1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

15. ANALIZA POZICIJE

Mihail Botvinik, sovjetski velemajstor/prvak sveta

David Bronštajn, sovjetski velemajstor

'Faust', Johan Volfgang Gete

Obalski put je krivudao, praveći dugačke okuke iznad mora; iza svakog zaokreta čoveku je zastajao dah od pogleda na stenje i zapenušane talase. Sitno, rascvetano, sočno, rastinje i lišajevi prekrivali su inače golo stenje, koje je umivala morska pena. Ledene biljke cvetale su u veličanstvenim fuksijama i zlatu, trnoviti listovi obrazovali su čipkasta ustrojstva, spuštajući se niz stenu prekrivenu solju. More je svetlucalo metalno zelenim sjajem - istom bojom kakve su bile i Solarinove oči.

Prestala sam, međutim, da se divim ovom pogledu, jer su ponovo počele da me more zamršene misli koje mi nisu dale mira još od prethodne večeri. Pokušavala sam da ih sortiram dok je taksi hitao putem uz liticu prema Alžiru.

Svaki put kada bih sabrala dva i dva - dobijala bih osam. Svuda oko mene nailazila sam na osmicu. Prvo je gatara ukazala na taj broj, pomenuvši moj rođendan. Zatim Mordekaj, pa Šarif, a Solarin je o njemu govorio kao o magičnom znaku: ne samo da se oblik osmice nazirao u dnu moga dlana, već je Solarin kazao da postoji i formula Osmice - šta god da je to trebalo da znači. To su bile njegove poslednje reči pre no što je nestao u noći, prepustivši Šarifu da me isprati kući - i ostavivši me bez ključa od hotelske sobe, pošto ga je zadržao u džepu.

Šarifa je, razume se, zanimalo ko je bio moj privlačni pratilac iz kabarea i zašto je tako iznenada nestao. Objasnila sam mu da je jedna obična devojka kao što sam ja veoma polaskana što je imala ne jedan, već dva sastanka, svega nekoliko časova pošto je sletela na novi kontinent - a zatim sam ga prepustila vlastitim mislima dok su me on i njegovi grubijani vozili kući u patrolnim kolima.

Ključ sam našla na recepciji, a Solarinov bicikl nije više bio oslonjen o zid ispod mog prozora. Pošto mi je bilo jasno da više neću moći da zaspim, odlučila sam da sprovedem malu istragu.

Saznala sam da postoji formula i da nije reč o šetnji konjem. Kao što je Lili pretposta­vljala, posredi je bila drugačija vrsta formule - formula koju čak ni Solarin nije dešifrovao. I ona je, u to sam bila ubeđena, imala neke veze sa Monglanskom garniturom.

Nim je pokušao da me upozori, zar ne? Poslao mi je gomilu knjiga o matematičkim formulama i igrama. Odlučila sam da krenem od one koja je, kako mi se učinilo, najviše zanimala Šarifa, one koju je lično Nim napisao - o Fibonačijevim brojevima. Dočekala sam zoru čitajući i moja upornost se isplatila, mada još nisam bila sigurna kako. Izgleda da su se Fibonačijevi brojevi koristili i za neke druge stvari osim za predviđanje rasta ili pada akcija na berzi. Evo kako se oni upotrebljavaju:

Leonardo Fibonači je odlučio da krene od broja "jedan": dodajući svaki broj prethod­nom broju, dobio je niz brojeva sa veoma zanimljivim svojstvima. Tako je jedan plus nula jedan; jedan i jedan = dva; dva plus jedan = tri; tri i dva = pet; pet i tri = osam... i tako dalje.

Fibonači je bio neka vrsta mistika, učio je od Arapa koji veruju da svi brojevi poseduju magična svojstva. Otkrio je da formula koja opisuje odnos između svaka dva njegova broja - a ona glasi polovina kvadratnog korena broja pet minus jedan - takođe odgovara strukturi svega u prirodi što oblikuje spiralu.

Prema Nimovoj knjizi, botaničari su uskoro otkrili da svaka biljka koja ima latice ili peteljke spiralnog oblika može da se podvede pod Fibonačijeve brojeve. Biolozi su znali da školjka nautilusa i svi spiralni oblici morskog života potpadaju pod to ustrojstvo. Astronomi su tvrdili da Fibonačijevi brojevi opisuju međusobni odnos planeta u Sunčevom sistemu - pa čak i oblik Mlečnog puta. Ali ja sam primetila još nešto, čak i pre no što sam na to naišla u Nimovoj knjizi. Ne zato što sam dobro znala matematiku, već zato što sam poznavala muziku. Vidite, tu malu formulu nije izmislio Leonardo Fibonači, već ju je pronašao dve hiljade godina ranije - momak po imenu Pitagora. Grci su je nazivali aurio sectio: zlatni rez.

Najjednostavnije rečeno, zlatni rez je ona tačka na duži u kojoj je manji deo u istom odnosu prema većem delu kao i veći prema celoj duži. Ovaj odnos koristile su sve drevne civilizacije u arhitekturi, slikarstvu i muzici. Platon i Aristotel smatrali su da je to "savršeni" odnos kojim se određuje da li je nešto estetski lepo. Ali za Pitagoru je taj odnos značio nešto mnogo više.

Pitagora je bio u toj meri odan misticizmu da je čak i Fibonači prema njemu izgledao kao pacer. Grci su ga zvali "Pitagora sa Samosa" jer je došao u Krotonu sa ostrva Samosa, zbog političkih nevolja. Ali prema zapisima njegovih savremenika, rođen je u Tiru, gradu u drevnoj Feniciji - zemlji koju danas zovemo Liban - mnogo je putovao, živeo u Egiptu dvadeset jednu godinu, u Mesopotamiji dvanaest, da bi na kraju stigao u Krotonu kada je već dobro zašao u šestu deceniju života. Tamo je osnovao mistično društvo, providno zakamuflirano nazivom škola, u kojoj su njegovi učenici bili upućivani u tajne koje je pokupio na svojim lutanjima. Te tajne odnosile su se uglavnom na dve stvari: matematiku i muziku.

Pitagora je bio taj koji je otkrio da je oktava osnova Zapadne muzičke lestvice, jer kada se trgne žica tačno na polovini, ona će dati isti zvuk za osam tonova viši od one koja je dvo­stru­ko duža. Učestalost vibracija jedne žice obrnuto je srazmerna njenoj dužini. Jedna od njegovih tajni sastojala se u tome da kada ponavljate muzičku kvintu (pet dijatonskih nota, ili zlatni rez jedne oktave) tako da je svaki put viša, trebalo bi da se vratite na prvobitnu notu za osam oktava višu. Ali umesto toga, kada se dotle stigne nedostaje osmina note - tako da i uzlazeća lestvica, takođe, obrazuje spiralu.

Ali najveća od svih tajni odnosila se na Pitagorinu teoriju da se Vaseljena sastoji od brojeva i da svaki od tih brojeva poseduje božanska svojstva. Ti magični odnosi među brojevima pojavljuju se svuda u prirodi, uključujući - prema Pitagori - i zvuke koje ispuštaju planete što vibriraju dok se kreću kroz crnu prazninu. "Postoji geometrija u brujanju struna", rekao je on. "Postoji muzika u razmeštaju sfera."

Ali kakve sve to veze ima sa Monglanskom garniturom? Znala sam da u šahovskoj garnituri postoji osam pešaka, a pored njih još osam drugih figura; i sama tabla bila je podeljena na šezdeset četiri polja - što je osam na kvadrat. Bila sam uverena da postoji neka formula. Solarin ju je nazvao formulom Osmice. Gde bi je čovek bolje mogao sakriti nego u šahovskoj garnituri koja se sva sastoji od osmica? Poput zlatne sredine, poput Fibonačijevih brojeva, poput stalno uzdižuće spirale - Monglanska garnitura bila je veća od zbira svojih delova.

Izvukoh list hartije iz aktovke za vreme vožnje taksijem i ispisah broj osam. Zatim okrenuh list postrance. Dobih simbol za beskrajno. Dok sam zurila u taj oblik pred sobom, u glavi stade da mi odzvanja glas. Govorio je: Jednako kao tek jedna još igra... ta bitka će kolati zauvek.

Ali pre no što sam se upustila u taj sukob, morala sam da rešim jedan problem: da bih uopšte ostala u Alžiru morala sam utvrditi da li me čeka posao ili ne - posao u kome ću biti dovoljno uspešna da mogu sama krojiti vlastitu sudbinu. Sa gostoprimstvom severne Afrike upoznao me je moj drugar Šarif, što je kod mene stvorilo želju da proverim svakog ko će ubuduće odlučivati o mom ostanku kako bih utvrdila da li je tome dorastao. Zatim, kako ću uopšte moći da krenem u potragu za Monglanskom garniturom kada će mi se krajem nedelje na vrat natovariti moj šef Patar?

Bio mi je potreban manevarski prostor, a to je mogla da mi obezbedi samo jedna osoba. Spremila sam se da dan provedem čekajući u beskrajnom nizu prostorija upravo za to predviđenih samo da dođem do njega. On je odobrio moju vizu, ali je istovremeno ostavio na cedilu partnere iz Fulbrajt Kona zbog tenisa. Bio je to čovek koji će potpisati veoma važan ugovor za postavljanje kompjutera samo ako ga neko ili nešto nagna da to učini. Osećala sam da bez njegove podrške neću moći da uspem u onome što me je čekalo. Mada u to vreme nisam ni slutila u kojoj meri sam bila u pravu. Moj čovek se zvao Emil Kamel Kader.

Taksi me je doveo u priobalni deo grada Alžira, koji je predstavljao dugačku, otvorenu luku. Okrenuta prema moru, nalazila se visoka arkada belih lukova koja se protezala ispred vladinih zgrada. Zaustavili smo se pred ministarstvom za industriju i energiju.

Oči su mi se polako privikavale na tamu u mermernom, ogromnom, mračnom i hladnom predvorju u koje sam ušla. Unaokolo su stajale skupine ljudi, neki su bili odeveni u poslovna odela, ostali u lepršave bele halje ili crne đelabe - odore sa kapuljačama koje su dobro štitile čoveka od strašnih promena do kojih je dolazilo u pustinjskoj klimi. Nekolicina je pokrila glave tkaninom na crveno-bele kocke koja je podsećala na italijanske stolnjake. Sve oči su se okrenule prema meni kada sam zakoračila u predvorje i odmah mi je postalo jasno zašto. Bila sam jedna od retkih koja je nosila pantalone.

Nije bilo nikakvih putokaza niti pulta za obaveštenja, a na svaki raspoloživi lift dolazila su po tri puna kamiona momaka. Pored toga, nije me baš privlačila mogućnost da se vozikam gore-dole sa okatim zavodnicima, ne znajući ni koje odeljenje tražim. Zato sam se uputila prema širokom mermernom stepeništu koje je vodilo na naredni sprat. Put mi je preprečio crnomanjast momak u poslovnom odelu.

"Mogu li vam pomoći?" upita on iznenada, isprečivši se između mene i stepeništa.

"Imam zakazan sastanak", odvratih, pokušavši da se provučem pored njega, "sa gospodinom Kaderom. Emilom Kamelom Kaderom. On me očekuje."

"Ministrom za naftu?" upita momak, gledajući me s nevericom. Na moj užas, on učtivo klimnu i reče: "Svakako, gospođo. Odvešću vas k njemu."

Sranje. Šta sam drugo mogla nego da krenem u njegovoj pratnji nazad ka liftovima. Momak me je uhvatio za lakat i stao da krči put kroz okupljenu gomilu kao da sam kraljica majka. Pitala sam se šta će se dogoditi kada bude otkrio da nemam zakazani sastanak.

Što je bilo još gore, iznenada mi je sinulo dok me je vodio ka privatnom liftu u kome smo bili samo nas dvoje, da na francuskom nisam bila tako vešta u brzom snalaženju kao na engleskom. Šta se tu može, biću u prilici da stvorim neki plan dok satima budem čekala u nekom predvorju što je bilo de rigueur, kako reče Petar. Imaću vremena da razmislim.

Kada smo na poslednjem spratu izišli iz lifta, oko obližnje recepcije ugledala sam gomilu stanovnika pustinje odevenih u bele odore; čekali su da im niski recepcionar sa turbanom na glavi pregleda aktovke tražeći vatreno oružje. Sedeo je iza visokog stola na kome se nalazio tranzistor iz koga je treštala muzika; aktovke nije ni otvarao već bi vlasniku samo nemarno dao znak rukom da prođe. Gomila koja ga je okruživala delovala je odista upečatljivo. Iako je njihova odeća ličila na čaršave, na zlatnom prstenju ukrašenom rubinima mogao je da im pozavidi i pokojni Luj Tifani.

Moj pratilac me je vukao kroz gomilu, izvinjavajući se dok je krčio put kroz skupinu uvijenu u mrtvačke pokrove. Pošto je recepcioneru uputio nekoliko reči na arapskom, ovaj je skočio i trkom se uputio niz hodnik. Videla sam ga kako je na kraju zastao da porazgovara sa naoružanim vojnikom. Obojica su se okrenula i zagledala u mene, a vojnik je zatim nestao iza ugla. Posle jednog trenutka vojnik se vratio i mahnuo nam rukom. Momak koji me je dopratio iz predvorja klimnu i okrenu se prema meni.

"Ministar će vas odmah primiti", reče.

Bacivši još jedan hitar pogled na Kju Kluks Klanovce oko mene, podigoh aktovku i krenuh za njim niz hodnik.

Na kraju hodnika vojnik mi dade znak da krenem za njim. Gegajući se, on zavi za ugao i krenu niz jedan još duži hodnik prema dvokrilnim vratima koja mora da su bila dvanaest stopa visoka.

Vojnik zastade i zauze stav mirno, sačekavši da ja uđem. Duboko udahnuvši, otvorih jedno krilo vrata. Iza njih se prostirao veličanstveni foaje sa tamnosivim mermernim podom u čijem središtu se nalazila zvezda od ružičastog mermera. Kroz otvorena vrata na suprotnom kraju mogla sam da vidim ogromnu kancelariju čiji je pod od zida do zida bio zastrt crnim tepihom sa krupnim crvenim hrizantemama. Stražnji zid kancelarije bio je ceo u francuskim prozorima, koji su bili otvoreni tako da je povetarac unosio zastore unutra. Vrhovi visokih urminih palmi s druge strane delimično su skrivali pogled na more.

Oslonjen o ogradu od kovanog gvožđa balkona, leđima okrenut prema meni, stajao je jedan visoki, vitki muškarac kose boje peska i posmatrao more. Kada sam ušla okrenuo se.

"Gospođice", izusti on toplo, zaobilazeći sto sa ispurženom šakom kako bi me pozdravio. "Dozvolite da se predstavim. Ja sam Emil Kamel Kader, ministar za naftu. Željno sam iščekivao ovaj susret."

Ceo ovaj uvod izgovorio je na engleskom. Umalo se nisam srušila. Quel olakšanje.

"Iznenadio vas je moj engleski", primeti on osmehnuvši se, i to ne "službeno", kao ostali meštani. Bio je to jedan od najtoplijih osmeha koji mi je ikada upućen. Zadržao je moju šaku u svojoj malo duže no što bi trebalo.

"Odrastao sam u Engleskoj i pohađao sam Kembridž. Međutim, u ministarstvu svi znaju nešto malo engleski. Konačno, to je jezik nafte."

Takođe je imao najtopliji glas, bogat i zlatan poput meda koji se sipa u kašiku. I boja njegove kože podsećala me je na med: ćilibarne oči, talasasta pepeljasto-plava kosa, i koža boje zlaćane masline. Kada se osmehivao, što je često činio, oko očiju mu se pojavljivala mreža sitnih bora, što je svedočilo da je previše boravio na suncu. Setila sam se partije tenisa i uzvratila mu osmeh.

"Molim vas, sedite", reče on ponudivši mi prekrasno izrezbarenu stolicu od ružina drveta. Otišavši do stola pritisnuo je dugme na interkomu i rekao nekoliko reči na arapskom. "Naručio sam čaj", obavesti me on. "Koliko sam razumeo, odseli ste u El Rijadu. Tamo uglavnom služe hranu iz konzervi i to krajnje bljutavu, mada je hotel sladak. Posle razgovora izvešću vas na ručak, ako već nemate neki plan? Tako ćete videti i nešto od samog grada."

Još nisam mogla da dođem k sebi od ovog toplog dočeka, što se, pretpostavljam, videlo i na mom licu, jer on dodade: "Verovatno se pitate kako to da sam vas tako brzo primio."

"Moram priznati da mi je rečeno da ću morati malo da sačekam."

"Vidite, gospođice... smem li vas zvati Ketrin?... Dobro, a vi me morate oslovljavati sa Kamel, mojim takozvanim hrišćanskim imenom. U našoj kulturi smatra se veoma nepristojno bilo šta odbiti jednoj ženi. U stvari, to je nedostojno muškarca. Ako žena kaže da ima zakazan sastanak sa ministrom, nećete je ostaviti da trune u čekaonici, već je odmah primate!" Zatim se nasmeja svojim predivnim zvonkim glasom. "Sada kada znate recept uspeha, mogli biste nekog i da ubijete dok ste ovde i svejedno da se izvučete."

Kamel me je zbog svog dugačkog rimskog nosa i visokog čela podsetio na likove sa novčića. Kao da mi je odnekud bio poznat.

"Jeste li Kabil?" iznenada ga upitah.

"Jesam!" Činilo se da je zadovoljan. "Kako ste pogodili?"

"Pogodila sam", odvratih.

"Odličan pogodak. U ministarstvu rade pretežno Kabili. Iako činimo manje od petnaest procenata alžirskog stanovništva, mi Kabili nalazimo se na osamdeset procenata visokih službenih mesta. Odaju nas zlataste oči. Postaju takve od čestog gledanja u novac." Zatim se nasmeja.

Bio je tako dobro raspoložen da sam zaključila kako je kucnuo čas da pređem na nešto mnogo ozbiljnije - mada baš nisam bila sigurna kako to da izvedem. Konačno, partneri su izbačeni iz kancelarije zbog partije tenisa. Šta bi ga moglo sprečiti da mene izbaci naglavačke zbog bezobrazluka? Ali nalazila sam se u samom svetilištu - i možda mi se uskoro neće pružiti još jedna ovakva prilika. Odlučila sam da iskoristim svoju prednost.

"Moram s vama o nečemu porazgovarati pre no što krajem nedelje stigne moj kolega", počeh.

"Vaš kolega?" ponovi on, smestivši se za sto. Da li mi se to samo činilo ili kao da je odjednom postao oprezniji?

"Moj menadžer, da budem tačnija", odvratih. "Moja firma je zaključila da bi bilo dobro da, pošto još nije dobila potpisani ugovor, pošalje tog menadžera na lice mesta kako bi nadgledao događaje. U stvari, oglušila sam se o naređenje kada sam danas došla ovamo. Ali pročitala sam ugovor", dodadoh, izvukavši kopiju iz aktovke i lupnuvši njome o sto, "i iskreno rečeno nije mi jasno šta će tu još i neko ko će nadgledati poslove."

Kamel okrznu pogledom ugovor, a zatim se ponovo zagleda u mene. Sklopio je šake kao da se moli i nagnuo glavu preko njih kao da razmišlja. Bila sam ubeđena da sam preterala. Konačno je progovorio.

"Znači, verujete u kršenje pravila?" upita on. "Zanimljivo - voleo bih da znam zašto."

"Ovo je 'opšti ugovor' za usluge jednog savetnika", odvratih, pokazavši prema nedirnutom paketu na stolu između nas. "U njemu stoji da je moj zadatak da izvršim analizu naftnog bogatstva, kako onog pod zemljom tako i onog već izvađenog. Da bih to učinila potreban mi je samo kompjuter - i potpisani ugovor. Neki šef bi mi samo smetao."

"Shvatam", primeti Kamel i dalje krajnje ozbiljan. "Objasnili ste mi kako stoje stvari, ali niste odgovorili na moje pitanje. Dozvolite da vam postavim još jedno. Da li ste čuli za Fibonačijeve brojeve?"

Nisam htela ni uzdah da ispustim. "Nešto malo", priznadoh. "Koriste se u mešetarenju na berzi. Da li biste mi rekli zašto vas zanima jedna tako - da kažemo - stručna stvar?"

"Svakako", odgovori Kamel, pritisnuvši dugme na stolu. Nekoliko trenutaka kasnije uđe poslužitelj sa kožnom fasciklom, predade je Kamelu i udalji se.

"Alžirska vlada", poče on izvadivši neki dokument i pruživši mi ga, "veruje da naša zemlja poseduje samo ograničene zalihe nafte, dovoljne možda za još nekih osam godina. Možda ćemo pronaći još izvora u pustinji, a možda i nećemo. Nafta je trenutno naš glavni izvozni proizvod; ona u potpunosti pokriva troškove uvoza, a uvozimo čak i hranu. Uverićete se da nemamo baš mnogo obradive zemlje. Uvozimo svo mleko, meso, žitarice, drvenu građu... čak i pesak."

"Uvozite pesak?" upitah, podigavši pogled sa dokumenta koji sam počela da čitam. Alžir je imao stotine hiljada kvadratnih milja pustinje.

"Industrijski pesak, koji se koristi za manufakturu. Saharski pesak nije podesan za industrijske svrhe. Stoga potpuno zavisimo od nafte. Nemamo velike prirodne rezerve, ali zato imamo veoma velike zalihe prirodnog gasa. Toliko velik da bismo vremenom mogli postati jedan od najvećih svetskih izvoznika ovog proizvoda - samo kada bismo smislili način kako da ga transportujemo."

"Kakve sve to ima veze s mojim projektom?" upitah, na brzinu prelazeći preko stranica dokumenta, u kome se, iako je bio na francuskom, nisu pominjali ni nafta ni gaz naturel.

"Alžir je član OPEK-a. Svaka zemlja članica trenutno pojedinačno pregovara i oformljuje cene nafte, pod različitim uslovima i sa različitim zemljama. Uglavnom se to svodi na subjektivnu i nesistematičnu razmenu. Pošto je naša zemlja domaćin OPEK-a, predlažemo da naši članovi pređu na koncept kolektivne razmene. To bi za cilj imalo dve stvari. Prvo, dramatično bi skočila cena nafte po barelu, dok bi troškovi proizvodnje ostali isti. Drugo, taj novac bismo ponovo mogli investirati u tehnološki razvoj, kao što je to učinio Izrael sa zapadnim sredstvima."

"Mislite u oružje?"

"Ne", odvrati Kamel uz osmeh, "mada je izgleda tačno da svi previše trošimo na tom polju. Mislio sam na unapređenje industrije - i na više od toga. Mogli bismo sprovesti vodu u pustinju. Navodnjavanje je koren civilizacije, kao što znate."

"Ali u ovom dokumentu ne vidim ništa što bi se odnosilo na ono o čemu mi govorite", primetih.

U tom trenutku stiže čaj; dovezao ga je sluga sa belim rukavicama, na kolicima. S visine nam je sipao već poznati čaj od nane tako da se lepo video mlaz koji se pušio. Od njegovog vrelog dodira krhko staklo čaša bi svaki put zacvrčalo.

"Ovako se na tradicionalni način servira čaj od nane", objasni Kamel. "Lišće se izdrobi i prelije ključalom vodom. Ono sadrži onoliko šećera koliko je u stanju da apsorbuje. U nekim delovima smatra se da je to tonik zdravlja; u drugim da je afrodizijak." On se nasmeja dok smo nazdravljali jedan drugome i potom otpili gutljaj veoma mirisnog čaja.

"Možda bismo sada mogli da nastavimo naš razgovor", rekoh čim je sluga za sobom zatvorio vrata. "Kod vas je nepotpisani ugovor sa mojom firmom u kome stoji da biste želeli da procenite rezerve nafte; preda mnom je dokument u kome stoji da želite da analizirate uvoz peska i ostalih sirovina. Želite da stvorite neku vrstu trenda, inače ne biste pomenuli Fibonačijeve brojeve. Šta će vam toliko različitih priča?"

"Postoji samo jedna priča", reče Kamel, spustivši šolju sa čajem i pomno se zagledavši u mene. "Ministar Belaid i ja pažljivo smo pregledali vaš résumé. Složili smo se da u potpunosti odgovarate za ovaj projekat - iz vašeg dosjea se vidi da ste spremni da knjigu pravila bacite kroz prozor." Rekavši to, on se široko osmehnu. "Vidite, draga moja Ketrin, upravo jutros sam odbio vizu vašem menadžeru, gospodinu Petaru."

On privuče kopiju mog dvosmislenog ugovora preko stola, izvuče pero i potpisa se u dnu strane. "Evo, sada imate potpisani ugovor koji opravdava vaš boravak ovde", reče on, dodavši mi ga preko stola. Trenutak sam zurila u potpis, a onda se osmehnuh. Kamel mi uzvrati osmeh.

"Odlično, šefe", rekoh. "Hoće li mi neko sada objasniti šta bi trebalo da radim?"

"Želimo naročiti kompjuter", reče on polako. "Treba da bude programiran u najstrožoj tajnosti."

"S kojim ciljem?" Stisnuh potpisani ugovor na grudi, poželevši da vidim Petarovo lice kada ga otvori u Parizu - ugovor koji nijedan od partnera nije uspeo da natera ovog čoveka da ga potpiše.

"Želeli bismo da predvidimo", reče Kamel, "šta će svet učiniti, ekonomski, kada im ukinemo priliv nafte."

Brda Alžira strmija su od onih u Rimu ili San Francisku. Ima mesta na kojima čovek ne može uspravno da stoji. Zavrtelo mi se u glavi dok nismo stigli do restorana, jedne male prostorije na drugom spratu zgrade koja je gledala na otvoreni trg. Zvao se El Bakur, što je značilo, kako mi je Kamel objasnio, "Kamilje sedlo". Na sićušnom ulazu i u baru bila su razmeštena kamilja sedla od tvrde kože, sva do jednog ukrašena predivnim, raznobojnim šarama lišća i cveća.

U glavnoj sali nalazili su se stolovi prekriveni šuštavo uštirkanim belim stolnjacima; kroz otvorene prozore dopirao je povetarac na kome su se lelujale bele čipkane zavese. Napolju su vrhovi divljih akacija lupkali po otvorenim krilima prozora.

Smestili smo se za sto u kružnoj prozorskoj niši; Kamel je naručio pastilla au pigeon: dobro zapečenu pitu natopljenu cimetom i šećerom, filovanu slasnom mešavinom golubjeg mesa, samlevene kajgane, suvog grožđa, pečenih badema i egzotičnih začina. Dok smo polako savladavali tradicionalni petodelni mediteranski ručak - osvežavajuće domaće vino teklo je kao voda - Kamel me je zabavljao pričama o Severnoj Africi.

Nisam ni sanjala kakvu je neverovatnu istoriju kulture imala zemlja koju sam trenutno nazivala svojim domom. Prvo su došli Tuarezi, Kabili i Mavari - ta plemena drevnih Berbera koja su se naselila duž obale; za njima su pristigli Minoanci i Feničani, koji su osnovali garnizone. Zatim su došle rimske kolonije; pa Španci koji su prisvojili mavarske zemlje pošto su prethodno oslobodili svoje teritorije; i Otomansko carstvo koje je tokom tri stotine godina držalo u pokornosti varvarske priobalne gusare. Od 1830. te su zemlje bile pod upravom Francuske, sve dok - deset godina pre mog dolaska - alžirska revolucija nije okončala stranu vladavinu.

Tokom ovog dugog razdoblja smenjivale su se nebrojene dinastije deja i beja, sa egzotičnim imenima i još egzotičnijim običajima. Haremi i odsecanje glava bili su tu svakodne­vna pojava. Sada, za vreme ove muslimanske vladavine, stvari su se malo smirile. Iako sam primetila da je Kamel pio crveno vino uz turnedos i pirinač boje šafrana, a belo vino da bi poboljšao ukus salati, i dalje je tvrdio da je sledbenik al-Islama.

"Islam", počeh, dok su nas posluživali gustom crnom kafom i desertom. "Znači 'Mir', je li tako?"

"Na izvestan način", odvrati Kamel. Upravo je sekao ratluk na kockice: želatinoznu materiju prekrivenu šećerom u prahu sa ukusom ambrozije, jasmina i badema. "To je reč istog porekla kao i 'shalom' na hebrejskom: neka je mir s tobom. Na arapskom glasi 'salaam' i uvek je propraćena dubokim naklonom dok se glavom ne dodirne tle. Označava potpuno predavanje Alahovoj volji - potpunu potčinjenost." Zatim mi uz osmeh pruži kockicu ratluka. "Ponekad predanost Alahovoj volji znači mir - ponekad ne."

"Mnogo češće ne znači", primetih. Kamel me ozbiljno pogleda.

"Ne zaboravite da je od svih velikih proroka u istoriji - Mojsija, Bude, Jovana Krstitelja, Zaratustre, Hrista - Muhamed jedini koji je stvarno pošao u rat. Podigao je vojsku od četrdeset hiljada vojnika i na konju je lično poveo na Meku. I povratio grad!"

"Šta je sa Jovankom Orleankom?" upitah ga sa osmehom.

"Ona nije osnovala novu religiju", odvrati on. "Ali nije bila bez duha. Međutim, džihad nije ono za šta ga vi zapadnjaci smatrate. Da li ste imali prilike da pročitate Koran?" Pošto sam odmahnula glavom, on nastavi: "Poslaću vam jedan dobar primerak - na engleskom. Mislim da će vam biti zanimljiv. I različit od onoga što ste zamišljali."

Kamel podiže račun i iziđosmo na ulicu. "A sada pođimo u obilazak koji sam vam obećao", reče on. "Voleo bih da krenemo od centralne pošte."

Uputismo se ka velikoj zgradi centrane pošte koja se nalazila na obali. Dok smo išli prema njoj, on reče: "Svi telefonski pozivi moraju proći kroz centralnu poštu. To je jedan u nizu sistema koje smo nasledili od Francuza i u kome se sve sliva u centar i ništa više ne može iz njega poteći nazad; isti je slučaj i sa ulicama. Međunarodni pozivi se povezuju ručno. Uživaćete to da vidite - naročito će vam biti zanimljivo stoga što ćete morati da vodite računa o tom arhaičnom telefonskom sistemu pri odabiranju modela kompjutera za koji sam upravo potpisao dokumente. Većina podataka koje ćete prikupljati stizaće telefonski."

Nisam bila sigurna zašto će modelu koji je imao na umu biti neophodne telekomunikacije, ali dogovorili smo se da o tome ne razgovaramo na javnim mestima, tako da sam samo primetila: "Da, sinoć nisam mogla da dobijem Ameriku."

Popesmo se stepeništem do centralne pošte. Kao i sve ostale zgrade, bila je velika i mračna, sa mermernim podom i visokom tavanicom. Kitnjasti svećnjaci visili su sa tavanice kao u kancelarijama banaka iz dvadesetih godina. Posvuda su se mogle videti velike uramljene slike Huarija Bumedijena, predsednika Alžira. Imao je izduženo lice, krupne, tužne oči i guste, viktorijanske brkove.

U svim zgradama koje sam videla bilo je mnogo praznog prostora, tako da ni pošta nije bila izuzetak. Iako je Alžir bio veliki grad, čovek nikada nije imao utisak da se oko njega nalazi mnogo ljudi, već obilje praznog prostora koji je trebalo ispuniti, čak i na ulicama. Pošto sam došla iz prenatrpanog Njujorka, to je na mene ostavilo snažan utisak. Dok smo prolazili kroz poštu, zvuk naših potpetica odbijao se o zidove. Ljudi su tiho razgovarali, kao da su se nalazili u javnoj biblioteci.

U udaljenom uglu, odvojena od ostalih, stajala je jedna mala tabla sa prekidačima, ne veća od kuhinjskog stola. Izgledala je kao da ju je napravio Aleksandar Graham Bel. Iza nje sedela je sićušna žena četrdesetih godina, ozbiljna lica, sa kaniranom kosom pokupljenom na temenu. Usta su joj ličila na crtu izvučenu krvavo-crvenim karminom, kakav se nije proizvodio od drugog svetskog rata, a i njena haljina cvetnog dezena sa volanima kao da je bila iz istog razdoblja. Na razvodnoj tabli ležala je kutija čokoladnih bombona, a oko nje razmotan papir.

"Pa to je ministar glavom i bradom!" uzviknu žena, izvukavši utičnicu iz razvodne table i ustavši da ga pozdravi. Ispružila je obe ruke, a Kemel ih prihvatio. "Primila sam bombonjeru", reče ona, pokazavši glavom na kutiju. "Švajcarska! Kod vas je sve prvoklasno." Imala je dubok, opori glas, poput kakve pevačice iz krčme na Mormartru. Bilo je nečeg lepršavog u njoj i već na prvi pogled mi se dopala. Govorila je francuski poput marsejskih mornara koje je Harijeva služavka Valeri tako dobro oponašala.

"Tereza, želim da te upoznam sa gospođicom Katarinom Velis", reče joj Kamel. "Gospođica radi na veoma važnom kompjuterskom poslu za ministarstvo - za OPEK, u stvari. Mislio sam da bi trebalo tebe da upozna."

"Ahhh, OPEK!" uzviknu Tereza, razrogačivši oči i odmahujući prstima. "Veoma veliki. Veoma važan. Ona mora biti pametna!" reče žena za mene. "Znate, taj OPEK uskoro će napraviti veliku ujdurmu, pazite šta vam kažem."

"Nema toga što Teraza ne zna", nasmeja se Kamel. "Prisluškuje sve međukontinentalne pozive. Zna više i od onih u ministarstvu."

"Oh, pa to se razume", odvrati ona. "Ko bi se brinuo za poslove da nema mene?"

"Teraza je pied noir", obavesti me Kamel.

"To znači 'crno stopalo'", prevede ona ne engleski. Prešavši ponovo na francuski, objasni: "Rođena sam u Africi, ali nisam od ovdašnjih Arapa. Moj narod potiče iz Libije."

Izgleda da će me doveka zbunjivati genetske razlike koje su se javljale u Alžiru. Mada su one njima, po svemu sudeći, bile i te kako važne.

"Gospođica Velis sinoć nije mogla da dobije Njujork", obavesti je Kamel.

"U koliko sati?" upita ona.

"Negde oko jedanaest uveče", rekoh. "Pokušala sam iz El Riada da pozovem Njujork."

"Ali ja sam bila ovde!" uzviknu ona. Odmahnuvši zatim glavom, stade da mi objašnjava: "'Tipovi' koji rade na hotelskim centralama su veoma lenji. Isključuju veze. Ponekad morate čekati i po osam časova na vezu. Sledećeg puta samo vi mene obavestite i ja ću sve srediti. Želite li večeras da pozovete nekog? Samo mi recite kada i smatrajte da ste vezu već dobili."

"Želim da pošaljem poruku jednom kompjuteru u Njujork", rekoh, "da obavestim nekoga da sam stigla. Reč je o magnetofonu - izdiktirate poruku i on je digitalno snimi."

"Veoma moderno!" primeti Teraza. "Mogu poruku preneti i na engleskom, ako želite."

Dogovorile smo se oko svega i ja zapisah poruku za Nima, kojom sam ga obavestila da sam bezbedno stigla i da ću uskoro krenuti u planine. On će znati šta to znači: da ću poći da se nađem sa Luelinovim preprodavcem starina.

"Odlično", primeti Tereza, dok je presavijala poruku. "Odmah ću ovo poslati. Pošto smo se upoznale, znajte da će vaše poruke uvek imati prednost nad svim ostalima. Svratite ponekad do mene."

Kada smo Kamel i ja izišli iz pošte, on reče: "Tereza je najvažnija osoba u Alžiru. Može stvoriti ili uništiti političku karijeru nekoga ko joj se ne dopada jednostavno tako što bi mu prekinula vezu. Mislim da joj se vi dopadate. Ko zna, možda vas čak postavi za predsednika!" nasmeja se on.

Dok smo se kroz luku vraćali ka ministrastvu, on kao uzgred primeti: "Iz poruke koju ste poslali zaključio sam da nameravate da pođete u planine. Da li ste želeli da pođete na neko određeno mesto?"

"Samo da se nađem sa prijateljem prijatelja", odvratih neobavezno. "I malo da razgledam okolinu."

"Pitam vas to stoga, što su ovdašnje planine postojbina Kabila. U njima sam odrastao i dosta dobro ih poznajem. Mogu vam poslati kola ili vas sam povesti, ako želite." Iako mi je Kamel to onako uz put predložio kao i malopre kada se ponudio da mi pokaže Alžir, zapazila sam da se iza ove ponude krije još nešto, mada nisam znala šta.

"Zar niste odrasli u Engleskoj?" upitah ga.

"Tamo sam otišao sa petnaest godina da pohađam javnu školu. Pre toga sam bosonog jurcao brdima Kabile poput divlje koze. Ne bi trebalo da idete bez vodiča. To je veličanstvena oblast, ali čovek se u njoj lako izgubi. Alžirske karte puteva nisu baš najpreciznije."

Tvrdio je pazar i ja pomislih kako ne bi bilo u redu da ga odbijem. "Možda bi ipak bilo najbolje da pođem sa vama", rekoh. "Znate li da su me sinoć na putu od aerodroma pratili službenici državne bezbednosti. Momak po imenu Šarif. Da li vam to ime nešto znači?"

Kamel je zastao. Stajali smo u luci, a ogromni parobrodi nežno su se ljuljuškali na laganim talasima.

"Otkud znate da je to bio Šarif?" upita me on iznenada.

"Srela sam ga. On... odveo me je u svoju kancelariju na aerodromu pre no što sam prošla kroz carinu. Postavio mi je nekoliko pitanja, bio je krajnje šarmantan, a onda me je pustio. Ali naredio je svojim ljudima da me prate..."

"Kakva pitanja," prekinu me Kamel. Lice mu je bilo veoma sivo. Pokušala sam da se setim svega što se dogodilo i sve sam ispričala Kamelu. Čak sam mu pomenula i taksistin komentar.

Kada sam završila, Kamel ništa nije kazao. Izgleda da je razmišljao o nečemu. A onda mi je rekao: "Bio bih vam zahvalan kada o ovome nikome ne biste govorili. Videću o čemu je reč, ali mislim da to ne treba da vas brine. Verovatno je reč o nekoj zabuni."

Vraćali smo se kroz luku prema ministrastvu. Kada stigosmo do ulaza, Kamel reče: "Ako Šarif iz bilo kog razloga ponovo stupi s vama u vezu, recite mu da ste me o svemu obavestili." Zatim mi spusti šaku na rame. "I recite mu da ću vas ja povesti u Kabil."