1. odbrana 3 opatija monglan, francuska, prolećE 1790. 3 Nastojnicina pričA 6

Ketrin Nevil

OSMICA

1. ODBRANA

'Anatomija kritike', Nortrop Fraj

OPATIJA MONGLAN, FRANCUSKA, PROLEĆE 1790.

Skupina opatica prešla je put, a šuštave opatičke marame vijorile su im se oko glava poput krila velikih morskih ptica. Dok su gotovo lebdeći prolazile kroz veliku kamenu gradsku kapiju, pilići i guske su im se sklanjali s puta, lepečući krilima i gacajući po blatnjavim bari­cama. Svakog jutra opatice su, ćutke, dve po dve, kretale kroz zatamnjujuću maglu koja je obavijala dolinu, prema potmulom zvuku zvona što je dopirao sa brda iznad njih.

Ovo proleće nazvale su le Printemps Sanglant, Krvavo Proleće. Trešnje su te godine procvale ranije nego obično, mnogo pre no što se otopio sneg na visokim planinskim vrho­vima. Njihove krhke grane povile su se do zemlje pod težinom vlažnih crvenih cvetova. Neki su govorili da je to što su procvale tako rano dobar predznak, simbol ponovnog rađanja posle duge i oštre zime. Ali onda su počele da padaju hladne kiše, cvetovi su se smrzli na granama, a dolina je osvanula pod debelim pokrivačem od crvenih cvetova prošaranim smeđim prugama mraza. Nalik na ranu prekrivenu sasušenom krvlju. I za to se govorilo da je neki znak.

Visoko iznad doline uzdizala se Opatija Monglan poput kakvog ogromnog izdanka stene koji je izbio na vrhu planine. Do tog zdanja sličnog tvrđavi spoljašnji svet nije stizao gotovo hiljadu godina. Bila je sagrađena od šest ili sedam slojeva zidova podignutih jedan povrh drugoga. Pošto je prvobitno upotrebljeno kamenje tokom vekova podlokano, sa spoljašnje strane starih zidova podizani su novi, sa vidljivim potpornim stubovima. Tako se dobila jedna uznoseća arhitektonska mešavina čija je sama pojava pothranjivala glasine o tom mestu. Ta je opatija bila najstarija izvorna crkvena građevina u Francuskoj, na koju je još u davnim vreme­nima bačena kletva što će uskoro oživeti.

Dok su dolinom odzvanjali potmuli zvuci zvona, preostale opatice su jedna za drugom prestajale da rade, odlagale grabulje i motike, i kretale simetričnim prolazima između nizova trešanja ka vrletnom putu koji je vodio do samostana.

Na kraju duge povorke išle su dve mlade iskušenice, Valentina i Mirela, ruku pod ruku, pazeći gde spuštaju blatnjave čizme. Predstavljale su čudan dodatak sređenoj povorci opatica. Visoka, crvenokosa Mirela dugačkih nogu i širokih ramena više je ličila na zdravu seljanku nego na opaticu. Preko odežde nosila je tešku mesarsku kecelju, a crveni uvojci izvirivali su joj ispod marame. Pored nje je Valentina izgledala krhka iako su bile gotovo iste visine. Njena bleda koža činila se prozračnom, a svetli ten samo je još više isticao slap belo-plave kose koji joj je padao na ramena. Ona je svoju maramu gurnula u džep odežde, i nevoljno je koračala pored Mirele, gacajući po blatu.

Te dve mlade žene, najmlađe opatice u samostanu, bile su rođake po majkama, i obe su još kao male ostale bez roditelja za vreme strašne kuge koja je opustošila Francusku. Osta­reli grof de Remi, Velentinin deda, poverio ih je Crkvi, kojoj je zaveštao znatan deo imanja kako bi ih obezbedio posle svoje smrti.

Usled naročitih okolnosti pod kojima su odgojene, među njima je stvorena neraskidiva veza; njih dve su pucale od neobuzdanog obilja mladalačkog veselja. Nastojnica je često slušala kako se starije opatice žale da takvo ponašanje ne priliči usamljeničkom životu, ali sasvim dobro je znala da je bolje zauzdavati mlade duhove nego ih bezuspešno lomiti.

Nastojnica je takođe osećala izvesnu naklonost prema rođakama bez roditelja, što je bilo neobično kako za nju kao ličnost tako i za njen položaj. Starije opatice bi se iznenadile kada bi saznale da je i nastojnica još od najranijeg detinjstva gajila slično iskreno prijateljstvo prema ženi od koje je bila odvojena već mnogo godina i mnogo hiljada milja.

Našavši se na strmom putu, Mirela je počela da gura neposlušne čuperke crvene kose nazad pod maramu i da vuče rođaku za ruku, držeći joj predavanje o gresima sporosti.

"Ako nastaviš da dangubiš, Časna Majka će nas ponovo kazniti", reče ona.

Valentina se otrže i stade da se vrti u krug. "Zemlja se guši u proleću", povika ona, zamahavši rukama, usled čega umalo nije izgubila ravnotežu i pala preko ivice stene. Mirela ju je povukla dalje uz izdajnički uspon. "Zašto moramo da sedimo zatvorene u tom zagušljivom samostanu kada napolju sve buja od života?"

"Zato što smo opatice", odvrati Mirela napućenih usana, povrativši korak i čvrsto držeći Valentinu za ruku. "I zato što je naša dužnost da se molimo za čovečanstvo." Ali topla izmaglica koja se dizala sa dna doline donela je sa sobom težak miris koji je sve natopio aromom trešnjinih cvetova. Mirela je pokušala da ne obraća pažnju na komešanja koja je ovo izazivalo u njenom telu.

"Hvala Bogu, još nismo opatice", odvrati Valentina. "Samo smo iskušenice sve dok ne položimo zakletvu. Još se možemo spasti. Čula sam starije opatice kako šapuću da se Francu­skom potucaju vojnici koji pljačkaju manastire, skupljaju sveštenike i teraju ih za Pariz. Možda će nekoliko vojnika stići i dovde te i mene povesti za Pariz. A onda me svake večeri voditi u operu i piti šampanjac iz moje cipele!"

"Nisu svi vojnici baš tako predusretljivi kao što ti to, izgleda, misliš", primeti Mirela. "Konačno, njihovo je da ubijaju ljude, a ne da ih vode u operu."

"Ne rade oni samo to", usprotivi se Valentina, a glas joj se pretvori u tajanstveni šapat. Stigle su do vrha brda gde je put postajao ravniji i znatno širi. Odatle je bio popločan zara­vnje­nim kockama tako da je podsećao na široke državne ceste kakve se mogu naći u većim gradovima. Sa obe strane puta bili su zasađeni ogromni čempresi. Uzdižući se iznad mora od trešnjevih stabala, izgledali su formalni i strogi, pa stoga i poput samog samostana nekako čudno neprimereni tom mestu.

"Čula sam", prošaputa Valentina rođaci na uvo, "da vojnici rade strašne stvari opaticama! Ako, na primer, kakav vojnik naiđe na opaticu u šumi, on istog časa vadi neku stvar iz pantalona, stavlja je u opaticu i počne njome da mrda. A kada završi, opatica dobije bebu!"

"Kakvo bogohuljenje!" povika Mirela, otrgnuvši se od Valentine i pokušavši da potisne smešak koji joj je poigravao oko usana. "Mislim da si, stvarno, suviše drska da bi postala opatica."

"Upravo to i ja stalno govorim", priznade Valentina. "Mnogo radije bih bila vojnikova nego Hristova nevesta."

Dok su se rođake približavale samostanu, mogle su da vide četiri dvostruka reda čempresa zasađenih kod svakog ulaza koji su obrazovali krst. Drveće ih je zaklonilo dok su hitale stazom kroz sve tmastiju maglu. Prošle su kroz kapiju samostana i prešle preko velikog dvorišta. Dok su se približavale visokim drvenim vratima glavne enklave, zvono je i dalje odjekivalo, poput posmrtne zvonjave što bruji kroz gustu maglu.

Obe su zastale pred vratima kako bi očistile blato sa čizama, na brzinu se prekrstile i prošle kroz visoki portal. Nijedna nije podigla pogled prema natpisu ispisanom nedoteranim franačkim slovima, koji je bio uklesan u kameni luk iznad portala, ali obe su znale šta tamo piše, kao da su im te reči bile uklesane u srca:

Proklet neka je onaj ko ove zidine sravni sa zemljom.

Samo ruka Božja može zauzdati kralja.

Ispod ovog natpisa stajalo je krupnim, kitnjastim slovima uklesano ime: "Carolus Magnus." On je bio taj koji je podigao ovu građevinu i bacio kletvu na one koji će je uništiti. Najveći vladar Franačkog carstva koje je postojalo pre više od hiljadu godina i koga su svi u Francuskoj znali kao Karla Velikog.

Unutrašnji zidovi opatije bili su mračni, hladni i vlažni od mahovine koja se tu nahva­tala. Iz unutrašnjosti svetilišta čuli su se šaputavi glasovi iskušenica koje su se molile i blago zveckanje krunica dok su brojale Ave Marije, Slave Bogu i Očenaše. Valentina i Mirela pohitaše kroz kapelu dok su se poslednje iskušenice spuštale na kolena, te krenuše tragom šapata do malih vrata iza oltara gde se nalazila radna soba časne majke. Jedna starija opatica žurno je unutra gurala poslednje vrdalame. Valentina i Mirela izmeniše poglede i uđoše s njima.

Bilo im je čudno što su uopšte pozvane u nastojničinu radnu sobu. U njoj je do tada bilo svega nekoliko opatica, a i to uglavnom samo radi ukora. Valentina, koja je često kažnja­vana, bila je u njoj čest gost. Ali ovog puta je opatijsko zvono pozivalo sve opatice. Nisu valjda sve opatice bile odjednom pozvane u radnu sobu časne majke!

Kada su ušle u veliku prostoriju sa niskom tavanicom, Valentina i Mirela su se uverile da su se tamo odista našle sve opatice iz samostana - njih preko pedeset. Sedele su u redovi­ma na tvrdim drvenim klupama postavljenim naspram Nastojničinog radnog stola i međusobno se došaptavale. Nema sumnje da su sve odreda mislile kako je sve to čudno; lica koja su se okrenula prema mladim rođakama kada su ušle bila su uplašena. Rođake zauzeše mesta u poslednjem redu klupa. Valentina potapša Mirelu po ruci.

"Šta ovo ima da znači?" prošaputa ona.

"Čini mi se da sluti na zlo", odvrati Mirela, takođe šapatom. "Časna majka je tako ozbiljna. A tu su i one dve žene koje nikada ranije nisam videla."

Na kraju dugačke prostorije, iza masivnog stola od uglačanog trešnjinog drveta, stajala je nastojnica, izborane i uštavljene kože koja je podsećala na stari pergament; međutim, i dalje je zračila snagom svog veoma važnog zvanja. Njeno držanje odisalo je bezvremenim dostojanstvom koje je stavljalo svima do znanja da već odavno živi u miru s vlastitom dušom, ali danas je bila mnogo ozbiljnija no obično, a takvu je opatice nikada ranije nisu videle.

Dve strankinje, mlade žene krupnih kostiju i velikih šaka, nadnosile su se nad njom, svaka sa po jedne strane, nalik na anđele osvetnike. Jedna je imala bledu kožu, tamnu kosu i sjajne oči, dok je druga veoma podsećala na Mirelu, svojim bledožućkastim tenom i kosom boje oraha, tek neznatno tamnijom od Mirelinih kestenjastih uvojaka. Iako su obe imale držanje opatica, nisu nosile odežde, već su bile odevene u jednostavnu sivu, putnu odeću koju je teško bilo opisati.

Nastojnica je sačekala dok sve opatice nisu sele, i vrata bila zatvorena. Kada je u prostoriji zavladala potpuna tišina, počela je da govori glasom koji bi Valentinu uvek podsetio na drobljenje suvog lišća.

"Kćeri moje", reče nastojnica, prekrstivši ruke pred sobom, "gotovo hiljadu godina Red Monglana boravi na ovoj steni, ispunjavajući svoju dužnost prema čovečanstvu i služeći Bogu. Iako smo odsečene od sveta, i do nas su doprla šaputanja o nemirima do kojih je u njemu došlo. Do ovog našeg malog skloništa stigli su nedavno nesrećni glasovi o tome da bi mogla biti ugrožena sigurnost koju smo tako dugo uživale. Donosioci tih vesti su ove dve žene koje stoje pored mene. Predstavljam vam sestru Aleksandrinu de Forban" - tu ona pokaza prema tamnokosoj ženi - "i Mari-Šarlot de Kordej, koje zajedno upravljaju Abej-o-Damom u Kanu, onom u severnim provincijama. Prerušene su proputovale celu Francusku, kakvo naporno putovanje, da bi nas upozorile. Stoga vas molim da pažljivo saslušate ono što imaju da nam kažu. To je za nas od najveće važnosti."

Nastojnica sede na svoje mesto, a žena koju je predstavila kao Aleksandrinu de Forban pročisti grlo i progovori tihim glasom tako da su opatice morale da načulje uši kako bi je čule. Međutim, njene reči bile su jasne.

"Sestre moje po Bogu", poče ona, "priča koju moramo da vam ispričamo nije za malodušne. Među nama ima onih koje su prišle Hristu u nadi da će spasiti čovečanstvo. Ima i onih koje su se nadale da će umaći od sveta. A ima i takvih koje su došle protiv svoje volje, ne osećajući se pozvanima." Kada to reče upre svoje tamne, sjajne oči pravo u Valentinu koja pocrvene do vrhova ušiju.

"Bez obzira na to šta smatrate da je bio uzrok vašem dolasku ovamo, on se od danas promenio. Sestra Šarlota i ja smo proputovale celu Francusku, prošle smo kroz Pariz i kroz svako selo na putu ovamo. Ne samo da smo videle gladne ljude, nego i one koji su umirali od gladi. Ljudi se po ulicama tuku za hleb. Nastaju klanice; žene po ulicama nose odsečene glave nabijene na kočeve. Puno je silovanja i još mnogo gorih stvari. Ubijaju decu, ljude muče po trgovima, a zatim ih razularena rulja čereči..." Opatice više nisu ćutale. Uzbuđeno su stale da žamore kada je Aleksandrina nastavila da podnosi svoj krvavi račun.

Mirela pomisli kako je čudno da jedna Božja žena priča takve stvari i da pri tom čak ni ne prebledi. I zaista, govornica nijednom nije povisila svoj tih, miran glas, niti joj je on dok je govorila i jedanput zadrhtao. Mirela pogleda Valentinu koja je sve to slušala zadivljenih, razrogačenih očiju. Aleksandrina de Forban je sačekala dok u prostoriji nije ponovo zavladao kakav takav red, a zatim je nastavila.

"Sada je april. Prošlog oktobra kralja i kraljicu pokupila je iz Versaja razbešnjena gomila i primorala ih da se vrate u Tiljeri u Parizu, gde su pritvoreni. Kralja su naterali da potpiše jedan dokumenat, takozvanu "Deklaraciju o pravima čoveka", kojom se proklamuje jednakost svih ljudi. Tako sada vladu kontroliše Narodna skupština; kralj nema prava da se meša. Naša zemlja je pred revolucijom. Posvuda vlada anarhija. Da bi stvari bile još gore, skupština je otkrila da u državnoj riznici nema zlata; kralj je državu doveo do bankrotstva. U Parizu veruju da neće živ dočekati kraj godine."

Opatice su bile zgranute i kroz prostoriju se razleže uzrujano šaputanje. Mirela nežno stegnu Valentininu ruku i obe nastaviše da zure u govornicu. Žene prisutne u ovoj prostoriji nikada ranije nisu čule da neko naglas izražava slične misli, tako da im je bilo nezamislivo da se nešto slično stvarno i dešava. Mučenja, anarhija, ubistvo kralja. Zar je sve to moguće?

Nastojnica lupnu šakom po stolu kako bi uspostavila red i opatice začutaše. Aleksandrina tada sede, a sestra Šarlota ostade sama da stoji kod stola. Njen je glas bio snažan, silovit.

"U skupštini sedi jedan jako zao čovek. Gladan je moći, iako sebe naziva pripainikom sveštenstva. Taj čovek je biskup od Otina. U rimskoj crkvi veruju da je on samo otelovljenje đavola. Priča se da je rođen sa raspolućenim kopitom, đavolovim znakom, da pije dečju krv kako bi ostao mlad, da upražnjava Crnu misu. U oktobru je taj biskup predložio skupštini da država konfiskuje sva crkvena dobra. Drugog novembra se za njegov predlog o sekularizaciji crkvenih dobara pred skupštinom založio veliki državnik Mirabo, i on je usvojen. Trinaestog februara počela je konfiskacija. Svaki redovnik koji se usprotivio uhapšen je i strpan u zatvor. A šesnaestog februara otinski biskup izabran je za predsednika skupštine. Sada ga više ništa ne može zaustaviti."

Opatice su bile krajnje uzbuđene, podizale su glas uplašeno vičući i buneći se, ali Šarlota je uspela sve da ih nadglasa.

"Mnogo pre no što je usvojena Odluka o sekularizaciji, otinski biskup raspitao se gde leže najveća crkvena blaga u Francuskoj. Mada u zakonu izričito stoji da na udaru treba prvo da se nađu sveštenici, a opatice da budu pošteđene, poznato nam je da je biskup bacio oko na opatiju Monglan. Uglavnom je svoja istraživanja usredsredio na Monglan. To smo požurile da vam saopštimo. Blago Monglana ne sme pasti njemu u ruke."

Nastojnica ustade i spusti šaku na snažno rame Šarlote Kordej. Zatim, osmehnuvši se, stade pogledom da prelazi preko redova opatica odevenih u crno, čiji su se kruti uštirkani šeširi talasali poput mora prekrivenog divljim galebovima. Ovo je bilo njeno jato, koje je tako dugo predvodila i koje možda za života više neće videti pošto otkrije ono što im je sada morala reči.

"Sada o svemu znate isto koliko i ja", reče nastojnica. "Iako mi je već mesecima poznato da nam se crno piše, nisam želela da vas uznemiravam dok nisam donela odluku. Tokom puta na koji su krenule odazvavši se mom pozivu, naše sestre iz Kana videle su stvari koje su potvrdile moje najgore slutnje." Opatice su sada sve od reda ćutale, tako da je vladala samrtnička tišina. Pored nastojničinog glasa više se nije čuo ni jedan jedini zvuk.

"Stara sam i verovatno će me Bog pozvati k sebi pre no što to i slutim. Kada sam se zaredila nisam samo položila zakletvu Hristu. Gotovo pre četrdeset godina kada sam postala Nastojnica Monglana, zaklela sam se da ću čuvati jednu tajnu, da ću je braniti svojim životom ako to bude potrebno. Sada je kucnuo čas da ispunim tu zakletvu. Ali da bih to učinila, deo tajne moram podeliti sa svakom od vas i zauzvrat vas zakleti da i same čuvate ono što ću vam poveriti. Moja je priča dugačka, i morate biti strpljive ako vam se učini da je sporo pričam. Kada završim, biće vam jasno zašto svaka od vas mora učiniti ono što mora biti učinjeno."

Nastojnica zaćuta kako bi otpila gutljaj vode iz srebrnog pehara koji se nalazio pred njom na stolu. Zatim nastavi.

"Danas je četvrti dan aprila, leta gospodnjeg 1790. Moja priča počinje jednog drugog četvrtog aprila pre mnogo godina. Priču mi je ispričala moja prethodnica, isto onako kao što ju je svakoj nastojnici pričala njena prethodnica prilikom upućivanja u dužnosti, tokom svih godina od kada postoji ova opatija. A ja je sada pričam vama..."

NASTOJNICINA PRIČA

Četvrtog aprila 782. godine u Orijentalnoj palati u Ahenu održavao se veličanstveni festival u čast četrdesetog rođendana slavnog kralja Karla Velikog. Bili su pozvani svi plemići iz njegovog carstva. Središnja palata sa svojom kupolom u mozaiku i slojevitim kružnim stepeništima i balkonima bila je ispunjena uvezenim palmama i ukrašena cvetnim girlandama. U velikim dvoranama muzičari su svirali na harfama i lutnjama među zlatnim i srebrnim svetiljkama. Dvorani, odeveni u purpur, grimiz i zlato, kretali su se kroz zemlju iz bajki, zaobilazeći žonglere, lakrdijaše i lutkarske predstave. U dvorište su doneti divlji medvedi, lavovi, žirafe i kavezi sa golubovima. Pravo veselje počelo je još nedeljama pre kraljevog rođendana.

Vrhunac proslave bio je sam taj dan. Kralj je ujutro stigao u glavno dvorište okružen sa svoje osamnaestoro dece, kraljicom i najomiljenijim dvoranima. Karlo Veliki je bio veoma visok, vitak i graciozan poput kakvog jahača ili plivača. Ten mu je bio preplanuo, a kosa i brkovi mestimično izbledeli od sunca. Celokupno njegovo držanje i izgled odavali su velikog ratnika i vladara najvećeg kraljevstva na svetu. Odeven u jednostavnu vunenu tuniku preko koje je nosio uski kaput od kuninog krzna i kao i uvek opasan mačem, prošao je kroz dvorište pozdravivši se sa svima odreda, nudeći ih da se posluže osvežavajućim napicima kojih je bilo u izobilju na bezbrojnim stolovima u dvorani.

Kralj je za taj dan bio priredio nešto naročito. Pošto je bio izuzetno vešt vojni strateg, veoma je voleo jednu igru. Bio je to šah - poznata ratnička igra, igra kraljeva. Na svoj četrdeseti rođendan, Karlo Veliki je predložio da igra protiv najboljeg šahiste u kraljevstvu, vojnika po imenu Garin Frank.

Garin je ušao u dvorište praćen trubama. Akrobati su skakali i prevrtali se pred njim, mlade žene su išle ispred njega i posipale palminim lišćem i ružinim laticama tle po kome je hodio. Garin je bio vitak, bled mladić ozbiljna izraza lica i sivih očiju; služio je u zapadnoj vojsci. Kada je kralj ustao da ga pozdravi, on kleknu pred njim.

Šahovsku garnituru je u veliku dvoranu unelo osam crnih slugu odevenih u mavarske livreje. Ove ljude kao i šahovsku tablu koju su nosili iznad glava, poslao je kralju na dar Ibn-al-Arabi, muslimanski guverner Barselone, u znak zahvalnosti zbog pomoći koju mu je kralj uputio protiv pirinejskih Baska pre četiri godine. Za vreme povlačenja iz ove čuvene bitke, u Ronsesvalskom prolazu u Navari, ubijen je kraljev voljeni vojnik Hruland, junak "Pesme o Rolanu". Ne želeći da se podseća na taj tužan događaj, kralj nikada nije koristio tu šahovsku garnituru, niti ju je javno pokazivao.

Ceo dvor se divio veličanstvenoj garnituri postavljenoj na sto u dvorištu. Iako je bila delo ruku arapskih vrhunskih majstora, na figurama su se primećivali tragovi njihovog indijskog i persijskog nasleđa. Jer bilo je onih koji su verovali da se ova igra igrala u Indiji još od četiristote godine pre rođenja Hrista i da je stigla u Arabiju preko Persije kada su je Arapi osvojili 640. godine.

Tabla, cela izrađena od srebra i zlata, predstavljala je kvadrat čije su ivice bile dugačke čitav metar. Figure od filigranski precizno obrađenih dragocenih metala bile su ukrašene rubinima, safirima, dijamantima i smaragdima, nebrušenim, ali fino uglačanim, od kojih su neki bili veličine prepeličjih jaja. Bleskajući i svetlucajući na svetlosti lampi u dvorištu, kao da su sijale nekom unutrašnjom svetlošću koja je hipnotisala promatrače.

Figura zvana šah ili kralj, bila je visoka petnaest centimetara i prikazivala je krunisanog muškarca kako jaše na slonu. Kraljica ili Ferz, sedela je u natkrivenoj nosiljci ukrašenoj dragim kamenjem. Lovci su bili slonovi sa sedlima obloženim retkim draguljima; konji divlji arapski hatovi. Topove ili kule zvali su Rukhkh, što je bila arapska reč za "kočiju"; njih su predstavljale velike kamile koje su na leđima nosile stolice u obliku tornjeva. Pešaci ili pioni, kako ih mi danas zovemo, bili su ponizni pripadnici pešadije visoki sedam centimetara sa malim dragu­ljima umesto očiju i dragim kamenjem posutim po drškama mačeva.

Karlo Veliki i Garin priđoše tabli sa suprotnih strana. Kralj zatim, podigavši uvis ruku, izgovori reči koje zaprepastiše one dvorane koji su ga dobro poznavali.

"Predlažem opkladu", reče on čudnim glasom. Karlo nije bio čovek koji voli da se kladi. Dvorani se zbunjeno zgledaše.

"Ako me moj vojnik Garin pobedi, podariću mu onaj deo svog kraljevstva što se proteže od Ahena do pirinejske Baskije i ruku svoje najstarije kćeri. Ako izgubi, u zoru će biti pogubljen u ovom istom dvorištu."

Dvorani se uskomešaše. Svi su znali da je kralj toliko voleo svoje kćeri da ih je prekli­njao da se ne udaju za njegova života.

Kraljev najbolji prijatelj, vojvoda od Burgundije, ščepa ga za ruku i povuče u stranu. "Kakva je to opklada?" prošaputa on. "Upravo si predložio opkladu dostojnu kakvog pijanog varvarina!"

Karlo sede za sto. Izgledao je kao da je u transu. Vojvoda se našao pred zagonetkom. I sam Garin bio je zbunjen. Zagledao se u vojvodine oči, a zatim bez ijedne reči zauzeo svoje mesto s druge strane table, prihvativši opkladu. Obavili su izvlačenje figura, i sreća je htela da Garin dobije bele figure, što mu je obezbedilo izvesnu prednost jer je igrao prvi. Igra poče.

Što je igra više odmicala, verovatno usled napetosti cele situacije, igrači su vukli poteze s takvom odrešitošću i tačnošću da je to prelazilo okvire obične igre, kao da je neka tuđa, nevidljiva ruka lebdela iznad table. S vremena na vreme se čak činilo kao da se figure same od sebe pomeraju. Igrači su bili ćutljivi i bledi, a dvorani su lebdeli nad njima poput duhova.

Posle gotovo jednog časa igre vojvoda od Burgundije primeti da se kralj čudno ponaša. Lice kao da mu se odjednom svo zboralo i činilo se da je nepažljiv i rasejan. Garina je, takođe, spopao neki neobični nemir, pokreti su mu bili brzi i trzavi, a čelo mu se kupalo u hladnom znoju. Oči obojice bile su prikovane za šahovsku tablu od koje kao da nisu mogli da ih odvoje.

Karlo iznenada skoči na noge, prevrnuvši tablu i poobaravši sve figure na pod. Dvorani se povukoše kako bi napravili prolaz u krugu. Kralja spopade strašan i neopisiv bes. Počeo je da čupa kosu i da se bije u grudi poput kakve divlje zveri. Garin i vojvoda od Burgundije mu pritrčaše, ali ih on odgurnu. Tek šestorica plemića uspeše da savladaju kralja. Kada su ga konačno smirili, on se u čudu osvrnu oko sebe, kao da se tek u tom trenutku probudio iz kakvog dugog sna.

"Gospodaru", zausti lagano Garin, podigavši jednu od figura sa poda i pruživši je kralju, "možda bi bilo najbolje da prekinemo ovu partiju. Figure su popadale, a ja ne mogu da se setim nijednog jedinog povučenog poteza. Sire, plašim se ove mavarske garniture za šah. Verujem da je u vlasti neke zle sile koja vas je primorala da se kladite u moj život?"

"Garine", poče oprezno vojvoda od Burgundije, "poznato ti je da kralj ne veruje u slične praznoverice, da ih smatra paganskim i varvarskim. Zabranio je na dvoru nekromantiju i vračanje..."

Karlo Veliki ga prekide slabim glasom, kao da je neopisivo iscrpljen. "Kako Evropu da prosvetlim u hrišćanskom duhu kada vojnici moje vlastite vojske veruju u čini?"

"Ova magija se upražnjava u Arabiji i po celom istoku od početka vremena", odvrati Garin. "Ja u nju ne verujem, niti je razumem. Ali"... Garin se naže nad kralja i zagleda mu se u oči... "i vi ste osetili njenu snagu."

"Obuzeo me je strašan bes", priznade Karlo Veliki. "Nisam mogao da vladam sobom. Osećao sam se kao što se čovek oseća u zoru pred bitku, u trenutku kada trupe kreću u juriš. Ne umem to da objasnim."

"Ali sve što postoji, postoji s razlogom", začu se nečiji glas iza Garina. On se okrenu i ugleda crnog Mavara, jednog od one osmorice koji su uneli šahovsku tablu u prostoriju. Kralj dade glavom znak Mavaru da nastavi.

"Iz Vatara, mesta našeg rođenja, potiče drevni narod po imenu Badavi, 'stanovnici pustinje'. Među njima vlada uverenje da je najčasnija ona opklada koja se plaća krvlju. Kažu da će jedino opklada krvlju ukloniti Hab, crnu kap u ljudskom srcu koju je arhanđeo Gavrilo uklonio iz Muhamedovih grudi. Vaše veličanstvo se kladilo u krv nad ovom tablom, kladili ste se u čovečji život, najviši oblik pravde. Muhamed kaže: 'Kraljevstvo trpi Kufr, neverovanje u al-Islam, ali kraljevstvo ne trpi Zulm, to jest nepravdu.'"

"Opklada koja se plaća krvlju uvek je opklada zla", odvrati Karlo Veliki. Garin i vojvoda od Burgundije u čudu se zagledaše u kralja, jer nije li on pre samo jedan sat predložio jednu takvu opkladu?

"Nije!" odvrati tvrdoglavo Mavar. "Kroz opkladu koja se plaća krvlju čovek može dospeti u Ghutah, zemaljsku oazu - raj. Ako neko predloži takvu opkladu nad tablom Šatranja, onda sam Šatranj sprovodi Sar!"

"Šatranj je mavarsko ime za šah, gospodaru", primeti Garin.

"A šta je 'Sar'?" upita Karlo Veliki, polako ustajući. Bio je viši od svih prisutnih.

"Osveta", odvrati Mavar bezizražajna lica. Zatim se pokloni i odmaknu od kralja.

"Igraćemo novu partiju", objavi kralj. "Ovoga puta, bez opklade. Igraćemo iz ljubavi prema samoj igri. Nema ničeg u tom budalastom praznoverju koje su izmislili varvari i deca." Dvorani počeše ponovo da ređaju figure. Celom prostorijom prostrujaše uzdasi olakšanja. Karlo se okrenu prema vojvodi od Burgundije i uhvati ga za ruku.

"Zar sam odista predložio takvu opkladu?" upita on tiho.

Vojvoda ga zaprepašćeno pogleda. "Jeste, gospodaru", odvrati. "Zar se ne sećate?"

"Ne", odgovori tužno kralj.

Karlo Veliki i Garin sedoše ponovo za sto. Posle izuzetne borbe, Garin je izvojevao pobedu. Kralj ga je nagradio imanjem Monglan u Nižim Pirinejima i dodelio mu titulu Garina od Monglana. Kralj je u toj meri bio zadovoljan Garinovim majstorskim igranjem šaha da je ponudio da mu sagradi tvrđavu iz koje će moći da brani teritoriju koju je osvojio. Posle mnogo godina, kralj je Garinu poslao naročiti dar - veličanstvenu šahovsku garnituru kojom su odigrali svoju slavnu partiju. Od tada se ona zove "Monglanska garnitura."

"To je priča o Monglanskoj opatiji", reče nastojnica, završivši priču. Zatim pogledom pređe preko mora ćutljivih opatica. "Posle mnogo godina, kada se Garin od Monglana razboleo i kada je osetio da mu se bliži kraj, zaveštao je crkvi svoj posed Monglan, tvrđavu koja će postati naš samostan, kao i čuvenu šahovsku garnituru zvanu Monglanska garnitura."

Nastojnica napravi malu pauzu, kao da nije bila sigurna treba li da nastavi. Konačno ipak ponovo progovori.

"Garin je oduvek verovao da Monglanska garnitura ima veze sa nekom užasnom kletvom. Još mnogo pre no što je prešla u njegove ruke čuo je rđave glasine vezane za nju. Pričalo se da je Šarlot, nećak Karla Velikog, ubijen za vreme partije šaha nad tom istom tablom. Bilo je i čudnih priča o krvoprolićima i nasilju, pa čak i o ratovima, u kojima je ova garnitura odigrala ulogu.

Osam crnih Mavara, koji su dopremili Karlu Velikom ovu garnituru iz Barselone, preklinjali su ga da i sami pođu u Monglan sa njom. Kralj im je to dozvolio. Uskoro je Garin otkrio da se u tvrđavi obavljaju tajanstveni noćni obredi koje su, kako je bio ubeđen, predvodili upravo Mavari. Garin je počeo da se pribojava svoje nagrade kao da je đavolovo oruđe. Naredio je da se garnitura zakopa u tvrđavi i zamolio Karla Velikog da zakune zid da je doveka štiti kako ne bi bila izvađena. Kralj je sve to primio kao šalu, ali ipak je udovoljio Garinovoj želji, mada na svoj način, i tako smo dobili natpis nad našim vratima."

Nastojnica ućuta - izgledala je tako slaba i bleda - a zatim posegnu za stolicom iza sebe. Aleksandrina ustade i pomože nastojnici da sedne.

"Šta se dogodilo sa Monglanskom garniturom, časna majko?" upita jedna od starijih opatica koja je sedela u prvom redu.

Nastojnica se osmehnu. "Već sam vam rekla da će nam životi biti u velikoj opasnosti ako ostanemo u ovoj opatiji. Kazala sam vam da su francuski vojnici tražili da konfiskuju crkvena blaga - u stvari, oni to već čine. Dalje sam vam rekla da je nekada, unutar ove opatije, zakopano blago neprocenjive vrednosti, ali koje možda u sebi nosi i veliko zlo. Stoga vas ne bi trebalo iznenaditi ako vam otkrijem da se tajna koju sam se zaklela da ću je čuvati kada sam postala nastojnica odnosi na Monglansku garnituru. Ona i dalje leži zakopana unutar zidova, i to ispod poda ove prostorije, i samo ja znam tačno mesto gde se nalazi svaka pojedinačna figura. Naš je zadatak, kčeri moje, da uklonimo ovo oruđe zla, da ga razbacamo što je dalje moguće, kako nikada više ne bi moglo biti sakupljeno na gomilu i kako se ne bi našlo u posedu onog koji žudi za vlašću. Jer ona poseduje snagu koja prevazilazi prirodne zakone i čovekovu moć poimanja.

Čak i da imamo vremena da uništimo te figure ili da ih nagrdimo da se ne mogu prepoznati, ja taj put ne bih izabrala. Nešto što poseduje tako veliku moć može se takođe upotrebiti i kao oruđe dobra. Zato sam se zaklela ne samo da ću čuvati tajnu gde je skrivena Monglanska garnitura, već i da ću je štititi. Možda ćemo jednoga dana, kada to istorija dozvoli, ponovo sakupiti sve figure i razotkriti njihovu mračnu tajnu."

Iako je nastojnica tačno znala mesto na kome je bila zakopana svaka figura, ipak su sve opatice iz samostana gotovo dve nedelje radile dok nisu iskopale Monglansku garnituru, te očistile i uglačale figure. Četiri opatice su zajedničkim snagama jedva uspele da izvade ploču iz kamenog poda. Kada su je očistile, otkrile su na njoj neke čudne simbole usečene ili izrezbarene u svakom kvadratu. Slični simboli bili su usečeni i na poleđini svake figure. U jednoj velikoj metalnoj kutiji našle su neku tkaninu. Uglovi te kutije bili su zapečaćeni nečim nalik na vosak, najverovatnije stoga da se tkanina ne bi uplesnjivila. Tkanina je bila od ponoćno plavog somota, bogato urešena zlatnim nitima i dragim kamenjem, a šara je podsećala na zodijak. U središtu tkanine nalazile su se dve isprepletene zmijolike figure spojene poput blizanaca tako da su obrazovale broj 8. Nastojnica je bila uverena da se ta tkanina koristila za pokrivanje Monglanske garniture kako ne bi bila oštećena prilikom prenošenja.

Kada se približio kraj druge nedelje nastojnica je rekla opaticama da se spreme za put. Kazala im je da će svakoj ponaosob izdati uputstva oko odredišta tako da nijedna neće znati gde se ostale nalaze. Time je htela da svede rizik na najmanju moguću meru. Pošto je Monglanska garnitura brojala nekoliko figura manje nego što je bilo opatica u samostanu, nijedna sem nastojnice neće znati koja od sestara je sa sobom ponela jedan njen deo, a koja nije.

Kada su Valentina i Mirela pozvane u radnu sobu, zatekle su nastojnicu za masivnim radnim stolom; zamolila ih je da sednu naspram nje. Na stolu se nalazila svetlucava Monglanska garnitura, delimično prekrivena ponoćno plavom izvezenom tkaninom.

Nastojnica odloži pero i podiže pogled. Mirela i Valentina sedoše i dalje se držeći za ruke; nervozno su iščekivale šta će im reći.

"Časna majko", užurbano poče Valentina, "želim da znate da ćete mi mnogo nedostajati kada odem, iako dobro znam da sam vam bila na teretu. Volela bih da sam mogla da budem bolja opatica i da vam nisam zadavala toliko brige..."

"Valentina", zausti nastojnica, osmehnuvši se kada je primetila kako Mirela gurka Valentinu u rebra ne bi li je ućutkala. "Šta si još htela da kažeš? Plašiš se da ću te rastaviti od tvoje rođake Mirele... je li to razlog za ova okasnela izvinjenja?" Valentina je zabezeknuto zurila u nju, pitajući se kako je nastojnica uspela da joj pročita misli.

"Ne treba da brineš", nastavi nastojnica. Zatim preko stola od trešnjinog drveta pruži Mireli list hartije. "Tu je zapisano ime i adresa čuvara koji će se brinuti o vama, a ispod nje sam navela uputstva za putovanje koje sam vama dvema namenila."

"Za obe!" povika Valentina, jedva se uzdržavši da ne skoči sa stolice. "Oh, časna majko, ispunili ste moju najveću želju!"

Nastojnica se nasmeja. "Da vas nisam poslala na put zajedno, Valentina, ubeđena sam da bi ti sama-samcijata pronašla načina da uništiš sve što sam ja tako pažljivo isplanirala, samo da bi ostala uz svoju rođaku. Pored toga, imam i valjan razlog što vas šaljem zajedno. Dobro me slušajte. Svaka opatica iz ovog samostana je zbrinuta. One čije porodice žele da ih prime nazad biće poslate svojim kućama. Za neke sam pronašla prijatelje ili dalje rođake koji će im pružiti krov nad glavom. Ona koja je u samostan došla sa mirazom, taj im novac sada vraćam da se same o njemu brinu i da ga čuvaju. Ako slični fondovi ne postoje, mlade žene šaljem u kakav dobar samostan u nekoj drugoj zemlji. U svakom slučaju, za sve moje kćeri obezbeđena su sredstva za put i potonji život." Nastojnica prekrsti ruke i nastavi. "Ali ti, Valentina, imaš sreće više od ostalih", reče ona. "Deda ti je ostavio pozamašan prihod, koji namenjujem obema, i tebi i tvojoj rođaci Mireli. Dalje, iako nemaš nikoga od porodice, imaš krsnog kuma koji se prihvatio odgovornosti da se brine o obe. Primila sam pismenu potvrdu da je voljan da se stara o vama. A sada pređimo na ono što je važnije."

Mirela je na trenutak pogledala Valentinu dok je nastojnica govorila o njenom krsnom kumu, a zatim je spustila pogled na list hartije koji je držala u ruci, na kome je nastojnica ispisala krupnim slovima: "M. Žak-Luj David, slikar", i ispod toga adresu, u Parizu. Nije znala da je Valentina imala krsnog kuma.

"Znam da će se", nastavi nastojnica, "kada zatvorim opatiju, u Francuskoj naći i takvi kojima se to uopšte neće dopasti. Mnogima od nas pretiće opasnost, naročito od strane muškaraca kakav je otinski biskup, koji će želeti da sazna šta smo to ovde pronašle i ponele sa sobom. Vidite, tragove svoga preduzetništva ne možemo potpuno prikriti. Možda će biti žena za kojima će se neko dati u potragu i pronaći ih. Možda će biti primorane da beže. Zbog toga sam izabrala osam između nas, koje će poneti po deo garniture, ali koje će ujedno biti i tačke za okupljanje na kojima će one koje budu morale da pobegnu moći da ostave figure. Ili uputstva kako da se ove pronađu. Valentina, ti ćeš biti jedna od tih osam."

"Ja!" uzviknu Valentina. Grlo joj se odjednom tako osušilo da je morala da proguta veliku knedlu. "Ali, časna majko, ja nisam... ja ne znam..."

"Pokušavaš da kažeš kako se na tebe čovek baš ne može osloniti", dopuni je nastojnica, osmehnuvši se iako joj nije bilo do toga. "Svesna sam toga i računam na tvoju trezvenu rođaku da mi u tome pomogne." Zatim je pogledala Mirelu koja samo klimnu u znak pristanka.

"Ovih osam opatica nisam izabrala samo na osnovu njihovih sposobnosti", nastavi nastojnica, "već imajući u vidu i strateške položaje njihovih novih prebivališta. Tvoj krsni kum, M. David, živi u Parizu, srcu šahovske table koju predstavlja Francuska. Kao poznati umetnik, uživa poštovanje i prijateljstvo plemstva, ali je takođe član Skupštine i neki ga smatraju vatrenim revolucionarom. Verujem da je u stanju da vas obe zaštiti ako bude potrebe. A i bogato sam mu platila da se brine o vama što bi trebalo da predstavlja dovoljan razlog da to i čini."

Nastojnica se preko stola zagleda u dve mlade žene. "Ovo, Valentina, nije molba", reče ona strogo. "Tvoje sestre se mogu naći u nevolji, a ti ćeš biti u mogućnosti da im pružiš pomoć. Tvoje ime i adresu dala sam nekima koje su već krenule kućama. Otići ćeš u Pariz i postupiti kako ti kažem. Imaš petnaest godina, što je dovoljno da shvatiš kako u životu ima i važnijih stvari od zadovoljavanja trenutnih želja." Nastojnica je ovo izgovorila dosta grubo, ali njeno lice potom smekša, kao što je to uvek bivalo kada bi pogledala Valentinu. "Pored toga, Pariz i nije tako loša kazna", dodade ona.

Valentina uzvrati nastojnici osmeh. "Nije, časna majko", složi se ona. "Kao prvo, tamo je opera, a možda će biti i prijema, a kažu da dame nose tako lepe haljine..." Mirela ponovo munu Valentinu u rebra. "Hoću da kažem, ponizno se zahvaljujem časnoj majci što je svojoj odanoj sluškinji namenila takvu sudbinu." Kada ovo ču, nastojnica prsnu u veseli smeh koji nije godio njenim ušima.

"Dobro, Valentina. Obe možete poći da se spakujete. Krećete sutra u zoru. Nemojte zakasniti." Ustajući, nastojnica podiže dve teške figure sa table i predade ih iskušenicama.

Valentina i Mirela jedna za drugom poljubiše nastojničin prsten i uz puno pažnje odneše svoje retko blago do vrata radne sobe. Ali pre no što su izišle, Mirela se okrenu i progovori po prvi put od kada su ušle u sobu.

"Ako smem da vas pitam, časna majko", poče ona, "kuda ćete vi poći? Mislićemo na vas i upućivati vam dobre želje gde god da se nalazili."

"Krećem na put na koji čeznem da pođem već preko četrdeset godina", odvrati nastojnica. "Imam prijateljicu koju nisam posetila još od detinjstva. U tim danima... znate, Valentina me veoma podseća na tu moju prijateljicu iz mladosti. Sećam se da je bila tako treperava, tako puna života..." Nastojnica zastade, a Mirela pomisli da je, ako se nešto slično može reći za jednu tako dostojanstvenu osobu, nastojnica u tom trenutku izgledala setna.

"Da li vaša prijateljica živi u Francuskoj, časna majko?" upita ona.

"Ne", odvrati nastojnica. "Ona živi u Rusiji."

Narednog jutra, pri nejasnoj, sivoj svetlosti, dve žene odevene u putničku odeću napustile su Monglansku opatiju i popele se u kola sa senom. Kola su prošla kroz masivnu kapiju i krenula niz obronak planine. Dok su napredovale ka udaljenoj dolini, spustila se slaba magla, zaklonivši ih od neželjenih pogleda.

Bile su uplašene, pa su se dobro umotale u pelerine, zahvalne što su u Božjoj misiji sada kada se vraćaju svetu iz koga su tako dugo izbivale.

Ali nije Bog bio taj koji ih je ćutke gledao sa planinskog vrha dok su kola lagano nestajala u tami doline. Visoko na jednom prevoju još pod snegom, iznad samog samostana, nalazio se usamljeni jahač na bledom konju. Pratio ih je pogledom dok kola nisu nestala u crnoj magli. Zatim je bez reči okrenuo konja i odjahao.