Linden Metoda Charles Linden
|
|  Yüklə 0.71 Mb.
|
DRUGA ZAPOVESTRAZGOVARAJTE SA VAŠIM PSIHIJATROM O IZBACIVANJU LEKOVA IZ UPOTREBE Donesite odluku da izbacite iz upotrebe vaše lekove protiv anksioznosti. Razgovarajte sa vašim psihijatrom o postepenom smanjivanju leka. Ako vam doktor kaže da je trenutno nemoguće izbaciti lek iz upotrebe, budite strpljivi, ali neka to bude vaš plan na duge staze. Ne zaboravite da iako je važno da budete pod kontrolom doktora prilikom izbacivanja leka iz upotrebe i da morate uvek kontaktirati doktora pre toga, doktor vas zapravo ne može naterati da uzimate nijedan lek. Anksiozna stanja mogu biti "zaštićena" pomoću lekova. To znači da vaše anksiozno stanje, koje stoji duboko u vašoj podsvesti, može biti sakriveno pomoću vaših lekova, što može umanjiti potencijalnu učinkovitost ovog programa. Da bi ste se u potpunosti otarasili anksioznosti, važno je da vaše stanje ne bude pod uticajem lekova. Ovo ne znači da ovaj program neće uspeti, hoće, samo će možda duže potrajati. Nikada ne započinjite proces izbacivanja leka iz upotrebe bez medicinskog nadzora. Izbacivanje leka iz upotrebe može proizvesti "povratnu anksioznost", međutim, omogućiće vam da se suprotstavite anksioznosti i pobedite je. Korišćenje lekova da bi ste kontrolisali anksioznost je isto kao kada bi ste stavili metalnu ploču između vaših nerava i vašeg mozga. Uklonite li metalnu ploču, simptomi se vraćaju. Ako koristite moj program da sprečite pogoršavanje simptoma i za "reprogramiranje" misaonih procesa, vi ćete PRIRODNIM PUTEM zameniti vašu anksioznu naviku sa novim ne-anksioznim navikama. TREĆA ZAPOVESTPREKINITE DA ISTRAŽUJETE VAŠE STANJE Prestanite sa istraživanjem vašeg stanja, to vas samo udaljava od istine i rešenja koje se nalazi upravo ovde. Sve informacije o fiziologiji anksioznosti koje će vam ikada trebati se nalaze u ovom programu. Samim činom istraživanja vašeg stanja, vi konstantno podsećate vaš podsvesni um da imate anksioznost. Jednom kada pročitate poglavlje "Anatomija anksioznosti", sklonite knjigu, verujte u to što ste naučili, verujte svim srcem da je to istina, da vam dodatne informacije nisu potrebne, da je sa vama sve u redu, da doktori ništa nisu prevideli. Dijagnoza anksioznih stanja je tačna, VI IMATE ANKSIOZNOST! Svaki put kada imate potrebu da pročitate poglavlje "Anatomija anksioznosti", preusmerite pažnju na nešto drugo. Testirajte sami sebe, uverite se sami koliko možete biti jaki! Od sada pa na dalje: Ne tražite informacije o anksioznosti po Internetu. Ne kupujte knjige o anksioznosti, niti posećujte biblioteke da bi ste pronašli takve knjige. Ne pitajte druge ljude o vašem stanju. Ne čitajte ponovo poglavlje "Anatomija anksioznosti". Dokažite sami sebi da vam nije potrebno uverenje, jer zato što ste neverovatno jaki, (morate biti jaki da bi ste se izborili sa vašim stanjem – svakim danom postajete sve jači) vi se možete izboriti sami. Razradite ovu novu "ne-istraživanje" naviku, vežbajte je i učinite je instinktualnom. ČETVRTA ZAPOVESTSLEDITE SAMO OVU METODU Koristite samo Linden Metodu! Ne kombinujte je sa nekom drugom metodom terapije; to će samo dodatno zbuniti podsvesni um. Ovo je veoma važno. MORATE se koncentrisati samo i jedino na ovu metodu. Mnogo ljudi sa anksioznošću probaju mnogo, mnogo tehnika, programa, vežbi, tretmana, medikamenata, terapija, bilo šta na šta nalete… Istina je, da je uspeh ostalih metoda ograničen. TO NIJE SLUČAJ SA OVOM METODOM! Ne pokušavam da omalovažim tehnike drugih ljudi; jednostavno tvrdim da kombinovanje raznih tehnika i terapija zbunjuje psihu. Na primer, ako vam ja predložim da sklonite vašu anksioznu naviku tako što ćete je "zakopati" duboko, i zameniti je sa novom ne-anksioznom navikom, ali vam vaš psihijatar preporučuje da iznosite na videlo tu vašu anksioznu naviku, da je analizirate, pričate o njoj sa drugima, onda će ona uvek biti prisutna tu, zar ne? Ova vrsta interakcije je upravo ono što od vas tražim da izbegavate. PETA ZAPOVESTPRESTANITE DA PRIČATE O VAŠEM STANJU Ovde je potrebno veoma malo objašnjenja. Prestanite da ulazite u raspravu o vašem stanju sa drugim ljudima tokom razgovora. Ponovo kažem, ovo će samo zbuniti vaš podsvesni um, pri čemu će vaša loša navika opet uskočiti i postati još jača. Morate pokušati i zakopati tu lošu naviku, zaboraviti na nju, oduzeti joj moć. Kada okončate neku svoju vezu sa drugom osobom i osećate se tužno, koja je najgora stvar koju možete uraditi? Da pričate o toj drugoj osobi! Što pre počnete da zaboravljate osobine te druge osobe, kako je izgledala, stvari koje vam je pričala itd… to ćete manje bola osetiti. A kada upoznate neku novu osobu koja vam se sviđa,… BIVŠA je zaboravljena … Mora da vam se nekada tako nešto dogodilo. Slično je i sa selidbom, prebacivanja iz jedne u drugu školu, gubitka kućnog ljubmca… bilo šta što podrazumeva gubitak nekoga ili nečega… gubitak, bol ili tuga postaju sve manji i manji. Sami sebi nađite najbolji način za sticanje ove navike i vežbajte to. Pričanje o tome kako se osećate će samo dodatno hraniti vašu anksioznost. ŠESTA ZAPOVESTPRESTANITE DA SE OSLANJATE NA DRUGE LJUDE Prestanite da se oslanjate na druge ako imate anksioznost. Oslanjanje na druge ljude vam daje samo privremen oslonac, a morate se suočiti sa situacijom svojom glavom. Niko vam ne može pomoći, SAMO VI SAMI! Pre nego što pokušate da kontaktirate nekoga za uverenje, STANITE, pomislite da tim korakom samo dodatno hranite vašu anksioznost, sami poradite na ovome. Pronađite tehnike koje vam najviše odgovaraju i URADITE TO! Vi to možete… razmislite unazad malo, da li vam je iko ikada stvarno pomogao kada ste bili anksiozni? Uklonio simptome umesto vas? NIJE! Vi ste UVEK morali sami da se izborite sami; sami ste prolazili kroz tu oluju i izbavili se iz nje. Od sada pa na dalje shvatite da vam niko ne može pomoći sem vas samih.. i vi imate moć da to uradite ovog trenutka. SEDMA ZAPOVESTNE PRISEĆAJTE SE ELEMENATA VAŠEG ANKSIOZNOG STANJA Kako se vaša anksioznost povlači, ne prisećajte se, ne zamišljajte, niti razgovarajte o mislima i senzacijama koje ste imali tada. Ako to radite, to će omogućiti vašem umu da se zadrži na tim sećanjima, potrebno je da pustite podsvesni um da zaboravi stare navike. Ako odlučite da pričate o tome kako ste pobedili anksioznost, kada vam bude bolje, uradite to, ali budite površni po pitanju toga. Recite ljudima da ste nekada bili anksiozni, ali ne ulazite u detalje. OSMA ZAPOVESTODVRAĆAJTE MISLI – NEKA TO BUDE VAŠA NOVA NAVIKA – UVEK! Odvraćanje misli jeste ključe uspeha da bi ste se u potpunosti otarasili anksioznosti. Kada ništa ne radite, onda se vaš svesni um odmara, dosađuje, na taj način vaš um se može ponovo fokusirati na stare anksiozne misli i navike. Neka odvraćanje misli bude vaša nova navika. Ako razmislite malo o tome, ljudi koji vežbaju svakog dana neki sport, koji imaju neki hobi, koji su uključeni u bilo kakvu aktivnost, samo hrane svoje navike. Samo što su njihove navike zdrave, ne-anksiozne navike, odlične za odvraćanje misli. VI TO TAKOĐE MOŽETE! Kada imate slobodnog vremena, ispunite ga aktivnostima koje vam odvraćaju misli od anksioznosti, ili uveče, idite u krevet i spavajte. Kod kuće, u kolima ili bilo gde da ste, pustite glasnu muziku i pevajte uz nju. ISPUNITE SVAKI MINUT VAŠE SVAKODNEVNICE. DEVETA ZAPOVESTPRESTANITE DA STAVLJATE ANKSIOZNOST U CENTAR PAŽNJE Prestanite da organizujete vaše svakodnevne obaveze i aktivnosti u odnosu na vaše stanje. Ne izbegavajte određene situacije kako bi ste udovoljili anksioznosti, jer ako to radite, anksioznost će se udobno smestiti u stolicu u vašem umu gde će sedeti i mučiti vas. BUDITE GLAVNI! Ako svoj život organizujete u odnosu na anksioznost, pomislite unazad… da li vam je anksioznost ikada nanela neku štetu? NIJE! Gde god da ste bili, kod kuće ili negde napolju, uvek ste bezbedni. Što više možete izlaziti iz svog "ograničenog prostora", brže ćete reprogramirati svoj podsvesni um da reaguje normalno na situacije koje vam inače izazivaju anksioznost. (Lidija prevela prvi dio) 1. MOJA PRICA Rodjen sam u Vorčesteru 1968. godine. Moj otac je u to vreme dobio prvi siguran posao i prošlo je oko 3 godine dok moji konačno nisu stali na noge. Otac je osnovao sopstevnu firmu kada sam imao 9 godina i vrlo brzo uspeo da nam osigura finansijsku sigurnost. Nismo bili bogati, ali smo imali dovoljno da uživamo u normalnom životu, idemo na praznike...Oduvek sam bio anksiozno dete, mada nisam siguran da je uvek neophodno previše analizirati prošlost, mozda je ponekad bolje jednostavno gledati samo napred. Imao sam oko 13 godina kada sam prvi put iskusio pravu anksioznost. Kako je do toga došlo, ni sam nisam siguran. Doktori su mislili da je to zbog hormonskih promena uzrokovanih pubertetom, ali ja jednostavno mislim da sam samo nasledio anksioznu prirodu. Prvim tinejdžerski dani bili su period u kome sam proživljavao anksioznost koja se manifestovala fobijom od škole. Nisam ja mrzeo školu, učitelje ili decu. Više sam bio preplašen da ću se zaraziti nečim smrtonosnim u školskoj laboratoriji... stradati dok igram ragbi ili se ubiti strujom u laboratoriji za fiziku. Hranu i pice sam propustao kroz zube da se uverim da u njima nema nista što bi mi naškodilo. Za vreme školskih odmora obično sam sedeo s medicinskom sestrom koja je radila u školi ili koristio telefon za učenike, ne bih li namolio majku da dodje po mene. Uradio sam to toliko puta u roku od par meseci... nikada nije došla pomene. Noću sam plakao sam u svojoj sobi, osećao sam se tako sam i uplašen... Nisam bio privlačan dečak, pomalo sam ličio na devojčicu i tokom 70ih, sa dugom kosom i buckastim grudima, ja sam potvrdio porodičnu istoriju buckastih. Nisam bio srećno dete, mada mi se čini da sam odavao takav utisak, zato što me se svi takvog sećaju... Sećam se da sam se plašio susretanja sa ljudima koje ne poznajem. Mraka u sobi noću. Da se šetam sam...I sada ponekad osetim neski sličan strah kao onda, samo sada znam šta je to, a onda nisam imao pojma šta mi se dešava, verovatno sam mislio da je to sasvim normalno. Gledajući nazad u to vreme, škola je bila zastrašujuće iskustvo. Zadirkivali su me mnogi profesori, čak me i direktor zvao "debeli", dečaci iz škole su me maltretirali, a učitelji su im se jednostavno pridružili. Jedan posebno, g. Vilson, bio je posebno napadan. Stalno sam mu bio na meti - imao je običaj da ispusti ključeve i da me natera da ih podignem, pa me šutnuo u pozadinu. Jednom je to tako jako uradio, dasam morao da idem kod lekara. Slomio mi je jednu malu kost - Coccux. Taj isti učitelj mi je jednom prilikom sakrio priručnik iz Francuskog pre časa, da bi imao problema sa profesorom Francuskog. Srećom, ovaj profesor je to video i zvao moje roditelje i to sredio s njima. Mrzeo sam školu, dijagnostikovana mi je fobija od škole i anksioznost... Doktor mi je prepisao kratko lečenje antidepresivima i mama me je zadržala kući nekoliko nedelja, tokom kojih sam se zabavljao i izlazio sa njom.Efekat nije bio momentalan, ali posle nekoliko nedelja prestao sam da budem toliko anksiozan i postao skoro normalan tinejdžer, sa samo povremenim napadima anksioznosti... Izrastao sam, smršao, postao privlačniji. Ćak i sam sebi, što mi je popravilo samopouzdanje, da se lakše nosim sa ljudima i bolje podnosim situacije u kojima sam se plašio. Sve do kraja tinejdžerskih dana imao sam problema i zadirkivali su me da sam bucko, ali kako sam izrastao veći i snažniji od drugih dečaka, stalno sam ulazio u tuče sa njima, a budući da me učitelji nisu podnosili, stalno sam ja bio kriv. Tokom godina sam shvatio da bolje funkcionišem sa ženama nego sa muškarcima i imao sam želju za normalnom, zdravom vezom. Jedna od njih je trajala čak tri godine i naglo je prekinuta kada sam imao 19. Ni danas ne znam zašto... To iskustvo je bilo osnova za moje kasnije nepoverenje u veze na duže vreme.Tada to nisam mnogo analizirao, ali mislim da mi je to poljuljalo samopouzdanje više nego što sam mislio. Krenuo sam na Umetnički koledž, hteo sam da studiram Grafički dizajn. Želja da postanem doktor je nestala kada sam imao oko 16 godina, posle godinu dana volontiranja u lokalnoj bolnici, kada sam shvatio da rad sa bolesnim ljudima i nije put za podizanje raspoloženja, a i rad sa hemijom mi nije bio dovoljno zanimljiv da mi zadrži koncentraciju. Voleo sam da crtam, ali nisam uspeo da se uključim u način života studenata sa umetnosti, pa sam napustio Umetnički koledž i ostao sam bez planova za budućnost. Tokom leta sam upoznao neke Nemice koje su bile na praznicima u Velsu i posle provedenog vikenda kod njih u Nemačkoj, odlučio sam da je Nemačka zemlja u kojoj bih voleo da živim i tamo sam se preseliou februaru. Imao sam 19 godina. Želeo sam da pobegnem od stalne zabrinutosti za svoju budućnost, što je bila stalna dilema u mojoj porodici. Više nisam mogao da podnosim stalne kritike. Činilo mi se da činim pravi potez u tom trenutku, jer posle toliko godina kritikovanja mojih krivih poteza, počeo sam da sumnjam da uopšte mogu da opstanem sam. Rešio sam da to postignem po svaku cenu. Moji su, dok su mi mahali i smesili se na rastanku, verovatno mislili da du se vratiti za nekoliko meseci, ako ne i za par nedelja. Ostao sam skoro 5 godina. Posle kursa nemačkog jezika na Hajdelberg univerzitetu, zaposlio sam se u NATO-u. Posao je bio težak, radio sam po ugovoru i to po 15 sati dnevno, 7 dana nedeljno. Zabavljao sam se sa teškom i zahtevnom devojkom Nemicom, imao sam finansijskih problema, bio sam pod stalnim stresom i postajao sam sve više očajan i umoran. Moj šef Toni je bio velika podrška, postali smo prijatelji, skoro da mi je postao roditelj, predpostavljam da je tako i govorio. Kada sam napustio Nemačku, nikome se nisam javio pa čak ni tomu, što ću zauvek žaliti. Takav život mi je bio konstantan stres, počeo sam da osećam stalnu vrtoglavicu i slabost, noge su mi se tresle i kad sam stajao i kad sam hodao. Počeo sam da osećam pritisk u levom ramenu, za šta sam mislio da je nedijagnostikovani problem sa srcem. Imao sam problema sa varenjem, osećao sam bolove u grudima, imao sam dijareju. Sa 24 godine sam shvatio da moram da promenim svoj način života. Upravo to sam i uradio. Vratio sam se u Englesku i shvatio da moja porodica nije ista kao kad sam ih ostavio. Nekako su se odrodili i to je delovalo vrlo uznemiravajuće. Brat mi je bio na Univerzitetu, otac je preživeo operaciju na scu, i sve nam je to promenilo način komunikacije.Bio sam uveren da imene čeka ista takva sudbina. Otac i ja se nikada nismo gledali direktno u oči, njegov praktični um nije mogao da razume moj način životne filozofije i to je prouzrokovalo mnogo nesuglasica tokom godina. Deda mi je umro dok sam bio u Nemačkoj, a kako sam bio jako vezan za njema, strašno mi je nedostajao i još uvek mi nedostaje. Brzo po povratku u Englesku otišao sam kod lekara. Rekao mi je da patim od anksioznosti i prepisao mi anti-depresiv. Posle 2 meseca bezuspešnog traženja posla odlučio sam da odem na Maljorku preko leta, dok čekam mesto na Univerzitetu. Bio sam na Maljorci mnogo puta na praznicima sa porodicom, pa sam mislio da će mi topli, čisti vazduh pomoći da se vratim u šine. 7. maja sam stigao tamo i odmah našao posao na čišćenju jahti. Zabavljao sam se tokom leta, nisam pio alkohol, ali sam počeo da pušim kanabis sa prijateljima. Delio sam stan sa momkom iz Dorseta, koji je imao neviđenog uspeha sa devojkama, a ja sam se pomirio s tim da budem srećan i uz svoja ograničenja uživam samo u novim prijateljstvima koja sam stekao. Dosta sam smršao preko leta i uz kombinaciju fizičkog posla i vožnje bicikle, došao sam u odličnu formu. Vrlo brzo sam prestao sa anti-depresivima i počeo da živim na mineralnoj vodi i salatama. Kako se leto bližilo kraju, počeo sam da žalim što moram da napustim Maljorku, ali sam morao da krenem na Univerzitet i u Englesku sam se vratio u septembru. Osećao sam se kao ponovo rođen, bio sam u dobroj fizičkoj formi i mentalno osvežen i opušten. Krenuo sam na studije na Univerzitetu Hambersajnd u oktobru. Posle 5 godina života u inostranstvu, preseljenje iz Vorčestera na Hol je bio priličan šok. To mi je ulivalo veliki strah, a mračne zimske noći i nedostatak ikoga poznatog uz sebe samo je pogoršavalo situaciju. Bio sam usamljen i uplašen, prve dve nedelje na Holu bile su zastrašujuće, nikoga nisam viđao, ni sakim pričao. Bilo je olakšanje krenuti na predavanja, međutim, predavanja su bila preobimna, sve te knjige, video trake, stručni izleti, bilo je to previše za mene i moju osnovu u školovanju. Znao sam da ulazim i u finansijske probleme, ali nisam mogao ništa da preduzmem. Ubrzo po početku predavanja upoznao sam devojku iz Južnog Velsa i zbližili smo se tokom nekoliko sledećih meseci.Patila je od Kronove bolesti (vrsta bolest probavnih organa), preživela tešku operaciju i to je izazvalo mnoge zdravstvene probleme. Kako sam više otkrivao o njenoj bolesti, više sam se bavio njenim zdravljem i u prvo vreme je to odlično funkcionisalo. Kad razmislim sada, predpostavljam samo da mi je prijalo da nekome budem potreban. Imala je periode u kojima se sasvim dobro osećala, ali je to umelo naglo da se promeni, naročito posle vitaminskih inekcija koje je primala jednom mesečno. Kako smo se upoznavali, postajala je otvorenija prema meni i njeno pravo ja je počelo da se pojavljuje. Posle nekog perioda došla je do izražaja njena sopstven anksioznost.Posle slušanja jedne radio emisije o tome, bila je opsednuta time da se tokom operacija zarazila HIV-om, i od tada je to jedina tema o kojoj je pričala. Letela je iz raspoloženja u raspoloženje, pakovala se i odlazila usred noći, plakala ili upadala u neku vrstu transa, sedeći u svojoj sobi i buljeći u prazno satima, ljuljajući se napred nazad. U tim momentima, ni jedan pokušaj da joj se odrvati pažnja nije uspevao. Moj brat je prisustvovao tome jednom prilikom i nije razumeo zašto se ja uopšte uplićem u sve to, ali ja sam to jednostavno želeo, kao što sam želeo i da se neko brine o meni. Ubrzo je to počelo da me umara i psihički i fizički. Njeni roditelji uopšte nisu bili od pomoći, čak je njen otac, vojno lice, krivio mene za njeno stanje. Bio je opsednut svojoj ćerkom, a njena je majka, koja je bila malo mudrija, bolje shvatala situaciju, ali je izgleda bila nemoćna da uradi bilo šta. Iako su svi naši prijatelji videli šta se dešava i govorili da se brinu za mene, znao sam da suprostavljanje njenom ocu ne bi imalo efekta. Postajao sam sve više anksiozan. Osećao vrtoglavicu, dezorijentisanost, nestabilnost i počelo je da me pritiska u grudima, gubio sam dah. Umišljao sam da umirem od neg strašnot, bolesti srca ili kancera, AIDS-a. Moja anksiozna logija je počela da mi govori - ako ona ima AIDS, mora da imam i ja! Anksioznost je primala različite forme i to mi nikada nije bilo jasno, još uvek tragam za nekim pouzdanim izvorom informacija o tome, ali nisam našao kompletan odgovor. O tome će biti reči kasnije. Po povratku kući tokom letnjeg raspusta, odlučio sam da odem kod porodičnog doktora. Bio je vrlo saosećajan i došao je do zaključka da patim od akutne anksioznosti. Sa 24 godine bilo mi je taško da shvatim tako nešto. Predpostavljam da sam imao više uvida u to kako funkcioniše ljudsko telo jer mi je majka bila medicinska sestra, a i nasledio sam nešto od njenog interesovanja za medicinu, što je je i odvelo do toga da volontiram u lokalnoj bolnici i želje da studiram medicinu, cilj koji sam kasnije napustio. Suzdržano sam prihvtio dijagnozu. Danas znam da je to sasvim uobičajeno za stanja vezana sa anksioznošću. Uvek mi je bilo pomalo neprijatno da uzimam lekove, verovatno zato što sam oduvek bio anksiozan u dubini duše, ali lekar me je uveravao da će moji simptomi mnogo brže nestati ako budem što pre počeo da ih uzimam. Jedino što sam želeo je da mi bude bolje, nije mi bilo važno na koji način. U 24. su mi pabovi i devojke bili mnogo bliži, strah od smrti i fizičkih bolesti bili su daleki kao nebo. Doktor je odlučio da je najbolji tretman lekovima za smirenje, koji će sprečiti simptome zabrinutosti i dao mi podstrek da donesem neke životne odluke koje će umanjiti stres. Pristao sam da pijem lekove, postao uveren da činim pravu stvar i osećao sam da sa na putu izlečenja. Tablete su me činile sposobnijim za borbu. Efekat je trajao prilično kratko, ali sasvim dovoljno da posle 2 mg ujutro mogu da isplaniram dan. Dale su mi snagu i za borbu s anksioznošću moje devojke, koja je bila teža i teža svakim danom. Majka me je uveravala da je i ona uzimala Diazepam, Valijum kako su ga uobičajeno zvali, i da joj je puno pomogao u sresnom vremenu, u šta sam i ja uveren, samo pod uslovom da se doktori pridržavaju preporučene doze. Nikada nisam dobio uputstvo sa mojim tabletama.Uvek su se nalazile samo u flašici za lekove, bez uputstva za upotrebu. Danas znam šta u njima piše o doziranju i preporučenom periodu uzimanja. Da sam onda to znao, stvari bi bile mnogo drugačije. Obaveza doktora je bila da meinformiše o mogućim opasnostima od duže upotrebe Benzodiazepama, ili u najmanju ruku da ih prepiše pridržavajući se uputstva. Posle par dana od početka uzimanja diazepama, počeo sam da osećam neke nove simptome - podrhtavanje srca, znojenje i druge uznemirujuće stvari. To me je odmah zabrinulo. Prva pomisao mi je bila da umirem. Pozvao sam ordinaciju i zakazao za isti dan. Maniri su mu bili savrseni. Sedeo je mirno i saslušao sve što sam imao da kažem. Onda je odlučio da doza koju mi je prepisao očigledno nije dovoljna za nekoga moje težine i odlučio da mi dozu udvostruči: 2mg ujutro i 2mg uveče. Otišao sam kući sa ubeđenjem da čovek sa toliko iskustva u lečenju i korišćenju te vrste lekova i sa godinama školovanja iza sebe, zna šta radi i kako da leči nekoga ko ima 24 godine i boluje od blage anksioznosti. To veče sam uzeo drugu prepisanu tabletu i ustvari par dana takve terapije sam se osećao odlično. Počeo sam da se osećam snažnije i spremno da prevaziđem probleme. Briga je bio moj povratak na univerzitet i povratak mojoj devojci, ali sam znao sta mi je činiti. Nakon duge rasprave sa roditeljima bio sam odlučan da nađem rešenje za stres koji sam iskusio. Rešenje je bilo da telefoniram ocu moje devojke. Ona je imala nekako čudan odnos sa svojim ocem, bivšim vojnim licem obuzetim vlašću. Jako se pouzdao u nju i nije želeo da veruje da je ona sposobna za bilo šta loše. Manipulisala je njim kao sa svojom igračkom, a on je bio uveren da je ona nevinašce čisto kao prvi sneg. Nije imao ni najmanju želju da me podrži u mojim namerama daj joj se pomogne, mislio je da imam nameru da naškodim njoj i njihovoj porodici, što nije moglo biti dalje od istine. Poslati smo neprijatelji. Bio sam vrlo zabrinut jer je počela da izostaje sa predavanja, laže tutore i roditelje, za šta sam ja na kraju ispadao odgovoran. Počeo sam da radim njene zadatke umesto nje i da je pravdam zbog izostanaka. Jedne noći sam otišao u krevet i nisam mogao da spavam. Delom zbog toga što je ona svo vreme plakala, ali i zato što je počelo da mi se širi neko čudno osećanje da buljim iako zatvorim oči. Jako sam se uplašio. Čekao sam još par dana, ali sam svakim danom doživljavao novo čudno osećanje. Neprijatnost je postajala sve jača, osećao sam da mi se ukočila jedna strana lica, kao da vuče na dole. Oči su mi ponekad suzile i pljuvačka mi je curila s jedne strane usta. Leva ruka mi je ponovo postajala teška, vrat, rame i kičma su me boleli. Počeo sam da sumnjam da imam tumor mozga, šta bi to inače moglo biti? Doktoru sam ponovo otišao posle par dana. Ali sam sada zaista osećao da više ne mogu da se borim, da gubim razum! Doktor je i dalje bio uveren da je to samo anksioznost i da je realno da dozu povećam na 3 x po 2mg diazepama dnevno. Rekao je i da slobodno mogu da dodam još četvrtinu tablete ako osećam da mi je potrebno. Osetio sam olakšanje. Definitivno mi jeste bilo bolje nakon što popijem tabletu, a doktor me je uveravao da će periodi kada se osećam loše između dve tablete biti sve kraće. Prihvatio sam savet i vratio se kući. Sve više sam ostajao u kući. Osećao sam rizik pri izlasku i gledao sam da nikada ne idem sam. Osećao sam se slab i glup, osećao sam da su ljudi počeli da mi se smeju. Niko nije mogao da shvati zašto se tako ponašam. Počeo sam da osećam goruću bol u grudima; to me je samo ubedilo da sam fizički i to smrtno bolestan. Gotovo sam se skroz otuđio od ljudi na univerzitetu, čak je imoj tutor primetio da se ne ponašam "normalno", pozvao me u svoju kancelariju i pokušao da sazna u čemu je problem. Ustezao sam se da mu kažem u čemu je problem, jer sam mislio da bi to imalo uticaja na moje studije. Rekao sam mu da se ne osećam dobro i za probleme sa mojom devojkom. Bio je vrlo saosećajan i predložio mi da se redovno viđamo da me podrži i pomogne mi da sve to ne utiče na moje ocene. Osetio sam olakšanje što mi je pružio podršku i razumeo me. Nikada nisam imao pravi napad panike, ali su moji simptomi postali akutni i doživljavao sam jake napade anksioznosti, koji su bili sve intenzivniji i razvijali se mnogo brže nego kod svakodnevne, generalne anksioznosti. Bio sam uplašen i nesiguranu to šta mi se dešava, umišljao sam srčane probleme, što je još više doprinosilo anksioznosti. Bolovi u grudima su se pogoršavali.Osećaj gušenja i utrnutosti lica uveravali su me da od koje god bolesti bolujem, to postaje sve gore i gore. Odlučio sam da posetim doktora da se konsultujem oko tih bolova. Stvarno sam se plašio najgoreg. Otac mi je imao dupli baj-pas u svojoj 42. godini, pa ni ja nisam bio imun na srčane probleme. Doktor je znao za probleme mog oca i bio je zabrinut kada sam mu izneo probleme. Izraz zabrinutosti na njegovom licu samo je još više raspalio moje strahove. Preporučio mi je da odem u lokalnu bolnicu na neke testove i kako je to izgovorio osetio sam kako mi krv navire u lice, srce je počelo da lupa, osećaj gušenja je postao još gori, počeo sam da se znojim i bio sam ubeđen da umirem. Anksioznost se prelila i preplavila me kao ogroman talas. To je bio početak jednog od mnogih paničnih napada koje ću iskusiti. Doktor mi je zakazao hitan pregled, ali sam ipak morao da čekam skoro nedelju dana. Uradili su mi rendgenski snimak pluća. Još neki dan neizvesnosti dok mi nisu stigli rezultati. Naravno, negativni. Doktor je došao do zaključka da patim od hronične bolesti organa za varenje, što je jedan od uobičajenih simptoma anksioznosti.To mi nisu rekli tada,neko tek za nekoliko dana, za koje su moji strahovi porasli još više. Prepisali su mi sredstvo za smanjenje želudačne kiseline, da bi mi lečili probleme sa želucem. Duboko u sebi sam znao da nešto nije u redu, bivalo mi je lošije svakog dana. Moja devojka je prolazila kroz užase; njeno uverenje da umire od AIDSa poslata nam je oboma opsesija. Danju ili noću, počinjala je da više i vrišti, pakovala se i odlazila bez ikavog razloga. Trčao sam za njom niz ulicu i vraćao je nazad u 4 sata ujutro, i često imao strašne napade panike dok je ona spavala. Tokom sledećih meseci oboje smo se skroz povuki, iz kuće smo izlazili skoro samo da kupimo hranu, osim što sam ja išao i na predavanja, koja je ona skoro skroz zapostavila. Nisam želeo da ona padne na ispitima, ali pritisak je postao preveliki i na kraju sam tutoru objasnio situaciju. Razumeo je u potpunosti, saosećao se samnom i rekao da je neko vreme posmatrao ponašanje moje devojke i da je jako zabrinut i za mene. To je bilo takvo olakšanje! Simptomi su mi se stalno izmenjivali, lista je bila skoro beskrajna, sve sam se teže borio. Mislio sam da definitivno ludim, a moja iracionalna razmiljanja samo su me terala dalje u tome. Počeo sam da razmišljam o smrti, to mi je gotovo postala opsesija, sa mislima o smrti sam se budio, sa njima sam uveče legao u krevet. To je bilo zastrašujuće, ali ne kao ono što je tek bilo predamnom. Počelo je jako postepeno. U pečetku sam to ignorisao kao glupe iracionalne misli, ali postajalo je sve napadnije, pa sam i ja postajao sve zabrinutiji. Počeo sam da umišljam svakave agresivne i seksualne fantazije sa ljudima koje sam sretao. Članovi porodice, prijatelji studenti, pa i totalni neznanci bili su objekti tih fantazija. Razgovara sam sa ljudima, a u isto vreme sam ga zamišljao u nekom seksualnom ili agresivnom dešavanju samnom. Zamišljao sam da ih divljački udaram ili sam u seksualnim odnosu sa njima, a još je uznemirujuće bilo to što to nije imalo veze sa polom te osobe, pa me moja potencijalna homoseksualnost još više plašila. Kada sam prolazio pored kuhinjskog noža, zamišljao sam sebe kako bodem nekoga ili sebe, a čak i otvoren prozor je prouzrokovao fantazije da nekoga bacam kroz njega ili da vidim njekoga kako visi kroz prozor. Prošlo je mnogo nedelja pre nego što sam odlučio da krenem kod psihologa i moj doktor me podržao u tome. Psiholog me je uveravao da je lečio i druge pacijente koji su imali iste misli kao ja i nekako me uverio da neću poludeti. Dogovorili smo nedeljne seanse koje sam morao da plaćam od svog studentskog fonda. Imao sam stipendiju, ali studiranje nije bilo jeftino, pa sam počeo da upadam u finansijsku krizu, a kao brucoš i bez pomoći od roditelja, primao sam mnogo manje para od ostalih studenata, što je bio još jedan dodatni stres. Tokom narednih meseci nije bilo poboljšanja. Doktor mi je prepisao lek Stelazine, da mi razbije anksioznost. Naravno da nije imamo baš nikakvog uticaja, osim što me činio nervoznim. Kada je video da Valijum više ne deluje, rekao je da bih trebalo da ga uzimam po potrebi. Mislim da sam u jednoj fazi uzimao 6-8 puta po 2mg dnevno, a kasnije nastavi sa 5. Povećao sam dozu koliko sam smatrao da treba, ali se moja lista simptoma i dalje povećavala, pa sam počeo da mislim da je život definitivno nepodnošljiv. Osećao sam se tako sam i niko nije mogao da mi uputi prave reči. A samo sam želeo da mi neko kaže šta mi se to dešava! Sve više sam postajao agorafobičan, uopšte nisam želeo da izlazim, a kada sam nekako uspeo da prekoračim kućni prag osećao sam se još lošije, mnogo, mnogo lošije. Nisam smeo da vozim sam, i odlazak samo do tržnog centra koji je bio udaljen 20ak metara od kuće ispunjavao me užasom. Psiholozi i doktori su uspevali da objasne samo deo simptoma koje sam imao, čitajući o anksioznosti iz nekih udžbenika. Brinulo me to što mnoge stvari nisu uspeli da objasne. Pojavila mi se neka vrsta urinarne infekcije koja se ogledala u svrabu, bolu i osećaju gorenja. Doktor me je poslao na pregled, ali su rezultati opet bili negativni.Kasnije sam shvatio da je to počelo onda kada sam krenuo sa Valijumom. Bila je tu čitava lista simptoma i osećaja koje sam iskusio za vreme tog zastrašujućeg perioda mog života. Izneću ih u nadi da bi se ljudi možda mogli identifikovati i shvatiti šta im se dešava. Borio sam se skoro godinu dana, a život mi nije postajao ni malo lakši. Iako smo i dalje živeli zajedno, sve sam se više udaljavao od svoje devojke. Na mesto osećaja i potrebe da pomognem, došli su osećaji tuge i ljutnje, želeo sam samo da odem. Nadao sam se da ću to moći da uradim za vreme letnjih praznikajer bi tako mogao to da izvedem bezbolnije, kako se ionako vraćam na odmor u Vorčester. Bio je to kukavički način da se završi jedna veza, ali više nisam bio sposoban da se borim ni sa njom ni sa strahom od viđanja i sukoba s njenim ocem kada bude dolazio za vreme praznika. Postajala je sve opsednutija, izgledala je bolesno i osećao sam se stvarno tužno i zabrinuto zbog nje, ali ona i njen otac su mi stvarno zagorčali skoro 2 godine života, pa je rastanak bio izvestani preporučljiv. Sačekao sam kraj semestra i rastali smo se obećavajući jedno drugom posete tokom leta. Nisam imamo nikakve namerada to i učinim, ali je njen otac bio sasvim jasan da ne sme da se desi bilo šta što bi uznemirilo njegovu ćerku. Plašio sam se moguće konfrontacije s njim, ne zato što sam se plašio njega, više zato što sam se plašio onoga što je mogao da uradi da mi život postanje nemoguć na studijama. Bojao sam se da bih mogao da se potučem s njim, pa sam samo stajao sa strane i gledao šta radi. Skupljao je njene stvari. Poslednja kap je bila kad je uzeo moj VCR, ona je tvrdila da ga je sama platila, a nije čak ni rentu za stana plaćala. Prodala je i nešto od svojih stvari, čak i skupu kameru svog oca da bi kupila cigarete i alkohol. Bila je neljubazna prema njemu svo vreme, ali je on i dalje bio očaran njom. Kada su njihova kola konačno nestala sa vidika osećao sam olakšanje, ali i usamljenost. Polako sam se spakovao, zaključao stan i vratio se u Vorčester. Putovanje kući je bilo verovatno najteže putovanje koju sam ikada imao. Bio sam sam, tako daleko od kuće i bilo mi je jako loše. Nisam se osećao baš dobrodošao u porodičnu kuću. Predpostavljao sam da sam jednostavno navikao da ne živim tu i imao sam utisak da im kvarim privatnost u njihovoj novoj, promenjenoj porodici. Nisu razumeli kako se osećam, pokušavao sam mnogo puta da im objasnim, ali oni jednostavno nisu bili "opremljeni" da to shvate. Postoje samo dve vrste ljudi koje su kvalifikovane da vam bilo šta objasne ili posavetuju vas u vezi s anksioznošću - ljudi koji je osećaju i ljudi koji su je osećali! Naravno, doktori, psiholozi i psihijatri mogu da je dijagnostikuju, razvijaju lekove i tretmane za lečenje, ali ako nikada nisu pripadali ovim dvema grupama, kao što sam već pomenuo, ne mogu biti stvarno kvalifikovani da razumeju. Moja majka je iskusila anksioznost posle dedine smrti i pila je lekove koji su joj stabilizovali stanje. Koliko znam, to joj se više nikada nije ponovilo. I čak iako je bila sklona da se saoseća i shvata moje stanje, ja sam se jednostavno osećao potpuno sam. Stalno sam se svađao sa roditeljima, što sam više tražio pomoć postajali su sve ljući. Ponekad se sve svodilo na začarai krug - što više tražim pomoć, sve me više ignorišu, a što me više ignorišu, ja se više borim da uvide problem i da mi pomognu. Mogu da razumem njihovu frustraciju što nisu mogli da mi pomognu, ali ponekad je sve što je potrebno - strpljenje, ljubaznost i poneki zagrljaj, a čini mi se da je to i bilo sve što mi je trebalo od njih... Ne mogu ih kriviti za njihovu nesposobnost da pomognu, svi smo mi proizvod svojih sopstvenih iskustava i okruženja, a oni nikada nisu istekli tu veštinu. Bog zna da ja nikada neću tako grešiti sa svojom decom. U to vreme sam uzimao između 20 i 40 mg Valijuma, Stelazin i Prozak svaki dan, svaka tableta stvorena da poništi negativne simptome (kako sam kasnije saznao) onih drugih.Kao između čekića i nakovnja! Do kraja raspusta sam bio na kraju nerava. Odlučio sam da ću se po povratku u Hol radikalno promeniti i biti produktivan, pa sam se i prijavio na Volvorhamptom univeryitet da tamo završim predavanja. Ipak sam pregurao 2 godine na univerzitetu u Holu i nisam hteo to da protraćim. Volverhampton univerzitet me je uskoro primio i to je bilo olakšanje. Rešio sam i da pokušam da radim preko leta, neki poslovi bi mogli da mi poprave CV i pruže mi tako potrebnu finansijsku potporu.Nisam baš bio u stanju da radim, ali sam verovao da sam sam ionako "proklet" i radio ne radio, šta imam da izgubim? Kontaktirao sam lokalnu TV stanicu i uspeo da dobijem privremeni posao. Studio je bio bukvalno niz ulicu, uspevao sam do njega da stignem a da ne izgubim kontrolu, ali osećaj gušenja je i dalje bio tu. Počeo sam da radim i posle kratkog vremena sam shvatio da mi je šefica lepa i pametna. Odmah smo se zbližili, vrlo brzo razvijajući lepo prijateljstvo, koje se postepeno pretvorilo u vezu, ali je ona bila u to vrme bila u jednoj dugogodišnjoj vezi za koju je tvrdila da je mrtva. Nije ništa znala o mom stanju, a ja sam prilagodio svoj život i naše druženje na taj način i sa toliko veštine, da ona o tome ništa nije saznala. Raskinula je sa svojim dugogodišnjim partnerom posle prilično burne svađe, ali mu se, zbog osećaja krivice, vratila posle mesec dana. Naravno da sam bio razočaran ali sam poslušao savet prijatelja i ostao po strani, da bih joj dao vremena da sama donese odluku, ali sam i protiv svoje volje stalno razmišljao kako sam je izgubio zauvek. Posle još jednog meseca, ona ga je konačno napustila i sve je bilo savršeno. Do tada je već saznala da imam neke zdravstvene probleme. To pitanje je jednom moralo da se potegne, tako da smo seli i ja sam joj sve ispričao. Bila je neverovatna, razumela je i saosećala se, ali sam siguran da nije pojma imala šta bi moglo da se desi i šta se uopšte dešavalo samnom. Još uvek sam uzimao neke doze Valijuma, Stelazina i Prozaka, ali tokom nekoliko poslednjih meseci mi se činilo da sam se nekako stabilizovao i neki simptomi su bili u opadanju, ali ću o tome još pričati kasnije. Vrlo brzo smo uspostavili solidnu vezu; medijum joj je rekao da će ona biti moj anđeo čuvar. Ispostavilo se da je bila u pravu. Nisam mogao poželeti partnera koji bi me više podržavao. Bilo bi joj tako lako otići, ali je uvek ostajala i podržavala me, ne znam šta bih radio bez njene podrške. Kako je vreme prolazilo i život postajao sve srećniji, počinjao sam da shvatam da je jedini podsetnik na simptome bolesti bio koktel lekova koje sam još uvek pio. Doze su bile prilično niske, neki ljudi su koristili i 5 do 10 puta veće i u to vreme imalo je smisla pomisliti da bi njima bilo mnogo teže odvikavanje, ali sada znam da je apstinencijalna kriza nezavisna od doze lekova koje koristimo. Konačno sam prešao u novu ambulantu, preselili smo se u obližnji gradić i ja sam zarađivao nešto para radeći ograničeno radno vreme na TV stanici. Još uvek nisam putovao i imao sam svakodnevne napade panike. Većinu vremena sam se osećao bolesni, ali se dalo izdržati. Za to sam više mogao zahvaliti samouveravanju da neću umreti, nego što sam se stvarno bolje osećao. Najuznemirujući simptom je bila impotencija, infekcije urinarnih organa, paraliza, osipi,dijareja i tinitus. Ostalo su bili ono što bih ha nazvao klasičnim simptomima anksioznosti i kao takve sam ih mogao zanemariti. Niko nije mogao objasniti šta mi se to događa, svi rezultati pretraga su bili negativni, homeopate, imunolozi, psihijatari i psiholozi nisu imali pojma. Osećao sam se napušten od ljudi koji bi morali znati u čemu je problem. Sigurno nisam jedina osoba na svetu koja pati od ovog stanja... ili jesam? U lokalnoj bolnici je počeo da radi novi pripravnik i rešio sam da zakažem kod njega. Moja logika je bila da je doktor koji je u skorije vreme završio studije, sigurno više obavešten o najnovijim terapijama i dostupnim lekovima.Njegova prva reakcija je bila totalno zgražanje i neverica, prvo što je bilo koji doktor mogao tako dugo da me drži na dijazepamu, a drugo da je jedna u stvari generalno zdrava osoba mogla biti toliko dugo pogrešno lečena bez adekvatne dijagnoze od strane toliko stručnih lica. Nastavak prevela - Una Nisam povjerovao ni u kakva obecanja o odvikavanju bez popratnih pojava. Ona mi je objasnila sta mi se sve moze desiti kad pocnem smanjivati Diazepam i njena predvidjanja su se obistinila. Odlucio sam da se zadrzim na dozi od 2 mg, kao i da prekinem smanjivanje doze sitnim zagrizima tablete, sto su mi ranije savjetovali da radim. Poceo sam da uspostavljam novi rezim pozitivnog razmisljanja o onome sto sam odlucio, ali sam u isto vrijeme bio jako uplasen onim sto bi se moglo desiti. Vec prvi dan sam se osjecao bolje, ne sasvim dobro, ali nekako drugacije, recimo. Smanjivao sam dozu za male komade, ali je to bilo dovoljno da osjetim promjenu. Sad mi je jasno da je takvo smanjenje i nezadrzavanje na jednoj dozi imalo poseban uticaj na proces moje terapije. Drugog dana sam se osjecao veoma napeto. Probudio sam se sa istim onim poznatim osjecajem unutrasnje drhtavice, a sve to praceno osjecajem i mislima o tamnoj buducnosti i sudbini. Pretpostavljam da sam se do tada vec navikao na slicna osjecanja, pa sam se lako aklimatizovao i prilagodio novim simptomima. Slicna osjecanja sam dozivio i ranije i, iako nisam zelio da se vrate, nisu me toliko plasila. Prepustanje sebe simptomima je zapravo bio veoma vazan dio mog oporavka. Nije to bilo prepustanje necemu nad cime nemamo kontrolu. Radilo se zapravo o osjecanjima, koja su ponekad znala biti jako neprijatna, ali naucio sam da sto im vise pridajemo vaznosti, to cemo produziti njihovu prisutnost. Nakon dvije sedmice, opet sam odlucio da smanjim dozu tableta. Odlucio sam da za cetiri nedjelje smanjim svoju dozu za pola miligrama, tako da svaka od mojih doza - jutarnja, popodnevna i vecernja iznosi 1mg. Ovakvo smanjenje ne zvuci kao veliki napredak, ali je zapravo imalo veoma dobar efekat. Postajao sam sve napetiji, osjecajuci neku vrstu recidiva. Imao sam utisak da sam cep na flasi, koju sam muckao cetiri godine i onda naglo otvorio. Moji nervi su ponovo ozivjeli, skupa sa zbunjenim mozdanim impulsima. Moji osjecaji su isli u krajnost, u jednom moment nisam znao kako se osjecam, a potom sam bivao preplavljen razlicitim osjecanjima, jos gorim nego prije. Imao sam osjecaj da me neko drzi za vrat. Dok sam hodao, moglo se vidjeti kako sam se tresao, a osjecao sam kao da me neka nevidljiva ruka gura da padnem na celo. Satima sam sjedio i dirao kosu, sto mi je na neki nacin davalo osjecaj da sam ziv. Osjecao sam da mi mozak polako otkazuje. Sad znam da je to bio samo jos jedan u nizu simptoma odvikavanja od tableta, kao proizvod zbunjenih nervnih impulsa. Stalno sam zvao ljekare u lokalnoj bolnici, danju i noci. Iako sam znao da sam im dosadio i iako mi je bilo jasno da je rijec o iracionalnim strahovima, nisam se mogao oduprijeti sebi. Sjecam se tako da sam stajao na prozoru gornjeg sprata svoje sobe, drzeci se za okvir prozora i telefonirajuci. Molio sam bilo koga iz bolnice za pomoc. Nisu mi dozvoljavali da dodjem. Jednom sam se ipak odlucio otici, pa su me vratili kuci. Osjecao sam se kao gubav, niko nije htio da mi pomogne. Zvao sam i djevojku po deset puta na dan, a ona je bila i tuzna i ljuta sto nije u stanju da mi pomogne. Plasio sam se da cu ostati i bez nje. Bio sam potpuno bespomocan. Povremeno sam osjecao derealizaciju, cudan osjecaj – kao da zivim u snu. Ponekad, kad bih se gledao u ogledalo, nisam bio u stanju da se prepoznam. Moji nosni otvori su mi se cinili kao tuneli, imao sam osjecaj da ne mogu kontrolisati svoje disanje. Imao sam jasno osjecanje da mozak u lijevom dijelu moje glave nekako strci iz mog cela, glava mi je bila sva utrnuta. Samo sam oci, koje su pekle, nekako osjecao drugacije. Davale su mi osjecaj da sam ziv. Bile su jako osjetljive na svjetlost. Pokusavao sam da objasnim ljudima svoje osjecaje. Govorio sam im da se osjecam kao da zivim u sopstvenoj podsvjesti i da samo zbog podsvijesti moje tijelo funkcionise. Moj svjesni um je polako otkazivao. Tada mi se moje objasnjenje cinilo savrseno jasno, ali ipak me niko nije razumio. Po citavu noc bih lezao budan, zureci u prostor. Cak i kad su mi oci bile zatvorene imao sam osjecaj da buljim u nesto. Kako cudan osjecaj, cime je izazvan? Zaspivao bih i budio se, moja djevojka je bila moj andjeo. Neko bi me drugi na njenom mjestu odbacio. Ona me je tjesila, drzala i ubijedjivala da je sve uredu. Nocima... Ponekad bih se jedva dovukao do kupatila. Bol u grudima je bio nepodnosljiv i ja sam mislio da mi srce otkazuje. Ponekad bih tako satima stajao drzeci se za umivaonik, polivajuci se hladnom vodom i zureci u lice u ogledalu, koje mi je uzvracalo pogled stranca. Bila je to osoba sa sivom kozom, upalim ocima, modrim usnama, koja se, znojece i tresuci se, vidno borila za dah. Imao sam osjecaj da ce mi srce iskociti. Tako snaznu napetost nisam osjetio nikad ranije. Tokom dana sam uglavnom bio sam. Posjetioci ne bi dolazili. Bio sam iznenadjen sto niko od moje porodice nije cak ni pitao kako sam. Nikada nisu zeljela pricati sa mnom, kad sam u velikim krizama. Uvijek su se javljali kad mi je bivalo bolje, da pitaju treba li mi kakva pomoc. Poceo sam osjecati da me oni zele iskjucivo zdravog, ili u slucajevima kad sam ja njiima za nesto potreban. Ovo je potkrepilo moje misli da sam sam na ovom svijetu, i to me je jos vise rastuzilo i unervozilo. Prosao sam kroz neka zaista zastrasujuca iskustva i simptome, kroz osjecaje koje bi i normalnog covjeka zbunile i uplasile. Nesto sto bi vecina ljudi opisala kao osjecanje pijanstva. Jednom sam tako sjedio u dnevnoj sobi i gledao Velsskog zmaja. Nikad nisam saznao da li sam sanjao ili halucinirao. Po citave dane sam sjedio na podu u dnevnoj sobi, i tako umotan u carsaf gledao TV. Nisam mogao sjediti na sofi, nije mi bilo ugodno. Osjecao sam toplotne promjene sve vrijeme. Smjenjivali su se periodi kad bih se znojio i kad bih se smrzavao. Osjecao sam ostre bolove u cijelom tijelu. Rebra, ruke, stopala, sve me je boljelo. Sada znam da su to bili simptomi vezani za hiperventilaciju. Cak i tokom dana, kad mi je bilo bolje, osjecao sam se kao da imam gripu – preznojavao sam se, tresao i osjecao se slabo. Ponovo sam poceo da brinem opsesivno za svoje srce. Stalno sam osjecao sopstveni puls. Ne znam sta sam htio da saznam, jer puls nije dovoljna informacija za utvrdjivanje bilo kakve dijagnoze. Iako nije imalo nikakvog smisla, ali moj napeti um je zelio da provjeri da li sam jos ziv. Nastavio sam da pratim svoj puls svakodnevno, sve dok mi se stanje nije pocelo popravljati. Mnogo kasnije sam u tramvaju primijetio mladica, koji je radio istu stvar i djelovao prilicno zabrinuto. Izgledao je potpuno zdrav, ali ja sam znao kroz sta prolazi. Zelio sam da porazgovaramo, ali nisam nasao prave rijeci da zapocnem razgovor. Ponekad sam osjecao kao da me usne svrbe i kao da je neka cudna energija u meni – u mojim rukama, nogama, plucima, ledjima. Kad bi se ove emocije intenzivirale, bih sve vise gubio dah. Jednom sam se osjecao kao da sam bacen u sobu, kroz sobu, osjecaj je bio toliko mocan, da je jednom moja djevojka skocila iz stolice pored mene. Ona bi tako dosla kuci nocu i podigla bi me sa sofe ili poda. Jedva da sam bio u stanju da stojim. Kad bismo izasli prosetati oko baste, ja sam visio na njoj, skoro bez snage da disem. Kad sam morao ici od dnevne sobe to toaleta, pridrzavao bih se za zid. Ponekad sam mislio da necu biti u stanju da ustanem citav dan, sve dok ona ne dodje. Pripremanje jela i pica bio je prevelik zalogaj za mene, jer bih u tom slucjau bio predaleko od telefona, koji mi je trebao ukoliko bi me uhvatio panicni napad. Zanimljivo je to da koga sam god od rodbine zvao za pomoc, nije se pojavio, a ona nije bila u mogucnosti da napusti svoj posao. Osjecao sam se tako sam. Kako se moje opste stanje pocelo poboljsavati, tako sam ja polako poceo da koristim Internet, koji nije bio samo dobro sredstvo skretanja paznje, nego i beskrajno vazan izvor informacija o mojim stanjima napetosti i panike. Shvatio sam da je oko mene mnogo ljudi, koji se osjecaju kao ja. Da sam bar mogao pricati s njima. Pokusao sam polako krenuti u setnju sam, ni sam ne znam koliko puta. Nisam uspijevao. Jednom sam dosao do prodavnice na uglu, ali sam se tu skoro zaledio. Pozvao sam djevojku, koja je dosla po mene. Bio sam tako uplasen. Kupci su mislili da sam potpuno lud. Osjecanja su bila jaka, a grcevi misica i stegnutost u grudima tako stvarni. Kako je vrijeme prolazilo, ja sam smanjivao doze Diazepama. Poceo sam zapazati napredak kod sebe i poceo sam izlaziti van cesce. Nisam putovao daleko, ali sam povremeno odlazio u prodavnicu ili na neke porodicne dogadjaje. Ponekad sam funkcionisao dobro, bez puno simptoma, napetost u grudima, grcevi i poteskoce u disanju. U drugim slucajevima, desavalo mi se da pocnem paniciti, ali sam ipak uspijevao da se iskontrolisem. Ponekad bih zavrsio u toaletu nekog paba, umivajuci se hladnom vodom. Moja rodbina je ignorisala te trenutke, ali me je ona, moj Andjeo, uvijek ispod stola cvrsto drzala za ruku. Kako bih uopste prezivio bez nje? Poceo sam shvatati da kolicina hrane koju unosim u organizam utice na stepen moje napetosti. Vise o ovome cu pisati kasnije, ali je ovo vjerovatno imalo veze sa promjenama krvi u seceru, kao i sa cinjenicom da mi je disanje bilo otezano. Nastavio sam od osjecam paniku u toku noci. Spavao sam svega dva do cetiri sata u prosijeku. Budio sam se naglo, srce mi je jako lupalo. Zastrasujuce, ali bezopasno iskustvo. Nakon cetiri mjeseca, uzimao sam dozu od pola miligrana, tri puta dnevno. Zatim sam odlucio da eliminisem svoju podnevnu dozu, a potom i nocnu. Sljedecih nekoliko sedmica sam osjecao intenzivnu nocnu paniku, ali bio je to drugaciji osjecaj. Imao sam osjecaj da postajem jaci i da me napetost ne napada tako snazno kao prije. Vremenom sam se osjecao sve bolje i bolje. Doveo sam sebe u stanje da se fizicki mogu nositi sa svim osjecajima i mislima, koji su me uznemiravale. Moji simptomi su se mijenjali, uznemirujuce misli polako iscezavale i ja sam ponovo poceo da se osjecam – kao ja. U pocetku sam vidio samo nagovjestaje”starog” mene. Pricajuci sa nekim ljudima, vracale su mi se davne uspomene i emocije. Ponekad bi to bile uspomene iz djetinjstva, ponekad miris skolskih rucaka. Jednom prilikom sam se smijao necemu sto sam cuo na TV-u, i odmah potom sam se zapitao – ko se to zapravo smije? Poceo sam da shvatam je Diazepam zajedno sa napetoscu privremeno paralizovao i moje emocije, ili dijelove moje licnosti. Plac, radost, i sva ostala osjecanja, koja normalni ljudi svakodnevno srecu i pokazuju, kod mene su bila kao utrnuta, zaledjena. Moja probava je i dalje bila problematicna, a nesto kasnije sam saznao da bi se moglo desiti da taj problem imam i trajno, jer Diazepam je vjestacki opustao moj stomak i funcije probave dugo vremena, tako da sad moj organizam nije bio u stanju sam da se izbori. Lijekovi i moja napetost su nepovratno uticali na nerve stomaka, koji su ukljuceni u probavu hranu. Iz sedmice u sedmicu mi je bivalo sve bolje. Panicni napadi su bivali sve blazi. Moj probavni sistem, medutim, nije vise bio u stanju da vari hranu koju sam ranije uzimao. Nisam se osjecao dobro kad bih uzimao tesku, masnu, jako zacinjenu hranu i poceo sam brinuti, jer mi se cinilo da je hrana generalno uticala lose na mene. Plasio sam se da cu razviti neki poremecaj ishrane, ukoliko se ne hranim ispravno. Sada znam da proces odvikavanja od Benzodiazepina izaziva pad secera u krvi. Kako unosenje hrane u organizam povecava nivo secera, tako je moj organizam bio popuno zbunjen. Secer mi je padao i rastao, a tako i moja energija. Osjecao sam se prilicno lose. Poceo sam osjecati simptome rapidnog stomacnog praznjenja. Cim bih pocinjao da jedem osjecao sam da sam sit, a onda sam svega par minuta nakon jela morao ici u toalet. U narednih par sedmica sam testirao koja mi hrana ne odgovara, i shvatio sam da treba da izbjegavam - skrobastu hranu. Poptuno sam prestao da jedem hljeb, krompir i paste i bilo mi je bolje. Ipak, nastavio sam da pazim na svoju ishranu. Kako su sedmice prolazile, ja sam se osjecao sve bolje. Moje tijelo se normalizovalo, simptomi su postajali sve rjedji, kao i panicni napadi, koji su, iako su se prorijedjavli, i dalje bili moj glavni problem. U naredna dva mjeseca sam se polako “skidao” sa Stelazemina, i iako sam se plasio da cu proci kroz zestoku aptsinencijsku krizu kao sa Dijazepamom, nije se desilo. Povremeno sam sam osjecao manje napade ankziosnosti, ali to je na srecu bilo sve. Sad znam da sam u to vrijeme imao kandidu u crijevima, sto je jedna od uobicajenih nus pojava uzimanja benzodiazepina. Ovaj mi problem ne smeta previse, jer pazim na svoju ishranu. Nesto kasnije cu opsirnije pisati o ovome problemu. Tek nedavno sam saznao da se to stanje zove Apstinencijski benzodijazepinski sindrom, te da sda se zapravo radi o sasvim zasebnoj i priznatoj - bolesti. Odlucio sam da potrazim pomoc od nadleznih ustanova, pa sam stupio u kontak sa psihologom koji se bavio kognitvno-bihejviaralnom terapijom. Ovaj ljekar je bio veoma priznat od strane Britanskog Udruzenja Psihoterapeuta. Udruzenje je za mene zaista bilo od velike pomoci, obezbijedivsi mi listu sa imenima najboljih psihoterapeuta u zemlji, a jedan od njih je radio na nekih petnaest milja od mene. Kognitivna terapija se sprovodi kao serija domacih zadaca u kojima se susrecemo sa situacijama, koje u nama stvaraju napetost. Uci nas, takodje, kako se suprotstaviti napetosti, nositi sa njom i promijeniti nacin razmisljanja i neka iracionalna vjerovanja u vezi sa nasom napetoscu. Kognitivna terapija ne podrzumijeva samo sjedenje i pricanje u sobi sat vremena. Naravno, i to se radi, ali ja sam sobu uvijek napustao sa puno novih znanja, koja sam odmah nesvjesno poceo primijenjivati u ispunjavanju mojih “domacih zadataka”. U jednom momentu sam shvatio da je disanje najodgovornije za stanje anksioznosti. Sto smo napetiji, to se misici grudi vise skupljaju i takodje postaju napeti, sto otezava normalno disanje. Isto se moze desiti ljudima koji satima sjede u jednom te istom, najcesce nepravilnom polozaju ili ljudima koji, zbog posla ili iz bilo kod drugo razloga, cesto drze tijelo u neprirodnom polozaju. Promjenom disanja, mnogi drugi procesi u tijelu se hemijski mijenjaju. Nivo oksigena i karbon diokisda moze bitno uticati na to kako se osjecamo i kako razmisljamo, pa je u medicini opsteprihvacena teza da nepravilno disanje moze izazvati napetost i depresiju. Kasnije cu reci nesto vise o tome. Kako sam se osjecao sve bolje, sto mi je i moj psihoterapeut potvrdio, odlucio sam da pocnem da se bavim nekim hobijem. Brzo sam shvatio da ce to biti fotografija, jer sam se i kao mladji zanimao za to. Bavljenje fotografijom podrazumijeva savrsenu mjesavinu kreativnosti i tehnicke vjestine, i ukjucuje vjezbe i tijela i uma. Kupio sam kameru, i kako u pocetku nisam jos bio siguran sam izvan kuce, uglavnom sam slikao zanimljive stvari oko kuce. Psa, cvijece, prijatelje koji su dolazili u posjetu. Malo pomalo, izasao sam u bastu i slikao je, potom sam krenuo ulicom i pravio zanimljive fotografije, na kraju sam se spustio na glavnu ulicu, pa u park i postepeno - sve dalje i dalje od kuce. Pogled kroz objektiv kamere mi je mnogo pomogao u savladavanju moje bolesti. Shvatio sam koliko ljepote oko mene postoji i kako sam te ljepote bio lisen predugo vremena, ne shvatajuci da je ona oko mene.. Koncentrisanje na to da napravim dobru fotografiju uticalo ja ne to da vise ne mislim samo o svojim opsesivnim mislima Potpuno se uzivljujuci u ovaj hobi, ja sam dopustio mojoj podsvijesti da se malo opusti. Konacno je prevladala moja svijest i ja sam poceo zaista da uzivam u fotografiji. Zelio sam da se osjecam dobro, jer sam se istinski nastojao posvetiti ovom hobiju. Logika je konacno preuzela svoju ulogu i ubrzo je podsvijest pocela da gubi uticaj, koji je na mene imala ranije.
Kad bi postojala ikakava kompenzacija za ono kroz sta sam prosao u apstinencijskoj krizi odvikavanja od Diazepama, takvu nadoknadu bih ja sigurno zasluzio. Koliko mi je poznato, Evropski sud je na udaru tuzbi bivsih zavisnika o benzodiazepinima, koji od velikih farmaceutskih kompanija traze kompenzaciju za to sto su proizvodili ove lijekove. Ukoliko uspiju, otvorice se kapija za bukvalno milione ovakvih zrtvi sirom svijeta.
Mi previse vjerujemo ljekarima, smatrajuci njihov sud nepogresivim. Ne trazimo drugo misljenje, rijetko pitamo za tretman koji nam je preporucen, lijekove, koji su nam prepisani ili nus pojave koje bismo mogli imati od njih. Mislimo i vjerujemo ljudima, samo zato sto imaju diplomu i godisnje pregledaju na stotine pacijenata, prepisuju lijekove i ustanovljavaju dijagnoze. Vjerujemo i mislimo da im je stalo. Ja sam zivi primjer da ovakva pretpostavka moze biti veoma pogresna. Izgubio sam osam godina, zbog bolesti koju sam mogao izbjeci. Niko me nije prisilio da uzmem tablete, ali uzeo sam ih jer su mi bile prepisane i jer sam vjerovao doktorima, koji su ih prepisivali. Za cetiri godine, koliko sam uzimao Diazepam, nikad nisam dobio stampan papir sa upustvima za upotrebu, niti sa detaljima o nus pojavama, kao i podatkom koliko se dugo ovakve tablete smiju koristiti. To je bila odgovornost ljekara, koju su oni izignorirali i zato ih ja smatram odgovornim za moju bolest. Oni, medjutim, i dalje zive lijepe, ugodne zivote, rade dobro placen posao i mirno spavaju. Ja danas pomazem drugim ljudima, koji su slicnoj situaciji u kojoj sam ja bio. Vecina njih nije zavisna o Valijumu, ali ga uzima pod nadzorom ljekara. Najcesce pitaju za savjete o anksioznosti i ja sam sretan kad mogu da im pomognem. Ono sto je sigurno jeste da anksioznost i depresija postaju sve ucestalije bolesti u danasnjem drustvu, bez obzira na zanimanje, kojim se neko bavi. Ljudi su u borbi sa nevjerovatnim osjecanjima. Analizirajuci tehnike, koje sam ja koristio u svom oporavku, ubrzo sam shvatio koje od njh zaista mogu pomoci drugim ljudima, a koje ne. Jos uvijek nisam naisao na osobu, kojoj nisam pomogao. Program koji sam na osnovu svog iskustva uoblicio zove se Devet stubova (baza, nosaca) – (Nine Pillars), a sastoji se od devet principa. Takodje sam, kao dodatno sredstvo, kreirao video kasetu, sa umirujucom muzikom i nacinima postizanja auto-hipnoze. Sada imam 34 godine i ove godine sam upravo realizovao dva plana – ozenio sam svoju djevojku-andjela i dobili smo prekrasnog sina. Nemam vise problema sa agorafobijom, nisam imao panicni napad tri godine, ali i dalje izbjegavam suvise stresne situacije. Vodim normalan zivot ponovo. Vozim se avionima, brodovima i ne plasim se novog jutra. Charles Linden
"Anksioznost i panični napadaji su abnormalne reakcije na normalne situacije". Kao moderna ljudska bića uključeni smo u život stresa na poslu, plaćanja računa i raznih socijalnih kontakata koja mogu biti izvor stresa. Ako pogledate unazad 100 godina, život prosječnog pojedinca se radikalno promijenio. Izloženi smo stresu iz raznih izvora koji nisu niti postojali prije 100 godina. Problem je u tome sto nismo fizički evoluirali u tako malo vremena da se možemo nositi sa sociološkim stresom, da modificiramo naše fizičko i kemijsko stanje kako bismo mogli funkcionirati efikasno pod takvim uvjetima. Nivoi anksioznosti su porasli kada su se javljale razne situacije koje su uzrokovale porast adrenalina u krvi. Adrenalin se luči da pripremi tijelo za "borbu ili bijeg". Ta funkcija je evoluirala da bi pripremila tijelo za akciju kada smo suočeni sa opasnosti i nužna je za naše preživljavanje. Kada je čovjek živio u daleko manje naprednom okruženju, u prapovijesti kada smo bili ne samo lovci, već i lovina, bili smo plijen mnogim divljim životinjama. Kada je planinski lav napao našeg pretka, izazvane su u tijelu razne kemijske reakcije kako bi ga pripremile za borbu ili za bijeg. Zato se i zove "borba ili bijeg" reakcija. Kako živčani impulsi koji dolaze do mozga signaliziraju opasnost, mozak šalje poruku adrenalinskim žlijezdama da puste adrenalin u krvotok. Tako tijelo postane sposobno za brze reakcije, snažnije je i laganije. Svi smo čuli fraze poput "tako me je bilo strah, skoro sam se usrao u gaće" ili slične. Tada je naše tijelo bilo u stanju "borbe ili bijega". OK, vratimo se na planinskog lava; da bismo bili sposobni pobjeći od njega tijelo se rješava mokraće i izmeta (da bi postalo lakše, i da bi mogli brze trčati). Voda se povlači iz tijela čineći usta suhim, najveći organ na tijelu - naša koža – problijedi budući da se krv skreće prema unutarnjim organima i mišićima. Krv koja je sakupljala apsorbirane hranjive sastojke u području crijeva je isto skrenuta, zbog čega se usporava probava; osjećaj koji često prati to stanje su poznati "leptirići u trbuhu", a može se manifestirati kao nagon za povraćanjem ili potpuno obustavljanje probave. Tijelo se počinje znojiti kako bi se ohladilo, a mišićna napetost uzrokuje drhtanje tijela. Osjeti se pojačavaju, zjenice se rašire kako bi oko bilo sposobno uhvatiti fine i brze pokrete, bolje čujemo kako bismo mogli detektirati tihe šumove. Srce pumpa krv brže kako bi opskrbilo mišiće sa krvlju, a izgleda da i preskače kako se pojačava koncentracija adrenalina. Kako se svi ti procesi odvijaju, tijelo je pripremljeno za borbu ili bijeg. Lav napada i naše tijelo reagira tako sto trčimo najbrže sto možemo, spasimo se bijegom na drvo, adrenalin se potroši, rad srca se uspori i tijelo se vrati u normalu. Ok, sada zamislite isti scenarij, ali ovaj puta ispada da je lav u grmu zapravo bio zec, pa adrenalin ostaje neiskorišten jer nismo niti bježali niti se borili. Nivo adrenalina u krvi je sada viši nego što je bio. Pretpostavite da vam se to stalno događa. Kako vrijeme prolazi, tijelo se navikava na povišeni nivo adrenalina u krvi. Točno se to dešava našem tijelu u modernom vremenu. Bijes u prometu, brige oko novca, djeca koja se tuku, pritisci na poslu i razni računi koje treba platiti - sve to povećava nivo adrenalina u krvi. Tijelo je stalno u nekakvom odraženom stanju, spremno "na borbu ili bijeg". Neki ljudi se mogu nositi sa povećanom ekscitacijom, neki se čak bave opasnim sportovima kao sto je "bungee jumping" ili skakanje s padobranom, ali izgleda da oni imaju visi "normalni" nivo adrenalina. Panični poremećaji se obično razviju kao reakcija na strah od paničnog napadaja. Ovo je gotovo začarani krug budući da se osoba onda služi izbjegavanjem kako bi kontrolirala potencijalno anksiozne situacije. Tako razvije fobiju i poremećaj se pogoršava. TO JE NAUČENO PONAŠANJE! Kako sam napisao na početku knjige, kako se povećava nivo anksioznosti, podsvjesni um se prilagođava i mijenja svoju definiciju "normalnog", kako bi se prilagodio našem ponašanju. Ovo se događa iznova i iznova, i kako se anksioznost povećava i kako se počinju javljati panični napadaji, tako mozak pretpostavi da je stvaranje anksioznosti savršeno normalno i stvara se navika anksioznosti. ANKSIOZNI POREMEĆAJI Postoje 5 glavnih anksioznih poremećaja; možda ste iskusili jedan, dva ili više ovih stanja, a oni su:
|