1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

17. MAGIČNE PLANINE

Napoleon Bonaparta

KABIL, JUN 1973.

I tako smo Kamel i ja krenuli u Magične planine. U Kabil. Što smo dublje prodirali u tu izgubljenu oblast, to sam više gubila osećaj za ono što sam smatrala stvarnim.

Niko tačno ne zna gde Kabil počinje ili gde se završava. To je lavirint vrletnih vrhova i dubokih klisura stisnutih između Međerdasa severno od Konstantina i Hodnasa ispod Bouira. Posredi su nepregledni prednji lanci Visokog Atlasa - Veliki i Mali Kabil - koji se krivudavo protežu preko trideset hiljada kilometara, da bi se na kraju sunovratili niz golu stenu korniša blizu Nejaija u more.

Dok je Kamel upravljao svojim crnim ministarskim sitroenom duž zavojitog prašnjavog puta između stubova drevnih eukaliptusa, iznad nas su se uzdizala plava brda, veličanstvena, snežnih vrhova i tajanstvena. Ispod njih prostirala se Tizi-Ouzou - Klisura kleke - gde je divlji alžirski vres ispunjavao široku dolinu u blistavom obilju, a teški cvetovi se mreškali poput morskih talasa na zaparnom povetarcu. Miris je bio magičan, ispunjvao je vazduh opojnom slašću.

Bistra plava voda Ouled Sebaoua žuborila je kroz vresište izraslo do visine kolena koje se protezalo duž puta. Ova reka, nabujala od otopljenog snega u proleće, krivudala je tri stotine milja sve do Kep Benguta, navodnjavajući Tizi-Ouzou preko celog toplog leta. Teško je bilo zamisliti da smo udaljeni svega trideset milja od Sredozemlja obavijenog maglom i da je na devedeset milja prema jugu počinjala najveća pustinja na svetu.

Tokom četiri časa vožnje, od kada je došao po mene u hotel, Kamel je bio neobično ćutljiv. Dugo mu je trebalo da me povede ovamo - prošlo je gotovo dva meseca od kada mi je obećao ovaj izlet. Za to vreme, slao me je na razne zadatke - od kojih su neki nalikovali na potpune promašaje. Išla sam u inspekciju rafinerija, mašina za čišćenje pamuka i mlinova. Videla sam zabrađene i bosonoge žene koje su sedele na podu fabrike semoulea, razdvajajući kuskus; oči su me pekle u grozničavom, vrelom vazduhu tekstilnih fabrika, pluća su mi gorela dok sam razgledala mesta gde su se izručivale otpadne materije; umalo nisam naglavačke upala u bačvu sa istopljenim čelikom sa nesigurne skele u rafineriji. Obišla sam ceo zapadni deo države - Oran, Tlemsen, Sidi-bel-Abes - kako bih prikupila podatke na osnovu kojih ću predložiti model kompjutera koji im je potreban. Ali nijednom me nije poslao na istok, gde se nalazio Kabil.

Sedam nedelja punila sam podacima o svim industrijskim postrojenjima velike kompju­tere u Sonatraku, naftnom konglomeratu. Čak sam uposlila i Terezu, telefonistkinju, zaduživši je da pribavi vladinu statistiku o proizvodnji i prodaji u ostalim zemljama, kako bih mogla da uporedim odnose koji vladaju u trgovini i na osnovu njih zaključim ko će biti najteže pogođen. Kao što sam naglasila pred Kamelom, nije bilo nimalo lako postaviti solidan sistem u zemlji u kojoj se polovina komunikacija obavlja preko tabli iz prvog svetskog rata, a druga polovina pomoću kamila. Ali činila sam što sam mogla.

S druge, pak, strane, činilo mi se da nikada nisam bila tako daleko od cilja - nikako da uđem u trag Monglanskoj garnituri. Baš kao ni Solarinu, odnosno njegovoj tajanstvenoj gatari. Tereza je poslala sve poruke koje sam uputila Nimu, Lili i Mordekaju, ali one su ostale bez ikakvog odziva. Kao da sam bila odsečena od svega. A Kamel me je slao tako daleko od baze da mi se u pojedinim trenucima činilo da zna šta smeram. A onda se jutros pojavio u mom hotelu i rekao: "Hajdemo na izlet koji sam vam obećao."

"Odrasli ste u ovoj oblasti?" upitah, spustivši zatamnjeni prozor kako bih bolje videla predeo.

"U stražnjem delu lanca", odvrati Kamel. "Većina tamošnjih sela nalazi se na visokim vrhovima i iz njih se pruža divan pogled. Da li ste želeli da pođete na neko određeno mesto ili biste voleli da vas povedem u jedan veliki obilazak?"

"Želela bih, u stvari, da posetim jednog prodavca starina - poznanika moga prijatelja iz Njujorka. Obećala sam da ću pogledati njegovu radnju, ali samo ako vam je uzput..." Učinilo mi se da će biti najbolje ako to pomenem onako uzgred, pošto nisam znala bog zna šta o Luelinovoj vezi. To selo nisam mogla da pronađem ni na jednoj karti - mada, kao što mi je Kamel napomenuo, alžirske cartes geographiques nisu bile baš naročito precizne.

"Trgovac starinama?" upita Kamel. "Nema ih mnogo. Sve što je bilo vredno odavno je smešteno u muzeje. Koji je naziv radnje?"

"Ne znam. Selo se zove Ain Ka'abah", rekoh. "Luelin mi je kazao da je to jedina proda­vnica antikviteta u mestu."

"Baš neobično", primeti Kamel, i dalje pažljivo prateći put. "Ain Ka'abah je moje rodno selo. Malo je i dosta udaljeno od svakog utabanog puta, ali u njemu nema nijedne radnje sa starinama - u to sam siguran."

Izvadivši adresar iz tašne, stadoh da ga prelistavam dok ne naiđoh na u žurbi nažvrlja­ne podatke koje mi je Luelin dao.

"Evo. Nema ulice, ali nalazi se na severu mesta. Izgleda da su se specijalizovali za drevne tepihe. Ime vlasnika je El-Marad." Možda mi se samo učinilo da je Kamel pozeleneo začuvši to ime. Kada je ponovo progovorio vilica mu je bila stegnuta, a glas napet.

"El-Marad", ponovi on. "Poznajem ga. On je jedan od najvećih trgovaca u toj oblasti, čuvenoj po svojim tepisima. Zanima li vas da kupite koji?"

"U stvari ne", oprezno odvratih. Kamel je nešto krio od mene, na licu sam mu videla da nešto nije u redu. "Moj prijatelj iz Njujorka me je zamolio da svratim i popričam sa trgovcem. Ako vam to pričinjava neki problem, mogu svratiti nekom drugom prilikom, bez vas."

Kamel je nekoliko minuta ćutao. Kao da je razmišljao. Stigli smo da kraja doline i stali da se penjamo putem u planinu. Livade prekrivene visokom prolećnom travom bile su prošarane voćkama u cvatu. Dečaci su stajali pored puta prodajući veze divljeg asparagusa, debele, crne gljive i bukete krhkih narcisa. Kamel je sišao s puta i nekoliko minuta proveo u razgovoru s njima na nekom čudnom jeziku - nekom berberskom narečju nalik na meko glasanje ptica. Zatim je proturio glavu kroz prozor i pružio mi buket miomirisnog cveća.

"Ako i dalje nameravate da upoznate El-Marada", reče on, ponovo se osmehujući, "nadam se da umete da se cenkate. Nemilosrdan je poput Beduina - i deset puta bogatiji. Nisam ga video - u stvari, nisam bio kod kuće - od smrti svoga oca. Za to selo vežu me mnoge uspomene."

"Ne moramo ići", ponovih.

"Svakako da ćemo poći tamo", odlučno izjavi Kamel, mada nije zvučao nimalo oduševljeno. "Nikada to mesto ne biste pronašli bez mene. Pored toga, El-Marad će se iznenaditi kada me bude video. Od smrti moga oca on je poglavar sela." Kamel se ponovo smrknu. Pitala sam se šta se dešava.

"Kakav je taj trgovac tepisima?" upitah, ne bih li razbila led.

"U Alžiru možete mnogo toga saznati o čoveku iz njegovog imena", reče Kamel dok je vešto krivudao duž puteva koji su postajali sve opasniji. "Na primer: 'Ibn' znači 'sin od'. Neka imena su vezana za nazive mesta, kao na primer, Jamini - Čovek iz Jemena; ili Djabal Tarik - Čovek sa planine Tarik, odnosno Gibraltara. Reči 'El', 'Al' i 'Bel' odnose se na Alaha ili Ba'Ala - to jest, Boga - kao Hanniba'al: Isposnik Božji; Al'a-din: Sluga Božji; i tako dalje."

"Šta onda znači El-Marad - Božji pljačkaš?" nasmejah se.

"Mnogo ste bliži no što i pretpostavljate", odvrati Kamel neprijatno s nasmejavši. "To ime nije ni arapsko ni berbersko - već akadijsko, potiče iz jezika drevne Mesopotmije. To je skraćenica za al-Nimarad, ili Nimrod, a on je bio jedan od prvih Vavilonskih kraljeva. Graditelj Vavilonske kule, koja je trebalo da se uzdigne do Sunca, do kapija nebesa. Jer upravo to znači ime Bab-el - Božja kapija. A Nimrod znači Pobunjenik - Onaj koji se ogrešio o bogove."

"Pravo ime za trgovca tepisima", nasmejah se. Ali, razume se, uočila sam sličnost sa imenom jedne druge osobe koju sam poznavala.

"Da", složi se on, "kada bi on bio samo to."

Kamel nije hteo da mi objasni šta je mislio pod onom opaskom o El-Maradu, ali sasvim sigurno nije slučajno odrastao baš u tom selu između stotina sličnih u kome se nastanio ovaj trgovac tepisima.

Oko dva sata, kada smo stigli do malog sastajališta kod Beni Jenija, moj stomak poče glasno da se buni. Za malu krčmu na vrhu planine teško se moglo reći da je bila lepa, ali tamni italijanski čempresi koji su se uvijali oko okernih zidova i krovova od crvenog crepa davali su ovom mestu izvestan šarm.

Ručali smo na maloj terasi od škriljca oko koje je bila podignuta bela ograda pobodena u sam vrh planine. Nešto niže, orlovi su brzo i nisko leteli iznad doline, a krila su im se prelivala u zlatu dok su prolazili kroz retku plavu izmaglicu što se podizala iz Ouled Aisija. Predeo oko nas bio je prilično opasan i prevaran: putevi puni zavoja nalik na izlizane trake koje samo što nisu skliznule sa padine planine, cela sela koja su izgledala poput okrnjenih crvenkastih gromada što nesigurno balansiraju na vrhu svakog brda. Iako je već bio jun mesec, bilo je dosta hladno tako da mi je prijao džemper; temperatura je bila sigurno za petnaestak stepeni niža od one na obali sa koje smo tog jutra krenuli. S druge strane doline videla sam snegom prekrivene vrhove masiva Đurđura i niske oblake koji su izgledali sumnjivo teški... i to u pravcu u kome smo se kretali.

Mi smo bili jedini posetioci na terasi i kelner nam je dosta mrzovoljno doneo piće i jelo iz kuhinje. Pitala sam se da li je iko svraćao u tu krčmu koju je subvenisala država za članove ministarstva. Broj turista u Alžiru bio je jedva dovoljan za izdržavanje daleko pristupačnijih objekata duž obale.

Sedeli smo na svežem vazduhu i pijuckali gorki, crveni bir sa limunom i kockicama leda. Jeli smo u tišini. Toplu čorbu od svežeg povrća, hrskave bagete i poširano pile sa majonezom i aspikom. Kamel je i dalje bio zadubljen u misli.

Pre no što smo napustili Beni Jani, on otvori prtljažnik i izvadi podeblju gomilu uredno složenih vunenih prostirki. I njega je brinulo vreme koje nas je čekalo na daljnjem putu. Gotovo odmah po polasku put je postao nepouzdan. Kako sam mogla znati da to nije bilo ništa u odnosu na ono s čim ćemo se uskoro suočiti?

Od Beni Janija do Tikjda vozili smo se svega jedan sat, ali meni se činilo kao da je prošla čitava večnost. Uglavnom smo ćutali. Put se prvo zavojito spustio do dna doline, prešao preko male reke, pa krenuo nazad uz jedno naizgled nisko i talasasto brdo. Ali što smo dalje odmicali, ono je postajalo sve strmije. Sitroen nas je uz velike napore izvukao do vrha. Pogledala sam naniže. Preda mnom se nalazila provalija duboka dve hiljade stopa - lavirint nazubljenih, razjapljenih klisura okomitih zidova. A naš put - ono što je ostalo od njega - ličio je na izdrobljenu masu ledom prekrivenog šljunka koji samo što se nije odronio sa vrha prevoja. I to nije bilo sve; ovaj uski ispust usečen u slomljenu stenu pravio je zavoje i nabore nalik na mornarske čvorove, i spuštao se niz golu stenu pod nagibom od petnaest stepeni - sve do Tikjde.

Dok je Kamel prelazio velikim sitroenom, šunjajući se poput mačke preko ispusta da bi se našao na izmrvljenoj stazi, zatvorila sam oči i izgovorila nekoliko molitvi. Kada sam ih ponovo otovorila upravo smo zavijali za okuku. Izgledalo je kao da put ni sa čim nije povezan, kao da visi u vazduhu između oblaka. Ždrela su se sa obe strane obrušavala po hiljadu stopa u dubinu. Snegom prekrivene planine iskakale su poput stalagmita iz tla doline. Divlji kovitlaci vetra cvileli su, ližući uz zidove crnih klanaca, nanoseći sneg na naš put i zaklanjajući ga od naših pogleda. Da smo imali gde da okrenemo, predložila bih Kamelu da to i učini.

Noge su mi se tresle dok sam se odupirala o daske na podu, spremna na šok koji ću doživeti kada sletimo s puta i nađemo se odista u vazduhu. Kamel je prvo usporio na trideset milja, zatim na dvadeset - dok nismo počeli da puzimo brzinom od nekih deset milja na sat.

Čudno, ali sneg je postajao gušći što smo se više spuštali niz strmu liticu. S vremena na vreme, kada bismo zavili za koju oštru okuku, naišli bismo na kola za seno ili slupani kamion napuštene na putu.

"Blagi Bože, pa sada je jun mesec!" rekoh Kamelu dok smo pažljivo zaobilazili oko jednog naročito visokog nanosa.

"Pa, još nije ni počeo da pada sneg", primeti on tiho, "samo malo duva..."

"Kako to mislite, još?" upitah.

"Nadam se da će vam se dopasti njegovi tepisi", primeti Kamel iskrivivši usta u osmeh. "Jer mogu vas skupo stajati. Čak i da ne pada sneg, pod uslovom da se put ne sruši - čak i ako stignemo u Tikjdu pre mraka - još nam preostaje da pređemo most."

"Pre mraka?" upitah, otvorivši svoju glomaznu i beskorisnu kartu Kabila. "Prema ovoj karti, Tikjda je udaljena odavde svega trideset milja - a most se nalazi odmah iza nje."

"Da", složi se Kamel, "ali karte prikazuju samo horizontalna rastojanja. Stvari koje u dve dimenzije izgledaju blizu jedna druge, u stvarnosti mogu biti veoma udaljene."

U Tikjdu smo stigli tek oko sedam. Sunce, koje smo, srećom, konačno ugledali, balansi­ralo je na poslednjem ispustu, spremajući se da zađe za Rif. Utrošili smo tri sata da bismo prevalili trideset milja. Kamel je na karti označio da se Ain Ka'abah nalazi blizu Tikjde - izgledalo je kao da bismo mogli otrčati do njega - ali pokazalo se da stvari nisu baš tako stajale.

U Tikjdi smo se zadržali samo toliko da uzmemo gorivo i napunimo pluća svežim planinskim vazduhom. Vreme se prolepšalo - nebo je bilo narandžasto, vazduh poput svile, a daleko u daljini iza borova u obliku prizmi prostirala se hladno-plava dolina. U njenom središtu, na nekih šest ili sedam milja udaljenosti, uzdizala se jedna ogromna, četvrtasta planina koja se kupala u purpuru i zlatu poslednjih sunčevih zraka; vrh joj je bio odsečen kao kod stenovitih visoravni. Uzdizala se poptuno sama usred široke doline.

"Ain Ka'abah", izusti Kamel, uprevši prstom kroz prozor.

"Tamo gore?" Upitah. "Ali ne vidim nikakav put..."

"Nema puta - postoji samo staza", odvrati on. "Treba najpre prevaliti nekoliko milja po močvarnom tlu po mraku, a onda ćemo naići na stazu. Ali pre no što stignemo donde, moramo preći preko mosta."

Most je bio udaljen svega pet milja od Tikjde - ali zato se nalazio četiri hiljade stopa ispod nje. U sumrak - doba dana kada se predmeti najteže razaznaju - teško je bilo pogledom prodreti kroz purpurne senke koje su bacale visoke stene. Međutim, dolina s naše desne strane još je bila veličanstveno preplavljena svetlošću, koja je planinu Ain Ka'abah pretvarala u zlatnu gromadu. Kada sam pogledala ispred sebe, zastao mi je dah. Naša staza obrušavala se naniže - gotovo sve do dna doline - a pet stotina stopa iznad stena, obešen iznad nabujale reke, nalazio se most. Kamel je sporo vozio niz strmi put koji se spuštao ka dnu kanjona. Kod mosta je zaustavio auto.

Most je bio jadan i klimav kao da ga je sklepao neki kotlokrpa. Možda je bio podignut pre deset, a možda i pre sto godina. Bio je toliko visok i uzak da su preko njega jedva mogla proći ijedna kola, a naša su lako mogla biti poslednja. Reka je hučala i glodala nevidljive podupirače ispod površine; predstavljala je zahuktalu bujicu koja se strmoglavljivala iz visokih klisura.

Kamel potera sjajnu crnu limuzinu na grubu površinu mosta. Osećala sam kako počinje da se trese pod nama.

"Biće vam teško da zamislite", izgovori Kamel šapatom, kao da bi podrhtavanje njegovog glasa moglo da zada onaj poslednji udarac, "ali usred leta, ta reka gotovo potpuno presuši i jedva da nešto vode prolazi kroz močvarno zemljište. Tokom toplog razdoblja ovde nema ničeg osim šljunka i tundre."

"Koliko traje to toplo razdoblje - otprilike petnaest minuta?" upitah, iako su mi se usta osušila od straha dok su kola puzila napred. Parče drveta ili nešto drugo udari u donji deo auta, a most se zatrese kao da je zemljotres. Čvrsto sam stezala držače za ruke dok podrhtavanje nije prestalo.

Kada su prednji točkovi sitroena prešli na čvrsto tlo, počela sam ponovo normalno da dišem. Držala sam palčeve sve dok i zadnji točkovi nisu dodirnuli zemlju. Kamel je zaustavio auto i pogledao me, razvukavši usta u široki osmeh olakšanja.

"Šta sve žene neće tražiti od muškaraca samo da bi obavile neku malu kupovinu!" primeti on.

Dno doline činilo se suviše meko za kola, tako da smo ih ostavili na poslednjem kamenom ispustu ispod mosta. Izukrštani kozji tragovi prosecali su se kroz grubu travu močvare. U bljuzgavom blatu nazirala se njihova balega i duboki tragovi kopita.

"Srećom da sam ponela odgovarajuću obuću", rekoh, posmatrajući skrušeno svoje lake, zlatne sandale na kaišiće, neprikladne za bilo kakvo pešačenje.

"Malo napora dobro će vam doći", reče Kamel. "Kabilske žene pešače svakog dana noseći na leđima teret težak i po šezdeset funti." Zatim mi se osmehnu.

"Moram vam verovati jer mi se dopada vaš osmeh", odvratih. "Ne znam kako bih inače objasnila zašto sve ovo radim."

"Po čemu razlikujete Beduina od Kabila?" upita on dok smo se probijali kroz mokru travu.

Nasmejah se. "Je li to neka etnička šala?"

"Ne, ozbiljno. Beduin nikada ne pokazuje zube kada se smeje. Nije pristojno pokazivati zube - veruje se da to donosi nevolju. Posmatrajte El-Marada, i uverićete se."

"Zar on nije Kabil?" upitah. Krivudali smo preko tamne, ravne, rečne doline. Planina Ain Ka'abah nadnosila se nad nama, još obasjana poslednjim zracima sunca. Na mestima gde je sočna trava bila utabana mogli smo da vidimo divlje cveće, purpurne, žute i crvene boje koje je upravo sklapalo latice spremajući se za noć.

"Niko ne zna odakle je", odvrati Kamel, dok mi je krčio put. "Stigao je u Kabil pre mnogo godina - nikada nisam saznao odakle - i skrasio se u Ain Ka'abahu. Čovek tajanstvenog porekla."

"Sve mi se čini da ga mnogo ne volite", primetih.

Kamel je nastavio da korača ćutke. "Teško je voleti čoveka koga smatrate odgovornim za smrt svoga oca", izgovori on na kraju.

"Smrt!" povikah, potrčavši kroz travu kako bih ga stigla. Jedna sandala mi je skliznula s noge i nestala u travi. Kamel me je sačekao dok je nisam pronašla. "Kako to mislite?" pro­mrm­ljah sagnuta u visokoj travi.

"Moj otac i El-Marad upustili su se u zajednički posao", stade da priča on dok sam navlačila sandalu. "Moj je otac otišao u Englesku na pregovore. U Londonu su ga na ulici orobili i ubili lopovi."

"Znači, taj El-Marad nije lično bio umešan u to?" upitah idući pored njega.

"Nije", odvrati Kamel. "U stvari, plaćao je moje školovanje od novca koji je pristizao od očevih ranije sklopljenih poslova, tako da sam mogao ostati u Londonu. Međutim, očeve poslove je preuzeo on. Nikada mu nisam zahvalio. Zato sam rekao da će se iznenaditi kada me bude video."

"Zašto ga smatrate odgovornim za očevu smrt?" nastavih da se raspitujem.

Bilo mi je jasno da Kamel nije želeo o tome da govori. Svaka reč za njega je predsta­vljala mučenje. "Ne znam", izgovori on tiho, kao da žali što je uopšte započeo ovaj razgovor. "Možda smatram da je on trebalo da pođe umesto oca."

Ostatak puta kroz dolinu prevalili smo ćutke. Put koji je vodio do Ain Ka'abaha predsta­vljao je dugačku spiralu koja je vijugala oko planine. Od podnožja do vrha bilo nam je potrebno pola sata... poslednjih pedeset jardi morali smo da se penjemo uz široko stepenište usečeno u kamen i veoma uglačano od čestog korišćenja.

"Čime se hrane ljudi koji ovde žive?" upitah, dok smo se dahćući primicali vrhu. Četiri petine Alžira prekrivala je pustinja, drvene građe nisu imali, a jedina obradiva zemlja protezala se u uskom pojasu dugačkom dve stotine milja duž obale.

"Prave tepihe", odvrati Kamel, "i srebrni nakit kojim trguju. U planini ima dragog i poludragog kamenja - karnelijana, opala i nešto malo tirkiza. Sve ostalo dovlače sa obale."

Kroz središte sela Ain Ka'Abah protezao se dugačak put oivičen kućama okrečenim sadrom. Zastadosmo na prašnjavom putu ispred jedne velike kuće sa slamnatim krovom. Rode su u odžaku svile gnezdo i nekoliko ih je stajalo na krovu.

"To je koliba tkalaca", reče Kamel.

Dok smo koračali niz ulicu, primetila sam da je sunca potpuno nestalo. Posvuda je vladao divan, ljubičastoplavi sumrak - ali već je postalo dosta sveže.

Na putu se nalazilo nekoliko kola natovarenih senom, nekoliko magaraca i nekoliko manjih krda koza. Sigurno je bilo lakše uz brdo popeti kola koja vuku magarci, nego sitroen.

Kamel je na kraju mesta zastao ispred jedne velike kuće. Dugo je ostao da stoji, gledajući u nju. I ta je kuća, kao i sve ostale, bila okrečena sadrom, ali bila je gotovo dvostruko šira, sa balkonom koji se protezao duž pročelja. Na balkonu je stajala neka žena i tresla tepihe. Bila je tamnoputa i odevena u odeću živih boja. Pored nje sedela je devojčica sa zlatnim uvojcima, u beloj haljinici sa keceljicom. Kosa joj je na temenu bila upletena u tanke pletenice koje su se na leđima slobodno rasplitale. Kada nas je ugledala, potrčala je dole i došla do mene.

Kamel pozva devojčicinu majku, koja ga je ćutke odozgo posmatrala. Primetivši mene, prsnula je u smeh, pokazavši nekoliko zlatnih zuba. Zatim je ušla u kuću.

"Ovo je El-Maradova kuća", objasni Kamel. "Ona žena je njegova najstarija supruga. Dete su kasno dobili - žena ju je rodila u pozno doba. To se smatra Alahovim znakom - dete je 'odabrano'."

"Otkud to sve znate kada niste ovamo dolazili deset godina?" upitah. "Devojčici je otprilike pet godina." Kamel uhvati devojčicu za ruku i mi krenusmo prema kući; gledao ju je s puno ljubavi.

"Nikada je ranije nisam video", priznade on, "ali trudim se da sam u toku sa svime što se događa u mom selu. Njeno rođenje predstavljalo je veliki događaj. Trebalo je nešto da joj donesem - konačno, nije ona kriva što ne volim njenog oca."

Stadoh da preturam po svojoj prostranoj torbi, ne bih li pronašla nešto pogodno. Iz Liline portabl garniture ispala je jedna figura i došla mi pod ruku - komad plastike - bela kraljica. Ličila je na minijaturnu lutku. Pružih je detetu. Veoma uzbuđena, ona pohita u kuću da majci pokaže igračku. Kamel mi se zahvalno osmehnu.

Žena iziđe i uvede nas u zatamnjenu kuću. U ruci je držala šahovsku figuru i nešto govorila Kamelu na berberskom, ne skidajući iskričavi pogled sa mene. Možda se raspitivala o meni. S vremena na vreme dodirivala me je prstima lakim kao pero.

Kamel joj uzvrati nekoliko reči i ona se udalji.

"Zamolio sam je da pozove muža", obavesti me on. "Možemo poći u radnju i tamo se smestiti. Jedna od žena će nam doneti kafu."

Prodavnica tepiha bila je prostrana i zauzimala je veći deo glavnog sprata. Posvuda su se nalazile gomile tepiha, naslaganih jedan na drugi ili zamotanih u dugačke sulundare oslonjene o zidove. Neki tepisi bili su rasprostrti po podu, a neki su visili sa zidova ili bili prebačeni preko unutrašnjeg balkona drugog sprata. Sedosmo prekrštenih nogu na jastučiće na podu. Uđoše dve mlade žene, od kojih je jedna nosila poslužavnik sa samovarom i šoljama, a druga držač za poslužavnik. Kada su postavile i jedno i drugo pred nas, sipale su nam kafu. Sve vreme su me ispod oka pogledavale i kikotale se. Posle nekoliko trenutaka su se udaljile.

"El-Marad ima tri žene", obavesti me Kamel. "Islamska vera dopušta muškarcu da ih ima četiri, ali malo je verovatno da će uzeti još jednu jer je poodmakle dobi. Mora da ima blizu osamdeset."

"Zar vi nemate nijednu ženu?" upitah.

"Ministrima je dozvoljeno da imaju samo jednu - državni zakon", odvrati Kamel. "Čovek zbog toga mora biti oprezan." Osmehnuo mi se, ali i dalje je bio neuobičajeno tih. Očigledno je bio napet.

"Izgleda da sam ovim ženama veoma smešna. Kad god me pogledaju, počnu da se kikoću", primetih, kako bih smanjila napetost.

"Možda nikada ranije nisu videli zapadnjakinju", reče Kamel. "Sigurno da nikada nisu videle ženu u pantalonama. Verovatno bi želele mnogo toga da vas pitaju, ali su vrlo stidljive."

U tom se trenutku zavese ispod balkona razmaknuše i u sobu uđe jedan visoki, impozantni muškarac. Bio je visok preko šest stopa, imao dugačak oštar nos, povijen kao u sokola, guste obrve povrh prodornih crnih očiju i grivu tamne kose prošaranu sedinama. Na sebi je imao dugačak kaftan na crveno-bele pruge od fine, tanke vune i krepko je koračao. Izgledao je kao da nema više od pedeset. Kamel ustade da ga pozdravi; poljubiše se u oba obraza i prstima dodirnuše čela i prsa. Kamel mu reče nekoliko reči na arapskom, posle čega se čovek okrenu prema meni. Glas mu je bio piskutaviji no što sam očekivala, tih - gotovo šaputav.

"Ja sam El-Marad", obrati mi se on. "Svaki prijatelj Kamela Kadera dobrodošao je u mom domu." Zatim mi dade znak da sednem, a on se spusti na otoman nasuprot nama u nivou poda. Nisam primetila da između njih vlada bilo kakva napetost na koju me je Kamel upozorio, iako njih dvojica nisu imali prilike da razgovaraju najmanje deset godina. El-Marad raširi svoju odoru oko sebe i sa zanimanjem se zagleda u mene.

"Predstavljam ti gospođicu Katarinu Velis", učtivo reče Kamel. "Došla je iz Amerike da nešto obavi za OPEK."

"OPEK", ponovi El-Marad, klimnuvši mi. "Srećom ovde kod nas u planinama nema nafte, jer bismo inače i mi morali da menjamo način života. Nadam se da će vam boravak u našoj zemlji biti prijatan i da ćemo od vašeg posla - ako je to Alahova želja - svi imati koristi."

Podigao je ruku, posle čega u prostoriju uđe majka vodeći devojčicu za ruku. Mužu je predala šahovsku figuru, a on ju je pružio meni.

"Koliko sam shvatio, mojoj kćeri ste dali poklon", obrati mi se on. "Sada sam vaš dužnik. Molim vas da izaberete tepih koji biste voleli da ponesete sa sobom." On ponovo mahnu rukom i majka i dete nestadoše isto onako tiho kao što su i ušle.

"Nipošto", rekoh. "To je samo plastična igračka." Ali on je zurio u figuru u svojoj šaci i kao da me nije čuo. A onda je podigao glavu i pogledao me svojim orlovskim očima ispod odbojnih obrva.

"Bela kraljica!" prošaputa on, uputivši jedan brz pogled Kamelu, a zatim se opet zagleda u mene. "Ko vas je poslao?" upita on. "I zašto ste doveli njega?"

Zatekao me je potpuno nespremnu i ja pogledah u Kamela. A onda sam, razume se, shvatila. Znao je zbog čega sam došla - možda je šahovska figura bila neka vrsta znaka da me Luelin šalje. Ali ako je to bio slučaj, zašto mi Luelin nije rekao za taj znak.

"Veoma mi je žao", rekoh ne bih li izgladila stvar. "Jedan moj prijatelj, prodavac starina iz Njujorka, zamolio me je da vas posetim. Kamel se ljubazno ponudio da me dovede ovamo."

El-Marad je trenutak ćutao posmatrajući me ispod svojih nakostrešenih obrva. Nije prestajao da se igra šahovskom figurom kao da je brojanica kakvog vernika. Konačno se okrenuo prema Kamelu i uputio mu nekoliko reči na berberskom. Kamel je klimnuo i ustao. Pogledavši me odozgo, reče:

"Idem malo na svež vazduh. Izgleda da El-Marad želi nešto da vam kaže u četiri oka," Nasmešio mi se kako bi pokazao da ga neučtivost ovog čudnog čoveka ne može povrediti. A El-Marada je obavestio: "Imaj u vidu da je Katarina dakhil-ak..."

"Nemoguće!" povika El-Marad, takođe ustavši. "Ona je žena!"

"O čemu je reč?" upitah, ali Kamel je već nestao kroz vrata, a ja ostala sama sa trgovcem tepisima.

"Kaže da ste pod njegovom zaštitom", objasni mi El-Marad, okrenuvši se ponovo prema meni kada je bio siguran da je Kamel otišao. "Beduinska formalnost. Progonjeni čovek u pustinji može uhvatiti za skute nekog drugog čoveka. Time ga primorava da ga zaštiti, čak iako nisu iz istog plemena. Zaštita se nudi jedino kada se zatraži - i nikada se ne pruža ženi."

"Možda je smatrao da me mora na neki način obezbediti pošto me ostavlja nasamo s vama", primetih.

El-Marad se zapanjeno upilji u mene. "Veoma ste hrabri kada vam je u jednom ovakvom trenutku do šale", reče on lagano, kružeći oko mene i praveći sve manje krugove. "Nije vam kazao da sam mu pružio obrazovanje kao da mi je vlastiti sin?" El-Marad prestade da korača i uputi mi još jedan od onih svojih zamornih pogleda. "Mi smo nahnu malihin - po soli. Ako u pustinji s nekim podelite svoju so, to je vrednije od zlata."

"Znači, vi ste Beduin", primetih. "Poznajete pustinjske običaje i nikada se ne smejete - pitam se da li to zna Luelin Markam? Moraću mu poslati pisamce u kome ću ga obavestiti da Beduini nisu onako ljubazni kao Berberi."

Pri pomenu Luelinovog imena, El-Marad preblede. "Znači, on vas šalje", izusti on. "Zašto niste došli sami?"

Uzdahnuh i pogledah u šahovsku figuru u njegovoj šaci. "Zašto mi ne kažete gde su?" upitah. "Dobro znate zbog čega sam došla."

"Pa dobro", pristade on. Zatim sede, usu nešto kafe u malu šolju i stade da je srče. "Pronašli smo figure i pokušali da ih se domognemo - ali bez uspeha. Žena čije su vlasništvo neće ni da nas vidi. Veoma je bogata, a živi u alžirskom Kasbahu. Iako nema celu garnituru, imamo razloga da verujemo da se kod nje nalazi mnogo figura. Možemo sakupiti dovoljno sredstava da ih otkupimo - ako vi uspete da prodrete do nje."

"Zašto neće da se vidi s vama?" ponovih pitanje koje sam postavila i Luelinu.

"Živi u haremu", odvrati on. "Izolovana je - sama reč 'harem' znači "zabranjeno svetilište'. Zabranjen je pristup svim muškarcima osim gospodaru."

"Zašto onda ne pregovarate s njenim mužem?" upitah.

"Umro je", odvrati El-Marad nervozno, spustivši šolju na poslužavnik. "On je mrtav, a ona je bogata. Štite je njeni sinovi, koji nisu njeni sinovi. Oni ne znaju da poseduje figure. Niko to ne zna."

"Kako to da vi znate?" upitah, podigavši glas. "Čujte vi, pristala sam da učinim tu malu uslugu prijatelju, ali vi mi nimalo ne pomažete. Niste mi čak rekli ni ime ni adresu te žene."

Zastao je i pažljivo se zagledao u mene. "Zove se Mokhfi Mokhtar", reče on. "U Kazbahu nema ulica niti adresa, ali on nije veliki - pronaći ćete je. A kada je nađete, ona će vam prodati figure samo ako budete znali tajnu poruku koju ću vam dati. Ona će vam otvoriti svaka vrata."

"U redu", nestrpljivo se složih.

"Recite joj da ste rođeni na islamski sveti dan - Dan isceljenja. Recite joj da ste rođeni, po zapadnjačkom kalendaru - četvrtoga aprila..."

Sada je na mene došao red da se zabezeknem. Krv mi se sledila, a srce stalo ludački da lupa. Čak ni Luelin nije znao datum moga rođenja.

"Zašto da joj to kažem?" upitah što sam staloženije mogla.

"To je datum rođenja Karla Velikog", obavesti me on tiho, "dan kada je ta šahovska garnitura izvađena iz zemlje - važan datum vezan za figure za kojima tragamo. Rečeno je da će onaj kome bude suđeno da ponovo okupi sve figure, ko će ih posle svih ovih godina sakupiti, biti rođen toga dana. Mokhfi Mokhtar, nema sumnje, zna tu legendu - i primiće vas."

"Da li ste je ikada videli?" upitah.

"Jednom, pre mnogo godina..." odvrati on, a lice stade da mu se menja dok se vraćao u prošlost. Pitala sam se kakav je to, u stvari, bio čovek - čovek koji će se upustiti u posao sa nekim poput Luelina - čovek za koga je Kamel mislio da je preoteo posao njegovom ocu i možda ga čak usmrtio, ali koji je ujedno finansirao njegovo obrazovanje i omogućio mu da postane jedan od najuticajnijih ministara u zemlji. S jedne strane živeo je ovde poput pustinjaka, milion milja daleko od bilo čega, sa gomilom žena - a s druge, održavao polovne veze sa Londonom i Njujorkom.

"Tada je bila veoma lepa", nastavi on. "Danas mora da je prilično stara. Sreo sam je samo na trenutak. U ono vreme, razume se, nisam znao da poseduje figure - da će jednog dana postati... Ali imala je iste oči kao i vi. Toga se sećam." Zatim se ponovo vrati u stvarnost. "Je li to sve što ste želeli da saznate?"

"Kako ću dobiti novac, ako budem u prilici da kupim figure?" upitah, vraćajući se na posao.

"Mi ćemo to srediti", odvrati on živahno. "Sa mnom možete stupiti u vezu preko poštanskog faha." I on mi dade parče hartije sa ispisanim brojem na njemu. U tom trenutku, jedna od žena proviri kroz draperiju, a iza nje ugledasmo Kamela.

"Jeste li obavili posao?" upita on, ulazeći u sobu.

"Gotovo", reče El-Marad, ustavši i pruživši mi ruku da mi pomogne. "Tvoja prijateljica je postigla dobru cenu. Ima pravo na al-basharah za još jedan tepih." On iz gomile izvuče dva smotana tepiha od nečešljane kamilje dlake. Boje su bile prelepe.

"Na šta to imam pravo?" upitah sa osmehom.

"Na poklon koji sleduje onome ko donese dobre vesti", odvrati Kamel, uprtivši tepihe na leđa. "Kakve ste to dobre vesti doneli? Ili je možda i to tajna?"

"Isporučila mi je poruku od prijatelja", smesta odvrati El-Marad. "Mogu s vama do dole poslati dečaka sa magarcem, ako želite", dodade on. Kamel odvrati da bi to veoma cenio, te poslasmo po dečaka sa kolima. El-Marad nas isprati do ulice i sačeka da dečko stigne.

"Al-safar zafar!" reče El-Marad mahnuvši nam.

"Stara arapska poslovica", objasni mi Kamel. "Znači: 'Putovanje je pobeda'. Želi vam sve najbolje."

"Nije baš onolika tvrdica kolikom sam ga u početku smatrala", rekoh Kamelu. "Ali ipak mu i dalje ne verujem."

Kamel se nasmeja. Sada je bio mnogo opušteniji. "Dobro ste odigrali ovu partiju", primeti on.

Srce prestade da mi kuca, ali svejedno sam nastavila da koračam kroz mračnu noć. Bilo mi je drago što ne može da mi vidi lice. "Šta hoćete time da kažete?" upitah.

"Hoću da kažem da ste dobili dva besplatna tepiha od najsnalažljivijeg trgovca ćilimima u Alžiru. Ako se ovo pročuje, ugled će mu biti narušen."

Izvesno vreme nastavili smo ćutke, osluškujući cvilenje točkova kola koje je vukao magarac, a koja su se kretala ispred nas.

"Mislim da bi trebalo noćas da prenoćimo u ministarskim odajama u Bouiru", primeti Kamel. "To je odavde udaljeno nekih deset milja. Spremiće nam lepe sobe i odande se sutra možemo vratiti u Alžir... osim, razume se, ako ne želite da se još noćas vratimo istim putem kroz planine?"

"Ni za živu glavu", odvratih. Pored toga, u ministarskim odajama verovatno su imali toplu vodu i ostali luksuz u kome nisam već mesecima uživala. Iako je El Riad bio šarmantan hotel, taj je šarm izbledeo posle dva meseca pranja u hladnoj vodi sa železnim opiljcima.

Tek kada smo se Kamel i ja smestili u kola sa našim tepisima, pošto smo dečaku sa magarcem dali napojnicu, i izbili na put za Bouiru, izvukla sam arapski rečnik i potražila neke reči koje su me mučile.

Kao što sam i mislila, Mokhfi Mokhtar uopšte nije bilo ime. Već reči koje su značile Skrivena Izabrana. Ona koja je Tajno Odabrana.