1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

PRIČA DVOJICE FIZIČARA

Rođeni smo na Krimu - tom čuvenom poluostrvu u Crnom moru koje je opisao još Homer. Rusija je žudela da ga se dočepa još od vremena Petra Velikog i još je pokušavala kada je izbio krimski rat.

Otac nam je bio grčki mornar koji se zaljubio u Ruskinju i oženio njome - našom majkom. Postao je uspešni prodavac brodova i imao je flotu vlastitih malih brodova.

Posle rata, stvari su krenule nagore. U svetu je vladala pometnja - a to se najviše osećalo na Crnom moru, okruženom zemljama koje su smatrale da su još u ratu.

Ali tamo gde smo mi obitavali, život je bio divan. Mediteranska klima južne obale, maslinjaci, lovorovo drveće i čempresi, zaklonjeni od snega i ljutog vetra zbijenim planinskim vencima, obnovljene ruševine tatarskih sela i vizantijskih džamija smeštene među stablima trešanja. Bio je to raj, udaljen od mahnitosti i čistki Staljina koji je, kao što mu to ime govori, i dalje vladao Rusijom čeličnom pesnicom.

Naš je otac nebrojeno puta razmišljao o odlasku. Pa ipak - iako je imao mnoge veze na Dunavu i Bosforu koje su mogle da nam obezbede siguran odlazak - činilo se da ne može sebe naterati da pođe. Kuda? - pitao bi. Svakako ne kući u Grčku - ili Evropu, koja je još prolazila kroz previranja posleratne obnove. A tada se nešto dogodilo što ga je nateralo da se odluči. Nešto što nam je svima izmenilo živote.

Bio je kasni decembar 1953. godine; vreme - negde oko ponoći; spremala se oluja. Svi smo već bili u krevetima; prethodno smo zamandalili prozore na našoj dači i ostavili vatru da pucketa. Nas dvojica smo zajedno spavali u sobi u prizemlju i prvi smo čuli lupkanje po prozoru koje se razlikovalo od udaranja grana mogranja po zastorima. Zvučalo je kao da neko kuca. Otvorili smo prozor i zastor - i ugledali na oluji ženu srebrne kose, ogrnutu dugačkom tamnom pelerinom. Nasmešila nam se i zakoračila kroz prozor. Zatim je klekla pred nas. Bila je tako lepa.

"Ja sam Minerva - vaša baka", rekla nam je. "Ali morate me zvati Mini. Dolazim izdaleka i veoma sam umorna, ali nemam vremena da se odmorim. Preti mi velika opasnost. Morate probuditi majku i reći joj da sam stigla." Zatim nas je veoma dostojanstveno zagrlila, posle čega pohitasmo uz stepenice da probudimo roditelje.

"Znači, konačno je stigla - ta tvoja baka", gunđao je naš otac, prebacujući majci i trljajući pospane oči. To nas je iznenadilo, jer Mini je kazala da je naša baka. Kako je onda mogla biti i majčina baka? Otac je zagrlio ženu koju je voleo i koja je stajala pred njim bosa, drhteći u tami. Poljubio je njenu bakarnu kosu, a zatim oči. "Tako dugo smo čekali u strahu", mrmljao je. "Konačno će se i to završiti. Obuci se. Idem dole da se pozdravim s njom." Poterao nas je ispred sebe i nas trojica siđosmo do Mini koja nas je čekala pored vatre što se gasila. Podigla je svoje velike oči i krenula da zagrli oca.

"Jusefe Pavloviču", reče ona, obrativši se našem ocu - kao i nama malopre - na tečnom ruskom. "Progone me. Imamo malo vremena. Moramo bežati, svi zajedno. Imate li brod u Jalti ili Sevastopolju - sada? Noćas?"

"Nisam spreman za ovo", poče on, spustivši nam šake na ramena. "Ne mogu povesti porodicu po ovakvom vremenu preko zimskog mora. Trebalo je da nas upozorite, obavestite. Ne možete od mene tražiti da u poslednji čas - stigavši usred noći..."

"Kažem vam da moramo bežati!" povika ona, ščepavši nas za ruke i gurajući nas u stranu. "Svih ovih petnaest godina znali ste da ovaj dan mora jednom doći... i došao je. Kako možete reći da vas nisam upozorila? Doputovala sam čak iz Lenjingrada..."

"Znači da ste je našli?" upita otac, vidno uzbuđen.

"Od table nema ni traga. Ali ovo sam pribavila drugim sredstvima." Razgrnuvši pelerinu, ona ode do stola i pri slabom odsjaju vatre izvadi ne jednu već tri šahovske figure - koje su sijale srebrnim i zlatnim sjajem.

"Bile su skrivane u različitim krajevima Rusije", reče ona. Naš je otac nemo stajao, pogleda uprtog u figure, a mi smo prišli da ih pažljivo opipamo. Zlatni pešak, srebrni slon, prekriven svetlucavim draguljima, i konj od srebra - filigranski rad - koji se propinjao na zadnjim nogama i frktao.

"Morate otići na dok i obezbediti brod", prošaputala je Mini. "Pridružiću vam se sa svojom decom čim se obuku i spakuju. Ali, za Boga miloga, pohitajte - i ponesite ovo sa sobom." Tu ona pokaza na figure.

"To su moja deca i moja žena", pobuni se on. "Ja odgovaram za njihovu sigurnost." Ali Mini nas je zgrabila, a oči su joj sevale sjajem tamnijim od onog koji su isijavale figure.

"Ako ove figure padnu njima u ruke, više nikoga nećete moći da zaštitite"" prosikta ona.

Otac ju je netremice gledao pravo u oči, a onda kao da je doneo odluku. Lagano je klimnuo. "U Sevastopolju imam ribarsku škunu", obavesti je on. "Slava ume da je pronađe. Najviše za dva sata biću spreman da isplovim. Budite tamo i neka nam Bog pomogne u ovom naumu." Mini mu stisnu ruku, a on otrča uz stepenište.

Tada nam naša novopronađena baka naredi da se smesta obučemo. Roditelji su potom sišli, otac je ponovo zagrlio majku, zarivši lice u njenu kosu kao da želi da joj upamti miris. Poljubio ju je u čelo, a zatim se okrenuo ka Mini koja mu predade figure. Dostojanstveno klimnuvši, nestao je u noći.

Majka je četkala kosu i osvrtala se unaokolo, zamućenog pogleda, naređujući nam šta da radimo, da bi nas na kraju poslala gore po njene stvari. Dok smo se peli, čuli smo je kako govori Mini tihim glasom.

"Došla si. Neka te Bog kazni što si ponovo otpočela tu užasnu Igru. Mislila sam da je gotova - završena."

"Nisam je ja započela", odvratila je Mini. "Budi zahvalna što si petnaest godina proživela u miru, što si ih provela sa mužem koga voliš i decom koja se nisu odvajala od tebe. Petnaest godina ti opasnost nije dahtala za vratom. To je mnogo više no što sam ja imala. Ja sam te držala po strani, izvan Igre..."

"To je sve što smo čuli, jer su se glasovi zatim pretvorili u šapat. U tom smo trenutku začuli napolju korake i lupu na vratima. Pogledali smo se pri nejasnoj svetlosti i potrčali iz sobe. Odjednom se na pragu stvorila Mini čije je lice sijalo nekom vanzemaljskom svetlošću. Čuli smo majku kako se penje uz stepenice, vrata kako popuštaju i povike nekih ljudi koji su nadjačali grmljavinu.

"Kroz prozor!" reče Mini, podigavši jednog pa drugog na grane smokve koja je poput puzavice rasla duž južnog zida; na to smo se drvo obojica popeli nebrojeno puta. Bili smo već na pola puta, viseći sa grane poput malih majmuna, kada smo začuli majčino vrištanje.

"Bežite!" vikala je. "Spasavajte glave!" I to je bilo sve; kiša se slivala niz nas dok smo nestajali u tami voćnjaka.

Velika željezna kapija Nimovog imanja širom se otvorila. Duž dugačkog prilaznog puta luk od drveća svetlucao je na suncu koje je zalazilo. Na kraju se nalazila fontana koja je zimus bila zaleđena, a sada okružena veličanstvenim dalijama i cinijama. Šum vode koja je žuborila u njoj delovao je kao sušta suprotnost huku talasa što je dopirao sa morske obale.

Nim je stao ispred zgrade i zagledao se u mene. Osećala sam Solarinovo napeto telo jer sam mu sedela u krilu.

"Tada smo poslednji put videli majku", reče Nim. "Mini je iskočila kroz prozor na drugom spratu i dočekala se na raskvašeno tle. Kiša je već stvarala barice uanokolo kada se ona pridigla i povukla nas u voćnjak. Majčini krici nadjačali su i kišu i bat koraka po kući. 'Pretražite šumu!' povikao je neko dok nas je Mini vukla prema stenju." Nim zastade, i dalje gledajući u mene.

"Blagi Bože", izustih, drhteći od glave do pete. "Uhvatili su vam majku... kako ste vi uspeli da pobegnete?"

"Na kraju voćnjaka nalazilo se stenje koje se obrušavalo ka moru", nastavio je Nim. "Kada smo stigli do njega, Mini je zakoračila preko ivice i povukla nas u zaklon ispod odlomljenog ispusta. Primetio sam da u ruci drži neku knjigu, nalik na malu, kožnu Bibliju. Izvukla je nož i isekla nekoliko stranica, brzo ih smotala i gurnula meni pod košulju. Tada mi je rekla da pođem - da što brže otrčim do broda. Da kažem ocu da sačeka nju i Sašu. Ali trebalo je da ih čekamo samo jedan sat. Ako do tada ne stignu, otac i ja morali smo da pobegnemo, tako je rekla, i odnesemo figure na sigurno. Prvo sam odbio da odem bez brata." Nim se tužno zagleda u Solarina.

"Ali imao sam samo šest godina", nastavi Solarin. "Nisam mogao brzo da se verem po stenama kao Ladislaus, koji je bio četiri godine stariji i brz kao vetar. Mini se plašila da će nas sve pohvatati, ako ja posustanem. Kada je Slava otišao, poljubila me je i rekla mi da budem hrabar..." Zagledah se ponovo u Solarina i primetih suze u njegovim očima dok se prisećao detinjstva. "Činilo mi se da prolaze sati dok smo se s mukom spuštali po oluji niz one stene, Mini i ja. Konačno smo stigli do dokova u Sevastopolju. Ali očev brod je već bio isplovio."

Nim je izišao iz kola, ozbilja lica, obišao oko njih i, otvorivši moja vrata, pružio mi ruku.

"Pao sam ni sam ne znam koliko puta", nastavio je Nim, pomažući mi da se izvučem iz kola, "dok sam se klizao kroz blato i preko stenja da bih stigao do očevog broda. Kada je video da sam sam, uplašio se. Ispričao sam mu šta se dogodilo, šta je Mini rekla za figure. Otac je počeo da plače. Sedeo je sa glavom u šakama i jecao poput deteta. 'Šta bi se dogodilo da se ipak vratimo - da pokušamo da ih spasemo?' upitao sam ga. 'Šta bi se dogodilo da ove figure ipak padnu u ruke onim drugima?' Pogledao me je, a kiša mu je spirala suze koje su mu tekle niz lice. 'Zakleo sam se tvojoj majci da neću dozvoliti da se to dogodi', odvratio je, 'čak ni po cenu naših života...'"

"Hoćeš da kažeš da ste otišli, ne sačekavši Mini i Aleksandra?" upitah. Solarin se iza mene izvukao iz Morgana, ponevši sa sobom vreću sa figurama.

"Nije to bilo tako jednostavno", odvrati tužno Nim. "Čekali smo satima - mnogo duže nego što je Mini smatrala bezbednim. Otac je koračao gore-dole po palubi, šiban kišom. Popeo sam se u korpu na jarbolu desetinu puta, ne bih li ih ugledao kroz oluju. Na kraju smo se pomirili s tim da neće doći. Šta smo drugo mogli misliti - nego da su ih uhvatili. Kada je otac krenuo, preklinjao sam ga da sačeka samo još malo. Tada mi je prvi put jasno rekao da su na ovo svi čekali, da je bilo čak planirano. Nismo se tek tako uputili na pučinu - krenuli smo u Ameriku. Još od dana kada se oženio majkom, a možda i ranije - znao je za Igru. Bio je svestan da bi mogao doći dan - da će doći dan - kada će se Mini pojaviti i pozvati njegovu porodicu da prinese užasnu žrtvu. Taj dan je došao i u toku nekoliko časova polovina te porodice nestala je u mrkloj noći. Ali majci se zakleo svim na svetu da će po svaku cenu sačuvati figure, žrtvujući čak i decu."

"Blagi Bože!" izustih, zureći u obojicu dok smo stajali na prilaznom putu. Solarin ode do cinija i umoči prste u fontanu koja je prskala unaokolo. "Čudi me što ste obojica pristali da učestvujete u igri kao što je ova - koja vam je za jednu noć razorila porodicu!"

Nim ovlaš prebaci ruku preko mog ramena i mi priđosmo njegovom bratu koji je nemo zurio u fontanu. Solarin okrznu pogledom Nimovu ruku koja je počivala na mom ramenu.

"I ti si učinila isto", reče on. "A Mini ti čak nije ni baka. Ali sve mi se čini da te je Slava uvukao u tu Igru, je li tako?"

Po glasu i izrazu lica nisam mogla da zaključim šta mu se motalo po glavi, ali to i nije bilo tako teško pogoditi. Izbegla sam njegov pogled. Nim mi stisnu rame.

"Mea culpa", priznade on uz osmeh.

"Šta je bilo s tobom i Mini kada ste videli da je očev brod otišao bez vas?" upitah Solarina. "Kako ste preživeli?"

Kidao je latice s jedne cinije i bacao ih u fontanu. "Odvela me je u šumu i sakrila dok oluja nije prestala", odvrati on, izgubljen u mislima. "Tri dana smo duž obale lagano napredovali ka Gruziji, odeveni kao seljaci koji putuju na pijacu. Kada smo se dovoljno udaljili od kuće i smatrali da smo bezbedni, seli smo da porazgovaramo o budućnosti. 'Dovoljno si star da shvatiš ono što ću ti reći', počela je Mini. 'Ali ne i dovoljno star da bi mi pomogao u zadatku koji je preda mnom. Jednog dana ćeš biti - onda ću poslati po tebe i reći ti šta moraš učiniti. Ali sada se moram vrtiti i pokušati da spasem tvoju majku. Ako te povedem sa sobom, samo ćeš mi smetati i ugrožavati moje napore.'" Solarin nas je pogledao kao da je u nekom transu. "Sasvim dobro sam je shvatio", reče.

"Mini se vratila da spase tvoju majku iz ruku sovjetske policije?" upitah.

"I ti si isto učinila za svoju prijateljicu Lili, je li tako?" odvrati on pitanjem.

"Mini je smestila Sašu u sirotište", umeša se Nim, grlivši me dok je gledao u brata. "Otac je umro ubrzo pošto smo stigli u Ameriku, i tako sam ostao prepušten sam sebi, isto kao i mali Saša u Rusiji. Iako nikada nisam bio siguran, u dubini srca sam uvek osećao da je čudo od deteta, mali šahista Solarin o kome sam čitao u novinama, moj brat. U to vreme sam se već prezivao Nim - mala šala, jer sam tako zarađivao za život, zdipi što možeš. Jedne večeri u šahovskom klubu Menhetn sreo sam Mordekaja i on je otkrio ko sam."

"Šta se dogodilo sa vašom majkom?" upitah.

"Mini je zakasnila", tužno odvrati Solarin, okrenuvši se na drugu stranu. "Jedva je i sama pobegla iz Rusije. Nešto kasnije dobio sam od nje pismo u sirotištu. To i nije bilo pravo pismo, već isečak iz novina - Pravde, mislim. Iako nije bilo ni datuma, ni adrese pošiljaoca, mada je bilo poslato iz Rusije, znao sam ko ga je poslao. U članku je stajalo da će poznati šahista Mordekaj Rad držati širom Rusije predavanja o stanju u svetskom šahu, igrati egzibicione mečeve i tragati za talentovanom decom o kojoj će pisati u knjizi o šahovskim vunderkindima. Jedno od mesta koja će igrom slučaja posetiti bilo je moje sirotište. Mini je pokušavala da stupi sa mnom u vezu."

"Ostalo je istorija", reče Nim, koji je i dalje držao ruku prebačenu preko mog ramena. Drugom je zatim zagrlio Solarina i požurio nas u kuću.

Prošli smo kroz sunčane sobe pune vazni s cvećem i uglačanog nameštaja koji se presijavao na popodnevnom suncu. Sunčevi zraci su u kuhinju prodirali pod uglom, tako da su na podu popločanom škriljcem stvarali prave barice svetlosti. Sofe presvučene cvetnim materijalom izgledale su još veselije nego što sam ih pamtila. Nim nas je pustio, ali mi je potom ponovo spustio šake na ramena i zagledao se u mene s puno ljubavi.

"Donela si mi na dar ono što sam najviše želeo", reče on. "To što je Saša ovde predstavlja pravo čudo - ali najveće je ipak čudo to što si živa. Nikada sebi ne bih oprostio da ti se nešto dogodilo." Ponovo me je zagrlio, a zatim otišao u ostavu.

Solarin je spustio vreću s figurama i prišao prozoru, gde je i sada stajao, gledajući preko travnjaka u more. Brodići su još lepetali poput belih golubica po vodi. Prišla sam mu.

"Kuća je divna", reče on tiho, posmatrajući fontanu na stražnjem travnjaku čija se voda slivala iz jedne činije u drugu i na kraju završavala u tirkiznom bazenu za kupanje. Solarin je trenutak ćutao, a zatim dodao: "Moj je brat zaljubljen u tebe."

Osetih kako mi se stomak grči. "Ne budi smešan", odvratih.

"To moramo raspraviti", reče on, okrenuvši se da me pogleda onim svojim bledozelenim pogledom od koga bih uvek osetila slabost. Podigao je šaku da me pomiluje po kosi kada se Nim vratio iz ostave, noseći bocu šampanjca i čaše. Prišao je i spustio ih na niski stočić ispred prozora.

"Imamo o toliko stvari da popričamo - toliko toga da se prisetimo", obrati se on Solarinu dok je otvarao šampanjac. "Još ne mogu da poverujem da si ovde. Mislim da ti nikada više neću dozvoliti da odeš od mene..."

"Možda ćeš morati", odvrati Solarin, uhvativši me za ruku i povevši do jedne od sofa. Seo je pored mene dok je Nim sipao šampanjac. "Pošto je Mini napustila Igru, neko se mora vratiti u Rusiju po tablu."

"Napustila Igru?" ponovi Nim, prekinuvši da sipa šampanjac. "Kako je mogla? To je nemoguće."

"Imamo novu crnu kraljicu", osmehivao se Solarin posmatrajući ga. "Onu koju si, kako se čini, sam izabrao."

Nim se okrenu i zagleda u mene. Po licu mu se videlo da je shvatio. "Prokletstvo!" izusti on, nastavivši da sipa vino. "A sada je, pretpostavljam, nestala bez traga, ostavivši nama da počistimo džumbus."

"Pa, nije baš tako", primeti Solarin, zavukavši šaku u košulju i izvukavši iz nje koverat. "Dala mi je ovo za Katarinu. Da joj predam kada stignemo. Mada ga nisam otvorio, pretpostavljam da sadrži nešto što će za sve nas biti od velikog značaja." Dodao mi je zapečaćeni koverat, koji sam se upravo spremala da otvorim kada se začu neki neobični zvuk - zvuk koji nisam odmah mogla da prepoznam. To je negde zvonio telefon!

"Mislila sam da nemaš telefon!" zagledala sam se u Nima optužujućim pogledom, a on je žurno spustio bocu i potrčao prema delu kuhinje u kome su se nalazili štednjaci i ormanići.

"I nemam", odvrati on napetim glasom dok je iz džepa vadio ključ i otključavao jedan od ormanića. Iz njega je izvadio nešto što je podsećalo na telefon i što je zvonilo. "Ovaj telefon pripada nekom drugom - 'vruća veza', moglo bi se reći. Podigao je slušalicu. Solarin i ja skočismo na noge.

"Mordekaj!" prošaputah, pohitavši prema mestu na kome je stajao Nim i razgovarao. "Lili mora da je sa njim."

Nim me ozbiljno pogleda i dodade mi slušalicu. "Neko želi da popriča s tobom", reče on tiho, uputivši Solarinu neki čudan pogled. Prihvatih slušalicu.

"Mordekaj, ovde Ket. Je li Lili kod tebe?" upitah.

"Darling!" zagrme glas zbog koga sam uvek morala da odmačinjem slušalicu od uveta - Hari Rad! "Čuo sam da je tvoj put među Arape bio uspešan! Okupićemo se i proslaviti stvar. Ali, draga, žao mi je što ti moram reći da je nešto iskrslo. Ja sam kod Mordekaja. Nazvao je da mi kaže da se Lili javljala i da se uputila ovamo sa stanice Grand Central. Pohitao sam, razume se, odmah ovamo. Ali još nije stigla..."

Ostala sam zabezeknuta. "Mislila sam da ti i Mordekaj ne razgovarate!" zavrištah u slušalicu.

"Draga, to je smešno", odvrati Hari tobože iznenađeno. "Mordekaj mi je otac. Svakako da razgovaram s njim. Upravo ovog trenutka razgovaramo - to jest, on sluša."

"Ali Blanša je kazala..."

"Ah, sa njom stvari drugačije stoje", poče da objašnjava Hari. "Oprosti mi što moram ovo da kažem, ali moja žena i njen brat nisu baš dobri ljudi. Još od onog dana kada sam se oženio s Blanšom Reginom, strepeo sam za Mordekaja, ako razumeš šta hoću da kažem. Ja mu nisam dozvoljavao da nas posećuje..."

Blanša Regina. Blanša Regina?" Tako je! Kakav sam samo idiot ispala! Zašto mi to ranije nije palo u oči? Blanša i Lili - Lili i Blanša - oba ta imena znače "belo", zar ne? Svojoj kćeri je dala ime Lili, nadajući se da će krenuti njenim stopama. Blanša Regina - Bela Kraljica!

U glavi mi se vrtelo dok sam čvrsto stezala slušalicu; Solarin i Nim su ćutke stajali. Razume se, to je bio Hari - od samog početka. Nim me je poslao Hariju, predstavivši ga kao klijenta; Hari se neobično trudio da me uvuče u svoju porodicu; Hari je isto onako dobro kao i Nim shvatao da sam odličan stručnjak za kompjutere. Hari me je pozvao da dođem i vidim gataru - uporno je navaljivao da to bude baš te večeri, te novogodišnje noći, i nijedne druge.

A one noći kada me je pozvao kod sebe na večeru - sva ta hrana i predjela - želeo je da me zadrži dovoljno dugo kako bi Solarin imao vremena da se uvuče u moj stan i ostavi poruku! Hari je te večeri, kao uzgred, obavestio svoju služavku Valeri, da se spremam za Alžir - Valeri čija je majka bila Tereza, telefonistkinja koja je radila za Kamelovog oca u Alžiru; čiji je mali brat, vahad, živeo u Kazbahu i čuvao Crnu Kraljicu!

A Sol je prevario Harija jer je istovremeno radio i za Blanšu i Luelina. Možda je upravo Hari gurnuo Solovo telo u Ist River kako bi ubistvo predstavio kao običnu pljačku - i to možda ne samo da bi zavarao policiju, već i svoje najbliže!

Hari je poslao Lili u Alžir, a ne Mordekaj. Kada je saznao da je bila na onom šahovskom meču, shvatio je da i njoj preti opasnost ne samo od Hermanolda - već i od vlastite majke i ujaka!

I na kraju, Hari se oženio Blanšom - Belom Kraljicom - isto kao što je Mirela naterala Taljerana da se oženi Ženom iz Indije. Ali Taljeran je bio samo lovac - biskup!

"Hari", izustih zapanjeno, "ti si Crni Kralj!"

"Draga", poče on smireno. Gotovo da sam mogla da vidim njegovo potišteno lice, nalik na lice svetog Bernarda, i tužne oči. "Oprosti što ti nisam odmah sve rekao. Ali sada ti je situacija sasvim jasna. Ako Lili nije sa vama..."

"Nazvaću te ponovo", rekoh mu. "Moram prekinuti."

Spustila sam slušalicu i ščepala Nima koji je stajao pored mene, sa izrazom istinskog straha na licu. "Okreni kompjuter", brzo rekoh. "Mislim da znam kuda je otišla - ali rekla je da će ostaviti poruku ako nešto pođe naopako. Nadam se da nije učinila ništa nepromišljeno."

Nim okrenu broj i pomeri prekidač kada je dobio vezu. Prislonih uvo uz slušalicu i posle nekoliko trenutaka začusmo, zahvaljujući modernoj tehnologiji, digitalno reprodukovan Lilin glas.

"Nalazim se u Palm Kortu na Plazi." Mora da sam to samo uobražavala, ali učinilo mi se da je ova binarna reprodukcija podrhtavala kao da je u pitanju pravi glas. "Otišla sam do kuće po ključeve kola koje držimo u sekreteru u dnevnoj sobi. Ali, blagi Bože..." Glas se izgubio. Mogla sam da osetim nadolazeću paniku. "Znaš onu užasnu lakiranu Luelinovu komodu sa bronzanim drškama? To nisu bronzane ručke - to su figure! Ima ih šest, ugrađene su u komodu. Osnove su iskorišćene za ručke, a same figure - njihovi gornji delovi - ugrađeni su u lažne ladice! Te ladice su stalno bile zaglavljene, ali nikada mi nije palo na pamet - uzela sam nož za otvaranje pisama da pokušam da ih otvorim, a zatim sam iz kuhinje donela čekić i raznela ploču. Izvadila sam dve figure, a onda sam čula nekoga kako dolazi. Pobegla sam kroz stražnji izlaz i spustila se liftom za poslugu. Oh Bože, moraš smesta doći. Ne mogu sama tamo da se vratim..."

Spustila je slušalicu. Sačekala sam da čujem da li je ostavila još koju poruku, ali pošto nije, spustila sam slušalicu.

"Moramo poći", rekoh Nimu i Solarinu koji su bili vidno zabrinuti. "Objasniću vam uz put."

"Šta je sa Harijem?" upita Nim dok sam gurala Minino nepročitano pismo u džep i hitala da pokupim figure.

"Nazvaću ga i reći mu da nas sačeka u Plazi", odvratih. "Pali kola. Lili je pronašla novu gomilu figura."

Toliko dugo smo vozili slalom po putevima i s mukom se probijali kroz gužvu na Menhetnu da mi se činilo kako je prošla večnost pre nego što je Nimov zeleni morgan škripeći stao ispred Plaze, poplašivši golubove koji su nam se našli na putu. Utrčala sam unutra i pretražila Palm Kort, ali Lili nije bila tamo. Hari je kazao da će nas sačekati, ali unaokolo nije bilo nikog - čak sam zavirila i u toalet.

Trčeći sam se vratila napolje, odmahujući rukama, a zatim uskočila u kola.

"Nešto nije u redu", rekoh im. "Hari nas ne bi čekao jedino u slučaju da Lili nije bila ovde."

"Ili je neko drugi bio", promrmlja Nim. "Neko je stigao u stan i ona je umakla. Videli su da je otkrila figure, možda su je pratili. Siguran sam da je Harija sačekao odbor za doček..." On besno upali ponovo motor. "Gde li su prvo otišli - do Mordekaja po njegovih devet figura? Ili u stan?"

"Proverimo prvo u stanu", požurih da kažem. "Bliže je. U razgovoru sa Harijem, pre no što smo krenuli, otkrila sam da i sama mogu sakupiti mali odbor za doček." Nim me iznenađeno pogleda. "Kamel Kader je u gradu", rekoh. Solarin mi stisnu rame.

Svima nam je bilo jasno šta je to značilo. Devet figura kod Mordekaja, osam u mojoj vreći i šest koje je Lili videla u stanu. To je bilo dovoljno da se konci Igre drže u rukama... a možda i da se dešifruje formula. Ko god da dobije ovu rundu, moći će da ovlada njome.

Nim se zaustavio ispred zgrade, preskočio vrata i gurnuo ključeve automobila zaprepašćenom vrataru u šaku. Nas troje uletesmo unutra bez reči. Pritisnuh dugme za lift. Vratar je trčao za nama.

"Da li se gospodin Rad vratio?" upitah ga preko ramena dok su se vrata lifta otvarala.

Vratar me iznenađeno pogleda, a zatim klimnu.

"Pre otprilike deset minuta", reče on, "sa zetom..."

Tako znači. Uskočili smo u lift pre no što je uspeo bilo šta više da kaže i upravo smo hteli da krenemo kada mi nešto privuče pažnju. Brzo ispružih ruku i zadržah vrata. Kroz njih prolete mala krznena lopta. Kada sam se sagla da je podignem, ugledala sam Lili kako hita preko predvorja. Zgrabih je i povukoh unutra. Vrata se zatvoriše i mi krenusmo.

"Nisu te uhvatili!" povikah.

"Mene ne, ali zato su Harija", odvrati ona. "Plašila sam se da ostanem u Palm Kortu, pa sam izišla sa Kariokom i ostala da čekam u blizini parka s druge strane ulice. Hari se poneo kao pravi idiot - ostavio je kola ispred zgrade i pešice pošao da me potraži. Nisu oni mene pratili, već njega. Ugledala sam Luelina i Hermenolda odmah iza njega. Prošli su pored mene - gledali su kroz mene. Nisu me prepoznali!" izjavi ona zaprepašćeno. "Karioku sam strpala u tašnu zajedno sa dve figure koje sam uzela. Tu su." Ona potapša tašnu. Blagi Bože, ulazili smo u obračun sa svom raspoloživom municijom. "Pratila sam ih nazad ovamo i ostala s druge strane ulice, jer nisam znala šta da radim kada su ga poveli unutra. Luelin je išao na korak od Harija - možda ima pištolj."

Vrata se otvoriše i mi krenusmo niz hodnik; Karioka je trčao pred nama. Lili je upravo vadila ključ kada se vrata otvoriše i na njima se pojavi Blanša u svetlucavoj, beloj, koktel haljini; kao i uvek, na usnama joj je poigravao hladan, beli osmeh. U ruci je držala čašu šampanjca.

"Konačno smo svi na okupu", reče ona ljubazno, ponudivši mi svoj porculanski obraz. Napravih se da ga ne vidim, na šta se ona okrenu prema Lili. "Podigni tog psa i zatvori ga u radnu sobu", reče hladno. "Mislim da je za danas bilo dosta nesrećnih slučajeva."

"Samo čas", umešah se, dok se Lili saginjala da podigne psa. "Nismo došli na koktel. Šta ste učinili sa Harijem?" Proleteh pored Blanše u stan u kome nisam bila šest meseci. U stanu je sve bilo po starom, ali sada sam ga gledala drugačijim očima... mermerni pod u predvorju imao je izgled šahovske table. Završnica, pomislih.

"On je dobro", odvrati Blanša, sledeći me do širokog, mermernog stepeništa koje je vodilo u trpezariju, dok su Solarin, Nim i Lili išli za njom. Na drugom kraju prostorije Luelin je klečao pored lakiranog crvenog sekretera, razbijajući ladice za koje Lili nije imala vremena i vadeći iz njih preostale četiri figure. Po celom podu bile su rasute krhotine drveta. Dok sam prelazila preko prostrane sobe, on podiže pogled.

"Zdravo, draga", reče Luelin, ustavši da me pozdravi. "Presrećan sam što si došla do figura koje sam tražio - samo što nisi igrala baš onako kako sam se nadao da ćeš igrati ovu Igru. Koliko sam shvatio, promenila si strane. Baš šteta. A oduvek si mi bila draga."

"Nikada nisam bila na tvojoj strani, Lueline", odvratih s gnušanjem. "Hoću da vidim Harija. I nigde nećeš odavde dok ga ne budem videla. Znam da je Hermanold ovde, ali i dalje smo brojniji."

"Ne bih rekla", odvrati Blanša s druge strane prostorije, sipajući šampanjac. Podigla je čašu prema Lili koja je zurila u nju držeći Karioku, a zatim je prišla i zagledala se u mene onim svojim hladnim, plavim očima. "Tu je i nekoliko vaših poznanika - gospodin Brodski iz KGB-ea, koji u stvari radi za mene. I Šarif - koga je El-Marad ljubazno poslao ovamo na moj zahtev. Toliko dugo su vas čekali da se vratite iz Alžira; danonoćno su motrili na kuću. Izgleda da ste na povratku pošli na panoramsko razgledanje grada."

Okrznuh pogledom Solarina i Nima. Trebalo je da očekujemo nešto slično.

"Šta ste učinili s mojim ocem?" povika Lili, prilazeći Blanši stisnutih zubiju, dok je Karioka režao na Luelina iz njenog naručja.

"Svezan je u stražnjoj sobi", odvrati Blanša, poigravajući se niskom bisera koje je uvek nosila. "Ne fali mu ni dlaka s glave, niti će mu zafaliti ako budete razumni. Želim te figure. Prekinimo s nasiljem - ubeđena sam da nam ga je svima dosta. Nikome se ništa neće dogoditi ako mi predate figure."

Luelin izvuče pištolj iz sakoa. "Meni još nije dosta nasilja", reče on mirno. "Zašto ne pustiš to malo čudovište, pa da učinim ono što sam oduvek želeo?"

Lili je u užasu zurila u njega. Spustih šaku na njenu mišicu, istovremeno pogledavši Nima i Solarina koji su se odmakli ka zidovima, pripremajući se za akciju. Pomislih da sam utrošila uludo već dosta vremena - moje figure su bile na svom mestu.

"Očigledno nisi pomno pratila Igru", obratih se Blanši. "Kod mene je devetnaest figura. Sa ovih četiri koje ćeš mi dati, imaću dvadeset tri - što je dovoljno da rešim formulu i pobedim." Krajičkom oka primetila sam da mi se Nim osmehuje i klima glavom. Blanša je zurila u mene s nevericom.

"Mora da si luda", reče ona iznenada. "Moj brat drži uperen pištolj u tebe. Mog voljenog muža - Crnog Kralja - drže kao taoca trojica muškaraca u susednoj sobi. To i jeste svrha igre - priklještiti kralja."

"Ne i ove Igre", odvratih i krenuh preko sobe ka baru pored koga je stajao Solarin. "Možeš se i povući. Ne znaš kako stvari stoje, to jest ne znaš poteze - pa čak ni igrače. Nisi samo ti ubacila pešaka - kao što je bio Sol - u vlastito domaćinstvo. Nemaš samo ti saveznike u Rusiji i Alžiru..." Stajala sam na stepeništu, držeći bocu sa šampanjcem i osmehivala se Blanši. Njena i inače bleda koža sada je podsećala na kreč. Luelin je držao pištolj uperen u onaj deo moga tela za koji sam se nadala da će i dalje srećno kucati, ali bila sam uverena da neće povući obarač dok ne čuje kraj. Solarin mi stisnu lakat otpozadi.

"O čemu to govoriš?" upita Blanša, grizući usnu.

"Kada sam nazvala Harija da mu kažem da pođe do Plaze, on nije bio sam. Bio je sa Mordekajem - Kamelom Kaderom - i sa Valeri, vašom odanom služavkom, koja radi za nas. Oni nisu pošli ka Plazi sa Harijem. Došli su ovamo, kroz ulaz za poslugu. Zašto ne proveriš?"

U tom trenutku nastao je pakao. Lili je ispustila Karioku na pod i on se zaleteo na Luelina, koji se sekundu predugo dvoumio između Nima i pahuljastog psa. Zgrabila sam bocu sa šampanjcem i zavitlala je preko sobe ka Luelinovoj glavi u trenutku kada je povukao obarač i Nim se presamitio. Onda sam i ja poletela preko sobe, zgrabila Luelina za kosu i stala da ga vučem nadole svom svojom težinom.

Dok sam se rvala sa Luelinom, krajičkom oka ugledala sam Hermanolda kako uleće u sobu i Solarina kako ga dočekuje. Zarila sam zube Luelinu u rame, a Karioka je to isto uradio sa njegovom nogom. Čula sam Nima kako stenje na podu nekoliko inča od nas, dok se Luelin otimao ne bi li dohvatio pištolj. Zgrabila sam bocu od šampanjca i lupila je njome po šaci, a koleno mu zabila u prepone. Počeo je da vrišti, što mi je omogućilo da na trenutak predahnem. Blanša se uputila ka mermernom stepeništu, ali ju je Lili stigla, zgrabila za bisernu ogrlicu, i snažno je zavrnula, dok se ova upirala da je nekako dohvati. Lice joj je potamnelo.

Solarin je ščepao Hermanolda za prednji deo košulje, podigao ga na noge i tako ga snažno tesnuo pesnicom u bradu da sam se začudila; nisam znala da šahisti i to umeju. Sve sam to videla u trenu, a zatim sam se okrenula i bacila na pištolj dok se Luelin prevrtao, stežući prepone.

S pištoljem u ruci nagnula sam se nad Nima; Solarin je trčao ka nama preko prostorije. "Dobro sam", zadahta Nim kada mu Solarin dodirnu ranu na kuku gde se već primećivala tamna mrlja. "Pođi do Harija!"

"Ti ostani ovde", reče Solarin, stisnuvši mi rame. "Idem tamo pozadi." Tužno pogledavši brata, on otrča preko sobe i pojuri uz stepenice.

Hermanold je ležao opružen preko stepeništa, u nesvesti. Luelin se nedaleko od mene još uvijao i zavijao dok je Karioka i dalje napadao njegove zglavke, cepajući mu sokne. Klečala sam pored Nima koji je teško disao, pritiskajući šaku uz vlažno mesto na kuku gde se krvava mrlja sve više širila. Lili se i dalje rvala sa Blanšom; biseri iz pokidane ogrlice ležali su unaokolo po tepihu.

Dok sam se naginjala ka Nimu čula sam buku i udarce iz stražnjih soba.

"Biće ti bolje da preživiš", došapnuh mu. "Posle svega što si mi priredio, ne bih volela da te izgubim pre no što se naplatim." Rana mu je bila mala i duboka; metak mu je otkinuo parče mesa sa kuka.

Nim me je pogledao i pokušao da se osmehne. "Jesi li zaljubljena u Sašu?" upita on.

Prevrnuh očima i uzdahnuh. "Nije ti ništa", rekoh mu, podigavši ga da sedne i pruživši mu pištolj. "Biće bolje da proverim je li još živ."

Pređoh preko sobe, zgrabih Blanšu za kosu i rastavih je od Lili, a zatim joj pokazah pištolj u Nimovoj šaci. "Upotrebiće ga", objasnih joj.

Lili krenu za mnom uz stepenice, pa kroz stražnji hodnik, gde je sve bilo sumnjivo mirno. Na prstima smo se približavale radnoj sobi kada iz nje iziđe Kamel Kader. Ugledao nas je i nasmešio se svojim zlatnim očima, a onda me uhvatio za šaku.

"Odlično obavljen posao", reče on srećno. "Izgleda da se ekipa beloga predala."

Lili i ja nahrupismo u radnu sobu, a Kamel ode niz hodnik prema dnevnoj sobi. Unutra je sedeo Hari i trljao glavu. Iza njega su stajali Mordekaj i služavka Valeri koja ih je pustila u stan kroz stražnja vrata. Lili pohita preko sobe i baci se na Harija, plačući od radosti. Dok ju je on milovao po kosi, Mordekaj mi s druge strane namignu.

Obuhvativši jednim pogledom ostatak prostorije, ugledala sam Solarina kako vezuje poslednji čvor na konopcu kojim je upakovao Šarifa. Brodski, KGB-eovac iz šahovskog kluba, ležao je vezan pored njega poput jarebice. Solarin gurnu neku krpu Brodskom u usta i okrenu se ka meni, ščepavši me za rame.

"Moj brat?" prošaputa.

"Biće sve u redu", odvratih.

"Ket, draga", pozva me Hari iza leđa, "hvala ti što si mi spasla kćer." Okrenuh se ka njemu i videh kako mi se i Valeri osmehuje.

"Voleti da je i moj mali brata bio tu da ovo videti!" reče ona, osvrćući se unaokolo. "Biće veoma tužan - i on voleti dobru tučnjavu." Priđoh joj i zagrlih je.

"Popričaćemo kasnije", reče Hari. "Odoh sada da se pozdravim sa svojom ženom."

"Mrzim je", rele Lili. "Ubila bih je da me Ket nije sprečila."

"Ne bi ti to učinila, draga", odvrati Hari, poljubivši je u kosu. "Ona je ipak tvoja majka. Ne bi te bilo da nije nje. To nikada nemoj zaboraviti." Zatim uperi svoje tužne, pokunjene oči u mene. "Na izvestan način i sam sam kriv za sve ovo", dodade on. "Znao sam kakva je kada sam se oženio njome. A oženio sam se Igre radi."

On potišteno pognu glavu i iziđe iz sobe. Mordekaj potapša Lili po ramenu, gledajući je kroz debele naočari poput kakve sove.

"Igra još nije završena", reče on tiho. "Na izvestan način, tek je počela."

Solarin me je uhvatio za ruku i odvukao u ogromnu Harijevu kuhinju koja se nalazila iza trpezarije. Dok su ostali čistili lom, on me je priklještio uz sjajni bakarni sto u sredini. Divlje je spustio svoje vrele usne uz moje i šakama stao da prelazi preko mog tela kao da želi da me proguta. Zaboravila sam na sve što se tamo napolju dogodilo i na sve što će se još dogoditi, jer me je ispunjavala tama njegove strasti. Dok sam se borila sa vrtoglavicom, osećala sam njegove zube na svom vratu i njegove šake u kosi. Njegov je jezik ponovo pronašao moj i ja zastenjah. Konačno se odvojio od mene.

"Moram se vratiti u Rusiju", prošaputao mi je na uvo. Usnama je prelazio preko mog grla. "Moram se dočepati table. To je jedini način da se ova Igra stvarno okonča..."

"Poći ću s tobom", rekoh, nagnuvši se nazad kako bih ga pogledala u oči. On me ponovo privuče, ljubeći mi oči, a ja se ponovo pripih uz njega.

"Ne možeš", promrmlja on, a telo mu je podrhtavalo od siline osećanja. "Vratiću se - obećavam. Kunem se svakom kapi svoje krvi. Nikada ti neću dopustiti da odeš od mene."

U to začuh kako se vrata otvaraju i oboje se okrenusmo, ostavši zagrljeni. Na vratima je stajao Kamel, a pored njega, oslanjajući se o njegovo rame - Nim. Ljuljao se pored Kamela na vratima, bezizražajnog lica.

"Slava..." poče Solarin, i dalje me čvrsto stežući za šaku, dok je išao prema bratu.

"Žurka je gotova", reče Nim, lagano razvlačeći usta u osmeh ljubavi i razumevanja. Kamel me je posmatrao, izvivši obrvu kao da je želeo da pita šta se to dešava. "Dođi, Saša", reče Nim. "Vreme je da okončamo ovu Igru."

Ekipa beloga - bar oni koje smo uhvatili - bila je svezana i umotana u bele čaršave. Izneli smo ih kroz kuhinju i sneli dole liftom za poslugu do garaže u kojoj su čekala Harijeva kola. Sve smo ih zajedno - Šarifa, Brodskog, Hermanolda, Luelina i Blanšu - smestili u prostrani stražnji deo. Kamel i Valeri ušli su s njima pozadi, noseći pištolj. Hari je seo za volan, a Nim pored njega. Napolju još nije bio potpuni mrak, ali kroz zatamnjena stakla posmatrači nisu mogli da vide unutrašnjost.

"Vodimo ih u Nimovu kuću na rtu", objasni Hari. "Onda će Kamel otići po vaš brodić i dovesti ga donde."

"Možemo ih spustiti u čamac na vesla pravo iz moje bašte." Nasmeja se Nim, i dalje se držeći za kuk. "Niko ne stanuje dovoljno blizu da bi ma šta video."

"Šta ste naumili s njima kada ih ukrcate na brodić?" želela sam da saznam.

"Valeri i ja", objasni Kamel, "izvešćemo ih na pučinu. Srediću sa alžirskim patrolnim čamcem da iziđe pred nas kada se nađemo u međunarodnim vodama. Alžirska vlada biće veoma zadovoljna da se domogne zaverenika koji su kovali plan sa pukovnikom Gadafijem o ubistvu članova OPEK-a. U stvari, to je možda i istina. Posumnjao sam da i pukovnik ima udela u ovoj Igri još od trenutka kada se raspitivao o tebi na konferenciji."

"Odlična ideja", nasmejah se. "To će nam bar omogućiti da na miru okončamo posao." Nagnuvši se ka Valeri, dodadoh: "Kada stigneš u Alžir, poljubi majku i vahada za mene."

"Moj brat misliti ti veoma hrabra", reče Valeri, toplo mi stegnuvši ruku. "Zamolio me reći tebi da se nada da ćeš jedan dan ponovo doći u Alžir!"

I tako su Hari, Kamel i Nim krenuli put Long Ajlenda sa gomilom talaca. Bar će Šarif - pa čak i Blanša, Bela Kraljica - imati prilike da se upoznaju sa unutrašnjošću alžirskog zatvora, kad smo već Lili i ja to za dlaku propustile.

Solarin, Lili, Mordekaj i ja krenusmo Nimovim zelenim morganom. Sa četiri poslednje figure koje smo izvadili iz sekretera uputismo se ka Mordekajevom stanu u dijamantskoj oblasti kako bismo sve figure stavili na gomilu i dali se na onaj pravi posao: dešifrovanje formule za kojom su mnogi mukotrpno i dugo tragali. Lili je vozila, ja sam ponovo sedela Solarinu u krilu, a Mordekaja smo strpali kao putnu torbu u ono malo slobodnog prostora iza sedišta; u krilu je još držao Karioku.

"Mali moj psiću", reče Mordekaj, milujući Karioku i osmehujući se, "posle svih ovih pustolovina i sam si praktično postao šahista! Sada ćemo figurama koje ste doneli iz pustinje pridodati i ovih neočekivanih šest koje smo oduzeli ekipi beloga. Uspešan dan."

"Plus onih devet za koje Mini kaže da su kod tebe", dodadoh. "To je ukupno dvadeset tri."

"Dvadeset šest", zakikota se Mordekaj. "Kod mene su i one tri koje je Mini izvukla iz Rusije 1951. - a koje su Ladislaus Nim i njegov otac doneli u Ameriku!"

"Tako je!" povikah. "Ovih devet kod tebe su one koje je Taljeran zakopao u Vermontu. Ali odakle ovih naših osam - one koje smo Lili i ja donele iz pustinje?"

"Ah, da. Imam još nešto za tebe, draga", zacvrkuta veseli Mordekaj. "Nalazi se u mom stanu zajedno sa figurama. Možda ti je Nim kazao da mu je Mini, pre nego što se s njim pozdravila one noći na stenama u Rusiji, dala nekoliko smotanih listova hartije od velike važnosti?"

"Jeste", upade Solarin. "Istrgnuti su bili iz neke knjige. Video sam kada je to uradila. Sećam se, iako sam bio veoma mali. Da li je to bio dnevnik koji je Mini dala Katarini? Od trenutka kada mi ga je pokazala, pitao sam se..."

"Uskoro više nećeš morati da se pitaš", prekinu ga zagonetno Mordekaj. "Znaćeš. Te stranice, znaš, razjašnjavaju poslednju od tajni. Tajnu Igre."

Nimov morgan parkirali smo u javnoj garaži na kraju bloka i peške otišli do Mordekajevog stana. Solarin je nosio zbirku figura koja je sada za svakog drugog bila preteška.

Prošlo je već bilo osam časova i gotovo da se smrklo u dijamantskoj četvrti. Prolazili smo pored radnji sa čeličnim ogradama preko fasada. Vetar je po praznim pločnicima nosio novine. Još je bio vikend Praznika rada i sve je bilo zatvoreno.

Negde na pola bloka Mordekaj se zaustavio i otključao metalnu ogradu. Ušli smo pravo na dugačko usko, stepenište koje je vodilo u stražnji deo zgrade. Pratili smo ga kroz polumrak do odmorišta gde je otključao jedna vrata.

Zakoračili smo u ogromno potkrovlje u kome su svećnjaci visili sa tavanice visoke trideset stopa. Niz visokih prozora na jednom kraju odbijao je svetlucave prizme kristala kada je Mordekaj upalio svetlo. Otišao je na drugi kraj sobe. Svuda unaokolo nalazili su se debeli tepisi tamnih boja, prelepo svetlucavo drveće i nameštaj prekriven krznom, stolovi pretrpani umetničkim predmetima i knjigama. Upravo tako bi izgledao i moj stari stan da je bio veći, a ja bogatija. Ceo jedan zid prekrivala je ogromna, veličanstvena tapiserija koja mora da je bila stara kao i Monglanska garnitura.

Solarin, Lili i ja posedasmo na meke, duboke sofe. Na stolu ispred nas bila je razmeštena velika šahovska tabla. Lili jednim potezom ruke skloni figure sa nje, a Solarin poče da vadi naše figure iz vreće i da ih postavlja na tablu.

Figure Monglanske garniture bile su prekrupne čak i za neobično velike kvadrate Mordekajeve table od alabastera, ali izgledale su veličanstveno pri mekoj svetlosti svećnjaka.

Mordekaj je povukao u stranu tapiseriju i otključao veliki sef ugrađen u ciglu. Iz njega je izvukao poveću kutiju u kojoj se nalazilo još dvanaest figura; Solarin pohita da mu pomogne.

Kada su sve figure bile na svom mestu, zagledasmo se u njih. Imali smo konje koji su se propinjali i stajali na mestu konja na tabli, uzvišene lovce koje su predstavljali slonovi, kamile sa nosiljkama u obliku kula na leđima koje su stajale na mestu topova. Zlatni kralj jahao je svog debelokošca, kraljica je sedela u nosiljci - i sve figure bile su obložene dragim kamenjem i izrađene u plemenitom metalu s takvom preciznošću i gracioznošću, da ih nijedan zanatlija-umetnik neće moći verno kopirati bar u narednih hiljadu godina. Nedostajalo je samo šest figura: dva srebrna pešaka i jedan zlatni, zlatni konj, srebrni lovac i beli kralj - takođe od srebra.

Gotovo da nismo mogli poverovati da su tu, pred nama, da se presijavaju, da su gotovo sve na broju. Um u kome se začela ideja da spoji nešto tako divno sa nečim u toj meri smrtonosnim, mora da je bio krajnje izuzetan.

Izvukli smo tkaninu i prostrli je preko velikog stola za kafu pored table. Pred očima mi se sve vrtelo od čudnog sjaja kojim su zračile figure i od prelepih boja dragog kamenja - smaragda i safira, rubina i dijamanata, žutog četruna, svetloplavog akvamarina i bledozelenog peridota koji je bio gotovo iste boje kao i Solarinove oči. On spusti svoju šaku preko moje dok smo ćutke sedeli.

Lili je izvukla hartiju na kojoj smo iscrtali našu verziju redosleda poteza. Spustila ju je pored tkanine.

"Ima još nešto što mislim da treba da vam pokažem", reče Mordekaj koji se, u međuvremenu, vratio do sefa. Prišao mi je i predao mali paket. Zagledala sam mu se u uvećane oči iza debelih naočara. Njegovo naborano lice razvuklo se u osmeh. Ispružio je zatim ruku prema Lili kao da očekuje od nje da ustane. "Dođi da mi pomogneš oko pripremanja večere. Sačekaćemo tvog oca i Nima da se vrate. Biće gladni kada stignu. U međuvremenu, naša prijateljica Ket može pročitati ono što sam joj dao."

Zatim je odvukao u kuhinju Lili koja se bunila. Solarin se pomeri bliže meni dok sam otvarala paket i vadila iz njega smotani svežanj hartija. Kao što je Solarin već bio pogodio - hartija je bila ista, stara kao i u Mirelinom dnevniku. Pohitavši da izvadim original iz vreće koja je ostala da leži na podu između nas, stadoh da ih upoređujem. Jasno se videlo odakle su listovi isečeni. Nasmeših se Solarinu.

Kada sam se zavalila u sofu, zavukao je ruku iza mojih leđa i zagrlio me. Razmotala sam hartije i počela da čitam. Bilo je to poslednje poglavlje iz Mirelinog dnevnika...