Čini se da je od nekadašnjeg vesnika proleća visibaba, ostala samo bleda kopija u vidu baba sa kardiovaskularnim i respiratornim problemima koje su izvisile za blagovremenu lekarsku pomoć
|
|  Yüklə 38.5 Kb.
|
| SUNCOKRETI
Čini se da je od nekadašnjeg vesnika proleća – visibaba, ostala samo bleda kopija u vidu baba sa kardiovaskularnim i respiratornim problemima koje su izvisile za blagovremenu lekarsku pomoć. Jutros sam se loše osećao. Za to krivim svoju sestru, neobičnog udava. Mada smo od iste krvi i mesa, strahovito me guši ponekad. Pritegne me tako dok ne poplavim ili mi ne pripadne muka. Nije da živi sa mnom, ali često navraća. Ne mogu da kažem da je baš egzaltirano dočekujem ali nekako ne mogu da se oduprem njenoj prirodi. Mnogo je starija od mene ali mladoliko izgleda. Emotivci pesničkog izraza, ne ostaju imuni pred njenom zavodljivom lepotom već joj se bezuslovno predaju. A šta ona radi? Poigrava se njima i još im se oholo smeška. Melanholija se zove, možda ste čuli za nju. Ona je bolesni sadista, kažem vam. Kao što rekoh loše sam se osećao i bilo mi je dosadno, pa sam skoknuo do obližnjeg kioska da kupim hleb i mleko, kako čujem obogaćeno zdravom dozom aflatoksina - za brži razvoj dece i odraslih. Tog jutra sam kupio i novine, prve koje su mi pale pod ruku, neke Bljuc ako se ne varam. Retko kupujem novine, tek ponekad ne bih li se zabavio. Vratio sam se u stan. Farmerke su mi bile blatnjave negde do kaiša. Nisam iznenađen ovim sumornim sivilom od vremena. U degenerisanom svetu i proleće mora biti degenerisano. Čitam naslove: ,,Vladika Pahomije ponovo pod istragom tužilaštva i policije zbog seksualnog zlostavljanja“, ,,Narodni muzej plaća milione za depo koji nije korišćen“, ,, U Nišu mladić izboden nožem, privedene dve osobe“... Okrećem listove tražeći sredinu novina gde su obično stranice sa sadržajima od edukativnog značaja. Pronašao sam ih. Stara dobra pornografija. Na ružičastim stranama sve same rasne pevaljke koje prenose mudrosti budućim naraštajima kroz dubokoumne citate Merlin Monro, a u kojima sve odreda pronalaze životni smisao. Ima i onih sofisticiranih starleta koje su pročitale jedno pet, naprednije i do deset knjiga, i tvrde da su već sada na pragu katarze. Treba samo da pročitaju još koju knjigu od novih mesija - Musoa i Koelja, pošto su naravno proučile Bibliju, ne bi li prosvećene mogle da šire mir i ljubav. Završio sam doručak i sipao mleko Kaljostru. Kaljostro je moj mačak. Onda sam uzeo kutiju od mleka i novine i bacio ih u korpu. Prisećao sam se onoga što sam pročitao i osećao kako ću kroz par sekundi pasti u grohotan smeh ili duboku depresiju, nisam bio siguran u šta tačno. U novinama nije bilo nikakvih novosti. Opšta dekadencija i dalje suvereno vlada, ništa se nije promenilo. Vratio sam se u sobu u kojoj spavam a koja je najprostranija u stanu. U njoj bi, prema mojoj slobodnoj proceni, bilo dovoljno kiseonika čak za dvoje. Kič dezen jeftinih tapeta gotovo da se ne vidi iza polica sa starim knjigama i stripovima što ispuštaju oporan ali meni prijatan miris. Prilazim stolu i preturam po starim sveskama i dnevnicima, sve same nedovršene pesme i eseji. Našao sam ga, bio je to koncept koji sam napravio pre par godina. Tada sam imao ambiciju da napišem knjigu. Ovako je glasio: Nisam više dete, sada vidim da ogledala lažu. Ne želim da ih gledam. Svet se pretvorio u maskenbal trapavih plesača. Iza čovekolikog odraza tih malokrvnih debelekožaca prašnjavog srca i prozaičnih očiju uprtih u smrdljivu močvaru koju nazivaju dušom, uma pomućenog i usmerenog na golu egzistenciju, kriju se antipodi iluzije zdravih tela , krije se obogaljeno biće gluvo za muziku svesti i slepo za reči razuma, biće koje krvari i lagano kopni pod udarcima biča čudovišnih ideologija lažnih ljubitelja mudrosti. Izgubilo je svoju esenciju. Ostalo mu je taman toliko životnosti da se njime, zarad viših ciljeva upravlja. Posmatram maskirane ljude kako se kriju od odgovornosti i istine. Uplašeni su, unezvereni, animalni. Izvijajući se pred isceliteljskim strelama spoznaje, izveštili su se u metamorfozi svog lika. Postali su zavisni od maske i ona je srasla sa njihovim lepim licima, unakazivši ih. Tako su nastali tuđini. A ja? Ja se probijam go groz tu armiju nakaza, prolazeći pored prosjaka koji milost ne zaslužuju, ponekad se sudarivši sa beguncima gonjenima od strane sopstvene savesti, ili smrti. Prolaze pored mene i osećam da mi se smeju, smeju se i osuđuju, osuđuju jer ne razumeju. Kroz gustu maglu koju stvara samrtni zadah bezličnih, nazirem nekoliko goluždravih, i to me raduje. Priželjkujem dan kada će se oslobodioci pojaviti na krilima albatrosa, sa kamenicama svesti u rukama, kojima će razbiti iluziju o uzvišenom moralu kvazi moralista; dan kada će strgnuti zarđale lance sa obolelih od mrene i njima okovati samožive idealiste koji ideal ne poznaju i krvožedne Bogove koji ne postoje. U Ad sa njima! Neka postanu mit kao i Ad sam, i ne ispuštaju više svoje otrove, kako bi Zemlja mogla opet da postane Zemlja. Poslednji čin – Sunčeva svetlost budi zlatokosu novorođenčad, hraneći njihove tamne oči u kojima se oslikava kosmos. Zavesa pada. Kakva predstava! Publika robotizovano aplaudira i napušta pozorište kroz vrata zaborava. Gde odlaze? Kući, svako u svoj ambis primitivnih želja i demonskih poriva. Ja trčim ka pozornici i sklanjam zavesu iza koje je vormhol, i već sledećeg trenutka sam tamo. Tamo visoko, gde je vazduh čist i sveprožimajući kao iskonsko saznanje; tamo gde je moj duh odavno čeznuo da se vine. Tu sam stao. Odlazim do prozora, držeći koncept u ruci. Na zamućenom staklu vidim svoj odraz. Šta je istina? Istina je da danas nisam skoknuo do kioska. Istina je da nemam nikakav stan. Istina je da sam trenutno u klinici za psihijatrijske bolesti ,,Dr Laza Lazarević“, a da sam uspeo da prelistam današnje novine koje je doktor zaboravio u sobi. Istina je i da sam nekada bio pisac. Matora bolničarka se gega ka meni. Otela mi je papir iz ruke - Opet crtaš mrtve ptice, Gorane? Izvoli strip, prijatelj ti ga je doneo. Ne razumem zašto doktor to dozvoljava, nije ni čudo što posle žvrljaš takve gluposti. Evo, popij ove lekove. Popio sam. Govorila je i dalje ali je više nisam slušao. Postao sam suncokret i okrenuo se ka prozoru. |