Svrha učenja: Posle čitanja ovog poglavlja bićete u stanju da

U zemljama članicama SEV, država je kontrolisala i odlučivala o svim međunarodnim transakcijama preko državnih preduzeća za trgovinu ­pri čemu se svako preduzeće odnosilo na određenu vrstu proizvoda. U ovakvom sistemu, vrsta i količina uvezenih proizvoda bila je određena zahtevima nacionalnog plana iznad domaćih raspoloživih količina proizvoda (tj., da bi se zatvorile rupe u “materijalnim bilansima”). Zatim bi država odlučivala koja dobra izvesti da bi se platio zahtevani uvoz. Prilikom ovakve trgovine, politička razmatranja igrala su barem onoliko važnu ulogu koju su imale i ekonomske računice, dok komparativne prednosti i relativno niske cene dobara nisu bile od direktnog značaja. U stvari, u ovim centralno–planskim privredama (tj.,

___________________________________________________________________________

Studija slučaja 10 – 4 Ekonomski profil Merkosura
Tabela 10.4 daje ekonomski profil Merkosura, ili Južnog zajedničkog tržišta, koje je oformljeno 1991. i čije su članice Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Čile i Bolivija postali su pridruženi članovi Merkosura 1996, a Peru 2003. Tabela pokazuje da je u 2004. stanovništvo Merkosura bilo 226,1 miliona, da je bruto nacionalni proizvod (BNP) bio 714,6 milijardi dolara, prosečan per capita BNP 3.161 dolar, izvoz dobara i usluga iznosio je 153,3 milijarde dolara a ukupan uvoz 117,4 milijarde dolara. Merkosur (danas u svetu treće najveće tržište, iza NAFTA i EU) postalo je carinska unija početkom 1995. (sa zajedničkom prosečnom eksternom carinom od 14 procenata i sa slobodnom unutrašnjom trgovinom za 95 procenata trgovine unutar Merkosura) i zajedničkim tržištem (sa slobodnim protokom resursa) od 2006. godine.

Trgovina između zemalja Merkosura porasla je sa 4,1 milijarde dolara (ili 8,9 procenata njegove ukupne trgovine) 1990. na 17,7 milijardi dolara (12,6 procenata njegove ukupne trgovine) u 2004, ali je jedan veliki deo, prema studiji Svetske banke (Yeats, 1998), bio preusmeravanje trgovine od proizvođača koji se nalaze izvan Merkosura. U januaru 1999, Brazil je zapao u duboku ekonomsku i finansijsku krizu pa je značajno devalvirao svoju valutu. Ovo je podstaklo uvoz brazilskih proizvoda u Argentinu, obeshrabrilo je njen izvoz i doprinelo je da recesija u Argentini bude još gora. U januaru 2002, Argentina je bila prinuđena da devalvira svoju valutu jer je bila suočena sa potpunim ekonomskim, finansijskim i političkim kolapsom. Sve to je zategnulo odnose između dve glavne članice Merkosura i čak je podgrejalo strahove da će on doživeti kolaps. Međutim, od. 2003. rast se oporavio, a to je značilo napredak u pravcu pretvaranja Merkosura u zajedničko tržište.

Brazil 178,7 552,1 3.090 107,9 82,0

Paragvaj 5,8 6,8 1.170 2,2 3,0

Urugvaj 3,4 13,4 3.950 3,9 3,7

Merkosur 226,1 714,6 3.161* 153,3 117,4
SAD 283,5 12.150,9 41.400 1.137,1 1.785,5

NAFTA 429,2 13.759,6 32.059* 1.703,4 2.346,8

EU (25) 455,0 10.702,0 23.521* 4.730,8 4.631,0

Ekstra EU (25 1.630,9 2.234,6

Japan 127,8 4.265,6 33.550 660,7 588,6
*= ponderisani prosek

Izvor: World Bank, World Development Report 2006 (Oxford University Press, 2006); WTO, International Trade Statistics (WTO: Geneva, 2005).

________________________________________________________________________________

1990 1.482,4 979,7 66,1

1995 1.936,8 1.295,3 66,9

2000 2.251,0 1.392,3 61,9

2004 3.449,9 2.132,0 61,8

2004 (EU 25) 3.714,2 2.510,4 67,6

1990 561,9 239,6 42,8

1995 856,5 394,3 66,9

2000 1.224,9 681,6 55,6

2004 1.324,4 740,4 55,9

Godina Ukupno Unutrašnja trgovina Unutrašnja trgovina kao

Mercosur procenat ukupne trgovine

1990 46,4 4,1 8,9

1995 70,5 14,5 20,5

2000 84,6 17,7 20,1

2004 135,5 17,1 12,6

Izvor: WTO, International Trade Statistics (Geneva: WTO, 2005).

Trgovina između privreda SEV u opštem slučaju odvijala se na osnovu bilateralnih sporazuma i količinskih kupovina. Bilateralni sporazumi često su obuhvatali barter trgovinu i kontratrgovinu u kojoj se jedan proizvod razmenjivao za drugi, ili makar činjen je pokušaj da se sa svakom pojedinačnom zemljom trgovina izbalansira. Razlog je taj što bilo koji višak “konvertibilne” rublje (jedinica obračuna u trgovini SEV) nije bilo moguće potrošiti za uvoz dobara i usluga iz bilo koje druge zemlje sem iz zemlje iz koje je višak akumuliran. Na primer, ako je Poljska izvozila više nego što je uvozila iz Sovjetskog Saveza, Poljska je mogla da upotrebi višak rublji samo za kupovinu sovjetskih dobara. Količinske kupovine odnose se na sporazum državnog trgovinskog preduzeća da iz godine u godinu, ili u toku narednih godina, kupuje tačno određenu količinu proizvoda od trgovinskog preduzeća druge zemlje.

Posle 1989, komunistički režimi su propali u celoj Istočnoj Evropi i u Sovjetskom Savezu, Istočna i Zapadna Nemačka ponovo su ujedinjene, Jugoslavija se dezintegrisala, a Sovjetski Savez se raspustio. Ovoj momenat političkih promena nastao je, barem delimično, usled ekonomskog neuspeha centralnog planiranja. Svih 12 zemalja Centralne i Istočne Evrope (ZCIE) i 15 novih nezavisnih država (NND) bivšeg Sovjetskog Saveza sada restrukturiraju svoje privrede i spoljnu trgovinu na tržišnim principima. Ovo je monumentalan zadatak posle mnogih dekada centralnog planiranja i masovne neefikasnosti. Osnivanje tržišne privrede zahteva (1) oslobođenje cena i nadnica od državne kontrole (tako da tržišne snage ponude i tražnje mogu slobodno da alociraju resurse), (2) prebacivanje produktivnih resursa iz državnog u privatno vlasništvo (tj., privatizaciju privrede), (3) otvaranje privrede za konkurenciju i liberalizaciju spoljne trgovine (tj., zamenu trgovine preko državnih preduzeća trgovinom koja je zasnovana na principima tržišta) i (4) formiranje pravnog i institucionalnog okvira koji je neophodan za funkcionisanje tržišne privrede (kao što su svojinska prava, bankarski sistem zapadnog tipa, tržište kapitala, obračun troškova, poslovno pravo, itd.).

U većini zemalja, ozbiljne ekonomske dislokacije u vidu rastuće nezaposlenosti, visoke inflacije, ogromnog budžetskog deficita, neodrživog spoljnog duga i pokidanih trgovinskih veza pratile su kolaps tradicionalnog centralnog planiranja. Do danas su Poljska, Mađarska, Češka (koja je nastala podelom Čehoslovačke na Češku Republiku i Slovačku Republiku 1992. godine), Slovenija (koja je napustila bivšu Jugoslaviju 1991) i Estonija (baltička država bivšeg Sovjetskog Saveza) najviše napredovale ka restrukturiranju svojih privreda i imaju značajan rast. Druge ZCIE donekle zaostaju, a većina zemalja NND (uključujući i Rusiju) nalaze se tek na polovini puta ovog procesa. Posebno je bila teška privatizacija velikih industrija i osnivanje institucija koje su neophodne u demokratskom društvu i koje su potrebne tržišnoj privredi.

Od 1989. godine bilo je pomeranja u pravcima trgovine ZCIE i NND. U 1980, 51 procenat izvoza ZCIE i NND odlazio je u te zemlje, 28 procenata u industrijske zemlje, a 21

procenat u zemlje u razvoju. Do 2000. godine, ove vrednosti su se promenile na 27 procenata, 66 procenata i 7 procenata, respektivno. Većina zemalja ZCIE oduvek je imala, a zemlje NND imaju sada, teškoće proširenja trgovine sa Zapadom zbog opšteg slabog kvaliteta njihovih prerađevina i protekcionizma industrijskih zemalja. Međutim, da bi proces restrukturiranja bio uspešan, zemljama ZCIE i NND potrebna je velika količina spoljne pomoći od industrijskih zemalja, lakši pristup njihovog izvoza industrijskim tržištima i ogromne strane direktne investicije (SDI) kao i dotok moderne tehnologije iz industrijskih zemalja.

Krajem 1991, Sovjetski Savez je formalno raspušten i, pod rukovodstvom Rusije, većina ranijih sovjetskih republika (sada poznate pod imenom novih nezavisnih država, ili NND) formirale su Zajednicu nezavisnih država (ZND). EU je 1991. potpisala sporazume o pridruživanju sa Poljskom, Mađarskom i Čehoslovačkom, dajući ovim zemljama pristup slobodnoj trgovini sa EU, izuzev za neke važne proizvode kao što su čelik, tekstil i poljoprivredni proizvodi. Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka su 1992. formirale Centralnoevropsko udruženje za slobodnu trgovinu (CEFTA), a baltičke zemlje, Estonija, Letonija i Litvanija, pripremajući se za prijem u EU, formirale su Baltičku zonu slobodne trgovine.

U martu 1998, Češka, Estonija, Mađarska, Poljska i Slovenija počele su pregovore oko članstva u Evropskoj Uniji, a u februaru 2000, Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija i Slovačka su podnele molbe za prijem. U oktobru 2002, Evropska Unija je objavila da su 10 zemalja (Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Litvanija, Letonija, Malta i Kipar) postale članice EU, a da se 2007. EU mogu pridružiti Bugarska i Rumunija. Albanija, zemlje bivše Jugoslavije (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija, Crna Gora i Makedonija, sa izuzetkom Slovenije), kao i bivše sovjetske republike (Rusija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Kazahstan, Moldavija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan) i dalje su van njenog procesa restrukturiranja. Studija slučaja 10 – 6 daje dohodak per capita u privredama u tranziciji u 2004.

___________________________________________________

Rumunija 2.920 Kazahstan 2.260

Bugarska 2.740 Belorusija 2.120

Srbija i Crna Gora 2.620 Turkmenistan 1.340

Makedonija 2.350 Ukrajina 1.260

Albanija 2.080 Jermenija 1.120

Bosna i Hercegovina 2.040 Gruzija 1.040

Azerbejdžan 950

Moldavija 710

Uzbekistan 460

Kirgizija 400

Tadžikistan 280

1. 
   Ekonomska integracija odnosi se na politiku trgovine koja na diskriminatoran način smanjuje ili uklanja barijere trgovini samo za zemlje između kojih se integracija sprovodi. U preferencijalnim trgovinskim sporazumima (kakav je Preferencijalna šema Britanskog Komonvelta) trgovinske barijere se smanjuju samo za zemlje članice. U zoni slobodne trgovine (na primer, EFTA i NAFTA) uklonjene su barijere trgovini između zemalja članica, ali svaka zemlja zadržava sopstvene barijere trgovini sa zemljama koje nisu članice. Carinska unija (na primer, EU) ide dalje primenjujući zajedničku trgovinsku politiku prema spoljnom svetu. Zajedničko tržište (EU posle 1993. i Merkosur u budućnosti) ide još dalje dozvoljavajući slobodno kretanje rada i kapitala između zemalja članica. Ekonomska unija vrši harmonizaciju (na primer, Beneluks) ili čak objedinjavanje (na primer, SAD) monetarne i fiskalne politike svojih članova.
   
2. 
   Statički efekti carinske unije na parcijalnu ravnotežu mere se u izrazima stvaranja trgovine i preusmeravanja trgovine. Do stvaranja trgovine dolazi kada se neka domaća proizvodnja u zemlji koja je član carinske unije zamenjuje uvozom proizvoda sa nižim troškovima iz druge zemlje članice. Ovo dovodi do veće specijalizacije i povećava blagostanje zemalja članica. Carinska unija koja stvara trgovinu takođe povećava i blagostanje zemalja koje nisu njene članice jer se jedan deo porasta njenog realnog dohotka preliva u ostali deo sveta preko njenog povećanog uvoza.
   

3. 
   Do preusmeravanja trgovine dolazi kada je uvoz sa nižim troškovima koji dolazi izvan carinske unije zamenjen uvozom sa višim troškovima iz zemlje članice carinske unije. Samo preusmeravanje trgovine smanjuje blagostanje jer udaljava proizvodnju od komparativnih prednosti. Carinska unija koja preusmerava trgovinu ima za posledicu i stvaranje trgovine i preusmeravanje trgovine i može dovesti do porasta ili do pada blagostanja, zavisno od snage ove dve suprotstavljene sile.
   
4. 
   Teorija carinskih unija predstavlja specijalan slučaj teorije drugog najboljeg rešenja. Ona tvrdi da ukoliko ne mogu da budu ispunjeni svi uslovi koji su neophodni za maksimiziranje blagostanja ili za dostizanje Paretovog optimuma, onda pokušaji da se ispuni najveći broj preostalih uslova ne dovode nužno do pozicije drugog najboljeg rešenja. Uslovi pod kojima će formiranje carinskih unija najverovatnije voditi do stvaranja trgovine i do povećanja blagostanja teorijski su dobro poznati. Ostali statički efekti carinskih unija su administrativne uštede i veća pregovaračka snaga. Međutim, uticaj carinske unije na odnose razmene pojedinačnih članica je nejasan.
   
5. 
   Osim statičkih efekata na blagostanje, zemlje koje formiraju carinsku uniju verovatno će imati značajne dinamičke koristi od povećane konkurencije, ekonomije obima, podsticaja za investicije u boljeg korišćenja ekonomskih resursa.
   
6. 
   EU formirale su 1958. godine Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Njima su se 1973. godine pridružile Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska i Irska; 1981. Grčka; 1986. Španija i Portugalija; 1995. Austrija, Finska i Švedska, a 2004. Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Litvanija, Letonija, Malta i Kipar. Slobodna trgovina industrijskim proizvodima i zajedničke cene u poljoprivredi bili su ostvareni 1968, a potpuno zajedničko tržište 1993. EU je dovela do širenja trgovine industrijskim proizvodima, ali i do preusmeravanja trgovine poljoprivrednim proizvodima. Sjedinjene Države, Kanada i Meksiko 1993. godine potpisale su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Brojni pokušaji ekonomske integracije zemalja u razvoju imale su samo ograničen uspeh, izuzev Južnog zajedničkog tržišta, ili Merkosura. Njegovi članovi su Brazil, Argentina, Paragvaj i Urugvaj. Tokom protekle dekade došlo je do povećanog broja sporazuma o slobodnoj trgovini (SST).