Bogdan Bogdanović Pismo Centralnom komitetu sk srbije (1)

Kakva graja, kakva zagluhnuta buka usplahirenih, uspaljenih, uspaljivih i zapaljivih reči?

"Drugovi, nemojte zapaljive reči gasiti benzinom. Ako se kaže da su neke reči zapaljive, nemojte benzinom. Hvala". Završetak jednog od nedavnih izlaganja.
41.

Simbolizam plamena kao heraldičke lekseme, štaviše, čak i kao metonimijske antistaljinističke stileme, kao figura koja istovremeno treba da označi i da potpomogne procese slobodne misli i da podrži njeno dostojanstvo... Ali, na žalost, postoje i obrnute baklje, i nadole okrenute buktinje.

Plamen je u heraldici netipičan znak, pogotovo u heraldici zemalja koje su svoje grobove naknadno iskomponovale prema sovjetskom uzoru. Na sojvetskoj paradigmi, u definitivnoj Staljinovoj stilizaciji, a u žitnom plaštu, prikazan je zemljin šar i sunce koje se sa istoka rađa, što valjda treba pročitati: "daleko je sunce, ali sve će vas obasjati!" Što se buktinje tiče, ona se dosta retko, ali provereno, može ponekad pronaći na "ekslibrisima", po bibliotekama slobodnih mislilaca, počev od XVIII veka, pa naovamo. U Srpskoj akademiji znanosti i umjetnosti imao sam čast, koji dan pre opraštanja od svih njenih časti, a povodom Titove smrti, da održim besedu o Titu i o simbologiji plamena... upisanoj u samo biće Nove Jugoslavije. Na žalost, u simbologiji je poznat i fenomen inverzije simbola. Navešću samo jedan primer: pitagorejska, pa zatim alhemičarska petokraka u srednjem je veku, vrhom nagore okrenuta, označavala božanski princip apsoluta, dok je vrhom prema dole a nožicama nagore jednostavno iskazivala blisko prisustvo- đavola. Dakle, svaka amblematska ideja, može se okrenuti naopako, invertovati se ili pervertovati, što će sasvim jednostavno reći da i vatre, naopako okrenute, nisu više amblemi slobodne misli, već piromanska alatka... Toliko za uvod.
42.

Ko se to igra vatrom? Ko je taj što poziva naše umorne i pometene duše na piromanska činodejstva? Na žalost, rekosmo, postoje i obrnute baklje, i nadole okrenute buktinje.

Okrenuti baklje naopako - ko nas na to poziva? Drugovi, ja to stvarno ne znam, ali baš kao i vi, nedavno sam mogao da pročitam u "Politici": Svečano spaljivanje Guberevca: "Bolnica za lečenje duševnih bolesnika... od davnina zvana Guberevac, seli se na življenja dostojnije mesto. Tim povodom, a kao znak inata prema doskorašnjoj zdravstvenoj politici..." itd. Zatim: "Stoga vas pozivamo da vašim prisustvom uveličate našu radostna SVEČANOM SPALJIVANJU GUBEREVCA... Dobro nam došli!" "Politika" koja je, malgre tout, još uvek pomalo i ona dobra stara "Politika", nije mogla da ne odvrati ironičnim otpozdravom: "Bolje vas naošli!"... Možda će mi neko reći da je u pitanju neka moderna vrsta terapije, ali ipak, ja gnusnost same zamisli razumem, i jedino mogu da razumem kao iracionalnu inauguraciju liturgije paljenja zgrada, bolnica, parlamenta... liturgije, koju, hteo-ne hteo, pamtim iz davnašnjih dana moje rane mladosti.
43.

Čovek je lepo rekao: drugovi, nemojte vatru gasiti benzinom... i u pravu je, jer piromanske liturgije otpočiju prvo u sferi reči, zapaljivih reči... dok se benzin već obilato sliva preko knjiga i biblioteka, preko biblioteka i bibliofila, naročito onih koji u svojim knjižnicama čuvaju raritete sa ekslibrisima iscrtanim u znaku vatre.

Čovek je lepo rekao: Drugovi, nemojte vatru gasiti benzinom! Paipak, dva-tri dana posle oine najave o paljenju Guberevca, svi smo jedne večeri u TV dnevniku mogli da vidimo kako se benzinom polivaju ne samo ideje, već i ljudi... Drugovi, da li ste gledali taj dnevnik, i zar vas nije sramota? - Mene je sramota! Koja energija mržnje, kakva eksplozija zlobe, koji udarci izvitoperenih argumenata bačeni na glavu jednog čoveka, u čiju kulturu, znanje, poštenje niko čak ni među prisutnima, nije posumnjao - ali su udarci, izgleda baš zato i bili toliko ostrašćeni. Da li je tačno da je Ivan Stojanović(3) neposredno pre toga, a zbog sranih smetnji, bio sedam dana u bolnici? Ako je tako, događaj bi se mogao shvatiti i kao pokušaj ubistva pred kamerama. A reč je bila o jednoj banalnoj direktorskoj smeni. U novoj Jugoslaviji, čak se i ratnim zločincima sudilo uz poštovanje elementarnih ljudskih prava. Koje je, međutim, sve uvrede imao saslušati taj čovek, koje navale reči zaguženih mržnjom!... Mislim da bi ovaj televizijski dnevnik trebalo obnoviti i ponoviti za sve jugoslovenske centre i dati ga na referendum sa jednim jedinim pitanjem: je li to Titova Jugoslavija?

Izjavljujem pod punom odgovornošću, da me je predstava teatra užasa, koji sam imao prilike da vidim i da pratim na TV ekranu, apsolutno porazila. Pitam se šta bih sve video i čuo da sam prisustvovao plenarnoj sednici CK SKS (zašto je novine sve češće nazivaju "plenumom"... nije li to jezički atavizam?). A šta bih tek došiveo da sam uzeo reč i izgovorio sve ovo što sam sada napisao? A da bih izgovorio; izgovorio bih! - Verovatno da ne bih nimalo mirno odslušao i odgledao kaštigovanje glavnog krivca, izumitelja nepočudnog jezika, prepunog kojekakvih jezičkih svinjarija: aluzija, alegorija, antiapologa, metarofa i ezopovskih zamki? Da li bi me možda i razračunavanje sa Pavlovićem, koje nisam video, baš kao i razračunavanje sa Stojanovićem, koje sam samo delimično video - podsetilo na ranu mladost i na Ufine žurnale iz godine 32/33, koji su bez ustručavanja, čak i sa hvalisanjem, prikazivali prva "ubistva pred kamerama" jevrejskih intelektualaca, i intelektualaca uopšte?

Tri ili četiri navedena događanja (hepeninga) nisu ni u kakvoj kauzalnoj vezi. Ali negativna energija zlih slika, podstaknuta zlom snagom magijske paralingvističke metode, nikada i ne sledi kauzalne matrice, već se preko njih bezobzirno preliva i zalančava u zapanjujuće nizanje eksplozije... Dokaz: da su vanumne, iracionane, monstruozne abrupcije predvidive, verovatno do njih u istoriji ne bi ni dolazilo.

Pet dana posle najavljene ritualne paljevine, tri dana posle one simbolične, dakako opet ritualne ljudske žrtve (mislim na Stojanovića), "Politika" sa velikim zakašnjenjem donosi sledeću vest iz Požarevca: "Dečaka sam operisao u avgustu. Sada je ležao nekoliko dana u bolnici da mu skinemo konce. Zadobio je tešku povredu levog oka-nanetu oštrim predmetom. Izgledi da se ponovo uspostavi funkcija ovog oka su minimalni... Velika nesreća zadesila je porodicu Bećiri; ovog leta 6. avgusta oko 21, 50 otišao sam (govori otac) u radnju za prodaju semenki... Nije prošlo mnogo vremena a Burim je dotrčao vrišteći pitao me: "Tata, imam li ja oko?"
45.

Ovu duboku deprimirajuću vest "Politika" je objavila sa velikim zakašnjenjem. U istom tom broju, i sa tipografski daleko jačim naslovom, može se pročitati jedna prvorazredna staronovogovornička tirada, pod naslovom: Kritikovan Borisav Srebrić... tj. - još jedno polivanje benzinom, šta bi drugo bilo.

"Predloženo je da se razgovara sa Borisavom Srebrićem u Požarevcu, da bi se videlo da li ostaje pri svom samostalnom istupanju"... Šta je to samostaqlno istupanje? Neveština novinara novajlije ili dobro uhodana staljinistička stilema, iz najboljih dana... de l'epoque, dakle, u originalnom stilu? Da li su, možda, druga istupanja bila kolektivna, ili kolektivno odnosno timski pripremljena? Ili pak, jednostavno, pseudoironični kliše treba razumeti na najjednostavniji način, kao da je B. S. već prebačen u kategoriju "drugova koji su čudno diskutovali" i da se već nalazi na nekom spisku. A onda, islednički filmski "geg" iz godina poznih četrdesetih: "Ako ostane pri ocenama koje je izneo na sednici CK SKS a koje su za požarevačke komuniste neprihvatljive, može se očekivati i više od predloga za razgovor".

("Tata, imam li ja oko?)

U sledećem broju "Politike": "Odgovornost Živane Olbine"... "Skrenuti pažju na ponašanje drugarice Olbine"... Ne može, jedno u NIN-u, a drugo u Slobodnoj Dalmaciji... Organ opozicije"... i najzad, na istoj toj strani gde je sve ovo natrpano, očigledno najvažniji, i najkrupnijim slovima otštampan naslov - "NEMA NIKAKVIH SPISKOVA!"

Oni "čudni" već su uveliko postali "nepo, željni"; nepoželjni su postali "antipartijski", doduše samo u nestašnim izjavama nekontgrolisanih slobodnih strelaca... Bilo kako bilo, širi se počast nedostojnog ponašanja i vrlo ružnog vladanja... pa ipak - nema nikakvih spiskova. To će nas, bar donekle umiriti. "Došlo je dotle, nastavio je (neki Žoržika Danden) da se u beogradskim redakcijama priča da postoje liste nepoželjnih, kao te liste su tobože u nečijim sefovima i samo se čeka trenutak da se obelodane. Na te liste se stavljaju stvaraoci, ugledni novinari, pokoji pisac..." Dobro, drugovi, ubedili ste me - nema nikakvih lista, nema spiskova, nema čudnih ni nepoželjnih među nama. Dobro, ali ipak, za svaki slučaj, stavite me, molim, na te vaše spiskove. Stavite me, jer više volim da se jednog dana moje ime čita na tim vašim hipotetičnim spiskovima sumnjivih, no na nekim drugim i drukčijim spiskovima (istorije)... spiskovima sasvim nesumnjivih.
P. S.

Da bih vam olakšao posao, a budući da je celo ovo pismo i napisano u ime odbrane slobode jezika (simbolično, baš u Vukovoj godini) napisao sam ga svojim neometenim, slobodnim jezikom kojim sam i pisao i govorio već četrdeset godina unatrag. Odredite - zaslužuje li - baš kao i Pavlovićev jezik - neke stroge, ili čak moža neke grozomorne sankcije?

Napomena:

1. Pismo je objavljeno u knjizi Mrtvouzice, Jezičke zamke staljinizma, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1988.

2. Reč je o naslovnoj strani lista "Student", koja je bila povod za osmu sednicu CK SKS.

3. Ivan Stojanović, ekonomista, direktor "Politike"