Pristupni rad

Tema: Diferenciranje područja materijalnog prava i formalna i materijalna

racionalizacija prava

Kuzmanović Lidija 00/226

Cimbaljević Vladan 99/1923

Diferenciranje područja materijalnog prava i formalna i materijalna

racionalizacija prava

Literatura: “Privreda i drustvo” - Maks Veber

“Javno i privatno pravo”, str. 537. – “Pravo na nesto i reglman” , str. 539. –

“Vlada i uprava” , str. 539. – “Krivično pravo i građansko pravo” , str. 541. –

“Nezakonitost i delikt” , str. 544. – “Imperium, ograničenje vlasti i podela vlasti” ,

str. 545. – “Pravo i proces” , str. 547. – “Kategorije racionalnog pravnog

misljenja” , str. 549. – “Značaj i opšti uslovi pravnog formalizma” , str. 651. –

“Materijalna racionalizacija prava: sakralno pravo” , str. 657. – “Indijsko

pravo” , str. 658. – “Kinesko pravo” str. 659. – “Islamsko pravo” , str. 659. –

“Persijsko pravo” , str. 663. – “Jevrejsko pravo” , str. 664. – “Kanonsko

pravo” , str. 668.

U savremenoj jurističkoj (pravnoj) teoriji jedna od osnovnih razlika jeste razgraničenje javnog i privatnog prava. Ovo razgraničenje u izvesnoj meri postoji ali nije svuda jasno.

Nekada je svako pravo i sve nadležnosti a naročito naredbodavne vlasti bilo sa karakterom lične privilegije. Moć da se o jednoj određenoj stvari donese presuda ili da se neka osoba pozove u vojsku je bilo subjektivno pravo. Takođe je vlast da se izvrši neko otuđivanje ili nasleđivanje bilo diskreciono pravo pojedinca isto onoliko koliko i da se raspolaže nekim komadom zemlje. Politička vlast bila je u pravnom smislu bez ikakve institucionalne strukture. Ona je u stvari nastala konkretnim udruživanjem i kompromisima raznih nosilaca subjektivne naredbodavne vlasti. Politicka vlast suštinski se ne razlikuje od naredbodavne vlasti glave porodice, vlastelina ili gospodara kmetova: to je patrimonijalizam.

Privatno pravo može u nekim situacijama biti potpuno odsutno u širokim područjima koje spadaju u njegov domen. To se dešava u slučaju kada ne postoje norme koje imaju objektivni karakter već kad ceo kompleks važećih normi juristički ima karakter reglmana (propisa), odnosno kad svi privatni interesi imaju izglede na zaštitu ne kao subjektivni zahtevi već kao refleksi važenja reglmana. Ukoliko egzistira ovakva situacija svako pravo se svodi na jedan cilj uprave a to je vlada. Treba imati u vidu da pojam uprava nije vezan samo za javno pravo. Postoji i javna uprava koju vode institucionalni organi države ili druge heteronomne (zavisne od tuđe volje) ustanove koje je država ovlastila. Javna uprava obuhvata tri sfere: zakonodavstvo, sudstvo i vladu. Vlada može biti ograničena pravnim normama i stečenim subjektivnim pravima. To je zajedničko sa zakonodavstvom i sudstvom. U pozitivnom smislu to u stvari znači da vlada obavlja svoju delatnost na osnovu legitimne kompetencije, što u pravnom smislu znači da počiva na ovlašćenju od strane ustavnih normi ustanove države. U negativnom smislu njena kreativnost i sloboda delovanja je ograničena vezanošću za važeće pravo i za stečena prava. Pojedinac i njegova prava su za vladu u pravnom smislu u načelu objekat a ne pravni subjekat. U modernoj državi postoji težnja da se formalno približe jedno drugom sudstvo i uprava. Današnjem sudiji pozitivne norme i pravna teorija nameću obavezu da donosi presude na osnovu materijalnih principa, etičnosti, pravednosti i svrsishodnosti. U sferi uprave današnja država daje pojedincu koji je njen subjekat sredstvo za zaštitu njegovih interesa a to je pravo i mogućnost na obraćanje administrativnim sudovima. S druge strane vlada se približava zakonodavstvu svuda gde ona odričući se prava slobodnog donošenja odluka stvara reglmane za obavljanje tipičnih poslova čak i onda kada se ni ona sama njih ne pridržava.

Iskonski nosilac svake uprave je kućna vlast. U primitivnom obliku u kome je ona u stvari neograničena ne postoje nikakva subjektivna prava onih koji su podčinjeni vlasti u odnosu na gospodara kuće a objektivne norme njegovog ponašanja prema njima postoje samo kao heteronomni refleks sakralnih (crkvenih) prepreka njegovog delovanja. Iskonsko je takođe i paralelno postojanje neograničene moći i uprave gospodara u kućnoj zajednici na jednoj strani i arbitrarnog postupka između grupa srodnika i zasniva se na sporazumu o dokazu da je učinjena nepravda i da se mora izvršiti poravnanje po osnovu toga. Ovde se mogu naći određeni rokovi, postupci i pravila o dokazu, odnosno začeci jurističkog postupka. Uprava gospodara kuće predstavlja primitivan oblik vlade isto kao što i arbitrarni postupak poravnanja između grupe srodnika predstavlja primitivan oblik sudstva. Kasnije je princip kućne vlasti iznet van granica prvobitne sfere i prenet na političku vlast, patrimonijalnu kneževinu, čime je ušao i u sudstvo. U parlamentu u Engleskoj o upravnim aktima raspravlja se na isti način kao i o nacrtima zakona. U stvari, parlament je nastao kao sudski organ vlasti a u Francuskoj se potpuno pretvorio u to. S druge strane, nije jasno određena razlika između uprave i privatnog prava tamo gde je ponašanje organa organizovane grupe takvo da oni po sili svoje dužnosti zaključuju ugovor sa pojedincima o uslugama ili protivuslugama između imovine te grupe i imovine pojedinaca. Ovi odnosi izmiču normama privatnog prava.

Slično primitivnoj moći gospodara domaćinstva, oslobođen svih ograničenja može biti i autoritet maga i proroka, a pod izvesnim uslovima i moć sveštenika ukoliko je njen izvor konkretno otkrivenje. Verovanje u magiju je iskonski izvor krivičnog prava nasuprot građanskom pravu. Nekada pravu nisu bili poznati pojmovi obaveza i ugovori. U Kineskom pravu svaka povreda pretenzija grupe srodnika na nepovredivost ličnosti i imovine sopstvenih članova, povreda koju počini osoba koja ne pripada toj grupi dovodi do osvete i poravnanja. Postupak poravnanja u ovom slučaju ne pravi razliku između zločina koji povlači sa sobom osvetu i obične nepravde koja povlači zahtev za restitucijom. Način izvršenja presude za sve nepravde je bio isti bez obzira na to da li se radi o protivpravnom posedovanju komada zemlje ili se radi o ubistvu. Ne postoji zvaničnno izvršenje presude. Porotska presuda koja se donosi tumačenjem proročanstava, magijskim sredstvima i pozivanjem raznih magijskih ili božanskih sila sama obezbeđuje poštovanje svog autoriteta, zagarantovanim strahom od zlih čini pošto se potvrda te presude smatra teškim zločinom. Pobednička strana u arbitrarnom postupku donošenja presude ne može očekivati ništa više od toga da svaki član aktuelne grupe ne ometa izvršenje već donesene presude. Lična je stvar pobedničke strane u tom postupku da sama potpomogne izvršenje presude ukoliko ona ne bude odmah izvršena. Ovo se čini na način što se osuđeni čuva kao zaloga sve dok se ne izvrši poravnanje donesenom presudom. Imperijum (najviša državna vlast) vladara ili magistrata (visoki sudski službenik) preduzima mere samo protiv onoga ko ometa izvršenje presude, onemogućava otpor osuđenog i najzad stavlja direktno na raspolaganje aparat za njegovo izvršenje. Sve se to u početku radilo bez diferenciranja građanskog i krivičnog prava. Zbog toga nema ni realne egzekucije za povraćaj konkretnih objekata. U načelu dosuđuje se plaćenje u novcu. To nije posledica razvoja tržišta već principa da se nezakonita stvar plaća poravnanjem i samo poravnanjem i da prestupnik mora za to garantovati svojom ličnošću. U Rimu je razlog za očuvanje novčane kondemnacije (kazne) umesto primene realne egzekucije ležao u opštem svođenju službene delatnosti na minimum što je posledica vladavine honorata (ličnosti na visokim položajima).

Materijalno pravo je bilo pod uticajem iste okolnosti što znači da je u načelu tužba prvobitno predstavljala ne samo objektivno postojeću nepravdu već i zločin optuženog. Sve obligacije su bile obligacije na osnovu delikta. Dugovi nisu pravnom procedurom bili prenošeni na naslednika kao takvog jer nije postojala čak ni predstava o naslednom pravu. Garancija naslednika za ugovorne dugove razvila se iz zajedničkog garantovanja grupe srodnika za neku nepravdu, prvo članova same grupe a zatim i članova domaćinstva i osoba potčinjenih nekoj vlasti.

Prvobitno nije postojalo ni službenog gonjenja zbog delikta. U sferi kućne vlasti svako kažnjavanje je bilo po sili kućnog gospodara. Sukobe među srodnicima je rešavao najstariji član grupe srodnika. Sve se svodilo na sopstvenu subjektivnu procenu pa nije bilo govora ni o kavom krivičnom pravu. Krivično pravo razvilo se onda kada je individualno ponašanje nekog pojedinca ugrožavalo sve članove neke grupe suseda ili srodnika ili politički organizovane grupe kojoj on pripada. Do toga su mogle dovesti dve vrste delovanja: religiozni ili vojnički prestup. Cela grupa bila je ugrožena u slučaju povrede magijske npr. tabuističke norme što je moglo doneti zle čini kao posledicu gneva magijskih sila duhova ili bogova ne samo prestupniku nego i celoj zajednici koja toleriše takvo njegovo ponašanje u njenoj sredini. U takvoj situaciji članovi grupe na podstrek maga ili sveštenika reagovali su isključenjem prestupnika ili su ga linčovali ili su pak primenjivali sakralni postupak okajanja. Prestup prema religiji je bio jedan od dva osnovna izvora interne kazne za razliku od osvete koja se vršila između različitih grupa srodnika. Drugi izvor kazne bio je političkog, odnosno vojnog karaktera. Onaj ko bi izdajom, kršenjem discipline ili kukavičlukom ugrozio bezbednost borbene grupe izlagao bi se opasnosti da dobije kaznu od vojskovođe i vojske nakon sumarnog utvrđivanja činjenica.

Od osvete vodi direktan put ka krivičnom postupku. Reagovanje glave domaćinstva, verskih i vojnih vlasti ne poznaje norme i pravila. Sve vrste vlasti van kuće koje jednim imenom možemo nazvati imperijum postepeno su se u različitom stepenu počele podvrgavati pravilima. Suštinski element svakog imperijuma je moć da kažnjava i da svaku neposlušnost slomi ne samo direktnom silom već i pretnjom gubicima. Ovde se dodiruju javno i krivično pravo. Gde god postoji bilo kakav skup pravila i normi koje se priznaju kao stvarno obavezne postoji ideja o javnom, krivičnom i sakralnom pravu.

Svaki konkretan imperijum je ipak na osnovu svete tradicije ili odredbe ograničen subjektivnim pravima onih koji su mu podčinjeni. Vlastodržac može da daje legitimno samo određene naredbe, odnosno određene vrste naredbi ali ne i sve vrste naredbi. Jedan imperijum se može sukobiti sa drugim imperijumom na istom hijerarhijskom nivou ili sa imperijumom koji mu je podređen ili nadređen. U osnovi ovoga leži suština strukture savremene ustanove države u okviru koje postoji podela nadležnosti među organima. Apsolutno je u tom kontekstu ispravan Monteskjeev stav da tek podela vlasti‚ omogućava koncepciju javnog prava. Ali svaka vrsta podele vlasti ne dovodi do koncepcije javnog prava, već samo ona koja je specifična za državu kao racionalnu ustanovu. U srednjem veku za podelu vlasti se znalo samo u vidu konkurencije subjektivnih prava i s toga nije bilo posebnog tretmana državnog prava. Ono što je od njega postojalo bilo je sadržano u feudalnom i vlastelinskom pravu.

Delatnost javnih organizovanih grupa deli se na dve sfere: zakonodavstvo i sudstvo. Na sudstvo se čisto tehnički nadovezuje izvršenje. Pod zakonodavstvom podrazumevamo ustanovljenje opštih normi od kojih svaka u jeziku pravnika dobija karakter jedne od racionalnih pravnih postavki. Pod sudstvom podrazumevamo primenjivanje pomenutih ustanovljenih normi i pojedinih pravnih postavki na konkretne činjenice koje im se podređuju.

Pravni sistem može biti u različitom stepenu racionalan pre svega u smislu najelementarnije misaone manipulacije tj. generalizacije što znači svođenje onih razloga merodavnih za presuđivanje na jedan ili više principa - to su pravne postavke. Obrnuto izrada sve novih i novih pravnih postavki utiče na razgraničenje pojedinih relevantnih karakteristika činjeničnog stanja. Taj proces počiva na kazuistici (učenje o slučajnosti). S druge strane jedan valjan pravni sitem treba da počiva i na sistematizaciji. Sistematizacija predstavlja povezivanje svih pravnih postavki dobijenih analizom na takav način da ona međusobno obrazuju logički jasan sistem pravila u kome nema logičkih protivrečnosti, sistem koji je pre svega načelno bez praznina i koji zahteva da se sva moguća činjenična stanja logički mogu podvesti pod jednu od njegovih normi ili je u protivnom njihov poredak lišen pravnog jemstva.

Zakonodavstvo i sudstvo mogu biti ili racionalni ili iracionalni. Iracionalni su formalni u slučaju kada se za poredak zakonodavstva i probleme suđenja primenjuju sredstva koja se racionalno ne mogu kontrolisati, npr. kada se pribegava proročanstvima ili njihovim surogatima. Racionalno zakonodavstvo i sudstvo mogu biti racionalni u formalnom ili materijalnom pogledu. Pravo je formalno u onoj meri u kojoj se materijalnim i parničnim stvarima uzimaju u obzir isključivo nedvosmislene generalne karakteristike činjeničnog stanja. I ovaj formalizam može biti dvojakog karaktera. Pravno relevantne karakteristike mogu imati takav karakter da se čulima mogu opaziti. Pridržavati se ovih spoljnih karakteristika predstavlja najstrožu vrstu pravnog formalizma.

Današnji juristički rad polazi od pet postulata:

1. svaka konkretna pravna odluka je primenjivanje apstraktne pravne postavke na neko konkretno činjenično stanje

2. uz pomoć sredstava pravne logike mora biti moguće za svako konkretno činjenično stanje izvući odluku iz važećih apstraktnih pravnih stavova

3. objektivno pravo mora biti sistem koji nema praznina

4. ono što se ne može juristički racionalno konstruisati nije ni pravno relevantno

5. zajedničko delanje ljudi apsolutno se mora tumačiti kao primenjivanje ili izvršavanje pravnih postavki ili kao potvrda pravnih postavki pošto je pravna uređenost osnovna kategorija svakog socijalnog zbivanja.

Materijalno pravo su pravila koja određuju prava i obaveze (npr. Zakon ili Ustav), a formalno pravo predstavlja postupak za primenu materijalnog prava (nije dovoljno samo napisati Zakon već utvrditi i postupak njegove primene). Zbog toga je i neophodna njihova racionalizacija.

Staro narodno pravosuđe, prvobitno postupak poravnanja među grupama srodnika, imalo je oblik primitivnog formalističkog iracionalizma i svuda se iz tog oblika izvlači zahvaljujući uticaju vlasti vladara i magistrata . Istovremeno sadržaj prava stajao je pod jakim uticajem tih sila i to u različitom stepenu zavisno od karaktera vlasti. Ukoliko je aparat vlasti monarha i hijerarha bio više racionalan tj. ukoliko se on više služio činovnicima, utoliko se više njihov uticaj usmeravao na to da pravosuđu daje po sadržaju i formi racionalan karakter, da isključi iracionalnu procenu sredstava i sisteamatizuje materijalno paravo. Kao primer za to navodi se ius honorarium koji predstavlja pravni sistem nastao delatnošću pretora, kao pravosudnog organa. Ovaj pravni sistem nastaje kao posledica činjenice da postoji raskorak između postojćeg pravnog sistema i potreba prakse. Jer ni jedan pravni sistem makar imao i hiljade zakona ne može predvideti sve potrebe prakse unapred. Život je uvek maštovitiji od zakonodavca. Pretor je, tako, odobravao strankama da vode spor iako za njega ne postoji pravni propis po kome će biti presuđeno ukoliko sam proceni da je spor takav da ga treba sudskim putem rešiti. Tako je pretor dopunjavajući sistem pravnih pravila stvorio manje formalan sistem koji pruža efikasniju zaštitu. Ali vlasti su se zalagale za racionalizaciju prava samo tamo gde su imale sopstvene interese ili tamo gde su bile u savezu sa moćnim interesnim grupama, kakva je bila papska crkvena vlast. Gde nije bilo tog saveza sekularizacija prava tj. izdvajanje fas-religijskih pravila iz ius-čistog prava, odnosno oslobađanje prava od religije je ostalo u začetku i naišlo na otpor. Tu gde se svete zapovesti nisu odvajale od svetovnog prava javljala se nejasna isprepletanost etičkih i pravnih obaveza, moralnih opomena i pravnih zapovesti bez formalne jasnosti, tj. specifično neformalno pravo. Njega naročito često stvaraju autoritarne vlasti koje imaju apsolutnu vlast (izvršnu, zakonodavnu i sudsku). Autoritarne vlasti se oslanjaju na pijetet (pobožnost) - kralj se smatrao božijim izaslanikom na zemlji, dok su svi ljudi njemu podčinjeni. On ne želi da se vezuje ni za kakve formalne prepreke, pa ni za pravila koja je sam ustanovio. Autoritarnim vladarima bolje služi kadijska pravda (po principu-kadija te tuži, kadija ti sudi) nego formalno pravosuđe.

Pravo je u početku bilo uslovljeno magijskim predstavama i ritualima. Njima su tada bila strana današnja racionalna sredstva kojima se može saslušanjem svedoka utvrditi činjenica. I sudija je bio vezan za pravila i tradicionalna sredstva dokazivanja. Dakle, on teži da utvrdi onu relativnu istinu koju je bilo moguće utvrditi u granicama onoga što su mu stranke podnele kao dokaz, bez ikakvog obrazloženja presude. Iščezavanjem iracionalnih sila i vere u njih na njihovo mesto su nužno stupila racionalna sredstva za dokazivanje i logično obrazloženje presude od strane sudije.

Oslobađanje prava od formalnog i iracionalnog moguće je pokazati na primeru rimskog građanskg postupka: najstariji rimski građanski postupak poreklom je iz prvobitne zajednice. Gotovo sve tada je bilo u rukama samih stranaka koje vode spor, u prvom redu tužioca. On poziva na sud, obezbeđuje dokaze i što je najvažnije on izvršava presudu. Presudu ne donosi unapred predviđen državni organ (jer je uloga države u sudskom postupku bila veoma mala), već građani koje su stranke izabrale. Kao i pravo uopšte, ceo postupak je bio veoma formalizovan. Stranke nisu imale pravo žalbe jer su same birale nekog ko će im presuditi spor, što znači da unapred prihvataju njihovu odluku. U izvršenju presude postojala je personalna egzekucija-izvršenje presude je na ličnosti, a ne na imovini. Vođenje spora ovim putem odgovara starom pravosuđu u kome se i ostali pravni akti obavljaju putem usmenih svečanih formula, npr. izgovaranje nekih svetih reči. U starom Rimu je posle punskih ratova došlo do prodora tržišta, pa je pridržavanje starih formalnosti postalo teret, jer bi one samo usporavale sudski postupak, potpisivanje ugovora i kočile dalji privredni razvoj. Više se prelazi na pismenu formu, a pisani dokument je pouzdaniji dokaz nego svedočenje.

Na formalnu i materijalnu racionalizaciju prava jak uticaj je imalo i sakralno (teokratsko, crkveno pravo) koje je u različitom stepenu prodiralo u različita geografska područja i u razne sfere prava. Ovde se posmatra njegov uticaj na građansko pravo i smatra se da je glavni domen sakralnog prava predstavljalo porodično i nasledno pravo. Tako, stare magijske zabrane rodoskrnavljenja su bile preteče religijske kontrole braka. U oblasti naslednog prava, njegov uticaj se posmatra na području hrišćanstva gde je postojala zainteresovanost crkve za važenje testamenta, što je delovalo u pravcu očuvanja kontrole naslednog prava.

Uticaj sakralnog prava vidi se i u području ugovornog prava i to se objasnjava sa dva razloga:

1. formalni razlozi su bili onda kada je izabiran religijski oblik obavezivanja, npr.zakletva (zaklinjanjem se obavezuješ da ćeš nešto uraditi)

2. moralni razlozi se javljaju kada su bile u pitanju prinudne religijske etike, npr.zabrana zelenašenja

Odnos između sakralnog (crkvenog) prema profanom (svetovnom) pravu u različitim zemljama, posmatrano istorijski, bio je sasvim različit zavisno od posebnih načela koja leže u osnovi svake religijske etike.

U Indiji je vladajuće sveštenstvo bilo sposobno da sav život reguliše ritualistički i da celokupno pravo zadrži pod svojom kontrolom. Nije bio ni mali zakonodavni uticaj budističke etike u domenu vođenja budizma kao državne religije. Njemu se pripisuju izjednačavanje položaja muškarca i žene, poštovanje roditelja, zaštita robova, kao i blagost krivičnog prava. U srednjem veku u svim drugim državama krivično pravo je bilo surovije; dok se ovde zalagalo za njegovu blagost, što će se kasnije smatrati osnovnom zaslugom budizma. Imajući u vidu tako veliki uticaj budizma teško da se moglo razviti zaista sveto pravo u Indiji.

Potpuno suprotno stanju u Indiji, u Kini je birokratija imala svu vlast i ograničila je animističke i magijske obaveze na čisto ritualnu sferu, iz koje je vršila prilično jak uticaj i na privredu. U Kini je u istorijsko doba bilo nepoznato i pravno proroštvo i proroštvo uopšte.

Prema teoriji, islam gotovo da ne zna ni za jednu sferu pravnog života u kojoj zahtevi svetih normi nisu bili prepreka za razvoj profanog prava. U stvari, u velikom stepenu je prihvatano helensko i rimsko pravo. U ranom srednjem veku pored rimskog prava samo je još šerijatsko pravo predstavljalo jedan zaokružen pravni sistem. Ono je savršeno i nepromenljivo jer ga smatraju kao objavljenu božju volju, kao skup Alahovih propisa oličenih pre svega u stihovima Kurana. Propisi šerijata se mogu svrstati uglavnom u dve kategorije:

1. uredbe vezane za religiju i vršenje obreda, tj. versko pravo u užem smislu i

2. propisi pravnog i političkog karaktera

Pored Kurana, drugi izvor islamskog prava je suna, koju čini skup hadisa, a oni predstavljaju svako pojedinačno zapisano svedočanstvo o nekom događaju iz života Muhameda, neki njegov propis ili savet. Ali zbog toga što su inertni i statični, ni Kuran ni suna nisu izvori koje u sudskom postupku primenjuju sudije. Ti izvori se stvaraju pomoću fiksa, tj. pravne nauke čiji je zadatak njihovo tumačenje i obuhvata moralne i pravne zapovesti. Vremenom su za potrebe prakse stvoreni i drugi pomoćni izvori prava. Jedno od njih je idžma koja predstavlja saglasnost zajednice da je ponuđeno rešenje nekog pravnog pitanja takvo da je u skladu sa slovom Kurana. O toj saglasnosti odlučuju samo učeni ljudi, ne čitava zajednica. Vremenom su Kuran i suna protumačeni kroz idžmu u tolikoj meri da neki pisci smatraju da je idžma danas jedini dogmatski izvor šerijatskog prava.

U šiitstvu, koje je u Persiji zvanično priznata religija, još više jača iracionalnost svetog prava. Šiit je član islamske sekte koji ne smatraju i ne tumače samo Muhameda, već i Aliju, Muhamedovog zeta. Ovde nedostaju relativno strogo utvrđene polazne tačke koje u šerijatu daju sune.

Jevrejsko sveto pravo nalazilo se u situaciji formalno sličnoj onoj u kojoj je islamsko pravo. I ovde je, kao i u islamskom pravu sveto pravo važilo samo za istovernike, ali ovde nosilac nije vladajući sloj, već narod, parija. Jevrejin se mogao prilagođavati normama koje važe u njegovoj okolini ali samo u onoj meri u kojoj mu je to s jedne strane omogućila ta okolina i s druge strane ukoliko to kod njega nije izazivalo ritualne nedoumice.

Kanonsko pravo hrišćanstva imalo je, u poređenju sa svim drugim svetim pravima, relativno poseban položaj. Ono je bilo znatnim svojim delom bitno racionalnije i imalo je razvijeniju pravnu formu nego druga sveta prava. Zatim, ono je prema profanom (svetovnom) pravu zauzimalo relativno jasan dualistički stav, u smislu da je postojalo prilično jasno podvajanje oba područja, kakvog inače nigde nije bilo. To se objašnjava time što su u srednjem veku univerziteti na zapadu podvajali nastavu teologije, s jedne strane, i nastavu svetovnog prava, s druge strane od nastave kanonskog prava.

Kanonsko pravo je od svih svetih prava najviše bilo orijentisano prema strogo formalnoj pravnoj tehnici. Tu odgovorni pravnici nisu dalje unapređivali razvoj, kao što je to bilo svojstveno islamskom i jevrejskom pravu, a Novi zavet je sadržavao samo takav minimum formalno obaveznih normi ritualnog ili pravnog karaktera koji je omogućio slobodan put za čisto racionalno donošenje zakona. Ovakav put ka racionalnosti ni u jednom svetovnom pravu nije bilo moguće naći.