1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

7. OKRET KONJA

'Arturova smrt', Ser Tomas Malori

Natpis na Točku sreće tarota

Dan posle šahovskog meča bio je ponedeljak. Ustala sam teturavo iz svog nezgrapnog kreveta na sklapanje, gurnula ga nazad u zid i otišla da se istuširam i pripremim za još jedan dan kod Kona Edisona.

Trljajući se ogrtačem za kupanje, otapkah bosa nazad duž hodnika i počeh da tražim telefon među svojom zbirkom zanatskih rukotvorina. Posle večere u Palmu sa Lili i neobičnog događaja koji je usledio, zaključila sam da smo odista samo dva pešaka u nečijoj tuđoj igri, te sam poželela da na svoju stranu table privučem neke krupnije figure. Tačno sam znala odakle treba da počnem.

Lili i ja smo se za vreme večere složile da je Solarinovo upozorenje imalo neke veze sa bizarnim događajima od toga dana, ali od te tačke naša mišljenja su se razilazila. Ona je bila ubeđena da iza svega što se potom dogodilo stoji Solarin.

"Prvo, Fisk je umro pod tajanstvenim okolnostima", istaknu ona dok smo sedele okružene palmama za jednim od gusto zbijenih drvenih stolova. "Otkud znamo da ga Solarin nije ubio? Zatim, nestaje Sol, ostavivši moj auto i mog psa na milost i nemilost vandalima. Sol je očigledno kidnapovan, jer u protivnom nikada ne bi napustio svoje mesto."

"To je tačno", složih se uz osmeh, posmatrajući je kako proždire debeli, sirovi goveđi odrezak. Znala sam da se Sol ne bi usudio da ponovo iziđe Lili na oči osim ako mu se nešto strašno nije dogodilo. Tokom našeg potonjeg razgovora Lili je sredila još ogromnu salatu i tri košarice hleba.

"Zatim neko puca na nas", izgovori ona između zalogaja, "i obe se slažemo da je metak ispaljen kroz otvoreni prozor sale u kojoj se održao meč."

"Bila su dva metka", napomenuh. "Možda je neko pucao na Sola i naterao ga da pobegne pre no što smo mi stigle."

"Ali pièce de résistance", promumla Lili i dalje žvaćući hleb i ne obraćajući pažnju na mene, "jeste u tome što sam, pored metoda i sredstava, otkrila i motiv!"

"O čemu to govoriš?"

"Znam zašto Solarin čini te podlosti. Skontala sam između prvog rebra i salate."

"Prosvetli me, molim te", zamolih. Začula sam Karioku kako pretura po Lilinim stvarima u torbi i sve mi se činilo da će ga uskoro čuti i okolni gosti.

"Svakako si čula za skandal u Španiji?" nastavi ona. Morala sam dobro da napregnem mozak.

"Misliš kada je Solarin opozvan u Rusiju pre nekoliko godina?" Ona klimnu, a ja dodadoh: "To je sve što si mi ispričala."

"To je bilo zbog formule", reče Lili. "Solarin je dosta rano ispao iz trke za prestiž u šahu. Na turnirima je igrao samo s vremena na vreme. Imao je titulu velemajstora, ali je u stvari studirao fiziku; to mu je poziv. Za vreme takmičenja u Španiji, Solarin se opkladio sa jednim igračem da će mu otkriti neku tajnu formulu ako ga ovaj pobedi na turniru."

"O kakvoj je formuli bila reč?"

"Ne znam. Ali kada je to štampa objavila, Ruse je uhvatila panika. Solarin je preko noći nestao i o njemu se više ništa nije čulo sve do sada."

"Misliš da je reč bila o nekoj formuli iz oblasti fizike?" upitah.

"Možda receptu za neko tajno oružje. To bi sve objasnilo, zar ne?" Meni se nije činilo da bi to bilo šta objasnilo, ali sam je pustila da i dalje trtlja.

"Plašeći se da bi Solarin mogao da se posluži istim trikom i na ovom turniru, KGB se umešao i izbacio Fiska iz trke, a zatim pokušao i mene da zaplaši. Da je ijedan od nas pobedio Solarina, on nam je mogao dati tajnu formulu!" Bila je veoma ponosna što je tako lepo uspela sve da poveže, ali ja nisam bila spremna da progutam njeno objašnjenje.

"Slažem se da ti je teorija silna", rekoh. "Ali treba povezati još nekoliko sitnica koje se za sada ne uklapaju. Na primer, šta se dogodilo Solu? Zašto bi Rusi uopšte pustili Solarina iz zemlje ako su podozrevali da bi mogao da ponovo pokuša isti trik... pod pretpostavkom da je zaista u pitanju bio trik? I zbog čega bi, pobogu, Solarin želeo da forumulu za oružje preda bilo tebi bilo tom drhtavom, pretpotopnom Fisku, nek' mu duša počiva u miru?"

"Pa, dobro, ne uklapa se baš sve", priznada ona. "Ali i to je neki početak."

"Zar Šerlok Holms nije jednom prilikom kazao: 'Najveća je pogreška stvoriti teoriju pre no što dođeš do podataka'?", upitah je. "Predlažem da se obe malo raspitamo o Solarinu. Ali i dalje smatram da bi trebalo da odemo u policiju. Konačno, kao dokaz imamo dve rupe od metaka."

"Nipošto", uzviknu iznervirano Lili, "neću priznati da nisam sama u stanju da rešim ovu misteriju. Strategija je moje srednje ime."

I tako smo se složile, posle mnogo krupnih reči i podeljenog sladoleda sa vrućim voćnim prelivom, da se na nekoliko dana razdvojimo i raspitamo o obrazovanju i modusu operandi velemajstora Solarina.

Lilin šahovski trener bio je i sam velemajstor. Iako je morala dosta da vežba pre svog meča u utorak, Lili je mislila da bi za vreme treninga mogla od njega da dozna nešto više o Solarinovom karakteru. U međuvremenu će se raspitati i o Solu. Ako nije bio kidnapovan (što bi je odista razočaralo), lično će od njega čuti zašto je napustio svoje radno mesto.

I ja sam imala svojih planova, ali se nisam potrudila da ih, bar za sada, saopštim Lili Rad.

Na Menhetnu sam imala prijatelja koji je bio još tajanstvenija ličnost od neuhvatljivog Solarina. Čoveka čiji se broj telefona nije nalazio ni u jednom telefonskom imeniku i koji nije imao adresu na koju ste mogli da mu pišete. Bio je jedna od legendi kompjuterske obrade podataka i mada je imao jedva trideset godina, napisao je neke konačne tekstove na tu temu. Bio mi je mentor iz kompjuteristike po mom dolasku u Veliku Jabuku pre tri godine i izvadio me je iz nekoliko gustih situacija u prošlosti. Njegovo ime, kada bi mu bilo po volji da se njime koristi, bilo je dr Ladislaus Nim.

Nim je bio ne samo majstor za kompjutersku obradu podataka, nego i stručnjak za šah. Igrao je protiv Reševskog i Fišera i nije pokleknuo. Ali najjači je, u stvari, bio kao odličan poznavalac šaha i to je bio razlog zbog koga sam želela da ga pronađem. Znao je napamet sve partije iz svih mečeva za svetskog prvaka. Bio je, uz to, pokretna biografska enciklopedija velemajstora. Satima je mogao da vas zabavlja pričicama iz istorije šaha, kada bi mu se prohtelo da bude šarmantan. Znala sam da će biti u stanju da poveže niti koje sam držala u šaci. Kada ga pronađem.

Ali jedno je želeti pronaći Nima, a sasvim drugo pronaći ga. Prema osoblju koje je odgovaralo na telefonske pozive upućene njemu KGB i CIA su ličili na prave torokuše. Nisu čak ni priznavali da znaju ko je on kada biste nazvali, a ja sam zvala već nedeljama.

U početku sam htela da dođem do Nima samo da bih se pozdravila pre no što napustim zemlju. Sada sam morala da ga pronađem i to ne samo zbog pakta koji sam sklopila sa Lili Rad, već i zbog toga što sam znala da su te naizgled nepovezane stvari... Fiskova smrt, Solarinovo upozorenje, Solov nestanak... na neki način ipak u vezi. Bile su povezane sa mnom.

Bila sam ubeđena u to, jer kada sam u ponoć ostavila Lili u restoranu Palma, odlučila sam da odmah sprovedem malu istragu. Umesto da pođem pravo kući, odvezla sam se taksijem do hotela Peta Avenija u nameri da vidim gataru koja mi je, ne znam kako, pre tri meseca izrekla isto upozorenje kao i Solarin danas po podne. Mada su njegovo upozorenje neposredno potom propratili i čvrsti dokazi, smatrala sam da nimalo slučajno nisu upotrebili gotovo iste reči. Želela sam da saznam zašto.

Zbog toga sam morala smesta da porazgovaram sa Nimom. To se više nije moglo odlagati. Jer, kako se ispostavilo, u hotelu Peta Avenija nije bilo nikakve gatare. Razgovarala sam sa šefom hotelskog bara duže od pola sata kako bih se potpuno uverila da sam ga dobro shvatila. Stalno mi je ponavljao da već petnaest godina radi na tom mestu. U baru hotela Peta Avenija nikada nije bila zaposlena nikakva gatara. Čak ni tokom Novogodišnje noći. Žena koja je znala da treba da stignem tamo, koja je čekala da me Hari nazove u kompjuterski centar, koja mi je pripremila sudbinu u jambskom pentametru, koja je upotrebila iste reči koje će tri meseca kasnije upotrebiti Solarin u svom upozorenju - žena koja je čak, prisetih se, znala datum mog rođenja - jednostavno nikada nije postojala.

Razume se da jeste postojala. Imala sam tri svedoka koji su to mogli da potvrde. Ali posle toliko vremena čak više nisam verovala ni sopstvenim očima.

I tako sam tog ponedeljka ujutro, dok mi se kosa cedila po frotirskom ogrtaču, iskopala telefon i pokušala još jednom da stupim u vezu sa Nimom. Ovog puta čekalo me je iznenađenje.

Kada sam okrenula broj njegove službe za primanje poruka, dobila sam njujoršku telefonsku kompaniju i saslušala njihovu snimljenu poruku, u kojoj obaveštavaju zainteresovane da je taj broj promenjen i da sada ima prefiks za Bruklin. Okrenula sam novi broj, razmišljajući o tome kako je čudno što je Nim preselio svoju službu. Konačno, ja sam bila jedna od samo troje ljudi na svetu koji su imali čast da znaju stari broj. Prevelike mere opreza mogu biti štetne.

Drugo iznenađenje me je čekalo kada se veza uspostavila.

"Rokavej Grins Hol", reče žena koja se javila na telefon.

"Pokušavam da stupim u vezu sa dr Nimom", rekoh.

"Bojim se da ovde nema nikoga sa tim imenom", odgovori ona slatkim glasom. Ovo je bio pravi melem za uši posle svih onih otrovnih poricanja kojima su me obično zasipali ljudi iz Nimove službe. Ali čekalo me je još jedno iznenađenje.

"Dr Nim. Dr Ladislaus Nim", ponovih jasno. "Ovaj broj sam dobila od službe obaveštenja na Menhetnu."

"Je li... je li to ime nekog muškarca?" upita žena uzdahnuvši.

"Jeste", odvratih pomalo nestrpljivo. "Mogu li da ostavim poruku? Veoma mi je važno da dođem do njega."

"Gospođo", izusti žena u čiji glas je već počela da se uvlači hladnoća. "Ovo je karmeličanski samostan! Neko se našalio s vama!" Zatim je spustila slušalicu.

Znala sam da je Nim pustinjak, ali ovo je bilo previše. U besu sam odlučila da ga moram pronaći po svaku cenu. Kako sam već zakasnila na posao, izvukla sam fen za kosu i počela da je sušim nasred sobe, dok sam koračala unaokolo pokušavajući da smislim šta sad da radim. A onda mi je sinula ideja.

Nim je pre nekoliko godina instalirao neke od najvećih sistema za njujoršku berzu. Ljudi koji rade na tim kompjuterima sigurno znaju za njega. Možda čak i svraća tamo s vremena na vreme da proveri kako rade. I tako sam pozvala tamošnjeg šefa DP-a.

"Dr Nim?" ponovi on. "Nikada čuo za njega. Jeste li sigurni da je ovde radio? Ja sam tu već tri godine, ali to ime nijednom nisam čuo."

"U redu", izustih već potpuno očajna, "dosta mi je. Želim da razgovaram sa predsednikom. Kako se on zove?"

"Njujorška... berza.... nema... predsednika!" obavesti me on, frknuvši. Sranje.

"Pa, šta onda ima?" gotovo sam zavrištala u slušalicu. "Neko mora da vodi poslove."

"Imamo predsedavajućeg", obavesti me on s gađenjem i pomenu njegovo ime.

"Odlično, spojite me onda s njim, molim vas."

"U redu, gospo", reče on. "Pretpostavljam da znate šta radite."

Nego šta nego da sam znala. Sekretarica predsedavajućeg je bila veoma ljubazna, a meni je bilo jasno da sam na pravom tragu po načinu na koji je razvrstavala moja pitanja.

"Dr Nim?" začuh njen živahan starački glas. "Ne... ne, mislim da mi to ime nije poznato. Predsedavajući je trenutno van zemlje. Da li bih možda ja mogla da primim poruku umesto njega?"

"Svakako", odvratih. Ničem boljem nisam mogla ni da se nadam, jer sam već imala dugogodišnje iskustvo sa tim tajanstvenim čovekom. "Ako se čujete sa Dr Nimom, molim vas kažite mu da gospođica Velis očekuje da joj se javi u samostanu Rokavej Grins. I da ću ako mi se ne javi do večeras, biti primorana da se zaredim."

Jadnoj, zbunjenoj ženi ostavila sam brojeve svojih telefona i potom spustila slušalicu. Pravo budi Nimu ako ova poruka padne u ruke nekim mladim damama iz njujorške berze pre no što stigne do njega. Baš bih volela da vidim kako će iz toga izvući.

Pošto sam postigla onoliko koliko se moglo kada je reč o tako teškom zadatku, navukla sam odelo boje paradajza, spremivši se za svoj radni dan kod Kon Edisona. Zatim sam stala da preturam po dnu ormana tražeći nešto što bih obula, uz put glasno psujući. Karioka mi je izgrizao pola cipela, a ostale je ispremeštao. Konačno sam pronašla par koji je išao uz odelo, prebacila kaput i otišla na doručak. Isto kao i Lili, i meni je bilo teško da se suočim sa pojedinim stvarima na prazan stomak, a jedna od njih bio je Kon Ed.

La Galet je bio lokalni francuski bistro, pola bloka udaljen od mog stana, na kraju Tjudor Plejsa. Stolovi su bili zastrti kockastim stolnjacima, a u saksijama za cveće rasli su ružičasti geranijumi. Stražnji prozori gledali su na zgradu Ujedinjenih Nacija. Naručila sam svež sok od pomorandže, crnu kafu i kolač od šljiva.

Kada mi je doručak poslužen, otvorila sam aktovku i izvukla beleške koje sam napravila prethodne večeri pre no što sam poljubila jastuk. Pomislila sam da bih mogla pronaći neki smisao u hronologiji događaja.

Solarin je imao tajnu formulu i na izvesno vreme je vraćen u Rusiju. Fisk nije učestvovao ni na jednom šahovskom turniru petnaest godina. Solarin me je upozorio istim rečima kao i gatara koju sam srela tri meseca ranije. Solarin i Fisk su se porećkali za vreme meča i zatražili prekid. Lili je mislila da je Fisk varao. Fisk je umro pod sumnjivim okolnostima. Lilina kola su pogođena s dva metka, jednim pre no što smo stigle, a drugi je doleteo dok smo tamo stajale. I na kraju, Sol i gatara su nestali.

Naizgled se ništa nije uklapalo, pa ipak je bilo dovoljno tragova koji su ukazivali na to da je sve ipak na neki način bilo povezano. Dobro sam znala da je nasumična verovatnoća tolikih podudarnosti ravna nuli.

Upravo sam završila prvu šolju kafe i napola pojela kolač od šljiva kada sam ugledala njega. Zurila sam kroz velike prozore u plavo-zelenu krivu Ujedinjenih Nacija kada mi je nešto privuklo pogled. Pored prozora je prošao čovek odeven od glave do pete u belu trenerku sa kapuljačom, dok mu je donji deo lica skrivala marama. Gurao je bicikl.

Sledila sam se na sedištu, napola prinevši čašu sa sokom od pomorandži usnama. Stao je da se spušta niz strmo spiralno stepenište oivičeno kamenim zidom koje je vodilo na trg naspram UN. Spustila sam čašu i skločila na noge. Bacila sam nešto novca na sto, gurnula beleške u aktovku, te zgrabivši nju i kaput, izletela kroz staklena vrata.

Kamene stepenice bile su klizave, prekrivene ledom i gromuljicama soli. Uvukoh jednu ruku u kaput, jedva izlazeći na kraj sa aktovkom dok sam letela niz stepenice. Čovek sa biciklom je upravo zamicao za ugao. Dok sam pokušavala da i drugu ruku uvučem u rukav, vrhom cipele sa visokom potpeticom poduhvatila sam komad leda, otkinula potpeticu, i dočekala se dva stepenika niže na kolenima. U Kamenom zidu iznad mene bio je urezan citat iz Isaije:

Mačeve će svoje prekovati u plugove, a koplja u voćarske kuke. Narod neće podići mač na narod. Niti će ikada više upoznati rat.

Kako da ne. Ustala sam i očistila led sa kolena. Isaija je morao još mnogo što šta da nauči o ljudima i narodima. Već preko pet hiljada godina nije prošao ni dan da negde na našoj planeti ne besni rat. Protivnici rata u Vijetnamu već su punili trg. Morala sam da se probijam između njih dok su mi pred nosom mahali svojim malim pacifističkim transparentima u obliku golubova. Volela bih da ih vidim kako od balističkog projektila prave rala.

Zavila sam za ugao na polomljenoj potpetici, uletevši u bočni zid IBM-ovog Instituta za proučavanje sistema. Čovek je sada bio već čitav blok ispred mene, zajahao je bicikl i nastavio na njemu. Stigao je do raskršća za UN Plazu i zastao da sačeka zeleno svetlo na semaforu.

Nastavila sam da se gegam pločnikom, dok su mi oči suzile od zime. I dalje sam pokušavala da zakopčam kaput i zatvorim aktovku, dok me je šibao snažan vetar. Pola bloka dalje videla sam kako se menja svetlo na semaforu i on lagano biciklom prelazi preko ulice. Ubrzala sam korak, ali na semaforu se ponovo pojavilo crveno svetlo i kolovoz ispunio automobilima upravo u trenutku kada sam stigla do raskrsnice. Oči nisam skidala sa prilike koja se udaljavala na drugoj strani ulice.

Ponovo je sišao sa bicikla i sada ga je gurao uz stepenice prema Plazi. U zamci je! Mogla sam da odahnem, jer iz vrta sa skulpturama nije bilo drugog izlaza. I odahnula sam, ali čekajući da se promeni svetlo na semaforu odjednom sam shvatila šta ja to u stvari radim.

Dan ranije umalo nisam bila svedok ubistva; metak je prošišao na svega nekoliko stopa od mene i to se sve dogodilo usred Njujorka, na javnom mestu. Sada sam sledila nepoznatog muškarca, samo zbog toga što je podsećao na čoveka sa moje slike, vozio bicikl i sve ostalo. Ali kako to da je toliko podsećao na priliku s moje slike? Stalno sam o tome razmišljala, ali nisam nalazila odgovor; ipak sam, kada se svetlo na semaforu promenilo, pogledala na obe strane pre no što sam zakoračila na kolovoz.

Prošavši kroz kapiju od kovanog gvožđa na UN Plaze, krenula sam uz stepenice. Na drugoj strani belog betonskog poda, na jednoj kamenoj klupi, sedela je starica u crnom i hranila golubove. Sa crnim šalom obmotanim oko glave i nagnuta napred, bacala je kukuruz srebrnastim pticama koje su se okupljale, gukale i lepršale oko nje u velikom belom oblaku. A ispred nje stajao je čovek sa biciklom.

Sledila sam se i zagledala u njih, ne znajući šta da radim. Razgovarali su. Starica se okrenula, pogledala u mom pravcu i nešto rekla muškarcu. Ovlaš je klimnuo, ne osvrnuvši se prema meni, zatim se okrenuo s jednom rukom na upravljaču i žurno sišao niz stepenice na suprotnom kraju, koje su vodile prema reci. Skupila sam hrabrost i potrčala za njim. Ogromno jato golubova podigilo se sa terase, zaklonivši mi vidik. Nastavila sam prema stepenicama, prebacivši ruku preko lica da se odbranim od ptica koje su kružile oko mene.

U podnožju stepenica nalazio se ogromni seljak izliven u bronzi - poklon Sovjeta. On je od svog mača kovao plug. Ispred mene je ležala zaleđena Istočna Reka, a na drugoj obali, u Kvinsu, video se veliki znak Coca Cole sa užarenim pećima koje su unaokolo rigale dim. S leve strane nalazila se bašta čiji je široki travnjak bio oivičen drvećem i prekriven snegom. Na njegovoj glatkoj površini nije se nazirao nijedan otisak stopala. Duž reke protezala se pošljunčena staza koju je od vrta delio niz omanjeg podšišanog drveća. Ni tamo nije bilo nikoga.

Kuda je nestao? Iz vrta nije bilo drugog izlaza. Vratila sam se laganim korakom i zatim popela stepenicama natrag na Plazu. Starica je takođe nestala, ali nazrela sam neku nejasnu priliku kako prolazi kroz ulaz za posetioce. Na parkingu za bicikle nalazio se njegov bicikl. Kako je mogao da prođe pored mene? - pitala sam se dok sam žurila unutra. Nigde nije bilo nikoga osim čuvara koji je pričao sa mladom službenicom kod ovalne recepcije.

"Izvinite", rekoh, "da li je ovamo upravo ušao čovek u beloj trenerci?"

"Nisam primetio", odvrati čuvar, besan što mu smetam.

"Gde biste se ovde sklonili ako biste želeli da se od nekoga sakrijete?" upitah. To im je privuklo pažnju. Oboje se zagledaše u mene kao da sam potencijalni anarhista. Požurih da objasnim: "Mislim ako želite da budete sami, da vas niko ne ometa?"

"Delegati odlaze u sobu za meditaciju", odvrati stražar. "Tamo je vrlo tiho. Nalazi se preko." I on pokaza prema jednim vratima na drugom kraju širokog mermernog predvorja nalik na šahovsku tablu sa ružičastim i sivim kvadratima. Pored vrata se nalazio Šagalov plavo-zeleni vitraž. Klimnuh u znak zahvalnosti i pređoh preko predvorja. Kada sam ušla u sobu za meditaciju, vrata su se bešumno za mnom zatvorila.

Bila je to dugačka, zamračena prostorija nalik na kakvu kriptu. Blizu vrata nalazilo se nekoliko redova malih klupa; preko jedne umalo nisam pala u polumraku. U središtu se nalazila kamena ploča u obliku kovčega osvetljena reflektorskim snopom tankim kao olovka koji se širio po njenoj površini. U prostoriji je vladala potpuna tišina, bila je hladna i vlažna. Osetila sam kako mi se zenice šire dok sam se privikavala na svetlost.

Sela sam na jednu od malih, pletenih klupa. Pruće je zaškripalo poda mnom. Spustivši aktovku pored klupe, zagledah se u kamenu ploču. Visila je usred vazduha poput monolita koji lebdi u svemiru i tajanstveno podrhtavala. Smirivala je, gotovo hipnotisala.

Kada su se vrata iza mene bešumno otvorila, propustivši nešto malo svetlosti, te se ponovo zatvorila, počela sam da se okrećem kao u usporenom filmu.

"Nemojte viknuti", prošaputa neki glas iza mene. "Neću vam učiniti ništa nažao, ali morate ostati mirni."

Srce je počelo da mi udara kao ludo kada sam prepoznala taj glas. Smesta sam skočila i okrenula se, tako da su mi sada leđa bila naspram ploče.

Tamo je na nejasnoj svetlosti stajao Solarin, čije su zelene oči odslikavale dve sjajne slike kamene ploče. Tako sam iznenada skočila na noge, da mi se zavrtelo u glavi. Pružila sam ruke iza sebe i oslonila se o ploču. Solarin je stajao naspram mene sasvim miran. I dalje je na sebi imao uske sive pantalone kao i dan ranije, ali je zato umesto sakoa nosio tamnu kožnu jaknu što je njegov ten činilo još bleđim nego što sam ga upamtila.

"Sedite", reče on tihim glasom. "Ovde pored mene. Mogu ostati samo čas."

Iako sam još osećala slabost, poslušala sam ga. Ništa nisam rekla.

"Pokušao sam juče da vas upozorim, ali niste hteli da me poslušate. Sada vam je jasno da sam govorio istinu. Vi i Lili Rad ćete se držati podalje od ovog turnira. Ako ne želite da završite kao Fisk."

"Vi ne verujete da je izvršio samoubistvo", prošaputah.

"Ne budite glupi. Vrat mu je slomio pravi stručnjak. Ja sam ga poslednji video živog. Bio je sasvim zdrav. Dva minuta kasnije, bio je mrtav. A nestale su i neke stvari..."

"Osim ako ga vi niste ubili", prekinuh ga. Solarin se osmehnu. Osmeh mu je bio tako blistav da mu je sasvim izmenio izraz lica. Nagnuo se prema meni i spustio mi obe šake na ramena. Osetila sam kako mu iz prstiju ističe neka vrsta toplog sjaja.

"Mnogo rizikujem ako nas vide zajedno, stoga vas molim da me saslušate. Ja nisam ispalio one metke u kola vaše prijateljice. Ali njen šofer nije slučajno nestao."

Zapanjeno sam ga pogledala. Lili i ja smo se složile da o tome nikome ne govorimo. Kako je onda Solarin to mogao znati, ako lično nije bio umešan?

"Znate li šta se dogodilo Solu? Da li znate ko je pucao iz puške?"

Solarin me je pogledao, ali ništa nije kazao. Njegove šake su i dalje počivale na mojim ramenima. Ponovo mi je uputio onaj svoj topao, divan osmeh i čvršće me stegnuo za ramena. Kada se osmehivao ličio je na dečaka.

"Bili su u pravu", izusti on tiho. "Vi ste ona prava."

"Ko je bio u pravu? Zašto mi ne kažete sve što znate?" upitah iznervirano. "Upozoravate me, ali mi ne govorite zašto. Poznajete li gataru?"

Solarin istog časa povuče šake sa mojih ramena i ponovo navuče masku. Shvatila sam da izazivam sreću, ali sada više nisam mogla da se zaustavim.

"Znači, poznajete je", zaključih. "A koje bio onaj čovek na biciklu? Ako ste me sledili, morali ste ga videti! Zašto me pratite unaokolo i upozoravate me, ali me i dalje držite u mraku? Šta želite? Kakve sve to veze ima sa mnom?" Zastala sam da povratim dah i zagledala se u Solarina. On me je veoma pažljivo posmatrao.

"Ne znam koliko mogu da vam kažem", odvrati on. Glas mu je bio veoma nežan i po prvi put sam uspela da uhvatim jedva primetan trag slovenskog naglaska iza njegovog formalnog, odsečnog engleskog. "Šta god da vam kažem samo će vas uvaliti još u veće nevolje. Moram vas zamoliti da mi verujete, jer sam strašno rizikovao samo da bih razgovarao s vama."

Na moje veliko iznenađenje, ispružio je ruku i nežno me pomilovao po kosi kao da sam sasvim malo dete. "Morate se kloniti ovog šahovskog turnira. Nikome ne verujte. Na vašoj strani su moćni prijatelji, ali vi još ne shvatate kakvu igru igrate...."

"Kakvoj strani? upitah. "Ne igram ja nikakvu igru."

"Da, igrate", odvrati on, gledajući me neizmerno nežno, kao da želi da me zagrli. "Igrate šah. Ali ne brinite. Ja sam majstor ove igre. I na vašoj sam strani."

Zatim je ustao i krenuo prema vratima. Sva ošamućena, krenula sam za njim. Kada smo stigli do njih Solarin se leđima priljubi uza zid i stade da osluškuje kao da očekuje da će neko uleteti unutra. Zatim se okrenu ka meni; i dalje sam stajala pored njega sva zbunjena.

On zavuče jednu šaku u jaknu i glavom mi dade znak da prva iziđem. Na trenutak sam ugledala pištolj koji je skrivao u džepu jakne. Progutah knedlu i brzo promakoh kroz vrata, ne osvrnuvši se.

Predvorje se kupalo u sjajnoj zimskoj svetlosti koja je prodirala kroz staklene prozore. Žurno sam otišla do izlaza. Umotavši se u kaput, prešla sam preko širokog klizavog trga i pohitala niz stepenice koje su vodile ka Ist River Drajvu.

Već sam odmakla do pola ulice, ulažući svu snagu da se oduprem snažnom vetru, a onda sam zastala u mestu pred kapijom ulaza za delegate. Ostavila sam aktovku pored klupe u sobi za meditaciju. U njoj su se pored knjiga iz biblioteke nalazile i beleške o događajima što su se odigrali prethodnog dana.

Divno. Stvarno ću imati sreće ako Solarin pronađe te beleške i zaključi kako mnogo podrobnije ispitujem njegovu prošlost nego što je to u stvari mislio. A to je upravo bilo ono što sam nameravala da učinim. Proklinjale sam sebe što sam takva budala, okrenula se na polomljenoj štikli i uputila se nazad ka UN Plazi.

Ušla sam u predvorje. Recepcionistkinja je imala pune ruke posla oko nekog posetioca. Stražara nigde nije bilo. Uverila sam sebe kako je moj strah od povratka u tu prostoriju bez ičije pratnje smešan. U predvorju nije bilo ni žive duše - nikog nije bilo ni na celom spiralnom stepeništu. Bila sam potpuno sama.

Krenula sam smelo preko predvorja i tek kada sam stigla do Šagalovog vitraža bacila sam pogled preko ramena. Otvorila sam vrata i zavirila unutra.

Bio mi je potreban trenutak da mi se oči priviknu na tamu, ali čak i sa ovog mesta na kome sam stajala odmah sam uočila da su se unutra dogodile neke izmene. Solarina nije bilo. Kao ni moje aktovke. A sa licem okrenutim nagore na kamenoj ploči ležalo je neko telo. Ukočivši se od straha, ostala sam da stojim na vratima. Dugačko, ispruženo telo na ploči bilo je odeveno u šofersku uniformu. Krv mi se sledila. U glavi mi je zabubnjalo. Duboko udahnuvši, zakoračila sam u sobu i pustila vrata da se za mnom zalupe.

Otišla sam do ploče i zagledala se u belu, nezdravu boju lica obasjanog reflektorom. To je odista bio Sol. I stvarno je bio mrtav. Osetila sam mučninu u stomaku i smrtni strah. Nikada ranije nisam videla mrtvaca, čak ni na pogrebima. Počela sam da se davim, kao da ću da zaplačem.

Ali odjednom mi je nešto drugo prigušilo prvi jecaj pre no što je provalio iz mog grla: Sol se nije sam popeo na tu ploču i jednostavno prestao da diše. Neko ga je tao stavio i taj neko se nalazio u ovoj prostoriji tokom poslednjih pet minuta.

Izleteh u predvorje. Recepcionistkinja je i dalje nešto objašnjavala onom posetiocu. Na trenutak sam pomislila da pozovem nekoga, ali sam odustala. Imala bih neprilika da objasnim kako to da je šofer moje prijateljice ubijen baš tamo i kako to da sam baš ja pronašla telo? Kako to da sam se, opet igrom slučaja, i prethodnog dana našla na mestu jedne druge tajanstvene smrti? Kako to da je tamo bila i moja prijateljica u čijoj je službi bio ubijeni šofer? I zašto nismo prijavile dve rupe od metaka na kolima?

Bez daljnjeg razmišljanja krenula sam prema izlazu iz UN i bukvalno se ponovo stuštila niz stepenice na ulicu. Znala sam da bi trebalo da odem pravo u policiju, ali bila sam užasnuta. Sol je u toj prostoriji bio ubijen samo nekoliko trenutaka pošto sam ja otišla. Fisk je ubijen nekoliko trenutaka pošto je meč prekinut. U oba slučaja žrtve su se nalazile na javnim mestima i u njihovoj blizini je bilo ljudi. I u oba slučaja Solarin je bio prisutan. Solarin je imao pištolj, zar ne? I bio je tamo. Oba puta.

Znači igrali smo neku igru. Pa, ako su stvari tako stajale, sama ću otkriti pravila te igre. Dok sam klizavom ulicom grabila prema svojoj bezbednoj, toploj kancelariji nisam osećala samo strah i zbunjenost. Već i odlučnost. Morala sam da proniknem kroz pokrov tajne koja je okruživala ovu igru, utvrdim pravila i ustanovim ko su igrači. I to uskoro. Jer potezi su mi se suviše približili, a to mi se ni najmanje nije dopadalo. A nisam ni slutila da ciglih trideset blokova dalje samo što nije bio povučen novi potez koji će uskoro izmeniti tok moga života...

"Brodski je besan", primeti nervozno Gogolj. Čim je ugledao Solarina kako ulazi kroz vrata, ustao je sa meke, udobne stolice na kojoj je sedeo i pijuckao čaj u predvorju Alkonkina. "Gde si bio?" upita on, bled kao krpa.

"Izišao sam da udahnem malo vazduha", odvrati mirno Solarin. "Ovo nije sovjetska Rusija. Ljudi u Njujorku se stalno šetaju, a da prethodno ne obaveštavaju vlasti o svom kretanju. Zar je mislio da ću prebeći?"

Gogolj nije uzvratio Solarinu osmeh. "Uznemiren je." Nervozno se osvrnuo oko sebe, ali u predvorju nije bilo nikog drugog osim jedne starice koja je pila čaj na drugom kraju. "Hermanold nam je jutros kazao da će možda morati da odloži turnir na neodređeno vreme, dok se ne razjasni uzrok Fiskeove smrti. Vrat mu je bio slomljen."

"Znam", odvrati Solarin, uhvativši Gogolja za lakat i povevši ga prema stolu na kome mu se hladio čaj. Dao je Gogolju znak da sedne i završi čaj. "Video sam telo, zar si zaboravio?"

"U tome i jeste problem", reče Gogolj. "Bio si nasamo s njim neposredno pre no što se dogodio taj nesrećni slučaj. To mi ne miriše na dobro. Nije trebalo da privlačimo pažnju na sebe. Ako dođe do istrage, počeće sasvim sigurno od tebe."

"Pusti mene da o tome brinem, važi?" reče mu Solarin.

Gogolj uze kocku šećera i stavi je između zuba. Zamišljeno je srkao čaj kroz nju i ćutao.

Starica sa drugog kraja predvorja stala je da hrama prema njihovom stolu. Bila je odevena u crno i teško se kretala uz pomoć štapa. Gogolj podiže pogled prema njoj.

"Izvinite", obrati im se ona učtivo kada stiže do dvojice muškaraca. "Izgleda da su zaboravili da mi daju saharin uz čaj, a šećer mi je zabranjen. Da li bih od vas, gospodo, mogla da pozajmim koju kesicu saharina, ako ga imate?"

"Svakako", odvrati Solarin. Posegnuvši prema činijici sa šećerom na Gogoljevom poslužavniku, on izvuče nekoliko ružičastih kesica i dodade ih starici. Ona mu se ljubazno zahvali i udalji.

"Oh, ne", izusti Gogolj, pogledavši prema liftovima. Brodski je hitao preko prostorije, probijajući se kroz lavirint stolova za čaj i fotelja sa cvetnim dezenom. "Trebalo je smesta da te odvedem gore, kada se vratiš", došapnu on Solarinu. Zatim ustade umalo ne prevrnuvši poslužavnik sa čajem. Solarin ostade da sedi.

Brodski je bio visok, nabijenih mišića i preplanulog lica. Ličio je na kakvog evropskog biznismena u mornarski plavom odelu na sitne pruge i sa svilenom kravatom na kose pruge. Agresivno je prišao stolu, kao da stiže na neki poslovni sastanak. Zaustavio se pred Solarinom i pružio mu ruku. Solarin ju je prihvatio i prodrmao, ne ustavši. Brodski sede.

"Morao sam Sekretaru da prijavim vaš nestanak", bile su prve reči Brodskog.

"Teško da se to može nazvati nestankom. Izišao sam u šetnju."

"U malu kupovinu, a?" upita Brodski. "Lepa aktovka. Gde ste je kupili?" On dohvati aktovku koju je Solarin spustio na pod pored sebe, a koju Gogolj nije čak ni primetio. "Italijanska koža. Prava stvar za sovjetskog šahistu", dodade on ironično. "Da li biste imali nešto protiv da zavirim unutra?"

Solarin slegnu ramenima, a Brodski podiže aktovku, spusti je u krilo i otvori. Zatim poče da pretura po stvarima.

"A ko je bila ona žena koja je upravo odlazila od vašeg stola kada sam stigao?"

"Neka starica", odvrati Gogolj. "Tražila je zaslađivač za čaj."

"Izgleda da joj nije bio baš neophodan", procedi Brodski, nastavivši da pregledava papire. "Otišla je čim sam ja stigao." Gogolj baci pogled na sto za kojim je starica sedela. Nje više nije bilo, ali zato je šolja sa čajem još stajala na stolu.

Brodski vrati papire nazad u aktovku i predade je Solarinu. Zatim pogleda Gogolja i uzdahnu.

"Gogolje, prava si budala", izjavi on nemarno, kao da govori o vremenu. "Naš dragoceni velemajstor već ti je tri puta umakao. Prvi put kada je ispitivao Fiskea neposredno pre no što je ovaj ubijen. Drugi put kada je izišao da pokupi ovu aktovku u kojoj se sada nalaze trice, jedna portabl šahovska garnitura, nekoliko notesa bez ijedne zabeleške i dve knjige o industriji nafte. Očigledno je sve vredno već iz nje izvađeno. I treći put, pre nekoliko trenutaka, kada ti je pred nosem, predao poruku agentu u istom ovom predvorju." Gogolj je pocrveneo kao bulka i spustio šolju sa čajem.

"Ali uveravam vas..."

"Poštedi me toga", prekide ga oštro Brodski. Zatim se okrenu Solarinu. "Sekretar kaže da moramo stupiti u vezu u roku od dvadeset četiri časa ili će nas opozvati u Rusiju. Ne sme rizikovati da ostanemo bez paravana u slučaju otkazivanja ovog turnira. Ne bi nipošto delovalo ubedljivo ako bismo ustvrdili da smo ostali u Njujorku samo zato da bismo kupovali rabljene italijanske aktovke", prosikta on. "Imate na raspolaganju dvadeset četiri časa da stupite u vezu sa svojim izvorima, velemajstore."

Solarin se zagleda Brodskom u oči. Zatim se ledeno osmehnu. "Slobodno obavestite Sekretara da smo već stupili u vezu, dragi moj Brodski", odvrati on.

Brodski ništa ne reče, čekajući da Solarin nastavi. Pošto je Solarin i dalje ćutao, on stade da prede: "I? Ne držite nas u iščekivanju."

Solarin se zagleda u aktovku u svom krilu. Na kraju ipak podiže pogled prema Brodskom, potpuno bezizražajnog lica.

"Figure su u Alžiru", reče.

Oko podneva već sam bila zrela za ludnicu. Na sve moguće načine pokušavala sam da stupim u vezu sa Nimom, ali bez uspeha. Neprestano mi je pred očima bilo Solovo užasno telo koje je počivalo na onoj ploči i sve vreme sam se trudila da dokonam šta je sve to značilo, kako se uklapalo.

Sedela sam zaključana u svojoj kancelariji u Kon Edu, koja je gledala na UN i pratila sve radio-vesti, čekajući da ugledam policijska kola kako se približavaju trgu kada pronađu telo. Ali ništa od toga se nije dogodilo.

Pokušala sam da stupim u vezu sa Lili, ali ona je izišla. Službenica u Harijevoj kancelariji obavestila me je da je on otišao za Bafalo radi pošiljke oštećenog krzna i da se neće vratiti do kasno uveče. Razmišljala sam i o tome da pozovem policiju i ostavim anonimnu poruku o tome gde mogu pronaći Solovo telo, ali već će ga oni naći i bez moje pomoći. Leš ne može dugo da ostane neotkriven u zgradi UN.

Nešto posle podneva poslala sam sekretaricu po sendviče. Kada je zazvonio telefon, ja sam podigla slušalicu. Javio se moj šef Lesli. Glas mu je zvučao neprijatno veselo.

"Dobili smo tvoje karte i plan puta, Velis", obavesti me on. "U pariskoj kancelariji te očekuju narednog ponedeljka. Tamo ćeš provesti noć i nastaviti za Alžir ujutro. Ako nemaš ništa protiv, poslaću nekog da ti danas popodne dostavi na kuću karte i dokumenta?" Rekoh mu da se slažem.

"Ne bih rekao da si oduševljena, Velis. Muče te mračne misli o tvom putu na crni kontinent?"

"Naprotiv", odvratih samouvereno koliko sam to mogla. "Odmor će mi dobro doći. Njujork počinje da mi ide na živce."

"Pa, dobro onda. Srećan put, Velis. I nemoj reći da te nisam upozorio."

Oboje prekinusmo vezu. Nekoliko minuta kasnije vratila se sekretarica sa sendvičima i mlekom. Zatvorila sam vrata i pokušala da jedem, ali uspela sam da progutam svega nekoliko zalogaja. Nisam mogla ni da se udubim u knjige o istorijatu poslovanja sa naftom. Samo sam sedela i zurila u sto.

Oko tri sata sekretarica je pokucala na vrata i ušla, noseći moju aktovku.

"Neki čovek je ovo ostavio dole kod čuvara", reče mi ona. "Ostavio je i poruku." Uzela sam poruku drhtavim prstima, a zatim sačekala da ona iziđe. Zatim sam stala da preturam po ladicama tražeći nož za otvaranje pisama, otvorila njime koverat i izvukla list hartije.

"Sklonio sam neke vaše hartije", pisalo je. "Molim vas, ne vraćajte se sami u stan." Pisamce nije bilo potpisano, ali taj vedar ton mi je bio poznat. Gurnula sam pisamce u džep i otvorila aktovku. Sve je bilo na svom mestu. Osim, razume se, mojih zabeleški o Solarinu.

U šest i trideset i dalje sam sedela u svojoj kancelariji. Ispred nje nalazila se sekretarica koja je nešto kucala, iako su već gotovo svi napustili zgradu. Dala sam joj gomilu stvari da prekuca samo da ne bih ostala sama, ali i dalje me je brinulo kako da stignem do svog stana. Bio je udaljen svega jedan blok; izgledalo mi je glupo da pozovem taksi.

Stigao je i domar da počisti. Upravo je istresao pepeljaru u korpu za otpatke kada je zazvonio telefon. Umalo ga nisam oborila sa stola u želji da što pre podignem slušalicu.

"Radiš kasno, ha?" začuh dobro poznati glas. Umalo ne zaplakah od olakšanja.

"Pa to je sestra Nim", rekoh, pokušavši da ovladam glasom. "Bojim se da si me kasno pozvao, upravo pakujem stvari pred povlačenje. Sada sam opatica ...

"To bi bilo i šteta i rasipništvo", odvrati Nim veselo.

"Kako si znao da ćeš me naći ovde ovako kasno?" upitah.

"Gde bi drugde mogao biti neko tako predan poslu kao ti jedne zimske večeri?" upita on. "Do sada mora da si sagorela svetsku zalihu ponoćne nafte... Kako si, draga? Čujem da si pokušavala da me nađeš." Sačekala sam da domar ode, pa tek onda nastavila.

"Bojim se da sam u ozbiljnoj nevolji", počeh.

"Svakako. Ti si uvek u nevolji", primeti Nim smireno. "To je jedna od stvari koje me oduševljavaju kod tebe. Um kao što je moj počinje da se zamara ako se neprestano sreće sa očekivanim stvarima."

Bacih pogled na sekretaričina leđa kroz stakleni zid kancelarije.

"Sada sam u strašnoj nevolji", prošištah u telefonsku slušalicu. "Dvoje ljudi je već ubijeno praktično pred mojim nosem u dva poslednja dana! Upozorena sam da to ima neke veze s mojim prisustvom na šahovskom meču..."

"Hej", javi se Nim. "Šta to radiš, zar govoriš kroz maramicu? Jedva te čujem. Upozorili su te na šta? Govori glasnije."

"Gatara mi je prorekla da ću se naći u opasnosti", obavestih ga. "I to se obistinilo. Ta ubistva..."

"Draga moja Ket", reče Nim, nasmejavši se. "Gatara?"

"Nije ona bila jedina", nastavih, zabadajući nokte u dlanove. "Jesi li čuo za Aleksandra Solarina?" Nim je trenutak ćutao.

"Šahistu?" upita konačno.

"On mi je rekao..." počeh slabim glasom, shvativši da sve ovo zvuči suviše fantastično da bi mi iako poverovao.

"Kako si upoznala Aleksandra Solarina?" upita Nim.

"Juče sam otišla na šahovski meč. Prišao mi je i kazao da sam u opasnosti. Uporno je to ponovio nekoliko puta."

"Možda te je zamenio s nekim drugim", reče Nim. Ali glas mu je i dalje zvučao nekako udaljen, kao da se zadubio u misli.

"Možda", priznadoh. "Ali jutros u Ujedinjenim Nacijama, jasno mi je stavio do znanja..."

"Samo čas", prekide me Nim. "Čini mi se da vidim u čemu je tvoj problem. Unaokolo te prate gatare i ruski šahisti, šapučući ti na uvo tajanstvena upozorenja. S neba padaju leševi. Šta si danas jela?"

"Hm. Pojela sam sendvič i popila mleko."

"Paranoja izazvana nedostatkom hrane", postavi Nim veselo dijagnozu. "Pokupi stvari. Čekam te dole za pet minuta u kolima. Poješćemo nešto pošteno i odmah ćeš se osloboditi tih tvojih uobraženja."

"Nisu to uobraženja", pobunih se. Laknulo mi je što će Nim doći po mene. Bar ću bezbedno stići kući.

"To ću ja da ocenim", odvrati on. "Sa mesta na kome stojim, izgledaš mi strašno mršava. Ali to crveno odelo koje imaš na sebi, baš ti dobro stoji."

Osvrnuh se po kancelariji, a zatim pogledah na mračnu ulicu ispred UN. Ulične svetiljke su se upravo upalile, ali najveći deo trotoara ostao je u mraku. Ugledah jednu tamnu priliku kod telefonske kabine u blizini autobuske stanice. Podigao je ruku.

"Uzgred budi rečeno, draga", nastavi Nim, "ako si baš toliko zaokupljena opasnošću, predlažem da prestaneš da skakućeš ispred osvetljenih prozora kada se spusti mrak. Shvati to samo kao savet, razume se." Zatim je prekinuo vezu.

Nimov tamnozeleni Morgan zaustavio se ispred Kon Edisona. Istrčala sam i uskočila na suvozačevo sedište, koje se nalazilo s leve strane. Kola su sa strane bila obložena drvetom, a i pod je bio od dasaka. Kroz proreze među njima lepo se video kolovoz.

Nim je na sebi imao izbledele farmerke, skupu italijansku kožnu bombardersku jaknu i beli šal sa resama. Njegova riđa kosa vijorila se na vetru dok smo se udaljavali od ivičnjaka. Upitah se zašto imam toliko prijatelja koji vole zimi da se voze sa spuštenim krovom. Okrenuo je kola, a topli sjaj uličnih lampi zapleo mu se u kovrče koje zasijaše poput zlata.

"Svratićemo do tebe da obučeš nešto toplije", reče Nim. "Ako želiš, mogu prvi da uđem sa čistačem mina." Nim je, zahvaljujući nekom genetskom iščašenju, imao oči različite boje, jedno smeđe i jedno plavo. Uvek sam imala osećaj da istovremeno gleda i u mene i kroz mene. A to mi se nije baš naročito dopadalo.

Zaustavili smo se pred mojom zgradom. Nim iziđe i pozdravi Bosvela, tutnuvši mu u šaku novčanicu od dvadeset dolara.

"Zadržaćemo se samo nekoliko minuta, drugar", reče Nim. "Da li bi mogao da mi pripaziš kola dok smo gore? Porodična baština."

"Svakako, gospodine", odvrati učtivo Bosvel. Čak je obišao kola i pomogao mi da iziđem. Zadivljujuće šta sve novac može da kupi.

Sa stola u hodniku pokupih svoju poštu. Među njom se nalazio i koverat iz Fulbrajt Kona sa mojim kartama. Nim i ja uđosmo u lift i popesmo se gore.

Nim pogleda u vrata i reče da nam neće biti potreban čistač mina. Ako je neko i ulazio u moj stan, koristio je ključ. Kao večina drugih stanova u Njujorku, i na mom su bila vrata od dva centimetra debelog čelika sa dvostrukim rezama.

Nim pođe prvi niz ulazni hodnik i uđe u dnevnu sobu.

"Mislim da bi neka služavka jednom mesečno mogla ovde da učini čudo", glasio je njegov komentar. "Osim što je veoma korisna kao oruđe za otkrivanje počinioca zločina, ne mogu da smislim nijedan drugi razlog zbog koga čuvaš toliku količinu prašine i uspomena." Oduvao je oblak prašine sa gomile knjiga, podigao jednu i stao da je prelistava.

Stadoh da preturam po ormanu dok ne pronađoh neke somotske pantalone kaki boje i irski ribarski džemper od nebojene vune. Dok sam odlazila u kupatilo Nim se smestio za klavirom i ovlaš stao da prebira po dirkama.

"Sviraš li?" doviknuo je za mnom. "Primetio sam da su dirke čiste."

"Muzika mi je bila glavni predmet", doviknuh mu iz kupatila. "Muzičari postaju najbolji stručnjaci za kompjutere. Bolji od mašinaca i fizičara zajedno." Znala sam da je Nim doktorirao mašinstvo i fiziku. Dok sam se presvlačila, u dnevnoj sobi je vladala tišina. Kada sam se niz hodnik vratila u čarapama, zatekla sam Nima nasred sobe kako zuri u mog čoveka na biciklu, koga sam ostavila okrenutog prema zidu.

"Pažljivo s tim", opomenuh ga. "Mokro je."

"Ti si ovo naslikala?" upita on, i dalje zureći u platno.

"To me je i uvalilo u sve ove nevolje", objasnih. "Prvo sam ovo naslikala, a zatim i srela čoveka koji tačno tako izgleda. Krenula sam za njim..."

"Šta si učinila?" Nim se iznenada zagleda u mene.

Sela sam na klupicu ispred klavira i počela da pričam šta se sve dogodilo od Lilinog dolaska sa Kariokom. Zar je to bilo juče? Ovog puta me Nim nije prekidao. S vremena na vreme je bacao poglede na platno dok sam govorila, a onda bi ih ponovo vraćao na mene. Završila sam sa gatarom i svojim sinoćnjim odlaskom u hotel Peta Avenija, gde sam otkrila da ona ne postoji. Okončala sam priču, a Nim je i dalje stajao i razmišljao. Ustala sam i otišla do ormana, iskopala odatle neke stare jahaće čizme i jaknu boje graška, te stala da navlačim čizme preko pantalona.

"Ako nemaš ništa protiv", reče Nim zamišljeno, "voleo bih da na nekoliko dana pozajmim ovu sliku." Podigao ju je i pažljivo uhvatio za stražnji podupirač. "Imaš li još kod sebe tu gatarinu pesmu?"

"Tu je negde", pokazah na sveopšti haos.

"Hajde da je potražimo", reče on.

Uzdahnuh i počeh da preturam po džepovima kaputa u ormanu. Posle otprilike deset minuta konačno pronađoh, duboko u podstavi, salvetu na kojoj je Luelin zapisao proročanstvo.

Nim mi uze salvetu iz ruke i gurnu je u svoj džep. Podigavši vlažno platno, slobodnu ruku mi prebaci preko ramena i krenusmo prema vratima.

"Ne brini za sliku", reče on dok smo išli hodnikom. "Vratiću ti je najkasnije za nedelju dana."

"Možeš je i zadržati", rekoh. "Radnici dolaze u petak da spakuju moje stvari. Zbog toga sam te u početku i zvala. Ovog vikenda odlazim iz zemlje. Biću odsutna godinu dana. Kompanija me šalje poslovno u inostranstvo."

"Ta firma-kljusina", reče Nim. "Kuda te šalju?"

"U Alžir", odvratih kada stigosmo do vrata.

Nim se ukoči i zagleda u mene. A onda poče da se smeje. "Draga moja mlada damo", reče on, "i ovog puta si me ostavila bez daha. Gotovo čitav sat si mi pričala o ubistvima, teškim ozledama, tajnama i intrigama. I, razume se, nisi mi rekla ono glavno."

Bila sam potpuno zbunjena. "Alžir?" upitah. "Kakve on ima veze sa svim ovim?"

"Reci mi", poče Nim, uhvativši me za bradu i okrenuvši moje lice prema svome, "da li si ikada čula za Monglansku garnituru?"