1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

3. TIHI POTEZ

'Ilustrovani rečnik šaha', Edvard R. Brejs

Negde je zvonio telefon. Podigla sam glavu sa stola i osvrnula se unaokolo. Prošao je trenutak pre no što sam shvatila da se još nalazim u Pan Amovom kompjuterskom centru. Nova godina još nije došla; zidni časovnik na suprotnom kraju prostorije pokazivao je jedanaest i petnaest. I dalje je padao sneg. Spavala sam više od jednog sata. Pitala sam se kako to da niko ne diže slušalicu.

Osvrnula sam se po kompjuterskom centru, prešla pogledom preko prostranog lažnog poda od belih keramičkih pločica. Ispod njega su se nalazile milje koaksialnih kablova zavučenih u unutrašnjost zgrade poput crva u zemlji. Nigde nikoga; mesto je ličilo na mrtvačnicu.

A onda sam se setila da sam operatorima rekla da mogu na pauzu, jer ću ja pripaziti da sve bude u redu. Ali to je bilo pre nekoliko časova. Dok sam sada nerado ustajala kako bih otišla do kontrolne table, shvatila sam da je njihov zahtev bio krajnje čudan. "Da li bi imala nešto protiv da odemo do trezora sa trakama da malo heklamo?" upitali su je. Da heklaju?

Stigoh do kontrolne table na kojoj su se nalazili prekidači i konzole mašina za ovaj sprat i koja je bila povezana sa sigurnosnim vratima i naročitim zamkama u celoj zgradi. Pritisnuh dugme za telefon koje je svetlelo. Takođe sam primetila da je bila upaljena crvena svetiljka za disk šezdeset tri, što je značilo da je iscurela traka. Pozvah operatora pritisnuvši dugme za trezor sa trakama i podigoh slušalicu, sneno trljajući oči.

"Pan Am, noćna smena", izgovorih.

"Je l' vidiš?" reče slatki glasić sa nepogrešivim naglaskom britanske više klase. "Rekoh ti da sigurno radi! Ona uvek radi." To je bilo upućeno nekome na drugom kraju žice. Zatim se taj isti glas obrati njoj: "Ket, draga, kasniš! Samo tebe čekamo. Već je prošlo jedanaest. Zar si zaboravila šta je večeras?"

"Lueline", počeh, bolno se protežući kako bih odagnala ukočenost iz ruku i nogu. "Stvarno ne mogu da dođem, moram da radim. Znam da sam obećala, ali..."

"Nikakvo 'ali', draga. Noćas moramo svi otkriti šta nam je sudba namenila. Gatara nam je svima već prorekla sudbinu i to je bilo tako, tako zabavno. Ostala si još samo ti. Hari mi otima slušalicu, hoće da govori s tobom."

Progunđah nešto i ponovo pritisnuh pozivno dugme za operatora. Gde su se deli ti prokleti operatori? I zašto, pobogu, tri odrasla muškarca žele da provedu novogodišnju noć u mračnom trezoru za trake, heklajući?

"Draga", zagrme Hari svojim dubokim glasom što bi me uvek nateralo da odmaknem slušalicu od uha. Hari je bio moj klijent dok sam još radila za Trostruki-M i ostali smo dobri prijatelji. Prihvatio me je kao da sam član njegove porodice i koristio je svaku priliku da me pozove na sva moguća okupljanja, neprestano me pominjući pred svojom ženom Blanšom i njenim bratom Luelinom. U stvari, Hari je priželjkivao da se sprijateljim s njegovom groznom kćerkom, Lili, koja je bila otprilike mojih godina. Što je bilo malo verovatno.

"Draga", reče Hari, "nadam se da ćeš mi oprostiti, ali upravo sam poslao Sola po tebe."

"Nije trebalo da šalješ kola, Hari", odvratih. "Zašto me nisi prvo pitao, nego si Sola poslao napolje po ovakvom vremenu?"

"Zato što bi me odbila", obrazloži Hari. Što je bilo tačno. "A Sol i inače voli da se vozika unaokolo. To mu je posao, šofer je. Koliko ga plaćam, samo bi mi još falilo da se žali. Kounačno, duguješ mi to."

"Ništa ja tebi ne dugujem, Hari", odvratih. "Zar si zaboravio ko je za koga šta učinio?"

Pre dve godine obezbedila sam transportni sistem za Harijevu kompaniju, koji mu je omogučio da postane vodeći prodavac krzna ne samo u Njujorku, već i na celoj severnoj polulopti. "Harijeva kvalitetna ekonomična krzna" mogla su sada bilo gde da isporuče kaput izrađen po meri u roku od dvadeset četiri sata. Nervozno pritisnuh ponovo pozivno dugme pošto je crvena lampica za drajv bez trake i dalje svetlela preda mnom. Gde su ti operatori?

"Slušaj, Hari", počeh nestrpljivo, "ne znam kako si me pronašao, ali ovamo sam došla da bih bila sama. Ne mogu sada o tome da razgovaram, ali tišti me veliki problem..."

"Tvoj je problem u tome što stalno radiš i što si uvek sama."

"Moj problem je moja kompanija", rekoh razdražljivo. "Pokušavaju da me gurnu u novi posao o kome ništa ne znam. Nameračili su se da me spakuju i otpreme preko okeana. Potrebno mi je vreme da razmislim, vreme da se razaberem u onome što radim."

"Rekoh ti", zagrme mi Hari u uvo. "Nije trebalo da veruješ tim gojima. Luteranske knjigovođe, ko je ikada čuo za tako nešto? U redu, možda sam se jednom od njih i oženio, ali im ipak ne dozvoljavam da mi sređuju knjige, ako razumeš šta hoću da kažem. Zato budi dobra devojčica, obuci kaput i siđi. Dođi da popijemo po piće i da mi sve lepo ispričaš. Pored toga, ova gatara je stvarno neverovatna! Godinama radi ovde, a ja tek sada prvi put čujem za nju. Da sam znao za nju, otpustio bih svog brokera i nju pitao za savet."

"Ne misliš to valjda ozbiljno?" upitah ga sa gađenjem.

"Zar sam te ikada zezao? Slušaj, znala je da i ti treba večeras da budeš ovde. Prvo što je upitala kada je sela za sto bilo je: 'Gde vam je prijateljica sa kompjuterima?' Možeš li u to da poveruješ?"

"Ne, bojim se da ne mogu", odvratih. "Uostalom, gde ste sada?"

"Kažem ti, draga. Dama insistira da dođeš ovamo. Čak mi je rekla da su tvoja i moja sudbina na neki način povezane. A to nije sve, takođe je znala da je Lili trebalo da bude ovde."

"Lili nije mogla da dođe?" upitah. To mi je bilo više nego drago, ali ipak sam se pitala kako je to njegovo jedino dete moglo da ga ostavi samog u novogodišnjoj noći. Nema sumnje da je znala koliko će biti tužan zbog toga.

"Kćerke, šta da čovek radi s njima? Potrebno mi je malo moralne podrške. Udavi me šurak izigravajući dežurnog zabavljača."

"U redu, doći ću", pristadoh.

"Odlično. Znao sam da hoćeš. Sola ćeš naći pred vratima, a kada dođeš čeka te medveđi zagrljaj."

Spustih slušalicu, osećajući još veću potištenost nego pre razgovora. Samo mi je to trebalo, da provedem veče slušajući kako Harijeva krajnje dosadna prodica mlati praznu slamu. Ali Hari je uvek uspevao da me nasmeje. Možda će i ovog puta uspeti da mi odvrati pažnju od problema koji su me mučili.

Prođoh kroz kompjuterski centar i širom otvorih vrata trezora sa trakama. Operatori su bili unutra i dodavali jedan drugome staklenu cevčicu sa belim prahom. Kada uđoh, pogledaše me pokajnički i jedan od njih mi pruži cevčicu. Kada su odlazili, očigledno nisu rekli da idu da "heklaju", već da "ušmrkuju".

"Ja odoh", obavestih ih. "Šta mislite, momci, da li ste u stanju da se saberete i promenite traku na drajvu šezdeset tri, ili da tu liniju zatvorimo za noćas?"

Poleteše jedan preko drugoga da izvrše ono što sam im rekla. Dohvatih kaput i tašnu i krenuh prema liftovima.

Kada sam sišla, velika crna limuzina me je već čekala. Dok sam prolazila kroz predvorje mogla sam da vidim Sola kroz prozor. Iskočio je iz kola i pritrčao da mi otvori teška staklena vrata.

Uskog, duguljastog lica, oštrih crta, sa dubokim borama koje su mu se protezale duž oba obraza od jagodičnih kostiju do vilice, Sol je bio čovek koji je teško mogao proći neprimećen u gomili ljudi. Bio je visok preko šest stopa, gotovo isto onoliko koliko i Hari, ali i onoliko mršav koliko je Hari bio debeo. Kada bi se našli jedan pored drugoga izgledali su kao ispupčeni i udubljeni odraz u ogledalima iz kuće smeha. Na Solovoj uniformi već su počele da se hvataju bele pahulje dok me je pridržavao ispod ruke kako se ne bih okliznula. Kada me je smestio na zadnje sedište, osmehnuo se.

"Harija niste mogli da odbijete?" upita on. "Njemu čovek ne može da kaže ne."

"Nemoguć je što se toga tiče", složih se. "Nisam čak sigurna ni da mu je poznato značenje reči 'ne'. Gde se tačno odigrava ta tajanstvena seansa?"

"U hotelu Peta Avenija", obavesti me Sol, zalupivši vrata, te obišavši kola kako bi zauzeo mesto vozača. Upalio je motor i mi poletesmo kroz sve gušći sneg.

U novogodišnjoj noći na glavnim ulicama Njujorka vlada gotovo isto onakva gužva kao i tokom bela dana. Taksiji i limuzine kruže avenijama, a pijanci se klate pločnicima u potrazi za novim barom. Ulice su prepune traka i konfeta, a vazduh ispunjen sveopštom histerijom.

Ni ova novogodišnja noć nije bila izuzetak. Umalo nismo naleteli na nekoliko kavkadžija koji su posrčući izleteli iz jednog bara pravo na Solov branik, a iz nekog prolaza doletela je šampanjska boca i odbila se o krov limuzine.

"Ovo baš neće biti prijatna vožnja", primetih.

"Navikao sam", odvrati Sol. "Svake novogodišnje noći vozim gospodina Rada i njegovu porodicu i uvek je ovako. Trebalo bi da me plaća kao telohranitelja."

"Koliko dugo ste sa Harijem?" upitah ga dok smo šibali niz Petu aveniju pored svetlucavih zgrada i nejasno osvetljenih izloga.

"Dvadeset pet godina", odgovori on. "Počeo sam da radim za gospodina Rada pre no što se Lili rodila. U stvari, još pre no što se oženio."

"Mora da ti se dopada da radiš za njega",primetih.

"To mi je posao", odvrati Sol. A onda, posle kratkog oklevanja, dodade: "Poštujem gospodina Rada. Bio sam pored njega i kada mu je bilo teško. Sećam se dana kada nije mogao da me plaća, ali je to ipak činio, pa makar ostao bez prebijene pare. Oduvek je voleo da ima limuzinu. Govorio je da se kada ima šofera oseća otmeno." Sol zaustavi kola jer je na semaforu bilo crveno svetlo; zatim se okrenu i reče mi preko ramena. "Znate, u stara vremena smo krzno isporučivali limuzinom. Bili smo prvi krznari u Njujorku koji su to radili." U glasu mu se osećao ponos. "Danas uglavnom vozim gospođu Rad i njenog brata u kupovinu kada nisam potreban gospodinu Radu. Ili vozim Lili na mečeve."

Nastavili smo da se vozimo u tišini do donjeg dela Pete Avenije.

"Lili se noćas nije pojavila", primetih.

"Nije", potvrdi Sol.

"Zato sam i prekinula posao. Šta je to toliko važno da nije mogla odvojiti nekoliko časova da ih provede sa ocem u novogodišnjoj noći?"

"Poznato vam je čime se bavi", reče Sol dok se parkirao pred hotelom Peta Avenija. Možda mi se samo učinilo, ali zvučao mi je nekako ogorčeno. "Radi ono što stalno radi. Igra šah."

Hotel Peta Avenija smešten je na zapadnoj strani Pete Avenije, nekoliko blokova iznad parka Vašington Skver. Mogla sam da vidim drveće prekriveno snegom debelim kao umućeni šlag, koje je štrčalo uvis nalik na kape patuljaka oko glomaznog luka što je obeležavao ulaz u Grinič Vilidž.

Godine 1972. javni bar hotela još nije bio renoviran. Poput mnogih hotelskih barova u Njujorku, i ovaj je krajnje verno dočaravao izgled tjudorske seoske krčme, tako da vam se činilo da bi bilo primerenije da ste pred ulazom privezali konja umesto što ste izišli iz limuzine. Velike prozore koji su gledali na ulicu nadvisivali su teški ukrasi od brušenog i bojenog stakla. Pucketava vatra u velikom kamenom kaminu osvetljavala je lica učesnika u bučnoj pijanci i bacala rumeni sjaj kroz fasete brušenog stakla, odbijajući se o snegom prekrivenu ulicu.

Hari je rezervisao okrugli hrastov sto blizu prozora. Dok smo se parkirali ispred ulaza, videla sam ga kako nam maše, naginjući se napred tako da je svojim dahom odledio krug na staklu. Luelin i Blanša sedeli su s druge strane stola i šaputali; nalikovali su na par plavokosih Botičelijevih anđela.

Kao na razglednici, pomislih dok mi je Sol pomagao da iziđem iz kola. Pucketava vatra, bar pun ljudi u svečanoj odeći koji su se kretali unaokolo pri svetlosti vatre. Ništa od toga nije izgledalo stvarno. Stajala sam na trotoaru pod snegom i posmatrala iskričave pahulje kako padaju kroz snopove svetlosti što su ih bacale ulične svetiljke dok se Sol udaljavao. Trenutak kasnije Hari je izleteo na ulicu da me povede unutra, kao da se plašio da ću se istopiti i nestati poput kakve snežne pahulje.

"Draga!" povika on, zagrlivši me tako snažno da me je svaka koščica zabolela. Hari je bio ogroman: visok pest stopa i četiri ili pet inča, a reći da je bio predebeo bilo bi krajnje uljudno. Podsećao je na planinu od mesa, sa očima boje žalfije i obrazima koji su visili tako da je ličio na svetog Bernarda. Na sebi je imao smešan večernji sako od crvenog, zelenog i crnog tartana koji ga je, ako je to uopšte bilo moguće, činio još glomaznijim.

"Tako mi je drago što si došla", reče on, uhvativši me za ruku i povevši me kroz predvorje i kroz teška dvostruka vrata što su vodila u bar, gde su nas čekali Luelin i Blanša.

"Draga, draga Ket", reče Luelin ustavši da bi me ovlaš poljubio u obraz. "Blanša i ja smo se baš pitali hoćeš li uopšte stići, zar ne, najdraža?" Luelin je Blanšu uvek zvao "najdraža", imenom kojim se Mali Lord Fontleroj uvek obraćao svojoj majci.

"Uistinu, draga", nastavi on, "odvući tebe od tih tvojih kompjutera isto je tako teško kao odvojiti Hitklifa od samrtničke postelje već poslovične Katarine. Kunem ti se da često razmišljam o tome šta biste ti i Hari radili da ne morati svakog dana da jurite na posao."

"Zdravo, draga", pozdravi me Blanša, mahnuvši mi rukom da se sagnem i poljubim je u njen hladni, porculanski obraz. "Izgledaš predivno, kao i uvek. Sedi, molim te. Šta da ti Hari donese za piće?"

"Doneću joj punč s jajima", reče Hari, sijajući nad nama poput kakve vesele karirane jelke. "Ovde imaju predivan punč od jaja. Prvo punč, a onda izaberi šta god hoćeš." On krenu kroz gužvu ka baru, nadvisujući sve u prostoriji.

"Hari nam kaže da odlaziš u Evropu?" primeti Luelin spustivši se na stolicu pored mene i ispruživši ruku prema Blanši da mu doda piće. Blanšina tamnozelena večernja haljina koja je isticala njen bledi ten, slagala se sa Luelinovim svečanim sakoom od tamnozelenog somota dopunjenim crnom kravatom. Iako su oboje imali preko četrdeset godina, izgledali su veoma mladoliki, ali ispod tog sjaja i politure zlatnih pročelja krili su se cirkuski psi, prostodušni i prirodni uprkos tome što su bili doterani.

"Ne u Evropu", odvratih. "U Alžir. To mi je neka vrsta kazne. Alžir je grad u Alžiru..."

"Znam gde se nalazi", prekide me Luelin. On i Blanša izmenjaše poglede. "Kakva podudarnost, zar ne najdraža?"

"Da sam na tvom mestu, ne bih to pomenula Hariju", primeti Blanša, igrajući se svojom dvostrukom savršenom bisernom ogrlicom. "Uopšte ne podnosi Arape. Trebalo bi samo da ga čuješ."

"Nimalo ti se neće dopasti", dodade Luelin. "Grozno mesto. Siromaštvo, prljavština, bubašvabe. I kuskus, grozna mešavina testa koje se puši i masne ovčetine."

"Jesi li bio tamo?" upitah, oduševljena Luelinovim razdraganim primedbama o mestu mog skorog izgnanstva.

"Ja, nipošto", reče on. "Ali baš sam tražio nekog da umesto mene ode tamo. Ni reči, draga, ali verujem da sam konačno pronašao pokrovitelja. Verovatno ti je poznato da sam s vremena na vreme morao, što se finansija tiče, da se oslanjam na Harija..."

Niko nije bolje od mene znao koliko je Luelin dugovao Hariju. Čak i da Hari nije neprestano o tome govorio, Luelinova prodavnica antikviteta na Medison Aveniji bila je dovoljan dokaz njegovog finansijskog stanja. Prodavci su se obrušavali na vas kada biste ušli kao da ste se našli na otpadu starih automobila. Većina uspešnih antikvarnica u Njujorku prodaje robu samo na zahtev kupca... a ne iz zasede.

"Ali sada sam", i dalje je govorio Luelin, "otkrio pokrovitelja koji sakuplja veoma retke primerke. Kada bih uspeo da otkrijem gde se nalazi i nabavim ono za čim upravo traga, možda bih uspeo sebi da kupim kartu za nezavisnost."

"Hoćeš da kažeš da se ono što taj čovek želi nalazi u Alžiru?" upitah, pogledavši Blanšu. Pijuckala je svoj koktel sa šampanjcem, naizgled ne slušajući naš razgovor. "Ako uopšte pođem, to će biti tek za tri meseca kada dobijem vizu. A zašto ne pođeš sam tamo, Lueline?"

"Nije to tako jednostavno", odvrati Luelin. "Moja tamošnja veza je jedan posrednik za antikvitete. On zna gde se taj predmet nalazi, ali ga ne poseduje. Nalazi se u jednom osamljenom samostanu. Možda će biti potrebno vremena i napora da se do njega dođe. Stoga bi bilo jednostavnije da se time pozabavi neko ko boravi tamo..."

"Zašto joj ne pokažeš sliku", predloži Blanša tihim glasom. Luelin je pogleda, klimnu i izvuče iz gornjeg džepa presavijenu sliku u boji koja kao da je bila iscepana iz neke knjige. Spustio ju je na sto ispred mene i poravnao.

Prikazivala je veliku izrezbarenu figuru čoveka, očigledno od slonove kosti ili od svetlo obojenog drveta, koji je sedeo na stolici nalik na presto, postavljenoj na leđa slona. Stolicu je pridržavalo, stojeći na leđima slona, nekoliko malih pešaka, a oko slonovih nogu nalazile su se veće figure ljudi koji su jahali na konjima noseći srednjevokovno oružje. Statueta je bila veličanstvena, očigledno veoma stara. Nisam bila baš sigurna šta je predstavljala, ali dok sam je posmatrala iznenada sam osetila neku jezu. Bacila sam pogled prema prozorima oko našeg stola.

"Kako ti se čini?" upita me Luelin. "Izvanredna je, zar ne?"

"Osećate li promaju?" upitah. Ali Luelin odmahnu glavom. Blanša me je posmatrala, čekajući da čuje šta mislim.

Luelin nastavi: "To je arapska kopija indijske slonovače. Ova ovde nalazi se u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Možeš otići da je pogledaš ako se budeš zadržavala u Evropi. Ali ja verujem da je indijska figura čija je ovo kopija, u stvari, kopija jedne daleko starije figure koja još nije pronađena. Zove se "'Kralj Karla Velikog'."

"Zar je Karlo Veliki jahao na slonovima? Mislila sam da je to bio Hanibal.

"Ta figura ne prikazuje Karla Velikog. To je kralj iz šahovske garniture za koju se pretpostavlja da je pripadala Karlu Velikom. Ovo je kopija kopije. Originalna figura je legendarna. Koliko je meni poznato, niko je nikada nije video."

"Otkud onda znaš da postoji?" poželeh da doznam.

"Postoji", odvrati Luelin. "Cela ta šahovska garnitura opisana je u Legendi o Karlu Velikom. Moj pokrovitelj je već nabavio nekoliko figura i sada želi da kompletira garnituru. Voljan je da plati stvarno velike svote za preostale figure. Ali želi da ostane anoniman. Sve ovo mora ostati u strogoj tajnosti, draga moja. Verujem da su originali napravljeni od dvadeset četvorokaratnog zlata i ukrašeni retkim draguljima."

Zurila sam u Luelina, pitajući se da li sam ga dobro čula. A onda sam shvatila na šta me navlači.

"Lueline, postoje zakoni koji zabranjuju iznošenje zlata i dragog kamenja iz stranih zemalja, a da i ne pominjem predmete od velike istorijske vrednosti. Jesi li poludeo, ili nameravaš da me strpaš u kakav arapski zatvor?"

"Ah. Hari se vraća", primeti mirno Blanša, ustajući kao da želi da protegne svoje dugačke noge. Luelin žurno smota sliku i gurnu je nazad u džep.

"Ni reči o ovome mome zetu", prošaputa on. "Porazgovaraćemo ponovo pre no što pođeš na put. Samo da znaš, oboje bismo mogli debelo da zaradimo." Odmahnuh glavom, pa i sama ustadoh kada je Hari stigao sa poslužavnikom punim čaša.

"Vidi, vidi", poče glasno Luelin, "evo Harija sa punčem od jaja, svima nam je doneo po jedan! Kako je to lepo od njega." Nagnuvši se zatim prema meni, prošaputa: "Mrzim punč od jaja. Napoj za svinje, eto šta je to." Ali uzeo je poslužavnik od Harija i pomogao mu da podeli čaše.

"Dragi", reče Blanša, pogledavši u svoj sat optočen draguljima, "pošto se Hari vratio i svi smo na okupu, mogao bi da potražiš tu gataru. Već je petnaest do dvanaest i Ket bi trebalo pre ponoći da sazna šta je čeka u budućnosti." Luelin klimnu i udalji se, sav srećan što će ipak moći da propusti punč od jaja.

Hari sumnjičavo pogleda za njim. "Znaš", obrati se on Blanši, "u braku smo već dvadeset pet godina i svake godine se pitam ko to na Božićnim sedeljkama zaliva cveće mojim punčem od jaja."

"Ovaj punč od jaja je odličan", primetih. Bio je gust i penast i imao je divan ukus alkohola.

"Taj tvoj brat..." nastavi Hari. "Sve ove godine ga pomažem, a on zaliva cveće mojim punčem od jaja; prva dobra ideja do sada mu je ova sa gatarom."

"U stvari", umeša se Blanša, "Lili je bila ta koja ju je preporučila, mada sam Bog zna kako je otkrila da u hotelu Peta Avenija radi jedna gatara! Možda je ovde učestvovala na nekom šahovskom takmičenju", dodade ona suvo. "Danas ih održavaju posvuda."

Dok je Hari ad nauseam pričao o tome kako Lili da odvrati od šaha, Blanša je zaključila da je bolje praviti pogrdne primedbe na tu temu. Okrivljivali su jedno drugo što je njihovo jedino dete ispalo tako neobično.

Lili ne samo da je igrala šah, ona ni o čemu drugom nije razmišljala. Nisu je zanimali ni posao ni udaja - što je za Harija bio dvostruki trn u oku. Blanša i Luelin su prezirali "grozna" mesta i ljude koje je posećivala. Da budem iskrena, teško je bilo prihvatiti opsesivnu aroganciju koju je ova igra usadila u nju. Ceo njen život sastojao se od pomeranja gomile drvenih figura po tabli. U izvesnoj meri sam opravdavala stav njene porodice.

"Dozvoli da ti kažem šta mi je gatara rekla o Lili", nastavi Hari, ne obraćajući pažnju na Blanšu. "Rekla mi je da će neka mlađa žena koja ne pripada mojoj porodici odigrati važnu ulogu u mom životu."

"Kao što možeš i pretpostaviti, Hariju se to mnogo dopalo", primeti Blanša, osmehnuvši se.

"Rekla je da su pešaci u igri koja se zove život otkucaji srca i da pešak može da menja pravac kretanja ako mu druga žena pomogne. Mislim da se to odnosilo na tebe..."

"Rekla je: 'Pešaci su duša šaha'" prekide ga Blanša. "Čini mi se da su to bile njene reči..."

"Kako to da si ih upamtila?" upita Hari.

"Jesi li čula?" upita me Hari sav srećan. "Ja sam to ovako protumačio: ti ćeš izvesti neko čudo... nateraćeš Lili da na izvesno vreme ostavi šah i počne da vodi normalan život."

"Da sam na tvom mestu ne bih zadržavala dah", primeti Blanša pomalo hladno.

Upravo u tom trenutku stigao je Luelin u pratnji gatare. Hari ustade i ustupi joj mesto pored mene. Moj prvi utisak bio je da žele sa mnom da se našale. Izgledala je od pete do glave groteskno; prava antika. Sva zgrbljena, sa nakostrešenom kosom koja je ličila na periku, zurila je u mene kroz naočari u obliku šišmišovih krila ukrašene imitacijom dragog kamenja. Bile su joj pričvršćene oko vrata dugačkim lancem od raznobojnih gumenih traka vezanih u petlje, kakve prave deca. Na sebi je imala ružičasti džemper ukrašen belim radama od sitnih perlica, zelene pantalone koje su joj loše stajale i svetloružičaste, zdelaste cipele na kojima je bilo izvezeno ime "Mimsi". Uza se je imala podmetač sa štipaljkom "mejsonajt" koji je s vremena na vreme konsultovala, kao da je vodila nekakvu evidenciju. Takođe je žvakala voćnu žvakaću gumu. Kad god bi progovorila zapahnuo bi me njen miris.

"Ovo je tvoja prijateljica?" upita ona kreštavim glasom. Hari klimnu i pruži joj nešto novca, koji ona zakači za podmetač, napravivši kratku zabelešku. Zatim sede pored mene, a Hari se smesti s njene druge strane. Stade da me posmatra.

"A sada, draga", reče Hari, "samo klimni ako je u pravu. Da je ne izbaciš iz..."

"Ko ovde proriče budućnost, a?" odbrusi starica, i dalje me proučavajući kroz svoje biseraste naočari. Ostala je tako dosta dugo da sedi, uopšte se ne žureći da mi prorekne budućnost. Posle nekoliko trenutaka, svi se uznemiriše.

"Zar ne bi trebalo da mi gledate u dlan?" upitah.

"Moraš da ćutiš!" opomenuše me Hari i Luelin uglas.

"Tišina!" reče nervozno gatara. "S njom neće biti lako. Pokušavam da se koncentrišem."

Nema sumnje da upravo to radi, pomislih. Nije skidala pogled sa mene od trenutka kada je sela. Bacih pogled na Harijev sat. Bilo je sedam minuta do ponoći. Gatara je i dalje nepomično sedela. Kao da se skamenila.

U celoj prostoriji ljudi su postajali sve razdraganiji što se približavala ponoć. Glasovi su im bili razuzdani i sve vreme su vrteli šampanjskim bocama po posudama za led, trudeći se da naprave što veću buku, izvlačeći pri tom smešne papirnate šešire, zastavice i konfete. Spremali su se da izbace staru godinu kao pajaca iz kutije. U tom trenutku sam se setila zašto sam uvek izbegavala da napolju slavim Novu godinu. Gatara kao da nije primećivala šta se oko nje događa. Samo je sedela. I zurila u mene.

Odvratih pogled. Hari i Luelin su se naginjali napred zadržavajući dah. Blanša je sedela zavaljena na stolici mirno promatrajući vračarin profil. Kada sam vratila pogled na staricu, ova se još nije pomerila. Kao da je zapala u trans usled koga je gledala pravo kroz mene. A onda se njene oči lagano usredsrediše na moje. Kada se to dogodilo, osetila sam istu onu jezu kao malopre. Samo ovog puta kao da je dolazila iznutra.

"Ništa ne govori", iznenada mi došapnu gatara. Prošao je trenutak pre no što sam shvatila da su se njene usne pomerile, da je to ona progovorila. Hari se naže još više napred kako bi mogao da je čuje, a za njim i Luelin.

"U velikoj si opasnosti", reče. "Svuda oko tebe osećam opasnost. Sada."

"Opasnost?" ponovi mrko Hari. Upravo u tom trenutku stiže kelnerica sa šampanjcem na ledu. Hari joj nervozno domahnu da ga ostavi i udalji se. "O čemu ti to govoriš? Je li to neka šala?"

Gatara tada spusti pogled na podmetač, dobujući olovkom po metalnom okviru, kao da nije mogla da se odluči da li da nastavi. Počela sam da se dosađujem. Zašto li je ova koktelska gatara pokušavala da me zaplaši? Ona iznenada podiže pogled. Mora da je primetila bes na mom licu, jer je postala veoma poslovna.

"Ti si dešnjak", reče. "Što znači da ti je na levom dlanu ispisana sudbina koja ti je rođenjem predodređena. Desni dlan kazuje pravac kojim se krećeš. Daj mi da ti vidim prvo levi dlan."

Moram priznati da je to čudno, ali dok je ćutke zurila u moj levi dlan, počelo je da me prožima neko jezivo osećanje da je ona odista mogla tamo nešto da vidi. Njeni krhki, iskrivljeni prsti kojima je stezala moju šaku bili su hladni kao led.

"Auuh", izusti ona čudnim glasom. "Kakva šaka, mlada damo."

Ostala je ćutke da sedi i zuri u moj dlan, a oči su joj se sve više širile iza naočara ukrašenih šljokicama. Podmetač joj skliznu sa krila na pod, ali se niko ne saže da ga dohvati. Oko našeg stola kao da se gomilala neka potisnuta energija, koja je sve prisutne sputavala da progovore. Svi su gledali u mene dok je u prostoriji oko nas buka postajala zaglušujuća.

Kada je gatara obema šakama ščepala moju, ja osetih bol. Pokušala sam da izvučem šaku, ali ona ju je držala kao u samrtničkom grču. Ne znam zbog čega, ali to me je razljutilo. Takođe mi je bilo pomalo muka od punča i zadaha voćne žvake. Drugom šakom oslobodih se njenih dugačkih košćatih prstiju i zaustih da nešto kažem.

"Saslušaj me", prekinu me ona blagim glasom, sasvim različitim od malopređašnjeg kreštanja. Shvatih da joj naglasak nije američki, mada nisam mogla da odredim odakle je. I premda sam na osnovu sede kose i pogrbljenog stasa pretpostavila da je veoma stara, sada sam primetila da je viša no što mi se to u prvi mah učinilo, a fina koža nije joj gotovo uopšte bila izborana. Ponovo zaustih da nešto kažem, ali Hari u tom trenutku iskobelja svoju telesinu iz stolice i uspravi se nad nama.

"Ovo postaje suviše melodramatično za mene", reče on, spustivši šaku na gatarino rame. Drugom šakom je iz džepa izvukao još novca i počeo da joj ga gura u ruke. "Recimo da je za sve kriva ova noć, važi?" Gatara se ni ne osvrnu na njega već se naže prema meni.

"Došla sam da te upozorim", prošaputa ona. "Gde god da pođeš, stalno se osvrći za sobom. Ne veruj nikom. Sumnjaj u sve. Jer linije tvoga dlana otkrivaju... ovo je dlan koji nosi predskazanje."

"Čije predskazanje?" upitah.

Ona mi ponovo dohvati šaku i stade nežno prstima da prevlači preko linija na mom dlanu, sklopljenih očiju kao da čita Brajovu azbuku. Nastavila je da govori šapatom, kao da se priseća nečega, kakve pesme koju je davno čula.

"Jednako kao što ključ čine linije ove, a tek kao što će na šahovska ličiti polja kada četiri budu meseca i dana, da moraš jednom još, znaj, pripaziti pomno mat da ne zadaš glasno. Od igara, eto, tih metafora jedna, a druga je prava rana. Uvek se ta mudrost sticala kasno. Bitke je beli u nedogled vodio nove. Evo, crni će onaj uvek biti što će mu usud doneti jasno. Kruži u potrazi za trideset tri i tri i pati se kroz snove. Velom zauvek tim nađu se skrivena vrata tajna."

Nisam ni reč progovorila kada je završila, a Hari je nepomično stajao sa rukama u džepovima. Pojma nisam imala šta je htela da kaže - ali sve je to bilo čudno. Činilo mi se kao da sam već jednom bila u ovom baru i slušala ove reči. Odagnala sam tu pomisao kao déjà-vu.

"Pojma nemam o čemu govorite", rekoh glasno.

"Ne razumeš?" upita ona. Čudno, ali uputila mi je jedan neobičan, gotovo saučesnički osmeh. "Razumećeš", nije se dala smesti. "Dan četvrti, četvrtog meseca? Da li ti to nešto znači?"

"Da, ali..."

Ona prinese prst ustima i zavrte glavom. "Nikom ne smeš reći šta to znači. Uskoro ćeš razumeti i ostalo. Jer ovo je dlan koji nosi predskazanje, dlan Sudbine. Zapisano je... 'Četvrtog dana četvrtog meseca, doći će Osmica.'"

"Šta to znači?" povika upaničeno Luelin. Zatim ispruži ruku preko stola i ščepa njenu, ali mu se ona izmigolji.

Upravo u tom trenutku u protoriji zavladaše posvemašnja tama i neopisiva larma. Čula sam kako izleču zapušači iz boca sa šampanjcem i ljude kako uglas viču: "Srećna Nova godina!" Na ulici su pucale petarde. Naspram tinjavih ugaraka u kaminu uvijale su se izobličene siluete pijanaca nalik na pocrnele duhove iz Danteovog pakla. Njihovi krici odzvanjali su kroz tamu.

Kada su se svetla ponovo upalila, gatare više nije bilo. Hari je stajao pored svoje stolice. U čudu se pogledasmo preko praznog prostora koji je ona zauzimala pre samo jednog trenutka. Hari se nasmeja, nagnu i poljubi me u obraz.

"Srećna ti Nova godina, draga", požele mi on, srdačno me stegnuvši u zagrljaj. "Kakva te samo sudbina čeka, šta kažeš? Izgleda da mi ova ideja nije bila jedna od srećnijih. Izvini."

S druge strane stola sedeli su jedno uz drugo Blanša i Luelin i nešto šaputali.

"Dođite, vas dvoje", reče Hari. "Hajde da gucnemo malo ovog šampanjca za koji sam se do guše zadužio. Ket, i tebi će dobro doći." Luelin ustade i priđe mi, spustivši ovlaš usne na moj obraz.

"Draga Ket, moram se složiti s Harijem. Izgledaš kao da si upravo videla duha." Stvarno sam se osećala pomalo isceđenom. Pripisala sam to napetosti poslednjih nedelja i poznom času.

"Kakva grozna starica", nastavi Luelin. "I sve te gluposti o nekakvoj opasnosti. Ipak mi se čini da je za tebe sve to imalo nekog smisla. Ili se možda varam?"

"Bojim se da se ipak varaš", odvratih. "Šahovske table, brojevi i... šta je to osmica? Osam čega? Nisam mogla da je uhvatim ni za glavu ni za rep." Hari mi dodade čašu šampanjca.

"Ma, nije ni važno", primeti Blanša, dodavši mi salvetu preko stola. Na njoj je bilo nešto nažvrljano. "Lu je sve na njoj zapisao, pa neka ti se nađe. Možda se kasnije nečega setiš. Ali nadajmo se da nećeš! Sve mi je to zvučalo prilično obeshrabrujuće."

"Ma, hajde, molim te, sve je to samo šala", reče Luelin. "Žao mi je što je sve ispalo na kraju tako čudno, ali ipak je pomenula šah, zar ne? Ono o 'matu' i ostalo. Vrlo čudno. Znaš da reč 'mat'... 'šahmat', u stvari... dolazi od persijskog Shah-mat. I znači 'smrt kralju'. Ako to povežemo sa činjenicom da je rekla kako si u opasnosti... jesi li potpuno sigurna da ne razumeš ništa od ovoga?" navaljivao je dalje Luelin.

"Oh, prekini, molim te", reče Hari. "Pogrešio sam kada sam kazao da je moja sudbina na bilo koji način povezana sa Lili. Očigledno je sve to samo gomila besmislica. Zaboravi na to ili će te mučiti noćne more."

"Lili nije jedina osoba za koju znam da igra šah", rekoh mu. "U stvari, imam prijatelja koji je nekada igrao i na takmičenjima..."

"Stvarno?" požuri da upita Luelin. "Da li ga znam?"

Odmahnuh glavom. Blanša se upravo spremala nešto da kaže kada joj Hari dodade čašu penušavca. Ona se osmehnu i srknu piće.

"Dosta, nazdravimo Novoj godini, šta god nam ona donela", predloži Hari.

Posle otprilike pola sata ispraznili smo bocu šampanjca. Kounačno smo pokupili kapute i izišli, natrpavši se u limuzinu, koja se odnekud pojavila pred ulazom. Hari naredi Solu da prvo mene odveze do Ist Rivera. Kada stigosmo do moje zgrade, Hari iziđe iz kola i snažno me zagrli.

"Nadam se da će ti naredna godina biti predivna", reče. "Možda ćeš uspeti da učiniš nešto od te moje nemoguće kćeri. U stvari, siguran sam da hoćeš. To mi kažu moje zvezde."

"I ja ću uskoro videti sve zvezde, ako ne legnem", rekoh mu pokušavši da potisnem zevanje. "Hvala za punč s jajima i šampanjac."

Stegoh Hariju ruku, a on ostade da me isprati pogledom dok sam nestajala u mračnom predvorju. Vratar je spavao, uspravno sedeći na stolici pored vrata. Nije se ni pomerio dok sam prolazila kroz veliki, nejasno osvetljeni foaje i ulazila u lift. U zgradi je bilo tiho kao u grobu.

Pritisla sam dugme i vrata se zatvoriše za mnom. Dok se lift peo, izvukla sam iz džepa kaputa salvetu i još jednom pročitala gatarine reči koje je Luelin na njoj zapisao. Sve to i dalje nije imalo nikakvog smisla, pa sam je vratila u džep. Imala sam dovoljno problema i nisu mi bili potrebni novi, izmišljeni. Ali kada su se vrata lifta otvorila i ja krenula niz senkama ispunjeni hodnik ka svom stanu, upitah se kako je gatara mogla znati da sam rođena četvrtog dana četvrtog meseca.