim kolima prema Nimovom egzotičnom imanju blizu mora, pričali su mi priču iz koje sam prvi put saznala šta im je Igra do sada sve oduzela.