1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

2. PEŠAK NA D4

'Enciklopedija šahovskih otvaranja', Fred Rajnfild

Legenda o sastanku u Samari

NJUJORK, DECEMBAR 1972.

Bila sam u nevolji. Velikoj nevolji.

Sve je počelo uoči Nove godine, poslednjeg dana 1972. Imala sam zakazano kod gatare. Ali poput onog momka koji je imao sastanak u Samarahu, pokušala sam da umaknem vlastitoj sudbini. Nisam želela da mi neko iz dlana proriče budućnost. Imala sam već dovoljno tekućih nevolja. Do poslednjeg dana 1972. godine uspela sam potpuno da uprskam svoj život. A imala sam svega dvadeset tri godine.

Umesto da pobegnem u Samarah, otrčala sam do kompjuterskog centra na vrhu Pan Amove zgrade koja se nalazila u središtu grada, na Menhetnu. To mi je bilo mnogo bliže od Samaraha, a u deset časova uveče uoči Nove godine, mesto je bilo udaljeno i osamljeno kao kakav planinski vrh.

I osećala sam se kao da se ustinu nalazim na kakvom planinskom vrhu. Sneg je promicao ispred prozora okrenutih ka Park Aveniji, u velikim, gracioznim pahuljama koje kao da su visile u vazduhu. Činilo mi se da se nalazim jednom od onim pritiskivača za papire u čijoj je unutrašnjosti smeštena kakva ruža ili mala maketa nekog švajcarskog sela. Staklenim zidovima Pan Amovog kompjuterskog centra bilo je omeđeno nekoliko ari sjajnog, najsavremenijeg hardvera, koji je tiho zujao dok je proveravao rute aviona i kupovinu avionskih karata širom sveta. Bilo je to tiho mesto na koje se čovek mogao skloniti da razmisli.

Morala sam o mnogo čemu da razmislim. U Njujork sam stigla pre tri godine da bih radila za Trostruki-M, jedan od najvećih svetskih proizvođača kompjutera. U to vreme je Pan Am bio jedan od mojih klijenata. I danas mi dozvoljavaju da se koristim njihovim kompjuterskim centrom.

Ali sada sam promenila posao i sve mi se čini da će se pokazati kako je to bila najveća greška koju sam do sada počinila. Imala sam sumnjivu čast da postanem prva žena koja je ikada dospela u profesionalne krugove prečasnog OJK preduzeća Fulbrajt, Koun, Kejn i Apem. A njima se nije dopadao moj stil.

"OJK", za one koji to ne znaju, jeste skraćenica za "ovlašćeni javni knjigovođa". Fulbrajt, Koun, Kejn i Apem bilo je jedno od osam najvećih OJK preduzeća na svetu, pripadalo je bratstvu koje su s pravom nazivali "Velika osmorka".

"Javni knjigovođa" je učtivo ime za "revizora poslovnih knjiga". Gotovo svim velikim korporacijama Velika osmorka nametala je usluge ove svoje ozloglašene službe. Uživali su veliki ugled, što je opet učtiv način da se kaže kako su svoje klijente držali u šaci. Ako bi Velika osmorka za vreme revizije poslovnih knjiga predložila da njihov klijent potroši pola miliona dolara u cilju poboljšanja svog finansijskog sistema, mušterija bi bila luda da se ogluši o taj predlog. (Ili o činjenicu da preduzeće Velike osmorke koje vrši reviziju njenih poslovnih knjiga može to da učini blagonaklono... uz određeni honorar.) Te su se stvari same po sebi podrazumevale u svetu krupnih finansija. Onaj ko se bavio javnim računovodstvom mogao je mnogo da zaradi. Čak je i mlađi partner mogao da računa na šestocifreni prihod.

Neki ljudi možda ne smatraju da je polje javnog računovodstva rezervisano samo za muškarce, ali Fulbrajt, Koun, Kejn i Apem su, nema sumnje, bili tog uverenja, tako da sam se ja našla u izvesnoj neprilici. Pošto sam bila prva žena koju su ikada tamo videli, a koja nije radila kao sekretarica, odnosili su se prema meni kao da sam kakva retka stvar, nešto poput ptice dodo... nešto potencijalno opasno što treba što pažljivije proučiti.

Nije šala biti prva žena u bilo čemu. Bez obira na to da li ste prva žena astronaut ili prva žena kojoj je dozvoljeno da uđe u kinesku praonicu rublja, morate se navići na uobičajena zavitlavanja, ciničko smejuljenje i odmeravanje nogu. Takođe morate prihvatiti da radite više od svih drugih za manje pare.

Naučila sam da odglumim zadovoljstvo što me predstavljaju kao "gospođica Velis, naša žena-stručnjak za ovu oblast". Kada bi me tako predstavili, ljudi su verovatno mislili da sam ginekolog.

U stvari, bila sam ekspert za kompjutere, najbolji stručnjak za transportnu industriju u Njujorku. Zato su me i zaposlili. Kada me je društvo Fulbrajt-Koun ocenilo, znaci dolara namah su zaigrali u njihovim zakrvavljenim očnim jabučicama; nisu u meni videli ženu, već hodajući portofolio sa "blue-chip" računima. Dovoljno mlada da bi bila prijemčiva, dovoljno naivna da se na nju ostavi utisak, dovoljno nevina da mogu da predam svoje klijente u kandže njihovog osoblja za reviziju knjiga poslovanja... posedovala sam sve osobine koje su tražili od jedne žene. Ali medeni mesec je kratko trajao.

Nekoliko dana pred Božić završavala sam proračun za opremu kako bi jedna velika kompanija mogla nabaviti kompjuterski hardver pre kraja godine, kada je naš stariji partner, Džok Apem, izvoleo ući u moju kancelariju.

Džok je imao preko šezdeset godina, bio je visok, vitak i neobično mladolik. Dosta je igrao tenis, nosio šuštava odela Braće Bruks, i bojio kosu. U hodu se odbacivao napred kao da juriša na mrežu.

Džok uskoči u moju kancelariju.

"Velis", poče on srdačnim glasom koji se uvek dopunjuje tapšanjem po leđima, "razmišljao sam o toj studiji na kojoj radite. Vodio sam raspravu sam sa sobom i mislim da sam konačno shvatio šta me muči." To je bio Džokov način da vam saopšti kako uopšte nema smisla da mu se suprotstavite. Već je odigrao ulogu đavoljeg advokata na obe strane, i njegova je, koju god da je odabrao, pobedila.

"Još malo pa sam gotova, gospodine. Sutra dospeva rok da je predam klijentu, pa se nadam da nećete zahtevati neke bitnije izmene."

"Ništa važno", reče on dok je lagano tempirao bombu. "Zaključio sam da bi za naše klijente printeri bili dragoceniji od disk drajvova, te bih voleo da u skladu s tim izmenite kriterijum izbora."

Ovo je bio primer onoga što se u kompjuterskom poslu naziva "podešavanje brojki". A to je nezakonito. Pre mesec dana, šest prodavaca hardvera dostavilo je našem klijentu zapečaćene ponude. Te su se ponude zasnivale na kriterijumu izbora koji smo pripremili mi, nepristrasni revizori poslovnih knjiga. Rekli smo da su klijentu potrebni moćni disk drajvovi i na površinu je isplivao jedan od prodavača jer je dao najbolju ponudu. Ako sada zaključimo, pošto su ponude već date, da su printeri važniji od disk drajvova, biće sklopljen ugovor u korist drugog prodavača, a ja sam dobro znala ko bi to mogao biti: onaj čiji je predsednik upravo tog popodneva vodio Džoka na ručak.

Nema sumnje da je nešto veoma vredno prešlo ispod stola iz ruke u ruku. Možda obećanje za neki budući posao koji bi obavilo naše preduzeće, ili možda mala jahta ili sportska kola za Džoka. Ali bez obzira na pogodbu, ja nisam htela da joj kumujem.

"Izvinite, gospodine", rekoh mu, "kasno je da sada izmenimo kriterijume bez saglasnosti klijenta. Mogli bismo da ga nazovemo i saopštimo mu kako bismo želeli da zatražimo od prodavača dodatak uz prvobitnu ponudu, ali to bi, razume se, značilo da bi opremu mogli da naruče tek posle Nove godine."

"To neće biti potrebno, Velis", reče Džok. "Nisam postao stariji partner u ovom preduzeću time što sam zapostavljao svoju intuiciju. Nebrojeno puta sam reagovao dok trepneš okom i svojim klijentima spasavao milione, a da oni to uopšte nisu ni znali. Ovo preduzeće je na čelu Velike osmorke već toliko godina, zahvaljujući jakom instinktu za preživljavanje." Počastvovao me je svojim blistavim osmehom od koga su mu se pojavljivale jamice na obrazima.

Šanse da Džok Apem učini nešto za klijenta, a da pri tom debelo ne profitira, bile su otprilike iste kao kada biste hteli da onu poslovičnu kamilu proterate kroz iglene uši. Ali ništa nisam rekla.

"Bez obzira na sve, gospodine, moralna odgovornost prema klijentu nas obavezuje da nepristrasno razmotrimo zapečaćene ponude. Kounačno, mi jesmo preduzeće za reviziju poslovnih knjiga."

Džokove jamice nestaše kao da ih je progutao. "Nećete valjda da kažete da odbijate moj predlog?"

"Ako je u pitanju samo predlog, a ne naređenje, više bih volela da ga ne prihvatim."

"A šta ako vam ja to naredim da učinite?" upita Džok lukavo. "Kao stariji partner u ovom preduzeću, ja..."

"Bojim se da bih u tom slučaju morala da napustim ovaj projekat, gospodine, i da ga predam nekom drugom. Razume se, zadržala bih kopiju onoga što sam uradila za slučaj da kasnije dođe do istrage." Džok je dobro znao šta sam htela time da kažem. Niko nikada nije vršio reviziju poslovnih knjiga OJK preduzeća. Jedino je vlada Sjedinjenih Država imala pravo da im postavlja pitanja. A njena pitanja odnosila su se na nezakonitosti ili prevare u poslovanju.

"Jasno mi je", odvrati Džok. "E pa, prepuštam vas vašem radu, Velis. Očigledno ću morati sam da donesem tu odluku." Zatim se oštro okrenuo na peti i izišao iz prostorije.

Moj rukovodilac, mišićav, plavokosi tridesetogodišnjak po imenu Lesli Holmgrin, došao je do mene odmah narednog jutra. Lesli je ušao uzrujan, razbarušene proređene kose i iskrivljene kravate.

"Katarina, šta si to, do đavola, uradila Džoku Apemu?" bilo je prvo što me je upitao. "Besan je kao ris. Pozvao me je da dođem u cik zore. Jedva sam stigao da se obrijem. Kaže da će ti navući ludačku košulju, da si totalno pošandrcala. Ne želi da više stupaš u vezu ni sa jednim klijentom i kaže da još nisi spremna za utakmicu sa velikim momcima."

Leslijev život vrteo se oko preduzeća. Imao je ženu koja je uspeh merila članarinom koju je plaćala u seoskim klubovima. Iako se možda nije s tim slagao, ipak je legao na rudu.

"Pretpostavljam da sam sinoć izgubila glavu", rekoh sarkastično. "Odbila sam da odbacim ponudu. Rekla sam mu da posao može poveriti nekom drugom, ako je to ono što želi."

Lesli klonu u stolicu pored mene. Na trenutak je ćutao.

"Katarina, u poslovnom svetu ima mnogo stvari koje mogu izgledati neetičke nekome tvojih godina. Ali to nije nužno baš tako."

"Ovo je bilo."

"Dajem ti reč da je Džok Apem, ako je od tebe tražio da učiniš nešto slično, imao za to neke svoje razloge."

"Kladim se da jeste. Moja procena je da je imao razloga vrednih trideset do četrdeset hiljadarki", odvratih mu i nastavih svoj posao.

"Da li ti je jasno da sama sebi kopaš jamu?" upita me on. "Ne smeš vući za nos momka kao što je Džok Apem. On se neće poslušno povući u ćošak kao kakav dobar momak. Neće se izvrnuti na leđa i izigravati mrtvaca. Ako želiš da čuješ moj savet, mislim da bi trebalo da smesta odjuriš u njegovu kancelariju i da se izviniš. Reci mu da ćeš učiniti sve što od tebe traži, podiđi mu malo. Ako to ne učiniš, odmah ti kažem, tvoja karijera je zapečaćena."

"Sigurno me neće otpustiti što sam odbila da učinim nešto nezakonito", primetih.

"Neće morati da te otpusti. U prilici je da ti tako zagorča život da ćeš požaliti što si ikada kročila ovamo. Dobra si devojka, Katarina, i dopadaš mi se. Čula si šta ja o tome mislim. A sada te ostavljam da ispišeš vlastiti epitaf."

To se dogodilo pre nedelju dana. Nisam se izvinila Džoku. Naš razgovor nikome nisam pomenula. A klijentu sam po planu, dan pre Božića, poslala moj predlog koju bi ponudu trebalo da prihvati. Ponuda Džokovog kandidata je odbačena. Od tada je situacija u prečasnom preduzeću Fulbrajt, Koun, Kejn i Apem bila veoma mirna. To jest, sve do jutros.

Partnerima je bilo potrebno tačno sedam dana da smisle na kakve muke da me stave. Jutros je Lesli došao u moju kancelariju sa ugodnim vestima.

"E pa", poče on, "ne možeš reći da te nisam upozorio. Nevolja sa ženama jeste u tome što nikada ne žele da poslušaju dobar savet." Neko je pustio vodu u toaletu u "kancelariji" do moje, pa sam sačekala da buka zamre. Bio je to nagoveštaj budućih događaja.

"Znaš li kako se jednom rečju naziva zaključivanje na osnovu činjenica?" upitah. "Zove se racionalizacija."

"Tamo kuda ideš imaćeš dosta vremena koje ćeš morati racionalno da rasporediš", odvrati on. "Orni partneri su se sastali rano jutros i uz kafu i žele uštipke glasali su o tvojoj sudbini. Bilo je nerešeno između Kalkute i Alžira, ali biće ti drago kada čuješ da je Alžir prevagnuo. Moj glas je bio odlučujući. Nadam se da ćeš to umeti da ceniš."

"O čemu to pričaš?" upitah dok mi se stomak grčio. "Gde se, do đavola, nalazi taj Alžir? I kakve on ima veze sa mnom?"

"Alžir je glavni grad Alžira, socijalističke zemlje na obali Severne Afrike, jedne od glavnih članica Trećeg sveta. Mislim da bi trebalo da uzmeš ovu knjigu i obavestiš se o njemu." Zatim baci jednu podeblju knjižurinu na moj sto i nastavi. "Čim dobiješ vizu, za šta će biti potrebno otprilike tri meseca, tamo ćeš provoditi dosta vremena. To ti je novo zaduženje."

"A šta ću tamo uopšte da radim?" upitah. "Da nije u pitanju samo dugoročno izgnanstvo?"

"Nije. U stvari, započinjemo tamo novi projekat. Dobijamo poslove na mnogim egzotičnim mestima. Ovde je reč o jednogodišnjem angažmanu sa nekim manjim društvenim klubom Trećeg sveta koji se povremeno sastaje da bi popričao o ceni nafte. Zove se OTRAM, čini mi se. Samo čas, odmah ću da proverim." Iz džepa na sakou izvadio je neke papire i stao da ih prelistava. "Evo, našao sam, zove se OPEK."

"Nikad čula", primetih. Decembra 1972. bilo je malo ljudi na svetu koji su čuli za OPEK. Ali uskoro će svi čuti.

"Nisam ni ja" priznade Lesli. "Zato su partneri i smatrali da je to zaduženje kao stvoreno za tebe. Žele da te ukopaju, Velis, upravo onako kao što sam ti rekao." Neko je ponovo pustio vodu u toaletu, a s njom u kanalizaciji nestaše i sve moje nade.

"Pre nekoliko nedelja primili smo iz Pariza kablogram u kome nas pitaju imamo li kompjuterske stručnjake za naftu, prirodni gas, elektrane... bili su spremni da uzmu bilo koga, uz debelu proviziju. Niko od starijih savetnika nije želeo da pođe. Energija ne spada u visoko razvijene grane industrije. Zaključili smo da se taj posao ne bi isplatio. Upravo smo se spremali da odgovorimo kako nemamo nikoga na raspolaganju, kada je tvoje ime isplivalo na površinu."

Nisu mogli da me nateraju da prihvatim ovu dužnost; ropstvo se okončalo sa građanskim ratom. Namera im je bila da me nateraju da dam otkaz, ali neka sam prokleta ako im dozvolim da me se tako lako reše.

"Šta bi ja to trebalo da radim za te dobre stare momke iz Trećeg sveta?" upitah umiljatim glasom. "Baš ništa ne znam o nafti. A o prirodnom gasu znam samo ono što sam čula iz susedne kancelarije." Pokazah glavom na toalet.

"Drago mi je što si se setila da to pitaš", reče Lesli dok je išao prema vratima. "Dodeljena si Kounu Edisonu dok ne napustiš zemlju. U onoj svojoj elektrani sagorevaju sve što protiče Istočnom rekom. Za nekoliko meseci bićeš stručnjak za pretvaranje energije."

Lesli se nasmeja i mahnu mi preko ramena dok je izlazio. "Gore glavu, Velis. Mogla je da te dopadne Kalkuta."

Evo me ovde, u Pan Amovom kompjuterskom centru usred noći gde razmišljam o zemlji za koju nikada nisam čula, a koja se nalazi na kontinentu o kome ništa ne znam, kako bih postala stručnjak na polju koje me ne zanima i otišla da živim među ljudima koji ne govore mojim jezikom i koji verovatno veruju da je ženama mesto u haremu. Jedno je sigurno, imaju mnogo toga zajedničkog sa parnerima Fulbrajta-Kouna, pomislih. U oba pogleda.

Nisam se uplašila. Bilo mi je potrebno svega tri godine da naučim sve što je trebalo znati o transportu. Naučiti sve o energiji činilo mi se mnogo jednostavnije. Iskopaš rupu u tlu i iz nje poteče nafta, šta je u tome bilo teško? Ali neće sve biti baš tako jednostavno, ako su sve knjige koje budem pročitala ovako iskričave kao ova preda mnom:

"Godine 1950. arapska laka sirova prodavala se za dva dolara po barelu. A 1972. godine ona se i dalje prodaje po dva dolara po barelu. Prema tome, arapska laka sirova jedan je od malobrojnih svetskih sirovina koje nisu podlegle dejstvu inflacije u ovom razdoblju. Objašnjenje tog fenomena treba tražiti u činjenici da su svetske vlade nametnule rigoroznu kontrolu ove fundamentalne sirovine.

Zadivljujuće. Ali stvar koja me je odista zadivila bilo je ono o čemu se u toj knjizi nije govorilo. Nešto što nije objašnjavala nijedna knjiga koju sam noćas prelistavala.

"Arapska laka sirova" predstavlja, kako izgleda, vrstu nafte. U stvari, ona je najcenjenija i najtraženija na svetu. Razlog zbog koga je cena ostala ista tokom više od dvadeset godina bio je taj što je nisu kontrolisali oni koji su je kupovali niti vlasnici zemlje ispod koje se nalazila. Kontrolisali su je ljudi koji su je distribuirali, čuveni posrednici. Što je oduvek bio slučaj.

Na svetu je postojalo osam velikih naftnih kompanija. Pet američkih; preostale tri bile su jedna engleska, jedna danska i jedna francuska. Pre pedeset godina neki od ovih naftaša odlučili su, za vreme lova na tetrebe u Škotskoj, da među sobom podele svetsku distribuciju nafte, a sve ostale zainteresovane razjure. Nekoliko meseci kasnije sastali su se u Ostendeu sa momkom po imenu Kaloust Gulbenkjan, koji je stigao sa crvenom olovkom u džepu. Izvedivši je, okružio je njome deo sveta u kome su se našli staro otomansko carstvo, današnji Irak i Turska, i dobar komad Persijskog zaliva; ta je linija kasnije nazvana "tanka crvena crta". Dotični gospodin je zatim razdelio ovaj deo sveta i probušio rupu. Nafta je pokuljala u Bahreinu i trka je počela.

Ako ste najveći svetski potrošač nekog proizvoda i istovremeno kontrolišete ponudu, onda je zakon ponude i potražnje sumnjiva stavka. Sudeći prema kartama koje sam pregledala, Amerika je, očigledno već dugo, najveći potrošač nafte. A naftne kompanije, pretežno američke, kontrolišu i ponudu. Način na koji su to činile bio je jednostavan. Sklapale su ugovore koji su im omogućavali da prerađuju (ili pronalaze) naftu i da pri tom zadržavaju za sebe dobar njen deo, kao i da organizuju transport i distribuciju po većoj ceni od stvarne.

Sedela sam tako sama sa povećom gomilom knjiga koje sam pokupila iz Pan Amove tehničke i poslovne biblioteke, jedine u Njujorku koja je bila otvorena cele novogodišnje noći. Posmatrala sam sneg kako promiče kroz žutu svetlost uličnih svetiljki duž Park Avenije. I razmišljala sam.

Misao koja mi nije dala mira bila je ona ista koja će zaokupiti i bolje umove od moga tokom narednih meseci. Bila je to misao zbog koje će državnici probdeti mnoge besane noći i na kojoj će se glavešine naftnih kompanija obogatiti. Bila je to misao koja će izazvati ratove, krvoprolića i ekonomske krize, te dovesti velike sile na ivicu trećeg svetskog rata. Ali u to vreme, meni se ta misao nije učinila baš u toj meri revolucionarna.

A ona se sastojala u ovome: šta bi se desilo ako mi ne bismo kontrolisali svetsko snabdevanje naftom? Odgovor na to pitanje, rečit u svojoj jednostavnosti, ostatak sveta dobiće kroz dvanaest meseci, u obliku rukom ispisanog natpisa na zidu.

To je bio naš zakazani sastanak u Samarahu.