Bogdan Bogdanović Pismo Centralnom komitetu sk srbije (1)

Za analizu nekih specifičnijih daljih osobenosti staljinsko-plemenske -(nacionalističke) - paralingvistike (cf. Staljinsko pleme... roman, ako se ne varam) valjalo bi Glosaru pridodati još jedan broj glosema zakonitih, izgleda, i sasvim neizbežnih u trenucima filostaljinske patriotske simulacije. Kod tih i takvih glosema nagoveštavaju se ponekad i morbidne težnje da se omogući magijska promocija simulirane patriotske fraze u rang "mobilizacione" parole, i da se ubedljivost reči dovede, ma i prividno, do efektivnog, dakle, stvarno magijskog paroksizma. Evo.

Evo, sledi nekoliko karakterističnih naših i naških, nedavnih primera:

- krvave glave... koje se valjaju po podu

- leševi usnulih vojnika

- tela silovanih devojaka i žena - reči koje su se nedavno mogle čuti u Predsedništvu Gradskog komiteta neposredno pred istorijski plenum... Nadam se, želim da verujem da je u pitanju folklorna simulacija patriotskog vanumlja.

Ili:

(U daljnoj konsekvenci upornim ponavljanjem pseudopatriotskih glosema izazivaju se i izvesni šamanistički efekti koji postaju naročito aktivni kad se magijske želje opšteg tipa ukrste sa dotle prikrivenim potiskivanim osećanjem nacionalne frustriranosti... Neizbežne su analogije sa dovođenjem Velikog Vožda u koneksiju sa Petrom Velikim, a posebno sa Aleksandrom Nevskim, pogotovo, kad je ovaj potonji na brzinu bio priman u Partiju, negde 1942.

Da li je Srbija umorna od lidera, da li je uopšte umorna i od koga, i od čega, ili je, možda neograničeno neumorna? U parentezi, dakle, - poetične, polupoetične, sasvim nepoetične, a ipak lirske, bolje reći očajničke varijacije, moje lične, na već otpočetu temu: SRBIJA JE UMORNA OD LIDERA.

Da je Srbija umorna, dragi moji drugovi, to vi vrlo dobro znate, vaš kao i ja, kao što i svi znamo. Srbija je stvarno umorna, ali ne samo od lidera (ako je pravih i mudrih učitelja i predvoditelja ikada i imala), umorna je od polu-lidera, i od lidera, polutana, a njih je uvek bilo u zadivljujućim (i zadavljujućim) količinama, i nikada joj nisu zafalili. Umorna je ta naša Majka Srbija od lidera kojih nema i od njihovog pripovedanja i od njihovih "ribanja i ribarskih prigovaranja" i koja je, i bez svoje volje, ogrezla do preko uma svoga. Umorna je, kakvog li čuda, i od sopstvenog umornog razuma, od svog "narodskog" zdravog razuma koji ne razume više ništa... Umorna je ta naša Majka Srbija i od svoje polu-politizirane inteligencije i od svoje žestoko prepolitizirane poluinteligencije. Umorna je, rečju, od sops tvenih političkih "pozicija" i od svojih rođenih "opozicija". A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti. Umorna je i rezignirana egzodama talentovanih koji svake godine, u većem broju no Srbi i Crnogorci sa Kosova, ishode iz Srbije i Jugoslavije, ukleti besposlicom, ali i neutaženom mržnjom bezvrednih i nesposobnih.

Srbija je umorna od poigravanja nacionalnim dramama i od njihovog razbijanja u sitne aspre i groševe dnevne politike. Umorna je od svoje istorije koju ne razume i nad kojom se čudi. Umorna je od teških, tragičnih, možda i nesmislenih ratova koje je vodila, a još je umornija od sulude apoteoze tih ratova i od truba i doboša koji, i na uzmaku dvadesetog stoleća, još odjekuju u njenom duhu i sluhu.

Srbija je umorna od svoga straha od apstrakcija, od viših apstrakcija, pre svega, umorna je od svog uprošćenog rezonerstva, od svog konkretizma... najnekonkretnijeg na svetu. Umorna je od fabrika koje ne rade niti će proraditi, umorna je od zapuštenih i izopačenih gradova, od zagađene prirode i zatrovanih reka... Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula.

Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke samodestrukcije... Ne, nije to "dekonstrukcija" već nepovratno samorazaranje, samouništenje panikom od drugog i drugih, samouništenje nepovratnom zavadom sa drugim i drugima. To je samorazaranje heterofobijom i mizoneizmom; to je autodestrukcija samozatvaranjem u začarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve sigurnije obećavaju sve izvesniju sudbinu poslednjih balkanskih indijanaca u Evropi... Srbija je umorna od nepotrebne snage podivljalih reči koje je zavađaju samu sa sobom i svetom u kojem živi. Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume, od zavade sa Srednjom Evropom koju nipodaštava i prezire, umorna je od svoje neobjašnjive i komične austrofobije... devedeset i devet godina posle svega... umoirna je od svoje istočne opcije, od svoga narodnjaštva, od svoga slavjenofilstva, od svoje mini-mesijanske sveslobodarske opsecije, umorna je od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja, od svog večitog pravoverja, od svoje političke i svake druge ortodoksije...

Srbija je umorna da umornija ne može biti i zato je podložna zaluđivanju; podložna je mađijama i samomađijanju. Kad joj zafale magijske veštine probranih i sapetih reči na koje se toiliko navikla, batrga se u kučinama simbola i simbolizma, samu sebe zapliće a ne raspliće, a kada joj, svoj samozapretenoj, Đurđijančev slovar nije dostatan da isakaže svoje neshvatanje sveta u kome živi, gradi sopstvene, priručne simbološke vokabulare, i nepotrebno cepajući dušu svoju rastrže se između semiofilije i semiofobije. I na kraju je izigrana, zaglupljena i ponižena nadmudrivanjima svojih nedoučenih ikonodula i nedoumnih ikonoklasta.

Onaj staromodni Novogovor, dok jejoš bio sasvim mlad i svemoćan, ipak se, i tada, klonio svih izrađevina duha, oka i prstiju koje danas nazivamo znacima i simbolima. A kada se, iz praktičnih ili ideopropagandnih razloga morao miriti, bar sa nekim od njih, i usvajati ih, i tada je ostajao veomanepoverljiv pred mogućnostima njihovog tajanstvenog iskazivanja. Tu negde, čini se, tu bi se negde dali razabrati i daleki koreni naše sopstvene, srpske (i komunističke i nekomunističke) semiofobije. Zaostalo je u našim pokolebanim, i paralingvistikom razorno razdraženim dušama, mnogo nepoverenja, mnogo zebnje, zaziranja, stgraha, čak panike od nepoćudnog govora znakova i (što je isto, samo s druge strane osmotreno), mnogo predubeđenosti da se znacima i simbolima može "reći" više no što se srtvarno može iskazati... Naše bake su negovale svojevrsne veštine "govora cveća", ili čak - "govora lišća", a nešto docnije, rudimentarnim kodiranjem usposrtavljale su i svojevrstan "govor poštanskih maraka" - naivan način da se nemušto sporazumevaju sa svojim dilberima... Nešto od takvog, dozvolite mi, baš palanačkog neshvatanja stvarnih moći i stvarnih dosega "simbološke funkcije", pokazuje nedavna, ne mala uzbuđenost povodom nekoliko plakata i jednog famoznog nagriženog lista.(2) Dakle, nagrižen list (glogov, kažu - nisam proveravao) sa tragovima zuba nekog, kažu, vampira, to bi se, precizno rečeno, smelo protumačiti jedino kao parasimbološka figuracija, koja upravo kao svesna simulacija simbološkog iskaza nuišta sama po sebi ne kazuje. Jer simbol, pravi simbol, čak i kada nešto iskazuje - baš ništa ne kazuje. To je prvi postulat komaparativne (ipak naučne) simbologije... Znam da je malo teže shvatiti taj postulat, ali šta mogu. Drugim rečima, simboli su u načelu polisemični, ukoliko im nasilno ne nametnemo monosemiju - ali tada ih razaramo, i oni kao simboli prestaju da postoje i preobraćaju se u sintemu ili, nešto jednostavnije rečeno - preobraćuje se, (tj. preobraćuju ih oni koji ih kao simbole razaraju) u dizajnersko znakovlje, u potrošačke ili političke slogane.

Dakle, u svojoj prvoj pojavi, nagriženi list (valjda zubima vampira) parasimbološki je paradoks koji se jednovremeno i tobož nagoveštava i odmah samoironično ukida: jer koji bi vampir sam zarizao, tj. okusio smrtonosnu biljku? Ovo, i ovakvo moje tumačenje neskrivene logičke kontradikcije na kojoj je paradoks sazdan, strogo uzevši nije korektno, nije čak ni dozvoljeno, jer su simboli neprenosivi, znači neprevodivi na jezik diskursivne logike, čak i kad su više ili manje ironično odsimulirani. Prema tome, ako je neko od mlađih Srba, i sa smislom za humor, hteo da se podsmehne jednom... pre svega, ipak, izvinite... primitivnom mentalitetu zasnovanom na semiološkoj paranoji, onda je to magistralno i uspeo... Ali, sada nastupa nešto što više nije vic, nije čak ni anti-vic, nastupa nešto mnogo ozbiljnije i opasnije.

Nastupa sada najednom naše pravoverno i na osude uvek spremno ikonoborstvo. Udariti na slike, najbolji je način da se unapred i sigurno o bezbedi od uroka i urokljivih semioloških podvala. To je apotropajska (naivna, uzaludna itd.) logika svakog ikonoklazma. Na primeru koji ću razraditi, još će se jednom pokazati do koje su mere apsurdne paralingvističke sheme starogovorne svesti, čak i kada se iz sfere jezika prebace u svet likovnih priloga... značajnih po sebi, ali sasvim beznačajnih, svejedno.

U svakom slučaju, drugovi, ako iole imate volje da se upuštate u simbološke dišpute - onda, molim vas, oprezno. Sa simbolima samo vrlo oprezno, i što manje ih podvrgavajte diskursivnom raščlanjavanju! Ako ne verujete meni, verujte jezuitima, koji su zabranjivali tumačenje običnim, profanim rečima čak i sopstvenog, dakle, verskog znakovlja, a svu onu drugu ornamentiku i u njoj nagomilane metafore, alegorije, apologe i simbole kojima je, inače, jezuitski s til zvani barok obilovao u neograničenim količinama, prepuštali su ličnim, slobodnim, dakako i vrlo efemernim asocijacijama, pa i tumačenjima. Ali, pošto ste se već upustili (ili su vas na to naveli) da "pomerate što nije za pomeranje"(Platon), priupitajte se da niste možda izmanipulisani. Najviši stepen manipulacije ljudima je onaj, i onda je postignut, kada se oni dobro zapetljaju, pa i nehotično otpočinju sami objašnjavati ono što bi drugi (lukaviji) rado rekli. A za tu i takvu manipulaciju mogu dobrodoći beznačajni, nejasni i sasvim nedorečeni parasimbološki vicevi, koji po prirodi stvari i ne podležu mogućnostima iole ozbiljnog diskursivnog parafraziranja.

U dve reči, tehnika je ista ona koja je primenjena i u Vunenim vremenima... Svojim mudrim i pravovernim, i revnosnim "analizama" pesničkog jezika, proneli su tada naši drugovi (možda su neki od njih i sada, ovde, među vama) slavu jednog antititovskog slogana širom sveta. Ako i u ovom slučaju nastavite, drugovi dragi, sa sličnim amaterskim (čak i politički amaterskim) egzegezama, nemojte se čuditi ako uskoro Famozni Glogov List vidite i na nekim bedževima. Ko je, onda, i šta je doprineo čitavom tom hepeningu, i zašto?

Srbija je umorna da umornija ne može biti i podložna je svakovrsnim čarima i mađijama paralingvističke (i semiološke) paranoje. Jezičke zamke staljinizma prerastaju okvire govora i pisane reči, zalaze u svet likovnih umetnosti, pa idu i dalje, proširuju se i na semiologiju (i morbidni, dakle, klinički simbolizam) svakodnevnih pojava. Nameću nam se mračne liturgije, i otvaraju se mogućnosti za još mračnija tumačenja, predvidanja i za sve novija i novija autosugestivna činodejstva beznađa.

Činodejstva su to bezraložnog čina... l acte gratuit... izvan konteksta kulturnog smisla. Eto, tako, na primer, nigde se u svetu ne podjaruje tragalačka hajka za vodoskocima demontiranim i raznetim pre pola veka, niti se oko takvih banalnih dogodovština velegradske svakodnevice ispredaju sistematski satkane mreže za hvatanje nevidljivih krivaca. Sklon sam da i u ovoj čudnoj i naoko beznačajnoj pričici iz stvarnog života naše svakodnevice vidim dalekosežne recidive Đurđijančeve paralingvističke paranoje. Svuda, i na svako koraku, treba tražiti krivce; svakog treba okriviti, ili ga bar dovesti u situaciju da se priupita nije li i on sam pomalo kriv za sve i svašta, čak i za demontiranje jedne fontane koja je demontirana onda kada se većina inherentno okrivljenijh još nije ni pojavila na ovom svetu. Moram samo da napomenem da je ova najnovija para ili tačnije metalingvistička novela tajanstva i mašte, istovremeno i jednostavnija i daleko zapetljanija od ranijih. Krivaca je i vrlo mnogo, i niko nije kriv, ali je, ipak, pre svega, reč o jednom jedino mogućem velikom krivcu koga "Politika" ne sme da imenuje, ali nam dozvoljava da ga u svojoj mašti, čitajući iz dana u dan tragičnu priču o demontiranju jedne velegradske prskalice, živo zamislimo. Doista, nije teško zamisliti krivca u svečanoj uniformi, na velelepnoj tgezarijskog tribini zbog koje je fontana morala biti načas uklonjena. Nije teško zamisliti tog našeg krivca kako otpozdravlja razdraganom narodu koji promiče u povorci... A ipak, to je sve vešto ispletena laž. Ta zlosrećna fontana, taj vodoskok, ta prskalica, - dozvolite mi da je tako nazovem, jer sam je ja, ja lično i od najranijeg detinjstva, toliko puta gledao i kako radi i kako ne radi, - elem, ta fontana, taj vodoskok, ta prskalica stajala je tamo gde je stajala i za vreme svih tih pominjanih parada. Defilovao sam u paradama i tačno se sećam. Uklonjena je tek kada je Beograd dobio prve trolejbuse, a to je već bilo vreme kada su parade počele izlaziti iz mode... U nedavnim partijskim raspravama i rasprama, neko je rekao: "Imam utisak da neka čudna, perfidna ruka vuče konce, a ne znam odakle..." Voleo bih da poverujem kako je ipak reč o samoindukciji u tamne vilajete duševne nesigurnosti i strasnog svesumnjičenja.
38.

Dozvolite mi da ispričam još jednu krajnje neverovatnu noveletu koja se savršeno uklapa u tezu da bezumlje, začeto u sferi bezumnosti jezika, lako prekoračuje tanušnu graničnu liniju između sveta reči i sveta vidljivih simbola, između sveta reči i sveta vidljivih simbola, između sveta simbola (uopšte) i sveta stvarne stvarnosti. Dakle, reč je sad o jednom morbidnom nadgrobnom činu - i činodejstvu.

U nekoliko mahova posle njegovog pada (setićete se ijeg), bio sam u prilici da mu u ime ljudskog dostojanstva, njegoog i mog, na ulici ili u kafani sisnem ruku. Učinio bih to isto i Žozefu Fušeu, vojvodi od Otranta, koji je doduše imao nešto više pameti od našeg zlosrećnog vojvode unutrašnjih dela... Ali, evo sada pitanje - ko smo to mi i gde smo? Imam, pre svega, u vidu prošlovekovna okupljanja poštovalaca na grobu Cvetka Prebijača, tj. Cvetka Rajovića, Miloševog Fušea. Dogodovštinu znam iz kazivanja moje babe, a Slobodan Jovanović, valjda kao ubeđeni obrenovićevac, tu bruku nije zabeležio. Ali, evo sada ponovljenog pitanja - ko smo to i šta smo, i kakav smo to narod koji obožava ministgre policije?... I tako su nedavno, a u sledu suludih događanja, drugovi bili i na grobu našeg Vojvode od Otranta, Aleksandra Rankovića, i nikoga to nije ni začudilo ni uplašilo. Teško je prisetiti se ponoćnih liturgija nad svežim grobom jednog tragičnog mladića koji je imao čast (i zaduženje) da u poslerevolucionarnoj Srbiji zauzme počasno mesto ministra policije... Da li smo ikada odigrali zagrobni svečani ples (pre balkanski ritual poistovečenja sa pokojnikom) nad grobom nekog našeg ministra prosvete, ili nam uvežbavanje novih činodejstava tek predstoji?
39.

Da li su i dnevni i ponoćni rituali nad grobovima ministara policije sastavni elementi opšteg scenarija širenja nesigurnosti i straha? Da li je reč o indukciji spolja, ili o samoindukciji? Za moje shvatanje gotovo je svejedno; važnija mi se čini sama metoda: ilogizam govora i govorenja veoma je mnogo doprineo da metafizički strah dobija neke fizičke i gotovo materijalne, bezmalo sasvim opipljive oblike.

Evo nekoliko razumnih reči čoveka koji se otima naletima ilogizma; jednostavno i iskreno izgovorene su u proteklim raspravama: "Ja moram da kažem da se uselio strah među građane, uselio se strah u kuće i među ljude, ali ne više u tuđu kuću. Ja sam doživeo neku noć da me moje dete pita: tata, šta se ovo zbiva"?... i kao da se svi pomalo detinjasto pitamo: šta se to zbira? - dok nevoljno osluškujemo zagluhnutu buku uspaljenih, uspaljivih i već uveliko na zlo osamostaljenih reči jedno naopako probuđenog starogovornog Novogovora. Kakva graja...